Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2007. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 105 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 98, odnosno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Nataša Vučković, Oliver Dulić i Vesna Pešić.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O AZILU (nastavak u pojedinostima)
Podsećam vas da je Narodna skupština na jučerašnjem delu sednice prekinula rad u toku pretresa o amandmanu narodnog poslanika dr Paje Momčilova na član 57.
Da li narodni poslanik Vjerica Radeta, koja nije završila izlaganje u pretresu o ovom amandmanu, želi reč?
(Vjerica Radeta, sa mesta: Samo da se pripremim.)
Izvolite, gospođo Radeta, slobodno se vi pripremite.

 Dakle, radi se o amandmanu na član 57. koji sam upoređivala sa amandmanom na član 47. i izrazila svoje čuđenje koje moram da ponovim - zašto Vlada Republike Srbije i resorni ministar nisu prihvatili i, jedan i drugi amandman. Dovodim ih u vezu zato što amandman gospodina Dragana Čolića na član 47. produžava rok sa tri na osam dana licu koje traži azil, a koje treba u tom tako kratkom roku da prijavi nadležnoj komisiji promenu adrese.
Smatrali smo da je to neprimereno zato što jednostavno u roku od tri dana lice koje traži azil verovatno nije u stanju ni da se snađe. Moramo da vodimo računa o tome da kada govorimo o licima koja traže azil u Srbiji da se radi o ljudima koji imaju i te kako problema u zemlji porekla. Jer da nisu imali takve probleme, svakako ne bi tražili azil ni u Srbiji, niti u bilo kojoj drugoj zemlji. Tu se najčešće radi o ljudima koji su politički progonjeni, koji su progonjeni zbog verskih, rasnih, nacionalnih, odnosno nekih drugih razloga slične prirode. Zato smo mislili da bi bilo primereno da se taj rok produži.
S druge strane, kolega Paja Momčilov je tražio da se rok od 15 dana skrati na tri dana licima kojima se naloži, odnosno koja su u obavezi da napuste zemlju zato što ne ispunjavaju uslove i ne omogući im se azil u Srbiji. Ako nekome nadležni organi ne prihvataju zahtev da dobije azil u Srbiji, to svakako podrazumeva, između ostalog, da je to lice došlo u Srbiju sa nekim lošim namerama, da je možda došlo u Srbiju i sa nekim špijunskim idejama, odnosno poslato itd. I takvom licu, svakako, ne treba omogućiti da boravi još 15 dana u našoj državi. Pitam se i pitam ministra gde će to lice da boravi tih 15 dana i koliko od tog svog tajnog zadatka može da uradi u tom roku od 15 dana koliko mu je dozvoljeno po Predlogu zakona da ostane u zemlji.
Juče sam, nakon završetka sednice, razgovarala sa kolegama iz drugih poslaničkih grupa koji su mi stavili primedbu da ovaj amandman ne može da se prihvati zbog činjenice da u nekom prethodnom članu 34. već postoji taj rok. Član 34. se odnosi na obustavu postupka i povraćaj u pređašnje stanje.
Činjenica je da lice koje traži azil može u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih je došlo do neodazivanja pozivu za saslušanje ili neblagovremene prijave promene adrese da podnese predlog za povraćaj u prethodno stanje. Mi nismo stavili amandman na ovaj član, mada je bilo mesta da se amandmanski reaguje. Jer zaista postoji veza između ova dva člana.
Ali, ako postoji dobra volja i ako postoji razumevanje da je ovaj amandman zaista umestan i da poboljšava tekst ovog zakona, onda nema nikakve pravne smetnje da na osnovu ovog usmenog amandmana Zakonodavni odbor izvrši pravno-tehničku redakciju i ovaj isti rok primeni i u članu 34, što naravno narodni poslanici u danu za glasanje svojim glasom potvrđuju.
To je poslovnički potpuno moguće. Primedba jeste na mestu. Ovo je ideja da raščistimo tu situaciju, pod uslovom da zaista postoji namera da se ovaj amandman prihvati. Jer, zaista ne vidim da bi bilo ko imao nešto protiv ovog amandmana, s obzirom da je obrazloženje vrlo razložno i vrlo blizu zdrave pameti, u svakom slučaju u korist države Srbije, a nikako na štetu tih eventualnih azilanata.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Vjerici Radeti.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 58. amandman je podneo narodni poslanik Nebojša Stefanović.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Nebojša Stefanović.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 58. Predloga zakona, koji govori o vrstama isprava koje Ministarstvo unutrašnjih poslova dodeljuje licu koje je izrazilo želju da dobije azil ili je podnelo zahtev. Te isprave su potvrda za lice koje je izrazilo nameru da traži azil, lična karta za lice koje traži azil, lična karta za lice kome je odobren azil i putna isprava za izbeglice. Ništa ovde ne bi bilo preterano problematično do člana koji kaže: "Sadržinu i izgled obrazaca isprava iz stava 1. ovog člana propisuje ministar".
Principijelni stav SRS je da Ministarstvo kao institucija treba da bude iznad ministra, bez obzira što postoji mišljenje Vlade koje kaže da ministar ima nadležnost da propisuje ovu ispravu. Mi, uvek kada je zakon koji je u prvom mahu propisao neku lošu odredbu, pa zatim i derivatni zakoni koji iz toga izvlače rešenje koje je loše, uvek imamo primedbu na to loše rešenje, bez obzira što je ono predviđeno i nekim drugim zakonom. Mi insistiramo da ono bude ispravljeno. Zbog čega je ovaj principijelni stav?
Već su neke kolege govorile juče, a ima tu drugih stvari koje treba da se kažu, a to je - s obzirom da ministar nekad nije u situaciji, bez obzira što se ovde radi o putnim ispravama, radi se o principu, da bude tu i da propiše izgled isprava, ili ako se one menjaju, ili je čak sprečen nekim važnijim poslom ili nastupi npr. kriza Vlade, Vlada ne može da se formira, kao što smo imali situaciju ove godine nekoliko meseci.
Imamo situaciju da ne postoji ministar, odnosno da ovaj u ostavci npr. ne želi da obavlja svoju funkciju, dajem vam hipotetičke primere. Mora postojati organ države koji će se baviti ovim stvarima. Bez obzira što se ovde radi o putnim ispravama i što stvarno naoko ne izgleda preterano važno za državu, važan je princip.
Daću primer koji nije direktno vezan sa ovim zakonom. Vi imate situaciju da je sada na Kosovu i Metohiji pobedila stranka na čijem je čelu čovek koji je optužen i koji je učinio najteže zločine protiv srpskog naroda Hašim Tači. On je poznat po tome što je na čelu Dreničke grupe 1999. godine i što je ubio dvojicu srpskih policajaca Nebojšu Đorđevića i Zvonka Jeftića. Oda tada je poznat po sprovođenju politike etničkog čišćenja Srba iz južne srpske pokrajine, po svojoj terorističkoj i politici etničkog čišćenja.
Tog čoveka sada SAD i Evropska unija forsiraju za premijera Kosova, jer žele na čelu Kosova, na čelu tih privremenih institucija čoveka koji će sprovoditi scenario kako njima dalje odgovara. Zbog čega ovo pričam? Pričam zbog toga što ćemo na čelu imati čoveka koji će sprovoditi politiku terorizma i separatizma.
Šta preduzima npr. naše Ministarstvo inostranih poslova prema državama koje u ovom trenutku, pričamo npr. o ministru, pošto ministri imaju takvu odgovornost, šta kaže ministar inostranih poslova državama koje se u ovom trenutku zalažu da Kosovo i Metohija dobiju nezavisnost?
Imali smo primedbe nekih naših ambasadora koji su uputili oštar protest tim državama i izjavili da naše države sa tim u kojima su ambasadori ne mogu imati više bliske odnose sa Srbijom, jer je njihova politika takva da zahtevaju da nam se otme 15% državne teritorije. Onda, naravno ta zemlja pozove našeg ambasadora, da mu protestnu notu i kaže mu - to nije stvar vaše zemlje, to je vaš privatni stav. Mi smo razgovarali sa Ministarstvom inostranih poslova i oni kažu da je sve u redu. Neće biti nikakvih štetnih posledica.
Onda se taj ambasador pita, a i ja se pitam, a trebalo bi i građani Srbije, šta čini naša zemlja, da li je uputila ijednu protestnu notu, da li šalje demarše, da li poziva ambasadore zemalja koji svaki dan traže da se Srbiji otme Kosovo i Metohija, svaki dan.
Svaki dan izlaze u sredstva informisanja i kažu, jedino rešenje je nezavisnost Kosova. Kakvu nam onda poruku upućuju? Da li su organizovali pregovore koji trenutno traju, da se zamajava javnost svetska i srpska, pa da nam na kraju kažu naše konačno rešenje će svakako biti nezavisnost. Ili naša država treba nešto da preduzme i treba da se više angažuje, da se ovakvi problemi ne dešavaju.
Mislim da je ovo suština onog čime treba da se bavi ova Skupština ovde, čime treba da se bave poslanici, jer ovo je suštinsko pitanje. Ovo je jedini način da odbranimo Kosovo i jedini način da zaista pomognemo našem narodu na Kosovu i Metohiji. Hvala vam puno.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Nebojši Stefanoviću. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 62. amandman je podneo poslanik Miloš Škrbić.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Škrbić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo već treći dan razmatramo amandmane na Prelog zakona o azilu. Juče smo u više navrata konstatovali da zaista ovaj predlog zakona, ako se ne prihvate amandmani SRS, doći će u velike probleme i samo primenom, iz prostog razloga što mogu članovi i stavovi ovog zakona jednostavno nisu dorečeni, dvosmisleni su.
Videćete da će samom njegovom primenom i vi i vaše ministarstvo ili službe koje rade u Ministarstvu unutrašnjih poslova naići na probleme kada dođu do realizacije, kada ljudi koji traže azil dođu da traže svoja prava.
Odmah na početku da kažem. Sam status izbeglica je dvosmislen u dva zakona. U Predlogu zakona o azilu u članu 2. je jedno tumačenje, u Predlogu zakona o izbeglicama je drugo tumačenje, tu je odmah taj problem u startu. Kada govorim o vrstama isprava, upravo se i radi o tom problemu. U ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman da se u članu 62. stav 1. reči " dve godine" zamenjuju rečima "pet godina".
Evo, videćete kako je ova moja priča istinita, da se nešto ne slaže. Mi smo podneli amandman na član 61. i da bih ovo obrazložio moram da kažem, kolega Stefanović je malopre govorio o članu 58, gde se kaže - 1) potvrdu za lice koje je izrazilo nameru da traži azil, izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova, to su stranci; tačka 2) ličnu kartu za lice koja traže azil - stranci; 3) ličnu kartu za lice kome je odobren azil, takođe stranci; 4) putnu ispravu za izbeglice, stranci.
Član 62. stav 1, gde sam podneo amandman, kaže: ''Na zahtev lica starijeg od 18 godina kome je priznato pravo na utočište u Republici Srbiji, Kancelarija za azil izdaje putnu ispravu na propisanom obrascu, sa rokom važenja od dve godine, u skladu sa zakonom.'' Predložio sam u ime poslaničke grupe SRS da to bude pet godina.
U obrazloženju Vlade stoji da po zakonu stranim licima ne može da se izda dokument duže od dve godine. U članu 61. Predloga zakona, koji nismo dirali i koji smo ostavili namerno, stoji da licu kome je priznato pravo na utočište lična karta se izdaje sa rokom važenja od pet godina.
U stavu 61. se tom istom licu, koje je takođe stranac, odobrava lična karta sa trajanjem od pet godina, a moj amandman se ne prihvata, predložio sam da putne isprave za izbeglice takođe budu sa rokom važenja od pet godina.
Šta sam hteo ovim amandmanom? Jednostavno da se uskladi sa amandmanom 61, kako bi omogućili tim jadnim, nesretnim prognanim ljudima, kada dobiju tu putnu ispravu, da ne idu svake godine ili svake druge godine na šaltere da traže ponovo da dobiju te putne isprave, da se to uskladi sa ovim članom 61, kako sam rekao da to traje pet godina.
Znate i sami, da su ti ljudi isfrustrirani, nemaju para i imaju puno problema, da ne stoje često u redovima, jednostavno to je bio smisao ovog amandmana. Samo ću još jedno da vam kažem. Juče u diskusijama o amandmanima, gospodin Todorović, a i u više navrata je i gospodin Milorad Buha govorio da puno ima nejasnoća i dvosmislenih stvari u ovom zakonu. Zato bih vam predložio da ovaj moj amandman prihvatite, jednostavno da ovo uskladimo sa članom 61. Hvala lepo.

Zahvaljujem narodnom poslaniku gospodinu Škrbiću. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Reč ima gospodin Milorad Buha. Izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, nastavio bih priču mog prethodnika, koja se odnosi na putne isprave i ostala dokumenta koja izdaju državni organi Republike Srbije.
Ali, osnovna suština je u sledećem. Izbeglički statut treba da bude što kraći. On će biti što kraći kada se državni organi Republike Srbije budu založili da se izbeglice vrate na svoja ognjišta odakle su proterani.
Međutim, država Srbija ne čini ništa da se izvrši pritisak prema državama odakle su izbeglice došle na prostore Republike Srbije. To vidimo iz prakse, a ta praksa je nažalost evo već 15-16 godina.
Imamo više međunarodnih sporazuma koji obavezuju, između ostalog, ne samo tu državu iz koje su izbeglice proterane, nego i Republiku Srbiju, jer je ona potpisnik tih sporazuma.
Republika Srbija je 95. godine potpisala Dejtonski sporazum, kojim se obavezala da će aktivno raditi na povratku Srba iz Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, a ta aktivnost se ne čini.
Godine 96. Republika Srbija, zajedno sa Republikom Hrvatskom, potpisala je Sporazum o normalizaciji odnosa, čime se obavezala da će aktivno raditi na povratku izbeglog stanovništva iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, a Hrvatska se obavezala da će taj povratak biti bezbedan i siguran, da će biti izvršena naknada imovine koja je uništena, devastirana i opljačkana u Republici Hrvatskoj, i da će se dati pravična naknada za izbeglo stanovništvo.
Niti ima bezbednog, sigurnog povratka, niti ima obnove kuća i imovine, niti ima pravične naknade. Sada je jedanaesta godina, a sledeće godine će biti već dvanaesta godina od toga. Šta čini srpska diplomatija da posle 12 godina od potpisivanja tog sporazuma izvrši materijalizaciju tog sporazuma? Ništa.
Odgovorno vam tvrdim ovde da ni jedan akt Ministarstva spoljnih poslova nije otišao u pravcu Hrvatske u cilju realizacije ovog sporazuma. Danas će biti mogućnosti za postavljanje poslaničkih pitanja, upravo ću to i tražiti, da vidimo šta čini srpska diplomatija u smislu povratka izbeglica, povratka njihovih imovinskih i socijalnih prava.
Godine 98. dolazi Sporazum o socijalnom osiguranju, pitanje zdravstvenog osiguranja, penzija i svih ostalih socijalnih davanja. I tu se nije ništa uradilo. Dakle, 24 hiljade predmeta stoji već desetak godina u Fondu PIO ovde i u Hrvatskoj, 24 hiljade ljudi, koji su odavno stekli pravo na penziju, niti penzije, niti bilo kakvih drugih davanja od strane Hrvata.
Godine 2001. dolazi Sporazum o sukcesiji, i jedna, i druga, i treća, sve države bivše Jugoslavije obavezale se međusobno da će aktivno raditi na povratku imovinskih prava, imovine, stečenih prava i stanarskih prava. Niti jedan stan, niti jedno stanarsko pravo, a u Hrvatskoj je 50 hiljada stanova u društvenom vlasništvu sa stanarskim pravom, na kojima su Srbi imali pravo na sve to, to ništa nije vraćeno. Vraćeno je BiH, Sloveniji, Makedoniji, jedino u Hrvatskoj ne. To su milijarde evra štete za srpsko stanovništvo koje se zlopati ovde u Srbiji.
Godine 2005. Srbija i Hrvatska potpisale su sporazum koji se naziva Sarajevska deklaracija o obaveznom povratku stanovništva i da se celokupno stanovništvo koje je izbeglo sa prostora bivše Jugoslavije vrati do konca 2006. godine. Danas je kraj 2007. godine, odnosno početak 2008. godine, niti jedan čovek po tom sporazumu se nije vratio.
Stanarska prava, obaveze po toj Sarajevskoj deklaraciji, vraćanje stanarskih prava u upravnom i sudskom postupku, vratiti sve, izvršiti reviziju - niti jedan stan. Gde je tu srpska diplomatija? Gde je tu i međunarodna zajednica, gde su tu i nevladine organizacije, koje bi morale stati u zaštitu, jer u suprotnim situacijama i te kako se zalažu? To je bruka.
Posledice vidimo svi mi ovde, a najgore su posledice prema tom stanovništvu koje živi na ivici egzistencije. To je najsiromašniji, socijalno najugroženiji deo populacije u Evropi, ne u Srbiji, u Evropi. Sramota je, a prevashodno za ovu skupštinu. Najmanje se ovde u Skupštini o tome razgovara.
Biće prilike da čujemo i ministra spoljnih poslova, biće prilike da čujemo predsednika Vlade, da vidimo šta je konkretno Vlada po svojim resorima učinila u pravcu realizacije tih sporazuma.
Da se vratim sada na ovaj član, ministar je tu i pozivam još jednom ministra da ozbiljno razmisli o suštini ovog zakona. Predlog zakona nije usaglašen, i to ni sa međunarodnim konvencijama, ni sa deklaracijama, nije usaglašen sa našim pravnim sistemom.
Morali smo razdvojiti političke azilante i možemo ih nazvati, imamo uporište u međunarodnom pravu, i izbeglicama, s obzirom da se radi o Srbima koji imaju taj status. Oni ga gube u upravnom postupku, čak i bez upravnog postupka, ovde niste se prijavili, pa ste izgubili izbeglički status. Ali, to ne može, to je protuzakonita radnja.
Ako sam ga jednom dobio, dok se ne vratim na svoje ognjište, na svoju imovinu, uvek sam izbeglica, to je međunarodno pravo. To je odredba Konvencije o izbeglicama.
Kojim aktom mi možete to, prema odredbama Međunarodne konvencije o statusu izbeglica, možete uskratiti? Ne možete, pa čak ni po odredbama Zakona o izbeglicama. Nijednom izbeglici ne možete to dok se ne vratimo tamo, jer Srbi se ne vraćaju tamo, to vam je valjda jasno.
Morate razlučiti šta znači politički emigrant, šta znači ekonomski, socijalni emigrant i po međunarodnom pravu, emigranti koji dolaze u druge države iz humanitarnih razloga. Vi to niste učinili i tu je osnovni problem.
Mi ga sada ne osećamo zato što nemamo pritisak u ekonomsko-socijalnom smislu, međutim, sutra ćemo ga imati. Imamo i danas Rumune koji dolaze ovde i rade. Oni su ekonomsko-socijalni emigranti. Nivo primanja u Srbiji je sada daleko veći nego što je u Rumuniji. Rumunija je u EU, međutim, njihove plate su duplo manje nego što su ovde. Ljudi dolaze i ovde rade, to su ekonomski emigranti, ali su oni u vrlo malom broju. Sutra će biti u daleko većem broju, ali ga mi nismo sada ozakonili na način kao što radi međunarodna zajednica.
Sa druge strane, nismo razdvojili političkog emigranta u odnosu na sve ove druge emigrante. Ono što je bitno, mi imamo Zakon o izbeglicama, i zašto jednim materijalnim zakonom nismo vezali sve ono što je vezano za izbeglice? Azilante stavimo u zakon o azilu. To je osnovni prigovor SRS, Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu. Razgovarali smo, tumačili pronalazili određena rešenja, ali nikako da svedemo pravni osnov i ono što je suštinski vezano za azilanta i izbeglicu.
Onaj ko je pisao ovaj zakon nije u glavi razbistrio šta znači izbeglica i nije imao dovoljno pravnog znanja u smislu konkretizacije odredaba Zakona o izbeglicama i sve ono što bi on trebalo da reguliše i ono što reguliše vaš Predlog zakona o azilu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 64. amandman je podneo poslanik Goran Cvetanović.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik dr Goran Cvetanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 64. Predloga zakona propisano je da MUP vodi evidenciju o registrovanim licima, licima koja traže azil u Republici Srbiji, licima kojima je priznat status izbeglice, licima kojima je dodeljena privremena zaštita, licima kojima je ograničeno kretanje u smislu ovog zakona, kao i privremeno zadržanim stranim ispravama i ispravama izdatim na osnovu ovog zakona.
Poslanici SRS su pokušali da adekvatnim amandmanima poboljšaju Predlog zakona o azilu, pre svega zbog toga što su izbeglice jednostavno u neprihvatljivom položaju u Republici Srbiji. Izbeglice se, nažalost, tretiraju kao lica koja dolaze iz drugih država, što je apsolutno neprimereno.
Ako imamo podatak da je preko milion Srba prisilno došlo da živi u našoj zemlji, pre svega iz Republike Srpske Krajine, iz Bosne i Hercegovine, iz Hrvatske, naročito posle "Bljeska" i "Oluje", znamo da je negde oko 715 hiljada naših sugrađana dobilo izbeglički status u našoj zemlji.
Ovi ostali ljudi su morali da emigriraju, pre svega, u zemlje zapadne Evrope, Kanadu, u SAD. Nažalost, tu nije bio kraj prema licima koja su dobila status izbeglica, nego je 1999. godine preko 250 hiljada Srba dobilo opet status izbeglica, odnosno status interno raseljenih lica. To su lica koja dolaze sa prostora Kosova i Metohije. Znači, ne samo 1999. godine, i kasnije su, i 2003. godine nastavljeni progoni naše braće i sestara Srba, a i pripadnika drugih nacionalnih manjina koji ne pripadaju albanskoj naciji.
Zločinačka vlast koja i danas rukovodi na Kosovu i Metohiji, apsolutno ništa nije uradila da te izbeglice vrati na Kosovo i Metohiju. Ono što je bitno, ne samo da je potrebno fizički da se vrate, nego i njihova bezbednost, a i ekonomski status.
Ovim zakonom, nažalost, pokušavaju da vrate preko 150 hiljada naših ljudi koji žive u svetu, uglavnom su iz zapadne Evrope, najviše je pripadnika romske populacije, ali tu se otvaraju novi problemi. Pre svega, ti ljudi su otišli zbog socijalnih, ekonomskih, a neki i zbog političkih problema.
S obzirom da znamo da većina njih imaju pre svega ekonomske probleme, da su na donjem pragu socijalne izdržljivosti i da su u tim zapadnim zemljama jednostavno zahvaljujući socijalnom programu imali mogućnost za elementarne uslove života i za njih i njihove porodice, otvaraju se veliki problemi samim tim kada se oni vrate u našu zemlju. Pre svega, nemaju rešeno stambeno pitanje, nemaju posao, a znamo da je problem nezaposlenosti primaran, odnosno broj jedan, koji Vlada Republike Srbije pokušava neuspešno da reši.
Ne samo da već imamo ljude koji ne rade, ljude koji su izgubili posao posle neuspele i nepoštene privatizacije, nego sada još 150 hiljada ljudi dolazi iz zapadne Evrope, a država nema spreman odgovor za to.
Pored socijalnih, ekonomskih, postoje i političke izbeglice, pre svega zbog političkog stava i političkog mišljenja. Oni su tražili politički azil, pre svega zbog toga što su ili zbog svog stava, mišljenja ili zbog tzv. govora mržnje bili progonjeni u sopstvenoj zemlji i morali su da napuste našu zemlju. Oni su morali da traže azil u drugim zemljama i zaštitu od druge države, ali i dan-danas postoji pritisak, pre svega na ljude koji treba da svedoče u Hagu. Samim tim postoji veliki progon i pritisak u svakom pogledu na ta lica, a očigledno Vlada Republike Srbije za njih nema adekvatan odgovor i na taj problem.
U ime SRS je zato podnet i amandman na član 64, gde MUP vodi evidencije o registrovanim licima, o licima koja traže azil u Republici Srbiji, licima kojima je priznato pravo na utočište ili im je dodeljena zaštita, licima kojima je dodeljena privremena zaštita, licima kojima je ograničeno kretanje u smislu čl. 51. i 52. ovog zakona, privremeno zadržanim stranim ispravama, kao i ispravama izdatim na osnovu ovog zakona. Komesarijat za izbeglice vodi evidenciju o licima smeštenim u Centru za azil.
Poslanici SRS su upravo podneli amandman na stav 3. ovog člana 64, gde način vođenja i sadržaja evidencije iz stava 1. ovog člana propisuje ministar, a evidenciju iz stava 2. ovog člana državni službenik na položaju koji rukovodi Komesarijatom za izbeglice.
Stav SRS je potpuno principijelan, a to znači da umesto reči "ministar" mora da stoji reč "ministarstvo", jer prema stavu SRS ministarstvo mora da bude nadležno kada su ovakva pitanja na dnevnom redu, a ne ministar. Jer, ministar je personalno rešenje koje se menja, doduše pojedini ministri su konstantni, iz vlade u vladu, ali setimo se, recimo, sadašnjeg ministra pravde, sadašnjeg ministra lokalne samouprave, sadašnjeg ministra vojnog, koji su optuživali aktuelnog ministra policije, čak su kao narodni poslanici podnosili zahtev u Republičkoj skupštini da se smeni, jer su imali veliki broj argumenata da se to uradi, a sada su zajedno sa njim u istoj Vladi Republike Srbije, sada imaju iste političke stavove, sada su odjednom veliki prijatelji i zajedno se bore da Vlada Republike Srbije reši ekonomske, socijalne, privredne i političke probleme.
Baš iz tih razloga, da ne bi pojedini poslanici kada postanu ministri menjali svoje političke stavove, smatramo da ne sme ministar da bude nadležan za ovako bitne političke pozicije Srbije, nego čitavo ministarstvo, jer na taj način ne dozvoljavamo da se ministar izdigne iznad ministarstva i da pravi kardinalne greške, ne zbog svoje političke karijere, nego zbog svih nas i zbog građana Republike Srbije. Hvala.