Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas formalno razgovaramo o dva zakona, Predlogu zakona o predsedniku Republike i o izborima za predsednika Republike, ali se suštinski rasprava vodi samo o jednom zakonu, zakonu o predsedniku Republike.
Što se tiče nas, poslanika SPS-a, smatramo da je zakon o predsedniku Republike loš, nepotpun, sa puno nedostataka, sa proizvoljnim tumačenjem Vlade, suprotno naravno Ustavu Republike Srbije, napisan na način da mu je cilj više da svojim sadržajem omalovaži funkciju predsednika Republike nego da ukaže na njen značaj, na značaj funkcije predsednika Republike kao dela izvršne vlasti u Republici Srbiji.
Zakon, prema onome što se da videti, ne uvažava ni postojećeg predsednika Republike, a kamoli onog predsednika Republike kome istekne mandat i koji se bude zvao ''bivši''. Ovaj zakon je očigledno napravljen na brzinu, kao rezultat dogovora unutar Vlade, političke trgovine, da bi se što pre došlo do izbora za predsednika Republike i da bi se što duže Vlada održala.
Mi razgovaramo o jednom zakonu i zanimljivo je da se pominju izbori za predsednika Republike, ali niko ne pominje ostale obaveze Narodne skupštine vezane za sadržaj Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava, onaj sadržaj zakona koji se tiče lokalne samouprave, a ima ih takođe mnogo i, koliko znamo, ti zakoni ne da nisu u proceduri, već neće ni ugledati svetlo dana, u međuvremenu će biti raspisani izbori za predsednika Republike. Toliko o doslednosti nedoslednih koji nas stalno ubeđuju i kunu se u Ustav, mislim na skupštinsku većinu, a kada njihov konkretan interes dođe na dnevni red, onda se naravno njemu daje prednost.
Paradoksalno ali istinito, sa stanovišta sadržaja ovog zakona, moramo reći, mi iz SPS-a, da je on lošiji od ovog zakona iz 1999. godine, koji je 2001. godine menjan i dopunjavan. Mora se reći, nažalost, kao i toliko puta do sada, da ova Vlada nastavlja sa manirom da jedno priča, a drugo radi. Kune se u Ustav i institucije, a Ustav menja zakonima. Naravno, institucije nipodaštava.
Iako predlagač na strani 2 Obrazloženja ovog zakona eksplicitno tvrdi da zakonodavna vlast, Narodna skupština, i izvršna vlast, tj. Vlada Republike Srbije, nisu ovlašćene da zakone podzakonskim propisima menjaju, to znači da dodaju ili oduzimaju nadležnosti predsednika Republike, isti predlagač, znači Vlada, pošto je ona predlagač ovog zakona, sam sebe demantuje, pa na strani 5 Obrazloženja, možete da pogledate, kaže: ''Predlog zakona tumači Ustav...'' Znači, Vlada je uzela sebi pravo da tumači Ustav na način koji joj odgovara, naravno ono što je deo političkog interesa vezano za ostavku predsednika Republike. Ili, na strani 8, ponovo: "Predlog zakona tumači Ustav tako što se predviđa da je predsednik Republike dužan da Narodnoj skupštini predloži kandidata za predsednika Vlade..."
Ustav Republike Srbije je vrlo jasan. U članu 3. stav 2. ovog zakona se pominje: ''Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda''.
Poštovane kolege narodni poslanici, molio bih vas, pogledajte vrlo pažljivo član 112. Ustava Republike Srbije koji govori o nadležnostima predsednika Republike. Taksativno su navedene nadležnosti. Predviđa se da samo dve od tih nadležnosti mogu biti menjane, ne menjane nego tumačene zakonom. Nijedna od te dve nadležnosti, naravno, ne spada u deo onoga što je menjano ili što se predlagač ovog zakona usudio da menja. Znači, suštinski, predlagač zakona menja Ustav. Nas, poslanike SPS-a, moram reći, ne čudi ovakvo ponašanje predlagača, tj. Vlade Republike Srbije. Jer, kad god to Vladi treba, ona Ustav menja, krši i primenjuje onako kako joj odgovara.
Sticajem okolnosti, gospodin Milan Marković u ime Vlade brani danas ovaj zakon u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a on je istovremeno i ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, i zanimljivo je pomenuti da je Vlada Republike Srbije uvela prinudnu upravu u 11 opština u Srbiji, formirala opštinska veća, a da ne pominjem odredbe Ustava koje govore o tome da se ta veća moraju obrazovati na principu da se poštuje stranačka i nacionalna pripadnost skupština opština koje su raspuštene.
Ni u jednom slučaju Vlada to nije uradila, ali se uvek kune u Ustav i kaže: Ustav, Ustav i samo Ustav. Naravno, kada joj odgovara, kaže: znate, jeste Ustav tu, ali nije donet zakon. Naravno, posle se zakonom promeni suština i imamo jedno bezakonje, koje postoji suštinski u praksi u 11 opština, a to je oko 900 hiljada ljudi, građana Republike Srbije, koji već mesecima, bogami će sad i godinama, pošto u nekim opštinama ističe već prva godina, nemaju pravo da samostalno odlučuju o tome ko treba da ih predstavlja na nivou lokalne samouprave.
Drugi primer koji se tiče predsednika, što i jeste predmet rasprave u Narodnoj skupštini Republike Srbije, jeste njegovo angažovanje u Savetu za nacionalnu bezbednost. Čuveni Savet za nacionalnu bezbednost, nastao kao rezultat političke trgovine i dogovora političkih stranaka vladajuće koalicije da se gospodin predsednik namiri, da bude zadovoljan, da se posluša savet gospodina Solane da predsednik Republike treba da kontroliše rad službi bezbednosti, osnovan je odlukom Vlade Republike Srbije, "Službeni glasnik" od 13. januara 2007. godine, Odluka o obrazovanju Saveta za nacionalnu bezbednost, na osnovu člana 43. stav 1. Zakona o Vladi, pa se tu kaže ko čini Savet za nacionalnu bezbednost, pa se pominje predsednik Republike, predsedava zajedno, radi on nešto sa predsednikom Vlade, i slično.
Zanimljivo je, taj član 43. Zakona o Vladi, na koji se Vlada poziva kada daje poslove predsedniku Republike - pazite: ovde su utvrđene obaveze predsednika Republike vezano za rad Saveta za nacionalnu bezbednost - član 43. Zakona o Vladi govori: "Vlada odlukom osniva javna preduzeća..." - samo da vidite kontekst u kojem su našli formalno-pravni osnov da formiraju Savet za nacionalnu bezbednost - "Vlada odlukom osniva javna preduzeća, ustanove i druge organizacije, preduzima mere i uređuje pitanja od opšteg značaja i odlučuje o drugim stvarima za koje je zakonom ili uredbom određeno da ih Vlada uređuje odlukom".
Evo, videli ste koliko tu ima o pitanjima nacionalne bezbednosti Srbije. Nema ni prvog slova od nacionalne bezbednosti. Jedino što vezuje ovu odluku o Savetu o nacionalnoj bezbednosti i ovaj stav Zakona o Vladi je to što se pominje odluka. Znači, apsolutno ne treba da nas čudi što Vlada primenjuje ovakav način rada jer, nažalost, Vlada vrlo pragmatično preduzima sve mere kada je u pitanju održanje vlasti.
Da ne govorim uprazno, najbolje potvrđuje član 112. Ustava Republike Srbije, gde se ni jednom rečju, poštovane kolege narodni poslanici, ne pominje nadležnost predsednika Republike vezana za Savet za nacionalnu bezbednost. Ako se to može podvesti pod stav 2. člana 112. koji govori da ''predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije'', onda to spada u domen naučne fantastike pošto u drugim odredbama ovog člana Ustava o Savetu za nacionalnu bezbednost nema apsolutno ništa.
Mi mislimo, suštinski, da ovaj zakon ima jednu veliku manjkavost, a to je što nije eksplicitno nabrojao ove nadležnosti, nego samo uzgred pominje da su nadležnosti utvrđene Ustavom. Vidite kako to u Ustavu stoji crno na belo, a vidite kako se u praksi dešava potpuno drugačije - Vlada pravi pravne akrobacije i formira savete, tela, komisije, bilo šta, ne samo vezano za predsednika Republike nego i za druge stvari, samo da se koalicija održi. To je manjkavost koja jednostavno postoji, i mislimo da to ovaj zakon čini lošim i da se objektivno ovakav zakon ne može prihvatiti. Mislim, generalno, da je vrlo loš sa stanovišta institucija, i mi socijalisti uopšte ne govorimo o ličnosti, a to ćete videti kasnije kada budemo govorili o nekim drugim odredbama ovog zakona, ovde je u pitanju institucija. Znači, ovaj zakon nije dostojan institucije predsednika Republike Srbije.
Kada je reč o članu zakona koji govori o državnom jedinstvu, formulacija da ''predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije'' - pa, to je možda bilo nekad, devedesetih godina ili do 2004. godine, dok nisu izmenjene odredbe zakona kojim je izabran predsednik Republike. Čuli smo danas da neki od kolega kažu rigidan je uslov 50% upisanih kao uslov validnosti izbora za predsednika Republike. To je rigidan uslov. Zašto je rigidan? Zato što niko od tzv. demokratskih kandidata ne može da preskoči taj prag, pa pošto ne može da preskoči prag, daj da taj rigidan uslov smanjimo, naravno pozivajući se na demokratiju i demokratske vrednosti. Taj "rigidan uslov" Miloševiću nije devedesetih godina smetao da ga preskače vrlo lako i da dobije poverenje građana Republike Srbije, a sećate se šta ste tada govorili o tom uslovu.
Znači, ne može, objektivno, osoba, predsednik republike, koji dobije 20-25 posto biračkog tela, da izražava jedinstvo Republike Srbije jer je to svega 20-25 posto upisanih birača u Republici Srbiji. Ne može, na žalost, da to govori pogotovu ako istovremeno obavlja i javnu funkciju, kao što je funkcija predsednika stranke.
Imali smo jednu praktičnu situaciju u ovim mesecima, možda i u godinama pre, da je sadašnji aktuelni predsednik Republike Srbije nažalost koristio svoju funkciju predsednika stranke zarad interesa stranke i time derogirao funkciju predsednika Republike.
Treba se setiti, nije to bilo tako davno, kada je predsednik Republike išao, primera radi, na stranačku slavu u Šabac kod gospodina Petrovića, sada zamenika predsednika, pa su svi mediji izveštavali da je na stranačkoj slavi predsednik Republike a ne predsednik Demokratske stranke, što bi bilo potpuno logično jer predsednik Republike objektivno nema šta da traži na stranačkoj slavi, to može samo predsednik stranke, ali mediji nisu tako obaveštavali, niti je iz Kabineta išla takva informacija.
Ili da se setimo sednica Glavnog odbora iste te Demokratske stranke, kada su obaveštavali da je predsednik države predsedavao sednicama Glavnog odbora i, primera radi, zauzeli su stav o poljoprivredi - kako sada DS vidi šta treba učiniti u poljoprivredi. Zanimljivo je to što je vrlo isticana državna funkcija predsednika DS-a. Taj primer pokazuje koliko se funkcija predsednika Republike derogira takvim ponašanjem gde se, pre svega, javnosti daju informacije sa stanovišta da on obavlja državnu funkciju pa onda partijsku, a sve to u funkciji određene političke stranke.
Četvrta stvar, oko razrešenja Vlade. Mislim da su se u žurbi, koju smo imali prilikom donošenja Ustava Republike Srbije, očigledno potkrale i određene manjkavosti u ovom Ustavu. Sada nam te manjkavosti u Ustavu čine, nažalost, prepreku da se neke stvari efikasnije reše. Evo, imamo da predsednik može biti razrešen. Zanimljiva je formulacija, naravno preuzeta je iz Ustava, ali to ne znači da je dobra. Ustav je takav kakav jeste i mi smo glasali za njega, ali kažem da, očigledno ne samo ovaj zakon nego i drugi zakoni koji su bili predmet rasprave na sednicama Narodne skupštine Republike Srbije, pokazuju da Ustav ima dosta manjkavosti.
Primera radi, pominje da predsednik može biti razrešen ako inicijativu pokrene jedna trećina poslanika, ako Ustavni sud donese pozitivan stav, i sada dolazimo do onog suštinskog, kaže da ne može biti razrešen ako dve trećine poslanika o tome ne da svoj pozitivan sud. Onda se postavlja pitanje: zašto se uopšte pokreće inicijativa, zašto se pominje Ustavni sud? Onda treba reći: bez obzira na stav Ustavnog suda, kakav god da je, predsednik će biti smenjen ili neće biti smenjen, u zavisnosti od toga da li ima podršku dve trećine poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Treba biti pošten pa reći da uopšte nije važno mišljenje Ustavnog suda, da uopšte nije važno mišljenje najznačajnije institucije koja daje mišljenje o usaglašenosti zakona sa Ustavom, o tome da li je kršen ili nije kršen Ustav, nego jednostavno treba reći: predsednik Republike može biti razrešen u Skupštini samo ako dve trećine poslanika o tome donese odluku. Znači, to nema nikakve veze sa stavom Ustavnog suda, nego ima veze sa skupštinskom većinom.
Deo zakona koji se tiče službi predsednika Republike vrlo je neodređen, sa opštim odrednicama, gde se uopšte ne vidi broj izvršilaca - znači može ih biti mali milion, a može ih biti i malo. U svakom slučaju, kako reče neko od kolega, sve će to narod platiti kroz budžet Republike Srbije, koji za dvadesetak dana, u stvari, u ponedeljak stiže na dnevni red sednice Narodne skupštine Republike Srbije. Sve će to građani plaćati, kao što su plaćali i do sada.
Naš poslanik kolega Željko Vasiljević podneo je amandman kojim predviđa ukidanje Narodne kancelarije, što je sasvim logično jer ni u ovom zakonu ni u Ustavu Republike Srbije, u delu poslova koje predsednik može obavljati, nema ni pomena od onoga što se zove Narodna kancelarija, s obzirom da je to bila, da kažem, ispostava DS-a koja je instalirana u većini opština Republike Srbije s namerom da se, naravno, promoviše politika DS-a i da se pomognu članovi DS-a na različite načine. Voleo bih da se jave oni građani koji nisu članovi DS-a ili nisu njihove pristalice, a koji su dobili podršku Narodne kancelarije.
Videli smo da su uvek, kada Narodna kancelarija krene u akciju, marketinga radi, pored njih dežurni kolege poslanici iz DS-a ili funkcioneri DS-a, i to je deo miljea koji prati tu priču. Naš kolega Željko Vasiljević je predložio da jednostavno, ako smo formirali Zaštitnika građana, a jesmo, ako smo formirali neke druge institucije, a jesmo, ako hoćemo da imamo pravnu državu, valjda tome težimo, da takvoj instituciji stvarno nema mesta.
Oko raspuštanja Skupštine, da predsednik može ali ne mora raspustiti Skupštinu na obrazloženi predlog Vlade, to je tako rešeno da će biti sistem nadgornjavanja. Vlada obrazložen predlog da predsedniku da raspusti Skupštinu, a predsednik kaže: ja se ne slažem zato što sada nismo u dobrim odnosima, odnosno pravim drugu političku procenu - znači više da stoji, a manje da znači.
Na kraju ovog dela vezanog za zakon, da kažem nešto više o bivšem predsedniku. To je deo zakona od člana 34. do 40. i nešto. Iskreno mislim da je ovaj deo zakona najsmešniji, najsporniji, najgori. U stvari pokazuje koliko skupštinska većina, koliko Vladina većina ne vodi računa o značaju institucije predsednika. Neko je danas više puta pomenuo da je predsednik Republike simbol. Pa i bivši predsednik Republike je simbol Srbije. U odnosu na to kako se ophodite prema bivšem predsedniku Republike, pokazujete kakav vam je odnos prema Srbiji.
Ne može se pričati o dignitetu Srbije, o jedinstvu Srbije, o instituciji predsednika Republike Srbije, a napravili ste predlog zakona gde bivši predsednici imaju pravo da se zovu ''bivši'' i zvaće se na svečane sednice, praznike i protokol će mu odrediti mesto. E, pa sad, znate kako?
To što ste bivšim predsednicima dali pravo da se zovu ''bivši'', to im je narod dao, to im vi ne možete dati i ne možete oduzeti. Predsednike ionako zovu predsednicima, jednom predsednik - uvek predsednik, ali je loše što ste napravili ovakav zakon. Ako je ovaj zakon pravljen prema predsedniku, prema ličnosti predsednika, onda nažalost ni skupštinska većina, ni članovi DS-a, a ni ostala koalicija ne veruje u gospodina Tadića i ne veruje u njegov izborni rezultat. Oni su ga se kroz ovaj zakon već odrekli. Jer, da su imali i malo hrabrosti, oni bi branili instituciju predsednika Republike, instituciju predsednika a ne čoveka.
Sramota je da se u delu koji se odnosi na bivšeg predsednika pominje da bivši predsednik ne može da ima pravo na sekretara, vozača, čoveka iz obezbeđenja duže nego što mu je trajao mandat, verovali ili ne. Pa se pominje mogućnost da ima 80% ličnog dohotka, a ranije je bilo 85%, pa se pominje da mora da ide kod poslodavca da traži posao. Molim vas, zamislite šta znači za funkciju predsednika Republike da bivši predsednik ide kod poslodavca da traži posao. To je stvarno sramota.
Da ne pominjem da ste potpuno zaboravili deo koji bi trebalo da ima retroaktivni karakter. Naš kolega Rajko Baralić je podneo jedan dobar amandman, gde bi u krug bivših predsednika ili ljudi koji bi trebalo da imaju prava kao bivši predsednici trebalo uključiti i bivše predsednike SRJ. Da vas podsetim, bilo ih je četvorica. Nažalost, predsednik Slobodan Milošević je umro, ali su tu gospodin Dobrica Ćosić, gospodin Zoran Lilić i gospodin Vojislav Koštunica.
Ovde se pominju neka prava na socijalno osiguranje. Za one koji ne znaju, bez namere da bilo koga povredim, možda ću sada izreći nešto što nije tačno, ali ne verujem za gospodina Dobricu Ćosića da ima pravo, kao bivši predsednik SRJ, jer to jeste bio, na socijalno osiguranje. Za gospodina Zorana Lilića znam da nema pravo na socijalno osiguranje kao bivši predsednik.
I cela ta priča oko bivšeg predsednika se svela na to da će, kada čovek putuje u inostranstvo, dobiti diplomatski pasoš i da će mu se diplomatsko-konzularna služba staviti na raspolaganje.
Da vam kažem, poštovane kolege iz skupštinske većine, da to ne morate uopšte da radite jer bivše predsednike, kada napuste teritoriju Srbije, tamo više cene nego što ih cene ovde. Tamo im se ionako ukazuje počast koju su zaslužili jer su bivši predsednici Srbije ili Jugoslavije, i oni ih više cene nego što ih vi cenite ovde, a sadržajem ovog zakona ste pokazali da ih ne cenite.
Stvarno je sramota, u trenutku kada ste osnovali stotinak agencija, u trenutku kada direktori javnih preduzeća imaju platu po nekoliko stotina hiljada dinara, da se postavlja pitanje da li Srbija ima novca da plati tri osobe koje će biti na raspolaganju bivšem predsedniku države ili ljudima koji spadaju u tu kategoriju.
Pogledajte zakon iz 1999. godine i videćete da su ta prava bila doživotna, da se uključivalo troje ljudi, da se podrazumevalo da se radi osam sati dnevno. Ovaj predlog zakona, u stvari, pokazuje da ste se vi, nažalost, odrekli svog kandidata i da cenite da će neko drugi biti pobednik na ovim izborima, pa kažete - kad drugi pobedi, da ne bude on, po vašem mišljenju, uživao neka veća prava.
Pomenuo sam ovaj deo zakona o bivšem predsedniku koji, u stvari, pokazuje nepoštovanje institucije predsednika Republike jer, znate kako, poštovane kolege narodni poslanici, predsednika Republike je malo. Ko god da je to, njega građani biraju neposredno. Uz svo poštovanje prema drugima, predsednik Republike mora, kao institucija, da bude uvažen u društvu, u državi, ako hoćemo da postoji institucija. Ko god bio i kako god se zvao, on mora da bude uvažen na različite načine. Sramota je da predsednik Republike, primera radi, ima status kao jedan bolji predsednik opštine, da ne pominjem direktore javnih preduzeća, koji niti znaju šta su izbori, niti znaju šta je volja građana, a primaju nekoliko stotina hiljada dinara zato što su partijski činovnici i zato što ih je partija nagradila za neku lojalnost. Neka izađu na izbore, kako reče gospodin Nikolić, pa neka pokažu svoje vrednosti, pa koga građani izaberu, bože moj. Ali ovde nije poenta u ljudima, poenta je u instituciji predsednika Republike.
Ovaj zakon je, po mišljenju poslanika SPS-a i članova SPS-a, veoma loš zakon jer niti poštuje instituciju sadašnjeg predsednika, pokazao sam na koji način je derogira i menja, i daje mu nadležnosti koje nema, one koje ima mu oduzima, ali ne poštuje ni bivšeg predsednika. Rečju, ne poštuje instituciju predsednika Republike Srbije, i kao takav zakon, sigurno ne može dugo trajati. Pokazalo se da tu sreće nema. Hvala vam.