Molim poslanike SRS da ne kadriraju. Izvinjavam se, mada gospodin Todorović to brilijantno radi.

U gradaciji brilijantno, to samo kada su socijalisti u pitanju. Pogodan je trenutak da kažemo nekoliko stvari o ovom zakonu i o zakonu o readmisiji na način kao što je to govorio gospodin Dušan Bajatović.
Da podsetim građane Srbije da se nedavno dogodio jedan incident u Sloveniji. Jedna porodica koja je bila u postupku readmisije, a pre toga je u jednoj evropskoj državi bila u postupku dobijanja azila, zato je ovo važno, radilo se o romskoj porodici koja je htela da se naseli u svoju matičnu opštinu u Sloveniji, čak ni na insistiranje predsednika Vlade Slovenije, čak uz veliki pritisak evropskih medija i evropske javnosti, stanovnici jedne oblasti u Sloveniji fizički nisu dozvolili da se jedna romska porodica naseli tamo gde je inače uvek živela.
Zašto ovo govorim? Slovenija je članica EU i svakako ima i zakon o readmisiji i zakon o azilu, to sada hoću ovde da kažem. Slovenačka javnost nije bila u stanju da "izdrži" prisustvo jedne romske porodice u svom okruženju.
O čemu mi, u stvari, onda ovde govorimo? Dakle, kada ste članica EU, vi drugima propisujete pravila, a da pri tom niste u stanju da ispoštujete sopstvena pravila u sopstvenoj državi. Moram da kažem da živimo u državi u kojoj ovo nije problem. Zbog toga sam srećan. Mi nemamo nikakav odnos, ni oficijelni, ni neslužbeni prema bilo kome na ovaj način.
Azil se traži iz krajnje nužde, kada je nekom ugrožen život, njegovo dostojanstvo, njegova politička uverenja, kada zbog toga može biti predmet različitog šikaniranja, torture u matičnoj državi i verujem da ćemo mi prihvatiti ovaj zakon. Od naše države očekujemo da se sa dužnom pažnjom, sa pažnjom ozbiljnog domaćina posveti svima koji su u našoj zemlji potencijalni azilanti. Ne mislim da država nema mehanizme, i da nema ljude, i da nema ovlašćenja, sve ona to ima da prepozna rđave namere i one koji dolaze ovamo da rade neke druge stvari. Moram da kažem da je pomalo i kasno za to.
U našu zemlju je u ovoj ili onoj formi ušlo već dosta ljudi koji potpuno nesmetano rade one stvari zbog kojih mi izražavamo sumnju da li će to činiti azilanti. Pomalo je to kasno. Da kažem da je naša država dosta obaveštajno ranjiva, da nije potrebno da neko bude azilant, pa da prevari našu državu, da dođe ovde i uživa njeno gostoprimstvo da bi se bavio obaveštajnim radom.
Nažalost, u Srbiji boravi dovoljno lica koja se ovom nedozvoljenom i subverzivnom aktivnošću bavi, a da pri tom nisu azilanti, nego ovamo dolaze sa diplomatskim pasošima, prostire im se crveni tepih, svira im se vojna muzika, predaje im se raport, i orkestar milicije i to ponekad. Dolaze ovamo i čine najgore moguće stvari našoj državi i našem narodu.
Ne bih bio iskren kada ne bih rekao do kraja, hoću da verujem da svi organi države Srbije imaju, kako se to danas moderno kaže, i kapacitet, i da su tehnički i u svakom drugom smislu osposobljeni da ove pojave prepoznaju. Da li imaju snage da ih nazovu pravim imenom i da li zbog konteksta političkih dešavanja one mogu da reaguju, onako kako želim i kako mi želimo, to je drugo pitanje, da ne bude uka na vuka, a da lisice meso jedu.
Kod azila i kod azilanata treba imati krajnji oprez, mada ovi drugi, podsećam vas, učinili su najgore stvari našoj zemlji, bombardovali su našu zemlju, ubijali su decu u Srbiji. Samo u gradu gde živim, a to je Čačak, ostalo je 10.000 ljudi bez radnog mesta u NATO agresiji, a ova država se odrekla ratne štete, odrekla se čitavog niza drugih pitanja.
Pre neki dan smo govorili da je 440 miliona evra šteta kod RTS-a od NATO agresije. Samo kod RTS-a, da ne govorim o poginulim ljudima, to je nenadoknadivo.
Dakle, pozivam svakoga ko je u stanju da se suprotstavlja onima koji nama rade ovo što nam odavno rade, a to čine sa punom odgovornošću, zato što kada vam jednom dekomponuju državu i kada vam jednom uđu u sistem, oni ovde ostaju, postavljaju pravila ponašanja, sastavljaju izborne liste, kandiduju razne visoke funkcionere.
Govorili smo o tome da jedan visoki diplomata naše zemlje Dejan Šahović nema pasoš i državljanstvo naše države. Uvažena gospodo, postoje ljudi koji imaju dvojno državljanstvo. Dejan Šahović ima samo kanadsko.
Pitam ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i nadležne službe - da mu nije neko slučajno javio može li ovaj čovek to da radi, a da pri tom ni na koji način nije državljanin ove zemlje?
On ne glasa u našoj zemlji, on nije državljanin naše zemlje. Podsećam vas, on je visoki funkcioner, visoki diplomata u UN u ime naše države. To ne može da dozvoli nijedna ozbiljna država u svetu.
Izvinjavam se, ovo nije potpuno u kontekstu današnjeg dnevnog reda, ali je važno da se zna, jer je bilo jedno poslaničko pitanje na koje nikada nismo dobili odgovor. Da, Dejan Šahović nema dvojno, on ima samo državljanstvo Kanade.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? Izvolite, narodni poslanik Dragan Todorović.       

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, mislim da bi bilo neophodno da se prihvati ovaj amandman i da se briše "da izrazi nameru". To je potpuno nedefinisano. Jedino procena nekog od službenika može da bude parametar da li će on pretpostaviti da on ima nameru ili nema nameru. Ovo treba da bude vrlo precizno rečeno. Tu ne bi trebalo da imamo nikakve dileme.
Zbog čega ovo govorim? Govorim zbog toga što u najvećoj meri od 2001. godine mi dobijamo zakone koji nam stižu iz EU i, u zavisnosti od dobre službe za prevođenje ili nekih drugih razloga, mi dobijamo neprecizne zakone. Kada su ovakve stvari u pitanju, moramo da budemo izuzetno precizni, jer nemamo mi razloga da verujemo EU.
Za ovih skoro 20 godina mogli smo da se uverimo, posebno sada kada pokušavaju da nam otmu Kosovo i Metohiju, da su činili sve i čine sve da Srbiji i srpskom narodu nanesu trajnu štetu, koja može da se meri nestankom i Srbije i srpskog naroda. To je najjednostavnije videti po dvostrukim aršinima koje primenjuju kada je u pitanju Srbija, srpski narod i kada je u pitanju neko drugi.
Reći ću vam na primeru Slovenije, koja je jedna od prvih republika koja je ušla u EU. To je država koja je prva počinila ratni zločin, odnosno njeni rukovodioci su odgovorni za početak rata na prostorima bivše SFRJ, odgovorni su za ratne zločine koje su počinili nad nenaoružanim pripadnicima JNA tako što su neposredno vršili streljanje. Nažalost, naša država nije uradila ništa da prizove pravdi i Kučana i sve one koji su u tome učestvovali.
Postoji još jedan zločin, neviđenih razmera, koji je počinila Slovenija. Vi ste, manje-više, skoro svi upoznati s tim. U pitanju su građani bivše SFRJ, najviše ih je bilo iz Srbije, iz BiH, kojima su potpuno oduzeta sva ljudska prava. Oduzimana su im dokumenta, ništa nisu mogli da imaju. U nekim slučajevima je to bilo drastično.
Imali ste prilike pre mesec dana da čitate o slučaju koji se desio jednom čoveku čija je porodica živela u Celju. On je radio u Austriji, imao je boravište, vozačku dozvolu, ličnu kartu, sva dokumenta je imao. To su bila slovenačka dokumenta. On je došao u posetu kod svojih roditelja i došla je policija, privela ga je, uzela mu je ta dokumenta, nije obaveštavala njegovu porodicu, nije dozvolila da se umeša advokat. Rekli su samo, otprilike, da se razjasni situacija po tom pitanju.
Onda su Srbina iz BiH izručili Hrvatskoj. Hrvatska ga je izručila tadašnjim vlastima Herceg Bosne, tek posle 15 godina utvrđeno je da je dotični Srbin ubijen, a naša država ćuti. Takvih slučajeva ima mnogo. To je problem sa kojim se mi suočavamo.
Vidite, Slovenija je primljena u EU sa ovakvim zločinima koje je izvršila, a nama na sve moguće načine spočitavaju i pokušavaju da dokažu da smo mi ti, i kao narod i kao država, koji su odgovorni za sve ono što se dešavalo na početku raspada.
Da ne bi bilo zabune, sada ću vam pročitati tačno o kome se radi i kako je to teklo. "Iako je imao regularno prijavljeno prebivalište u Celju, slovenačka policija je Dragoljuba Petronića, kao državljanina BiH, 3. septembra 1992. godine deportovala u Hrvatsku. Hrvatski policajci su ga otpremili u Split, a zatim u Metković. Odatle je prevezen na granični prelaz Kamensko, gde je predat Hrvatskom veću odbrane, tadašnje hrvatske republike Herceg Bosne. Posle punih 15 godina nade da je Dragoljub ipak živ, Petronićima je pre nekoliko dana stigla vest da je mrtav". Zbog svega ovoga, veliki broj Srba u Sloveniji je podneo tužbu sudu u Strazburu i tamo će pokušati da dođe do pravde.
Šta radi naša država? Ono što je prosto nezamislivo. Najbolje delove i placeve za poslovni prostor dati su slovenačkim firmama. Poznat vam je slučaj "Merkatora". Sva druga preduzeća, koja su bila na privatizaciji, Slovenci su maltene imali prednost. Slovenci to koriste kao što su koristili i u bivšoj državi, zajedničkoj državi. Oni su mogli da podmićuju širom Jugoslavije i da dobijaju najbolje za njih.
Pogledajte ih, uselili su se potpuno i okupirali Srbiju. Šta mi možemo da uradimo u Sloveniji kao država. Ništa. Da li postoji jedna jedina firma koja može u Sloveniju da uđe na njihovo tržište - ni jedna jedina.
Interesantna stvar, za 50 godina zajedničkog života Slovenci uopšte nisu znali srpski jezik. Za 10 godina odvojenog života, svi govore srpski. Nema više insistiranja na svojim pravima. Pogledajte, svaki koji dođe govori srpski. Ono što je najgore za nas, unajmljuju Srbe koji ovde zbog lakšeg prolaza, pristupa, koji ovde dolaze i izvršavaju sve njihove naloge.
Nije to ništa novo. Janičare su izmislili Turci. Problem je u nama što mi to dozvoljavamo, što država ništa ne radi da se to spreči. Zato mislim da naša država ne bi trebalo da dođe u situaciju da neko zbog mogućnosti da arbitrira i da kaže jeste ili nije izrazio nameru dođe u ovakvu poziciju da mu se uskrati azil i da, ne daj bože, doživi ovakvu sudbinu.

Predlažem da završimo prepodnevni rad sednice. Po Poslovniku reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Skupštine Srbije, a da onda u 15,00 sati nastavimo rad o članu 23.

Gospodine Mrkonjiću, vi zaista ništa niste krivi u ovoj situaciji. Prisutna sam bila u više navrata kada ste apelovali da se Dragan Jočić vrati u salu.
Javljam se po članu 93. Poslovnika, da vas podsetim na jučerašnji dan. Juče smo prekinuli raspravu po amandmanima u 16,30, zbog toga što smo dobili obaveštenje da Dragan Jočić ne može da dođe. On je danas došao, ostale su mu fascikle, torba, rekao nam je, odnosno nagovestio je jutros oko 10.30 da ima još neka neodložna posla. Koalicija mu čuva torbu. To je interesantno. DS Jočiću čuva torbu, to je neki znak, ali nama je potrebno da se on vrati u salu. Ukoliko se, sada se obraćam gospođi Kolundžija, gospodi iz MUP-a, ne vidim gospodina Aligrudića u sali, ukoliko se ministar Jočić ne vrati do 15.00 sati, besmisleno je kolega Mrkonjiću, ko god da je na redu da predsedava, da dalje raspravljamo o ovome.
Opet dolazim u situaciju, preći ćemo na član 23. i amandman kolege Aleksandra Martinovića, da mi ne znamo suštinu ovog zakona. Ne znamo budući status izbeglih lica koji se podvode pod strance, ne znamo šta je azil, šta je utočište, ne znamo osnovne pojmove ovog zakona.
Ministar nije prihvatio amandmane koji suštinski uređuju i menjaju ovaj zakon, mi ne želimo na takav način da učestvujemo u raspravi o jednom zakonu, koji se vama čini kao nešto u nizu što treba da se uradi, da bi vas prihvatili ovi vaši nalogodavci. Nama to nije cilj.
Ako govorimo o zakonu koji treba da reši pitanje tih ljudi, zna se šta su stranci, a šta su prognana, izbegla lica, neka se pojavi ministar i mi ćemo nastaviti rad. Ovako suočićete se sa situacijom da ćemo da se javljamo po povredi Poslovnika, jer mi nismo ovde došli, mi smo izabrani predstavnici naroda, izabrani od strane građana, da jurimo lasom Jočića koji trči negde okolo, ostavlja torbu u sali.
Nemamo razloga da se tako ponašamo, odgovorni smo, ozbiljni ljudi, tražimo da se radi po Poslovniku. Privedite ministra Jočića, nađite mehanizam da privedete ministra policije i u 15.00 sati s njim možemo da nastavimo da radimo.

Slažem se s mojom koleginicom Natašom Jovanović. Nastavak sednice u 15.00 sati, a molim gospodina Todorovića da obezbedi prisustvo ministra. Hvala.
(Posle pauze – 15.00)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad.
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč?(Da.)
Narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Hvala. Gospodine ministre, dobro je da ste se vratili u skupštinsku salu. Zaista nismo insistirali da dođete da dođete samo zato što je to vaša obaveza prema Poslovniku, već zato što je ovaj predlog zakona takav, i da ste slušali sve ono što su narodni poslanici u prepodnevnom delu govorili, da biste verovatno već postupili onako kako ću sad da vam predložim, a to je da povučete ovaj predlog zakona.
Verujte da je toliko loše ovaj predlog urađen da sve što više prolazimo kroz ove članove u raspravi o pojedinostima, sve više se stiče utisak kao da je ovaj zakon rađen nogom. Ko je ovo radio i ko vam je ovo podmetnuo ne znam, ali zaista vrlo, vrlo loš Predlog zakona.
Evo, član 23, nadnaslov je evidentiranje. Znači, odnosi se na evidentiranje azilanata. Ovaj član ima 5 stavova. Kolega Aleksandar Martinović je predložio izmene tri stava ovog člana 23.
U prvom stavu, vi ste predložili da ovlašćeni policijski službenik Ministarstva unutrašnjih poslova, pred kojim je stranac izrazio nameru da traži azil, izvršiće njegovo evidentiranje. Zaista, ne znam šta ovo znači. Gde će on to da evidentira, da napiše na komadu leda i da stavi pored šporeta. Ovo je prosto neverovatno, paušalno, uopšteno i ništa ne znači.
Predlog kolege Aleksandra Martinovića je da se ovaj stav promeni i da glasi: da ovlašćeni policijski službenik MUP-a je dužan da primi pismeni zahtev stranca koji traži azil, da izvrši njegovo evidentiranje, a zahtev za azil odmah službenim putem dostavi nadležnom organu za azil na odlučivanje.
Zar vam se ne čini da je ovo potpuna pravna norma i da samo ovako nešto znači? Samo evidentiranje ne znači ništa jer vi niste u zakonu napisali šta ćete sa tom evidencijom. Da li ćete to da držite u fioci, da li ćete nekome da prosledite, da li nećete? Dakle, nepotpuno, neprecizno, a mi srpski radikali, to vam je poznato, zalažemo se uvek za pravnu normu koja je koncizna, konkretna, jasna i uvek se zalažemo, kada raspravljamo o Vladinim predlozima zakona, da se izborimo i da vam amandmanima ukažemo na te nedostatke iz jednog osnovnog razloga, a to je da bi zakon bio primenljiv s jedne strane, a s druge strane da u toku primene zakona se ostavlja što manja mogućnost pravnih praznina, a onda to samim tim znači i što manje zloupotreba.
Sad pitam vas ministre, ako prema vašem predlogu ovlašćeni policijski službenik vašeg ministarstva, pred kojim je stranac izrazio nameru da traži azil, i on izvrši njegovo evidentiranje, šta ćete vi da uradite tom policajcu i šta uopšte možete tom policijskom službeniku da uradite ako izvrši to evidentiranje i ništa dalje ne preduzme, nijedan korak?
Zašto ne prihvatite ovo što je predloženo da nakon evidentiranja se zahtev za azil odmah službenim putem dostavlja nadležnom organu za azil na odlučivanje? Zaista ne vidim nijedan razlog zašto ne biste prihvatili ovako dobronameran i sveobuhvatan amandman.
U istom ovom članu, u stavu 3, vi ste predložili da potvrda iz stava 2, a stav 2. kaže da evidentiranje obuhvata izdavanje propisane potvrde, koja sadrži lične podatke koje je stranac dao o sebi ili se mogu utvrditi na osnovu raspoloživih isprava i dokumenata koje ima sa sobom.
Znači, vi kažete da potvrda iz ovog stava koji sam upravo citirala služi kao dokaz da je stranac izrazio nameru da traži azil i da ima pravo boravka u trajanju od 72 sata.
Kolega Aleksandar Martinović predlaže da se u ovom stavu 3, reči - da je izrazio nameru da traži, zamene rečima - da je podneo pisani zahtev kojim traži. Jer, šta znači da je neko izrazio nameru da traži azil – na koji način je izrazio, klimnuo glavom, namignuo? Zaista ne razumem na koji način je izrazio nameru, ukoliko nije podneo pisani zahtev kojim traži azil?
Na kraju, u stavu 5. ovog istog člana vi ste predvideli da način evidentiranja stranaca koji izraze nameru da traže azil bliže se uređuje propisom ministra.
Mi smo predložili, što je inače principijelni stav SRS, da to ne bude propis ministra, već da to bude propis Ministarstva, zato što mi mislimo da nijedan organ ne može da se identifikuje sa jednim čovekom.
Potpisaće ministar, naravno, u okviru svojih ovlašćenja, u okviru poslova koje radi. Gospodine ministre, vi potpisujete sve u Ministarstvu.
(Dragan Jočić, sa mesta: Ja sam odgovoran starešina.)
Naravno da ste odgovorni starešina, ali vi ste odgovorni starešina Ministarstva, organa, dela Vlade Srbije i morate da nastupate kao odgovorni starešina ili kao starešina, a koliko ste odgovorni videćemo kako ćete postupiti po našim amandmanima, kao starešina, a ne kao ministar Dragan Jočić.
Znate, vi ste se u zakonu o izmenama Zakona o državljanstvu obavezali da ćete propisati u određenom roku podzakonska akta vezana za izdavanje državljanstva i za obrasce Srbima iz Crne Gore. Još uvek ne postoji nijedan vaš službenik, ne znam da li to znate a pretpostavljam da znate pošto sam vam slala poruke preko nekih vaših službenika, nijedan vaš službenik, nijedan načelnik u Ministarstvu ne zna kako izgleda taj obrazac, na koji način da Srbin iz Crne Gore podnese zahtev za izdavanje državljanstva. To zaista mora da se podigne na nivo Ministarstva.
U obrazloženju kolega Martinović je napisao da policijski ovlašćeni službenik nije u mogućnosti da tog trenutka kad evidentira to strano lice da utvrdi njegovu stvarnu nameru tražioca azila, što je apsolutno nesporno. Ako je neko došao ilegalno u zemlju, pojavio se pred nadležnim policijskim službenikom, ko zna kakva mu je namera.
U situaciji u kojoj se Srbija sada nalazi i sami znate šta se sve dešava, ko nam sve upada, kakvi agenti vršljaju po Srbiji, ko sve može da se predstavi na ovaj ili onaj način. Nemojte sebe da dovodite u situaciju da, zato što ne želite da prihvatite neki naš amandman, dovodite u neprijatnu situaciju i vas i vaše ministarstvo i službenike, zaposlene u vašem ministarstvu.
Znam da ste vi uvek, osim danas, uglavnom prisustvovali raspravama u pojedinostima na predlog zakona koji vi zastupate u ime Vlade i da smo uspevali da vas ubedimo da prihvatite neke amandmane koji su apsolutno nesporni, kao što je ovaj amandman na član 23, koji vam ni u najmanjoj meri ne remeti koncepciju zakona. Naprotiv, ono što ste i vi predvideli, ovim amandmanom se samo maksimalno precizira.
Ali, fasciniralo me je obrazloženje Vlade zašto ne prihvata ovaj amandman. Sad moram da prelistam celo ovo obrazloženje jer moram da se vodim za Vladinim uputstvom datim ovom rečenicom, kaže - obrazloženje isto kao uz amandman pod rednim brojem 13.
Dobro, nađem amandman pod rednim brojem 13 - obrazloženje, Vlada ne prihvata ovaj amandman jer bi se njegovim usvajanjem lice koje traži azil neopravdano stavilo u povoljniji pravni položaj u odnosu na naše državljane u pogledu načina ličnog dostavljanja pismena u upravnom i drugim postupcima.
Gospodine ministre, ovo zaista nema veze sa zdravom pameću. Kakve veze ima lična dostava državljanima Srbije, građanima Srbije po Zakonu o opštem upravnom postupku, ljudima koji imaju rešen status u ovoj državi, kakve to ima veze sa statusom azilanata i sa načinom dostave pismena azilantima? Na koje adrese im dostavljate? Je l' oni ovde dolaze u svoje kuće, je l' oni ovde dolaze kod rođaka i prijatelja? Jeste li vi uopšte razlučili pojam azilanta? To je ono što smo vam pre podne takođe pokušali u vašem odsustvu da predočimo, pretpostavljam da su vam vaši saradnici preneli u kom smislu se odvijala rasprava.
U nastavku obrazloženja kaže, u odnosu na predloženu promenu člana 23. stav 5, a ovo ne znam na šta se odnosilo, ovo prethodno, da li na stav 1. ili na stav 3, ili ste nam na stav 3. ostali dužni obrazloženje, ali u odnosu na predloženu promenu člana 23. stav 5. Predloga zakona obrazloženje je isto kao stav 2. obrazloženja uz amandman pod rednim brojem 10. Tražim amandman pod rednim brojem 10. Da vidimo šta je ovde obrazloženje.
Ovde je obrazloženje: ''Vlada ne prihvata amandman jer se članom 10. stav 2. Predloga zakona uvodi mogućnost da tražioci azila koriste besplatnu pravnu pomoć i zastupanje, pored UNHCR-a i od strane nevladinih organizacija, koje su upisom u Registar udruženja stekle pravo da u skladu sa svojim ciljevima pružaju pravnu pomoć izbeglicama. Rešenje predviđeno u ovoj odredbi Predloga zakona nije obavezujuće, već predstavlja samo još jednu povoljnost, čije korišćenje zavisi od volje lica koje traži azil i ima za očigledan cilj da poboljša i unapredi njegov položaj.''
Kakve ovo veze ima sa članom 23, gospodine Jočiću? Kakve veze imaju nevladine organizacije sa evidentiranjem azilanata? U samom ovom obrazloženju rečenicu ste počeli sa azilantima, završili sa izbeglicama.
Pitali smo to pre podne, a sad ćete lepo da nam odgovorite, sigurna sam: da li vi poistovećujete azilante i izbeglice? Kakav je stav?
Nemojte da vrtite glavom, gospodo, nego kažite ministru šta da kaže, pa da nam on lepo objasni zašto, ako vrtite glavom onda nije tako, a ne bi smelo da je tako, zašto ste onda napisali ovako obrazloženje? Vi kroz ceo zakon ne pravite razliku između azilanata i izbeglica. Očigledno da pod izbeglicama podrazumevate i proterana i prognana lica, jer ih niste posebno predvideli, vama je to sve isto.
Vi ste pobrkali babe i žabe. Vi ste predložili ovde jedan tekst zakona zato što ste morali još jednu crticu da dodate tamo onom spisku koji vam je neko zadao. Dobili ste neki zakon, kao vrlo često što se dešavalo, dali lošem prevodiocu i ovo što smo dobili, gospodine Jočiću, sve je više nego Predlog zakona o azilu.
Lepo vas molimo da još jedanput poslušate ovo što vam govorimo, da povučete ovaj predlog, da uradite jedan dobar zakon, pre toga da izmenama i dopunama zakona uredite status izbeglih, prognanih, proteranih Srba sa njihovih ognjišta iz Republike Srpske Krajine, iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije.
A pre nego što donesete izmene zakona, mnogo im je preče i mnogo im je važnije da ih oslobodite onih kolektivnih centara, da im izgradite neke kuće i stanove u kojima bi živeli životom dostojnim čoveka. Ne znam, gospodine ministre, koliko vi u okviru svog posla stižete da obiđete te kolektivne centre, koliko znate kako ti ljudi još uvek, posle 15, 17 ili koliko godina, žive na teritoriji Srbije. To je bruka i sramota za Srbiju.
Svi ti ljudi koji su došli u Srbiju doživljavali su Srbiju kao svoju majku i pre nego što su bili prinuđeni da dođu u Srbiju. U Srbiju sam došla pre ratnih dejstava i niko me nije terao da dođem, ali sam i tada znala, odnosno bila ubeđena, da dolazim u majku Srbiju jer sam je tako doživljavala i tako je doživljavaju svi Srbi koji su rođeni i žive van Srbije.

Zahvaljujem. Reč ima ministar Jočić. Izvolite.