Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je ministar ovde, mi bismo zaista pokušali, spremni smo da argumentovano učestvujemo u raspravi o amandmanima koje je podnela Poslanička grupa SRS-a. Ubedili bismo ga da, na očigled javnosti, ili odbije našu argumentaciju da povuče ovaj zakon iz procedure, ili da prihvati sve amandmane, ili da, kao što reče gospodin Buha, ozbiljno krene od prvog člana, od definisanja toga šta je to zapravo azil.
Amandman kolege Vukovića, o kom raspravljamo, suština je od koje krećemo i ako budete pažljivo pratili, kako rasprava bude odmicala, imaćemo prilike da govorimo o nekim čisto tehničkim stvarima. Molim vas da obratite pažnju na to.
Ne znam koliko ste uopšte pratili uporednu praksu drugih zemalja, da li ste gledali kako je u našem okruženju, u zemljama EU, koja je uslovila, zbog potpisivanja Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju, da se usvoji ovakav zakon o azilu, ali je to štancovani zakon u pravom smislu reči. Nije, suštinski, primenljiv na Srbiju i na ono o čemu je govorio gospodin Buha, jer mi imamo sasvim drugačije slučajeve azilanata.
Ne možete da govorite o ekonomskim ili političkim azilantima u Srbiji, kao što oni postoje u nekim drugim zemljama Zapadne Evrope, tog sveta koji ne zanima ništa osim da nam otima Kosovo i Metohiju i da nas uništava, da nam kroji sudbinu na način na koji su to oni zacrtali, što možete da vidite i na osnovu poslednjih informacija koje stižu iz Brisela i, uopšte, iz centara moći, koji se upinju da nama Srbima govore šta i kako treba da radimo.
Molim vas da ozbiljno uzmete u razmatranje ovaj suštinski amandman, to je početak cele priče kolege Vukovića.
Ako mi, u odnosu na međunarodno uporedno pravo i na osnovu konvencija koje već postoje, tj. na osnovu ove jasne rečenice u prvom stavu člana koju kolega Vuković predlaže, ne definišemo šta je to azil za nas ovde, u Srbiji, onda je besmisleno da dalje pričamo. Onda možemo da se zadržimo, zaista, na onom zakonu iz SRJ koji je regulisao status azilanata, odnosno na uredbama Vlade i druge zakone koji regulišu status naših nesrećnih sunarodnika, izbeglih i prognanih lica, koji su morali da napuste svoje teritorije. Spremni smo da diskutujemo o tome na veoma jasan i argumentovan način.
Koliko je važno za svaku državu da ima ozbiljan zakon o azilu, govori vam primer Švajcarske. O tome ću kasnije da govorim, kada bude moj amandman došao na dnevni red, u još nekoliko rečenica.
U toj državi je status azilanata i, uopšte, pojam azila i dobijanje azila –problem za njihovo društvo, pošto su oni zemlja koja prednjači u broju stranih lica koja na takav način traže stalni boravak u toj razvijenoj zapadnoevropskoj zemlji. Oni su, čak, išli dotle, jer to njihov ustav dozvoljava, naravno, takvo izjašnjavanje je moguće i po Ustavu Republike Srbije, iako mi to ne zagovaramo, da je, referendumom, svaki građanin Švajcarske prošle godine, u septembru, dao svoj glas za ili protiv.
Njihov zakon je prilično restriktivan, ali ako pogledate odredbe švajcarskog zakona o azilu, ako pogledate zakone zemalja u okruženju, bivših socijalističkih republika, videćete da se i te kako razlikuje položaj azilanata tamo i situacija koju imamo ovde.
Ne možemo pod azilante u Srbiji da podvedemo izbeglice koje moraju da imaju drugačiji tretman nego što to predlagač traži.
Zato je neophodno, ako ste tu još uvek, kolega Mrkonjiću, da, jeste, da odmah insistiramo na tome da dođe ministar Jočić i da ga ubedimo da prihvati neki od ovih amandmana, mada mislim da je veoma brzopleto rađen ovaj zakon u nadležnim službama i da biste morali da ga povučete iz procedure.
Svaki od ovih članova zahteva mnogo veću pažnju, mnogo bolje obrazloženje, ako hoćete da donosite zakon koji će da traje. Očigledno će morati da se desi da SRS, posle sledećih izbora, odmah i ovaj zakon menja, kao što će i mnoge druge morati da stavi van snage.
Onda recite građanima Srbije da radite Sizifov posao i da će zakon biti primenljiv i obavezujući, ali da nije primeren situaciji, pre svega, položaju izbeglih lica koja žive na teritoriji naše zemlje, prognanih sa svojih vekovnih ognjišta, bežeći pod ustaškim nožem, nažalost, u otadžbinskom ratu devedesetih godina.

Preduzeli smo mere da stupimo u kontakt s ministrom. Obećao je da će doći i ja ću vas obaveštavati redovno.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, o amandmanu koji je podneo narodni poslanik Jadranko Vuković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 1, kako je predložen, ne sadrži potpuno materiju koja treba da reguliše privremenu zaštitu, posebno azilanata, i odobrenje privremene zaštite. Privremena zaštita treba da bude regulisana i definisana u članu 1, a ona je izostavljena, jer je ta privremena zaštita jedno od načela.
Zato je narodni poslanik, gospodin Vuković, ovaj član obrazložio i smatramo da je on sada, kako je našim amandmanom predloženo, apsolutno prihvatljiv, jer dorađuje, na celovit način definiše materiju koja treba da bude regulisana. Nema nijednog načela koje bi bilo izostavljeno a da bi, na taj način, išlo na uštrb celokupne primene zakona, pogotovo kada je u pitanju priznavanje i odobrenje privremene zaštite, jer ovaj zakon, u svojim odredbama, kasnije reguliše privremenu zaštitu.
Ta privremena zaštita mora biti definisana i u članu 1, da bude u sklopu svih ostalih načela. Zbog toga smatramo da je ovaj član nužno izmeniti. On je dograđen amandmanom SRS-a, jer reguliše ovu materiju na pravi način i obuhvata sve slučajeve u kojima će se naći određen broj građana ili pojedinci da bi ostvarili svoje pravo.
Zbog toga pozivamo da ministar unutrašnjih poslova dođe u Narodnu skupštinu i da na taj način možemo da raspravljamo. Ovako nemamo s kim da vodimo dijalog.
Mi nemamo kome da se obratimo, nama nema ko da se obrati kao narodnim poslanicima, da nam kaže šta misli Vlada, šta misli ministar, u odnosu na određene odredbe i predloge koje daje SRS, a ti predlozi su usmereni u tom pravcu da se ovaj zakon dogradi i da, na taj način, bude sutra u praksi i primenjen, da niko ne pretrpi štetu i da bude pružena ukupna zaštita svima onima koji se nađu u situaciji u kakvoj se našlo milion građana, Srba, koji su proterani iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Srpske, iz Bosne i Hercegovine, iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije.
Dakle, svi građani koji su se našli u toj situaciji, mogu se naći i u statusu privremene zaštite. Ta privremena zaštita je, možda, omaškom izostala, ali se ona može u ovom momentu ispraviti i dopuniti, da zakon bude u celosti u ovom delu primenljiv.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednosti prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednosti prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednosti predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što ministar nije ovde, zbog objašnjenja koje ćemo dati vezano za ovaj član 5, za amandman kojim se menja član 5, kojim se kaže da nadležni organi iz čl. 19, 20. i 21. ovog zakona sarađuju sa UNHCR-om u sprovođenju njegovih aktivnosti u skladu sa njegovim mandatom.
U obrazloženju je jasno dato da se ovim amandmanom precizno određuje koji su to nadležni organi koji mogu da sarađuju sa UNHCR-om u sprovođenju njegovih aktivnosti, samo i isključivo sa njegovim mandatom i propisima koji regulišu njegov mandat.
Zašto je ovo izuzetno važno? Zbog toga što smo mi svedoci, a nažalost, imamo loša iskustva i sa organizacijama i sa predstavnicima Ujedinjenih nacija, od visokih predstavnika, pa do raznoraznih komisija koje su vršljale ovom zemljom; praktično, njihov zadatak se svodio na to da nam nanesu štetu.
Ovim mi, precizno, UNHCR dovodimo u situaciju da može da sarađuje samo s onim organima koji su nadležni za azil i ni sa jednim drugim organom.
Ja ću vam reći primer koji nam se desio pre nekoliko dana, kada je jedna nevladina organizacija obišla Srbiju, obišla specijalne ustanove za negu ometenih u razvoju i posle toga smo, manje-više, imali priliku da ceo svet bude zasut informacijama o tome kako se u Srbiji krše ljudska prava.
Jednostavno, imamo jako loše iskustvo sa svim organizacijama, zato što im se daje prostor da rade izvan delokruga za koji su nadležni. Ovim mi precizno, znači, ne uskraćujemo ništa, dajemo im mogućnost da rade, ali samo i isključivo s organima koji su za ovo nadležni.
Time onemogućavamo da se našoj državi nanosi šteta, jer činjenica je da je, od kako je počeo raspad, devedesetih godina, one bivše države, Srbija, u pogledu izbeglica, područje na koje je došao najveći broj izbeglica, a za koje se pretpostavlja da može doći do još jednog talasa izbeglica, zbog ovoga što se dešava na KiM-u i činjenice da svet nije uradio ništa, da ta Visoka kancelarija Komesarijata UN, praktično, ne čini ništa kada su u pitanju Srbi.
Za sve druge će pokušati nešto da urade, ali kada su Srbi u pitanju, njih, jednostavno, to ne interesuje.
Zato smo predložili ovaj amandman, da precizno ograničimo u kojim slučajevima i sa kim mogu da sarađuju.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo mi srpski radikali počeli, još devedesetih godina, i predsednik naše stranke prof. dr Vojislav Šešelj, da govorimo, i sa ove skupštinske govornice, i na svakom mestu, da je opasna uloga pojedinih međunarodnih organizacija, svakako da smo mislili na UNHCR i na njihovo vršljanje, i to na prostoru širom srpskih zemalja, naročito ovde kod nas u Srbiji, ali, pre svega, u Republici Srpskoj Krajini.
Verujem da će kasnije nešto o tome da kaže, mada je dosta govorio, i sam gospodin Buha, ali da podsetimo, naročito vas iz stranaka koje vršite vlast, kako je formirana Republika Srpska Krajina, zapadna srpska država.
To bila legitimna vlast, s izabranim predsednikom, s izabranom vladom, koja je, nažalost, sada u progonstvu i čiji je predsednik gospodin Buha, naš uvaženi kolega koji sedi u skupštinskim klupama. Dakle, imala je svoj parlament i bila podteritorija, i to srpska teritorija pod zaštitom UN-a i UNHCR-a.
U to vreme, političari bez ikakvog kredibiliteta, a deklarisali su se kao neka opozicija, a jedina opozicija tadašnjem Miloševićevom režimu je bio Vojislav Šešelj i njegova SRS, branili su i u svakom trenutku bili spremni da štite i UN, i ovu njihovu organizaciju, i sve ono što su oni činili, uz naše upozorenje da će prvi trenutak i prvi signal koji dođe od strane Amerike i zapadnih sila iskoristiti da se daju u beg, što su, naravno, i uradili, ostavili su nezaštićeno stanovništvo. Nikada ih nisu interesovali Srbi, ni kao ljudi koji su tamo živeli, a sada, nažalost, to ne mogu na svojoj teritoriji, niti sada, kada su u statusu izbeglica.
Moram da vas pitam, kolege iz DS-a, DSS-a i G17 plus, da li vi putujete autoputem Beograd-Niš, recimo, da li srećete ta vozila UNHCR-a i da li vam se dešava da u nekoj od ove tri trake, u jednom ili u drugom pravcu, morate odmah da se sklonite, zbog činjenice da oni idu kao najbahatije vozilo koje može da se pojavi; to su kao oklopna vozila, džipovi koji su blindirani i koji imaju one velike antene, koji u svakom trenutku štite i vozače i svakoga ko se nalazi u tim automobilima?!
Molim vas, recite mi, da li su oni, pošto imaju takve mere zaštite, bilo šta učinili u bilo kom od ovih izbegličkih centara, a ranije je o jednom takvom, gde je zaista očajno stanje, u Mataruškoj banji, govorila gospođa Radeta, koja je u više navrata obilazila taj kolektivni izbeglički centar? Recite mi, molim vas, reći će vam i ona, da li su ti ljudi, za sve ovo vreme od kada su tamo, videli predstavnike UNHCR-a, pa makar i tako da idu i tako se bahato ponašaju?
Moram da vas podsetim na jednu još drastičniju činjenicu, da je jedno takvo vozilo usmrtilo predstavnika izvršne vlasti Republike Makedonije i da nikome za to nisu odgovarali, ministra odbrane.
Stoga je, zaista, neverovatno da ne prihvatate amandman kolege Krasića, koji jasno govori da moramo da ograničimo delovanje UNHCR-a i svake međunarodne organizacije koja dolazi na suverenu teritoriju Republike Srbije.
Jeste vi stavili, u čl. 19, 20. i 21. zakona, koji su to organi po zakonu o azilu koji preuzimaju na sebe odgovornost za sprovođenje svih ovih odredaba zakona. Dakle, kancelarija za azil, komisija za azil, centar za azil. Ovako se otvara prostor za njihovo nesmetano i dalje delovanje, što oni i rade, sa raznoraznim, tzv. nevladinim organizacijama, pa pomoć koju treba da dobiju, koja navodno stiže od UN-a, Srbi koji su prognani sa svojih ognjišta ne dobijaju, nego veoma često ta pomoć završi tako što je preprodaju pojedinci koji su se obogatili na tome.
Naravno, svako mora da vodi računa o tome šta će posle da radi i kako sada živi, kako radi, tako će mu i biti. Kada se neko bogati na muci drugih, mora da vodi računa o tome da će kad-tad za to da polaže račune.
Znači, samo iz mera opeza, iz gorkog iskustva koje imamo, tražimo da prihvatite ovaj amandman. Ako ste želeli da jednim posebnim zakonom regulišete položaj azilanata u našoj zemlji, a pobrkali ste pojmove kada su u pitanju ova prognana, odnosno izbegla lica, o čemu ćemo kasnije da govorimo, kada dođu ti članovi na dnevni red, onda se, lepo, gospodo, ograničite na to ko s njima može da sarađuje. Ionako nam je država izbušena kao švajcarski sir i ovde radi ko šta hoće.
Kad uđem u zgradu Narodne skupštine ili bilo gde, o Vladi da ne govorim, ovaj uvaženi gospodin je neko ko radi u MUP-u, ali verujem, kad dođe ujutru na posao i uđe u lift, da čuje one koji govore engleski ili neki drugi jezik, koji vršljaju po Vladi i rade šta hoće, nikome ne polažu račune. To se nama dešava od 5. oktobra. Takvi se nalaze i nesmetano se kreću i po zgradi Narodne skupštine.
Lepo, zakonski mi to da uredimo, kao što to rade ozbiljne države, pa da vidimo ko su oni koji donose te "darove", a treba da odgovaraju i po zakonima ove zemlje za svaki svoj prekršaj, eventualno, zloupotrebu. Znamo, od ovih organa iz čl. 19, 20. i 21, da su oni prekršili svoja ovlašćenja i da ne rade u skladu sa zakonom koji nam predlaže resorno ministarstvo.
Ako želite da država ide dobrim pravcem i da mi Srbi i ostali građani Srbije, koji živimo ovde, imamo suverenu vlast na našoj teritoriji, nemojte tek tako da nas stavljate dalje ''na izvolte'', pošto ste to činili svih godina, i pre nego što ste došli na vlast, a pričali ste o tome kako radikali šire, tobože, i Vojislav Šešelj, neku teoriju zavere. Videli ste da smo bili u pravu.
Zbog čega je otpočelo besomučno bombardovanje našeg naroda i države, koje je trajalo 78 dana? Zato što je izmišljena tzv. humanitarna katastrofa. Ko je slao te izveštaje centrima moći koji su o tome odlučivali, i u Stejt dipartment, i u zapadnu vojnu alijansu, i svuda gde su zagovarali da se bombarduju srpska država i njen narod?
Vodite računa o tome, mi to znamo, i kolege koji su ranijih godina bili članovi Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, i mi koji smo počeli da učestvujemo u njenom radu od ove godine. I koleginica Radeta, i kolegnica Donka Banović su članovi Odbora za migracije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope.
Tamo je u nekoliko navrata bila rezolucija, izveštaj o položaju izbeglica, jedna takva - u junu ove godine, o položaju izbeglica na Balkanu. Morali smo da pišemo amandmane i naša delegacija je bila maksimalno složna u tom pogledu. Tamo se govori o nekakvom balkanskom ratu. Oni ne znaju šta se to dešavalo i da su Srbi proterivani sa svojih ognjišta, pa onako, paušalno govore u preambuli jedne od tih rezolucija, a da ne govorim o činjenici da su netačni podaci.
Ko su ti koji dostavljaju izveštaje i podatke? Naš Komesarijat za izbeglice. Ali, kome oni više veruju? Međunarodnim organizacijama, kao što je ovaj ogranak, odnosno UNHCR, koji je organ UN.
Prema tome, moramo zbog nas samih, zbog budućnosti ove države i činjenice da moramo da čuvamo ono što je naše i da mi ovde uređujemo prava i položaj svakog čoveka i građanina, da prihvatimo ovakva rešenja, jer su ona jedini putokaz da ćemo čvrsto da se držimo onoga što nam propisuje Ustav, što nam propisuju zakoni i što treba da rade nadležni državni organi.
Međunarodni ugovori, konvencije, sporazumi, saradnja, sve nas to i te kako obavezuje, ali nemojte da dozvolimo da u Srbiji vršlja kako ko hoće i da to zloupotrebljava. Opet podvlačim, najgore je što se preko ovakvih organizacija pojedinci bogate na muci tog prognanog i unesrećenog srpskog naroda, koji danas živi, toliko godina posle zbega sa svoje zemlje i iz svoje kuće, u izuzetno teškim uslovima.

Zahvaljujem koleginici Nataši Jovanović, potpredsedniku Narodne skupštine.
Izvolite, gospodine Jojiću, o amandmanu.

Zašto je važno imati u vidu ono što je istakao narodni poslanik SRS-a gospodin Dragan Todorović? Ne mogu po ovoj zemlji više da vršljaju agenture i kojekakve nevladine organizacije, pogotovo zato što nemamo zakon o stranim nevladinim organizacijama.
Dame i gospodo, šta se događa u poslednje vreme u Srbiji? Građani Srbije nisu bezbedni, nemaju sigurnost, strane agenture, uz pomoć naših organa, učestvuju u neviđenom teroru i kršenju zakona, u povredi osnovnih ljudskih prava koja su zagarantovana međunarodnim standardima, međunarodnim pravom, paktom o pravima i slobodama građana, zatim Poveljom UN-a, našim Zakonikom o krivičnom postupku i Ustavom.
Kada je u pitanju saradnja sa Haškim tribunalom, znate šta rade u poslednje vreme? Kada su videli da nemaju dokaze protiv prof. dr Vojislava Šešelja, došli su strani agenti i vršljaju, prevrću, prete, upadaju u stanove s oružjem, pretresaju stanove, čak pretresaju i kompjutere dece naših građana, naoružani do zuba, a Zakonik o krivičnom postupku propisuje da ulazak u tuđi stan i pretres tuđeg stana svakog građanina u Republici Srbiji može biti izvršen samo na osnovu rešenja nadležnog suda.
O pretresu stana mora da bude sačinjen zapisnik. Prilikom pretresanja stana, moraju da budu prisutna dva svedoka. O ulasku u stan, ako se ne pretresa, mora da bude izdata potvrda ovlašćenog službenog lica koje ulazi u tuđi stan. Nakon pretresa stana, mora se licu uručiti zapisnik potpisan od svedoka i ovlašćenih lica koja su dobila rešenje od suda. To je onaj Zakonik o krivičnom postupku koji su pisali srpski radikali, sa najvećim stručnjacima u ovoj državi.
Sada su došli iz Haškog tribunala, pretresaju sve živo, traže dokaze, jer nemaju dokaze protiv prof. dr Vojislava Šešelja. Tužilaštvo Haškog tribunala naređuje, a naši organi, zato je važno ono što je narodni poslanik Dragan Todorović rekao, mogu da sarađuju sa stranim institucijama, ali samo u okviru svog mandata.
Ako je Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, u članu 10, normirao na koji način se mora poštovati nacionalno zakonodavstvo, ukoliko Haški tribunal i njegovi predstavnici smatraju da imaju neko pravo da dođu da nekog ispituju i da mu pretresaju stan, tada se mora primeniti nacionalno pravo i nacionalni propisi.
Prema tome, Ustav garantuje tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, Ustav garantuje nepovredivost stana, Ustav garantuje da se u stan može ući i pretresati samo na osnovu rešenja nadležnog suda.
Koji je to sud, koji je došao iz Haga da pretura, pretresa, preti i da ljude maltretira i šikanira u našoj zemlji? Zašto naši organi u tome učestvuju? Zašto su naši sudovi, naročito Specijalni sud – sluga, umesto da bude gazda i gospodar u svojoj državi?
Zbog toga, SRS smatra da su aktivnosti i akcije koje preduzimaju strane obaveštajne službe u poslednje vreme najgrublje kršenje Povelje UN-a, najgrublje kršenje Ustava Republike Srbije, najgrublje kršenje ZKP-a i svih standarda međunarodnog prava.
Hajde, gospodo iz vladajuće koalicije, idite vi u Holandiju i u Belgiju, ili u Francusku, uđite u tu državu i izvršite ulazak u tuđi stan, pretresajte taj stan! Ne možete tamo ući. Tamo deluju određene institucije, tamo postoji zakon.
Naši zakoni, posebno Zakonik o krivičnom postupku, usaglašeni su sa svim standardima međunarodnog prava. Prihvatili smo da naš ZKP bude jedan od najdemokratskijih u Evropi, jer su ga srpski radikali uskladili i sa francuskim pravom, engleskim, pravom Velsa, Amerike, Belgije, Holandije, Italije, Švajcarske, Austrije, Australije, Rusije, Belorusije i svih zemalja. Znajte da imamo najdemokratskiji Zakonik o krivičnom postupku.
Ovaj zakon o krivičnom postupku što je najavljen da će biti iduće godine primenjen, on se mora menjati, jer je postojeći zakon i te kako demokratski, i te kako štiti osnovna ljudska prava i slobode.
Onaj koji je ovde usvojen, mora se menjati, jer ne može da zaživi; 87 članova je u suprotnosti sa Ustavom, dame i gospodo narodni poslanici, koji smo doneli u ovoj skupštini.