Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, nastavio bih priču mog prethodnika, koja se odnosi na putne isprave i ostala dokumenta koja izdaju državni organi Republike Srbije.
Ali, osnovna suština je u sledećem. Izbeglički statut treba da bude što kraći. On će biti što kraći kada se državni organi Republike Srbije budu založili da se izbeglice vrate na svoja ognjišta odakle su proterani.
Međutim, država Srbija ne čini ništa da se izvrši pritisak prema državama odakle su izbeglice došle na prostore Republike Srbije. To vidimo iz prakse, a ta praksa je nažalost evo već 15-16 godina.
Imamo više međunarodnih sporazuma koji obavezuju, između ostalog, ne samo tu državu iz koje su izbeglice proterane, nego i Republiku Srbiju, jer je ona potpisnik tih sporazuma.
Republika Srbija je 95. godine potpisala Dejtonski sporazum, kojim se obavezala da će aktivno raditi na povratku Srba iz Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, a ta aktivnost se ne čini.
Godine 96. Republika Srbija, zajedno sa Republikom Hrvatskom, potpisala je Sporazum o normalizaciji odnosa, čime se obavezala da će aktivno raditi na povratku izbeglog stanovništva iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, a Hrvatska se obavezala da će taj povratak biti bezbedan i siguran, da će biti izvršena naknada imovine koja je uništena, devastirana i opljačkana u Republici Hrvatskoj, i da će se dati pravična naknada za izbeglo stanovništvo.
Niti ima bezbednog, sigurnog povratka, niti ima obnove kuća i imovine, niti ima pravične naknade. Sada je jedanaesta godina, a sledeće godine će biti već dvanaesta godina od toga. Šta čini srpska diplomatija da posle 12 godina od potpisivanja tog sporazuma izvrši materijalizaciju tog sporazuma? Ništa.
Odgovorno vam tvrdim ovde da ni jedan akt Ministarstva spoljnih poslova nije otišao u pravcu Hrvatske u cilju realizacije ovog sporazuma. Danas će biti mogućnosti za postavljanje poslaničkih pitanja, upravo ću to i tražiti, da vidimo šta čini srpska diplomatija u smislu povratka izbeglica, povratka njihovih imovinskih i socijalnih prava.
Godine 98. dolazi Sporazum o socijalnom osiguranju, pitanje zdravstvenog osiguranja, penzija i svih ostalih socijalnih davanja. I tu se nije ništa uradilo. Dakle, 24 hiljade predmeta stoji već desetak godina u Fondu PIO ovde i u Hrvatskoj, 24 hiljade ljudi, koji su odavno stekli pravo na penziju, niti penzije, niti bilo kakvih drugih davanja od strane Hrvata.
Godine 2001. dolazi Sporazum o sukcesiji, i jedna, i druga, i treća, sve države bivše Jugoslavije obavezale se međusobno da će aktivno raditi na povratku imovinskih prava, imovine, stečenih prava i stanarskih prava. Niti jedan stan, niti jedno stanarsko pravo, a u Hrvatskoj je 50 hiljada stanova u društvenom vlasništvu sa stanarskim pravom, na kojima su Srbi imali pravo na sve to, to ništa nije vraćeno. Vraćeno je BiH, Sloveniji, Makedoniji, jedino u Hrvatskoj ne. To su milijarde evra štete za srpsko stanovništvo koje se zlopati ovde u Srbiji.
Godine 2005. Srbija i Hrvatska potpisale su sporazum koji se naziva Sarajevska deklaracija o obaveznom povratku stanovništva i da se celokupno stanovništvo koje je izbeglo sa prostora bivše Jugoslavije vrati do konca 2006. godine. Danas je kraj 2007. godine, odnosno početak 2008. godine, niti jedan čovek po tom sporazumu se nije vratio.
Stanarska prava, obaveze po toj Sarajevskoj deklaraciji, vraćanje stanarskih prava u upravnom i sudskom postupku, vratiti sve, izvršiti reviziju - niti jedan stan. Gde je tu srpska diplomatija? Gde je tu i međunarodna zajednica, gde su tu i nevladine organizacije, koje bi morale stati u zaštitu, jer u suprotnim situacijama i te kako se zalažu? To je bruka.
Posledice vidimo svi mi ovde, a najgore su posledice prema tom stanovništvu koje živi na ivici egzistencije. To je najsiromašniji, socijalno najugroženiji deo populacije u Evropi, ne u Srbiji, u Evropi. Sramota je, a prevashodno za ovu skupštinu. Najmanje se ovde u Skupštini o tome razgovara.
Biće prilike da čujemo i ministra spoljnih poslova, biće prilike da čujemo predsednika Vlade, da vidimo šta je konkretno Vlada po svojim resorima učinila u pravcu realizacije tih sporazuma.
Da se vratim sada na ovaj član, ministar je tu i pozivam još jednom ministra da ozbiljno razmisli o suštini ovog zakona. Predlog zakona nije usaglašen, i to ni sa međunarodnim konvencijama, ni sa deklaracijama, nije usaglašen sa našim pravnim sistemom.
Morali smo razdvojiti političke azilante i možemo ih nazvati, imamo uporište u međunarodnom pravu, i izbeglicama, s obzirom da se radi o Srbima koji imaju taj status. Oni ga gube u upravnom postupku, čak i bez upravnog postupka, ovde niste se prijavili, pa ste izgubili izbeglički status. Ali, to ne može, to je protuzakonita radnja.
Ako sam ga jednom dobio, dok se ne vratim na svoje ognjište, na svoju imovinu, uvek sam izbeglica, to je međunarodno pravo. To je odredba Konvencije o izbeglicama.
Kojim aktom mi možete to, prema odredbama Međunarodne konvencije o statusu izbeglica, možete uskratiti? Ne možete, pa čak ni po odredbama Zakona o izbeglicama. Nijednom izbeglici ne možete to dok se ne vratimo tamo, jer Srbi se ne vraćaju tamo, to vam je valjda jasno.
Morate razlučiti šta znači politički emigrant, šta znači ekonomski, socijalni emigrant i po međunarodnom pravu, emigranti koji dolaze u druge države iz humanitarnih razloga. Vi to niste učinili i tu je osnovni problem.
Mi ga sada ne osećamo zato što nemamo pritisak u ekonomsko-socijalnom smislu, međutim, sutra ćemo ga imati. Imamo i danas Rumune koji dolaze ovde i rade. Oni su ekonomsko-socijalni emigranti. Nivo primanja u Srbiji je sada daleko veći nego što je u Rumuniji. Rumunija je u EU, međutim, njihove plate su duplo manje nego što su ovde. Ljudi dolaze i ovde rade, to su ekonomski emigranti, ali su oni u vrlo malom broju. Sutra će biti u daleko većem broju, ali ga mi nismo sada ozakonili na način kao što radi međunarodna zajednica.
Sa druge strane, nismo razdvojili političkog emigranta u odnosu na sve ove druge emigrante. Ono što je bitno, mi imamo Zakon o izbeglicama, i zašto jednim materijalnim zakonom nismo vezali sve ono što je vezano za izbeglice? Azilante stavimo u zakon o azilu. To je osnovni prigovor SRS, Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu. Razgovarali smo, tumačili pronalazili određena rešenja, ali nikako da svedemo pravni osnov i ono što je suštinski vezano za azilanta i izbeglicu.
Onaj ko je pisao ovaj zakon nije u glavi razbistrio šta znači izbeglica i nije imao dovoljno pravnog znanja u smislu konkretizacije odredaba Zakona o izbeglicama i sve ono što bi on trebalo da reguliše i ono što reguliše vaš Predlog zakona o azilu.