Zahvaljujem narodnoj poslanici gospođi Nataši Mićić. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marton, a neka se pripremi narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvol'te, gospodine Marton.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine očekivali su da će zanos koji je postojao među svim partijama u Republici Srbiji koji su podržali tekst novog Ustava navesti poslanike tih partija da brže rade na donošenju zakona koji su vezani za sprovođenje izbora.
Ipak natezanje oko formiranja parlamentarne većine, podela javnih preduzeća i ostalih sinekura, čini se, bila je važnija partijama vladajuće koalicije. Umesto da su već održani predsednički, lokalni, pokrajinski izbori, mi se tek sada nalazimo pred zakonskim aktima vezanim za predsedničke izbore.
Naravno da poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine podržavaju ova dva veoma važna zakona, ali je upitno vreme njihovog donošenja. Kao što sam i maločas istakao, o ovim zakonskim predlozima trebalo je da razgovaramo još pre nekoliko meseci.
Predsednik države je reprezent države. On je slika Srbije koja se šalje u svet. Zato je veoma važna zdrava osnova koja će stvoriti dobru sliku o Srbiji putem kvalitetnog predsednika države Srbije. Bude li ta osnova kvalitetna, možemo očekivati kvalitetan rad predsednika države. Ne bude li, može biti brojnih problema.
Poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine uglavnom su zadovoljni zakonskim predlozima, ali ovi predlozi zakona bi mogli biti poboljšani našim amandmanima. Mi smo podneli nekoliko amandmana i imamo informacije da neki od ovih amandmana mogu da budu prihvaćeni.
Sada bih vas upoznao sa naša dva amandmana. Naime, poslanica Aleksandra Jerkov i ja, Aleksandar Marton, predložili smo da se član 21. stav 1. menja i da glasi: ''Na ponovljenom glasanju za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali na ponovljenom glasanju''.
U Predlogu zakona o izborima za predsednika Republike stoji: ''Na ponovljenom glasanju za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio najveći broj glasova'', bez definisanja da se najveći broj glasova odnosi samo na ponovljeno glasanje. Ukoliko ovaj stav ostane ovakav, postoji mogućnost njegovog različitog tumačenja.
Poslanica Jerkov i ja smo predložili da se u članu 19. doda novi stav 3. koji glasi: ''Dan ponovljenog glasanja mora da bude na dan koji se ne radi''. Naime, smatramo da, isto kao u članu 5. Predloga zakona o izborima za predsednika Republike, treba jasno navesti da glasanje mora biti održano na neradan dan.
Smatramo da su ova dva amandmana sasvim logična, zdravorazumska i ja bih još pozvao ministra Markovića da razmisli i o našem predlogu, poslanice Jerkov i mene.
U ovom zakonu bi građanke i građani Republike Srbije morali da imaju pravo da podrže i više od jednog kandidata, jer smatramo da samo podržavanje putem potpisa nije isto što i glasanje, a na samom glasanju građani imaju pravo da podrže jednog kandidata. Smatramo da građanke i građani imaju pravo da u startu podrže dva, tri ili pet kandidata, ako u tom trenutku još ne mogu da se opredele, a da na sam dan izbora pokažu svoje opredeljenje.
Završiću, dakle, poslanica i poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine i poslanici poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici – LSV, SVM podržavaju ovaj tekst zakona, a bili bismo veoma zadovoljni da naši amandmani budu prihvaćeni i tako će naša poslanička grupa pred samo glasanje onda i doneti odluku. Imamo neke nezvanične informacije da su predstavnici vladajuće većine zadovoljni nekim amandmanima, tako da očekujem pozitivan odgovor. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Aleksandru Martonu. Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Neka se pripremi narodni poslanik Borko Ilić. Izvolite, gospodine Petronijeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na samom početku jedan kratak komentar.
Obrazloženje Predloga zakona o predsedniku Republike, naime, na kraju Obrazloženja – Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku. Skupština je dobila ovaj zakon u proceduru gde je tražen hitan postupak iz razloga što je donošenje tog zakona ''jedan od uslova koji moraju da se ispune da bi se raspisali i održali izbori za predsednika Republike. Da bi se izbori što pre raspisali i održali, neophodno je da se ovaj zakon donese po hitnom postupku i time spreče moguće štetne posledice'' itd.
Naravno, želim da ponovim, svi su obavešteni da je povučen hitan postupak. Da li to sada znači da više nije toliko bitno i hitno donošenje zakona ili je nešto drugo u pitanju? Donošenje zakona o predsedniku Republike i o izborima za predsednika Republike je samo jedan od uslova da se raspišu izbori za predsednika. Tu su i zakoni koje mora Skupština doneti: o spoljnoj politici, o odbrani, o Vojsci i o službama bezbednosti. Tek tada se stiču uslovi za raspisivanje izbora za predsednika Republike po Ustavnom zakonu.
Želim da upozorim: samo u jednom slučaju mogu biti pomereni ti rokovi - ako se zbog Kosova i Metohije Srbija nađe u takvoj situaciji da je ugrožena teritorijalna celovitost. SPS smatra da u tom slučaju izbore ne treba održavati, već se posvetiti odbrani Kosova i Metohije i zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. I, ne može to biti stvar dogovora u vladajućoj koaliciji - da li će i kada će.
Dakle, prvi je uslov da budu doneti svi zakoni, a odgovornost je vladajuće koalicije da li će oni biti doneti na vreme. Imamo situaciju da se u proceduri nalaze zakoni o spoljnim poslovima, bezbednosti, odbrani i Vojsci, a predsednik Narodne skupštine, skidajući s dnevnog reda tačku Poslanička pitanja, neovlašćeno, nije uvrstio u dnevni red te značajne zakone. Prosto je pitanje: kada će to da stigne na dnevni red? Jer se samo tada stiču uslovi za raspisivanje izbora.
Drugo što želim da kažem. Poslanička grupa SPS smatra da treba doneti zakon o predsedniku Republike i treba urediti, pre svega, nadležnosti predsednika Republike, i za to je. Ali, poslanička grupa SPS neće podržati ovakav predlog zakona o predsedniku Republike. Ukratko ću navesti samo pet razloga.
Prvi. Član 1. zakona govori: ''Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije''. To je, naravno, i ustavna kategorija i to ne bi bilo sporno kad ne bi bilo prakse koja je suprotna tome. Ako se pogleda član 9. zakona o predsedniku Republike, koji na nejasan način govori o nespojivosti funkcije predsednika Republike, pa samo kaže da ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu delatnost, naravno da se to može različito tumačiti. Iz toga se može izvući zaključak - da može vršiti i stranačku funkciju.
Mi smo protiv toga. Ne može predsednik Republike da izražava državno jedinstvo ako je istovremeno i šef jedne stranke. Ako je šef jedne stranke, on može da izražava jedinstvo samo pristalica te stranke, a ne državno jedinstvo Srbije. Prvi uslov da bi ovaj zakon mogao da bude dobar jeste da se jasno i precizno definiše u članu 9. da predsednik Republike Srbije ne može da obavlja nijednu stranačku funkciju.
Da vas samo kratko podsetim na ono vama veoma popularno vreme koje koristite, devedesete godine, i kako kažete - režim Slobodana Miloševića. Taj Slobodan Milošević, kada je izabran za predsednika Republike Srbije, zamrzao je svoju funkciju u SPS-u.
Uslov da ovaj zakon iole vredi, da se makar steknu neke pretpostavke da može da izražava državno jedinstvo, jeste da ne bude šef jedne stranke. Ovako, on je predsednik Republike pre podne, a predsednik Demokratske stranke popodne. Predsednik Republike treba da okuplja narod, da ih poziva na sabornost, na jedinstvo, pogotovo u zaštiti i odbrani državnih i nacionalnih interesa. Ali, kao predsednik Demokratske stranke, on Srbiju deli. Deli na demokrate i antidemokrate, na reformiste i antireformiste, na napredne i retrogradne, lepe i ružne itd. I ovu podeljenu Srbiju još više deli. Ne može u takvim uslovima predsednik da ispuni osnovnu funkciju koja se pred njim nalazi, a to je izražavanje državnog jedinstva Republike Srbije.
Drugo pitanje je pitanje nadležnosti predsednika Republike Srbije. Jeste Ustav određuje nadležnost, ali je bar red da se u zakon o predsedniku Republike nešto od toga stavi. Naravno, ne van Ustava, ali da ne bi bilo tumačeno van Ustava, upravo iz tih razloga, trebalo bi da nađe mesto ovde. Jer, recimo, nema u ustavnim ovlašćenjima predsednika Republike, a ja sam dobro zapamtio rečenicu gospodina ministra koji kaže - niko ne može, ni zakonom, da predsedniku Republike umanji ni poveća nadležnosti - ako sam dobro zapamtio, gospodine ministre. Znači, niko ne može ni da mu umanji ni da mu poveća nadležnosti. Upravo, kako tumačite da je predsednik Republike, uredbom Vlade ili, ne znam, nekom odlukom, predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost koja objedinjuje službe nacionalne bezbednosti? Gde je uporište u Ustavu kada je to u pitanju?
Treći razlog. Kada se govori o polaganju zakletve pred Narodnom skupštinom, nije jasno definisano da li je to pred Narodnom skupštinom, gde se saziva sednica Skupštine, a u Poslovniku postoji tzv. posebna sednica koja se saziva zbog toga, ili je to, kako ovde stoji, okupljanje poslanika. Nema veze koliko će ih se okupiti, pa predsednik Republike, kao što je to bilo prošli put, odvede jedan broj u zgradu Predsedništva i onda položi zakletvu tamo? To nije polaganje zakletve pred Narodnom skupštinom. Ovde se polaže zakletva pred Narodnom skupštinom.
Četvrti razlog. Predsednik Republike ima ovlašćenja da predloži predsednika Vlade. Taj član nije do kraja razrađen. Imali smo iskustvo u periodu mart-april-maj, kada je Srbija tri meseca bila u agoniji jednostavno zbog nedostatka dogovora lidera vladajuće koalicije, da nije mogla da dobije Vladu. Predsednik Republike je na kraju, u minut do dvanaest, predložio predsednika Vlade. Šta to znači? Ovako razrađen taj član podrazumeva da predsednik Republike ima u svojim rukama izbornu volju građana prilikom izbora za Narodnu skupštinu.
E, nije to funkcija predsednika Republike, već je ovde moralo da se razradi da predsednik Republike, onom ko može da obezbedi većinu a, naravno, na osnovu nekih dokaza, ponudi mandat u roku od 15 dana, mesec dana, pa ako ne on - sledeći, pa ako ne on - sledeći, pa tek kada isteknu tri meseca, onda Skupština da se raspusti.
Sledeće, peto, da tako kažem, pitanje su ''Prava predsednika Republike pošto mu prestane mandat''. SPS jako podržava jednu rečenicu u Obrazloženju zakona koja kaže: ''...dignitet funkcije predsednika Republike čuva se kako primerenim uređivanjem njegovog položaja za vreme dok mu traje mandat, tako i, možda i više, primerenim uređenjem njegovog položaja pošto mu prestane mandat. Predlog zakona sledi tu koncepciju''.
Razlika između SPS i vladajuće većine je u tome što mi smatramo da je ovo značajna rečenica i bila i uvek će biti, a vladajuća većina, koja sebe naziva demokratskim blokom, smatra da je to važno samo onda kada je predstavnik demokratskog bloka predsednik Republike - u tome je razlika, a ona je velika.
Uostalom, nije li iskustvo iza nas da je sadašnja vladajuća koalicija, koja sada ima predsednika Republike, prethodna dva predsednika Republike uhapsila i izručila Hagu? Kako se na takav način čuva dignitet predsednika Republike? Da li to znači da se promoviše jedan nov način da, kada sledeći dođe na vlast, uhapsi ovog predsednika Republike, i tako redom, pa kao ono od 1804. godine, vek i po dinastije Karađorđević i Obrenović, kako je ko dolazio tako su jedni druge satirali.
To mora da bude jednako za sve i da važi za sve. I bilo bi pošteno da je u ovom predlogu zakona našlo mesto da, pored sadašnjeg predsednika Republike, ta prava imaju svi dosadašnji, u višestranačkom sistemu, predsednici Republike, i predsednici SRJ, i Srbije. Onda bismo vam poverovali u rečenicu da se dignitet funkcije predsednika čuva i kad je na funkciji, a posebno posle.
Naravno, imamo i čitav niz primedbi na veoma nejasan zakon o izborima za predsednika Republike, ali o tome bih ostavio malo prostora svojim kolegama. Hvala lepo.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Milisavu Petronijeviću. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, umesto Borka Ilića koga trenutno nema u sali.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Ne može umesto Borka Ilića.)
Izvinjavam se, Vjerice, uvažena primedba. To je zato što poslanici mnogo šetaju, pa ne mogu da ih po'vatam. Neka se pripremi narodna poslanica Jelena Marković.
Izvol'te, gospodine Krasiću.

 Dobro je što imamo ove zakone na dnevnom redu jer je to obaveza i po Ustavu i po Ustavnom zakonu.
Gospodine Mrkonjiću, da biste shvatili o čemu se radi kad izlaze neki poslanici ovde pa nešto pokušavaju da kritikuju, bez obzira na to da li se nekome sviđa ili ne sviđa Ustav, on obavezuje. Oni koji učestvuju na izborima po ovom Ustavu, faktički su priznali legalnost tog Ustava. Tako da znate, kad izađu ovde da kritikuju neka ustavna rešenja, to je verovatno zbog toga što smatraju da je govornica zid plača.
Nama su potrebna ova dva zakona jer Srbija mora da bude ozbiljna država koja poštuje svoj Ustav. SRS je podnela veliki broj amandmana na oba predloga zakona sa ciljem da se ovi tekstovi poprave, s obzirom na to da ovo što je predložila Vlada nije dobar tekst jednog i drugog zakona.
Zašto nije dobar? Zato što se vidi da je puno stvari prepisano iz postojećih zakona koji uređuju položaj predsednika Republike i izbore, kad je u pitanju izbor predsednika Republike, a ta rešenja ne odgovaraju novim ustavnim odredbama.
Ne bih sad ulazio u amandmane, pošto će biti u pojedinostima rasprava oko toga; iznećemo razloge za svaki amandman, zašto smo ga podneli, šta tražimo da se poboljša.
Želim da iskoristim ovu načelnu raspravu da sumiram neke utiske. Kada se pogledaju Vladini predlozi zakona, kakve poruke dobijamo iz tih tekstova. Dobijamo vrlo loše poruke, pogrešne poruke. Dobijamo poruku da treba da se zadrži faktičko stanje. Dobijamo poruku da ovaj zakon može i da važi, može i da se primenjuje, al' nikakva šteta neće biti ako se ne primenjuje. Ta poruka izvire iz svake odredbe, najviše zbog toga ko je pisao ovaj zakon. Zakon su pisali pučisti. Jasno vam je, znači, revolucionarna pravda i revolucionarni interes njih rukovodi kroz politiku i kroz život.
Imamo nekih odredbi o nečemu što se naziva privilegija predsednika Republike. To nije ni privilegija, to su neka prava koja normalno pripadaju pojedincu koji obavlja tu vrlo značajnu državnu funkciju, ali smo mi u praksi imali različito ponašanje. Kada o privilegijama i pravima predsednika Republike priča DS, meni odmah navrne slika Slobodana Miloševića. On nije imao mogućnosti i prava da uživa to što postoji u zakonu jer mu nije dozvoljavala Demokratska stranka. On nije mogao da bude predsednik SPS-a i predsednik Srbije, ali to nikakva smetnja nije da Boris Tadić bude i predsednik Republike Srbije i predsednik DS-a, neke frakcije, nije bitno koje. Sad vi meni objasnite: šta da verujem?
Nema ovog mladog Čede, pobeže. On je predvodio demonstracije ''kondomom protiv kordona'' − idemo kod predsednika na Dedinje. Gde su ti studenti? Tad je bilo besplatno studiranje. Sad se sve plaća, studenti mirni. Čime ste ih smirili to, aman? To su neke stvari koje građani Srbije znaju. One ne mogu da se zaobiđu. Mislim da je načelna rasprava baš pravo mesto gde treba da se kaže, da se podsetimo, da bismo shvatili koliko je ozbiljan predlagač kad nudi ovakva rešenja. Jer ovi isti, njima nije problem, oni mogu da pljunu i da poližu odmah sve. Oni će da izglasaju ovaj zakon, al' već sutra ima da ga obaraju. Kad sutra? Kada njihov ne prođe.
Samo da vas podsetim, prepoznajem neka lica ovde, koja su bila i pre pet-šest godina u ovoj skupštini. Da li se vi sećate Zakona o finansiranju političkih stranaka? Aleksandra Drecun i Božidar Đelić, pa nafrackani došli, pa ovde kažu Savet Evrope, te Evropska unija, ma svi kažu da je najbolje.
Jedini normalan u DS-u je bio Srđan Popović, koji je čuo jednu diskusiju da je zakon pisao neko ko u životu nije učestvovao na izborima, pa ih je molio: aman ljudi, dajte malo sredite, ovo nema veze. Ne, silina je bila, izglasalo se.
Posle sledećih izbora kažu: pa, radikali najviše uzimaju iz budžeta. Ali - kažu demokrate - mi pisali zakon za nas, računali smo da ćemo mi da budemo sa najvećim brojem poslanika, mi ćemo iz budžeta da uzmemo najviše para. Onda transparentna Srbija i ona dva ćelavca krenu, pa onda krene Cesid, ne znam za ove tvoje Srđane, ali pretpostavljam i oni. Ne valja zakon. Kritikuju zakon koji su oni doneli. A mi podneli amandmane i rekli: ne valja taj zakon. Borili se protiv tog zakona. Ne, vi radikali ne znate. Donet zakon − ne valja sad zakon. Isto će biti sa ova dva zakona. Potpuno isto ima da bude.
Pazite, mi smo podneli amandmane da bi zakon bio normalan i dobar. Ne morate nijedan da usvojite, možete da izglasate kompletno, evo, sve amandmane da odbijete. Ali, šta će da bude kad izgubi Boris Tadić na izborima? Hoćete li onda da vrištite, da kažete: ne valja zakon, nije u skladu sa Ustavom, nije u skladu sa modernim tekovinama, kako beše, Severa, Zapada, Istoka, Juga. Eto, to je naša politička realnost.
Vidite koliko je mala granica između najboljeg i najgoreg. Jedna dlaka deli. Super zakon − to ništa ne valja. Ne može predsednik Republike da bude predsednik stranke − a kad je u pitanju Boris Tadić, onda može. Kako da ne.
Milošević imao velike policijske snage, veliku vojsku itd. Dođoše na vlast, izračunaše, zaposliše novu vojsku, zaposliše novu policiju. Od Vojske ste napravili samo ''Kobre'', kao lične telohranitelje "Šukita Plazme" i Borisa Tadića. Sad je kumovski duet ušao i sad završavaju posao. Civilna vojna lica - napolje, podobni generali, balerine itd.
Ovo sam morao da pomenem zato što su u Ustavu neke stvari dobro napisane i treba da se primenjuju. Predsednik Republike mora da predstavlja državu u inostranstvu jer je to njegova ustavna funkcija. I on izražava jedinstvo. Ali ne jedinstvo kako to Nataša Mićić visokoumno shvata, da li je vlast podeljena i kakva je po svojoj suštini, pa napravi zbrku i grešku. Mora da predstavlja. Ali kako da predstavlja? Ne na način kao što smo imali prilike da vidimo. U Narodnoj skupštini se izglasa deklaracija, rezolucija u kojoj jasno stoji - ne treba da se ide na izbore. Njemu nikakva smetnja nije da kroz 15 minuta izađe i kaže: ja pozivam da se glasa. Cela Srbija se digne protiv njega. Naravno, onda će Slobodan Vučetić da kaže: nije prekršio Ustav, izneo je svoj politički stav, njegova sloboda mišljenja je bezgranična.
Ma, nije bezgranična. Kad predstavlja državu, on mora da zna šta predstavlja, a ne njegove slobodoumne interpretacije i neka kreativnost: mi političari treba da preuzmemo odgovornost. Za šta? Može on da preuzme odgovornost za sve što radi, ali zašto nas da pogađa, zašto građane da pogađa?
Da ne bih oduzimao vreme mojim prijateljima iz SRS-a, trenutno imamo predsednika Republike koji ne trepne kada treba da kaže kako sa svojim kolegama predsednicima ćaska i oni izražavaju veliku brigu jer razmišljaju o tome da li je porez u njihovoj državi jedan ili dva posto, a jadni Boris ne zna ni kolika mu je država. On se već odmetnuo u neku elitu, njegov nivo je neko, ne znam šta, neki razgovori itd. Morali bismo nekako da imamo mehanizme kako da sprečimo tu vrstu slobodoumnosti.
U tom smislu, ovaj predlog zakona sa svim amandmanima je nedorečen, ali ako bismo ga sređivali i u tom pogledu, onda ne treba da vas podsećam koliko bi drekavaca istrčalo sa ove moje leve strane.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Zoranu Krasiću. Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović. Neka se pripremi narodni poslanik Goran Rakovac. Izvol'te, gospodine Ranđeloviću.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, daću još par primedbi koje imaju i načelni karakter, ali koje imaju i suštinske atribute, a tiču se zakona o kojima danas govorimo.
Neko je malopre rekao, mislim da je to rekao gospodin Ratković, da su u raspravu o čisto tehničkim zakonima narodni poslanici Čedomir Jovanović i Tomislav Nikolić uneli politiku. Samo bih podsetio da je postupak stvaranja pravne norme u stvari pravna tehnika, a da je sadržina pravne norme uvek politika.
E, sad treba videti kakva je politika i kakvu politiku odslikavaju ovakvi zakoni i da postavimo sebi pitanje: zašto DS pristaje na tako slabog predsednika? To što njihov koalicioni partner Vojislav Koštunica to radi, to nam je sasvim jasno. To je njihova politika, oni su svesni da nikada neće imati predsednika Republike, njima odgovara apsolutno slab predsednik Republike i apsolutno moćna Vlada. Ali, nije nam jasno zbog čega DS pristaje na takve uslove i zbog čega su dozvolili da i u tekst zakona, a i kao ustavna kategorija, bude unesen predsednik Republike sa tako slabim ovlašćenjima, dakle slab predsednik Republike.
Daću samo par načelnih primedbi. Konkretno, u odnosu na Ustav iz 1990. godine, ovlašćenja predsednika su drastično smanjena. Na drugoj strani, primetna je apsolutna tendencija favorizovanja Vlade. Po ranijim odredbama Ustava predsednik je mogao da zahteva zvaničan stav Vlade po određenom pitanju. Sada je ovo pravo predsedniku uskraćeno.
U vanrednom stanju predsednik ima samo pravo supotpisa na akte Vlade, dok ranije nije bilo tako. Kakva su sada prava predsednika, sem da supotpiše nešto o čemu Vlada odlučuje?
Kod proglašavanja ratnog stanja, usled nemogućnosti sastajanja Narodne skupštine, formira se neka vrsta trijumvirata, koga čine predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade. Ako to dovedemo u vezu sa članom 17. koji reguliše pitanje zamenjivanja predsednika Republike, onda možemo postaviti pitanje: ako u takvoj situaciji nema predsednika Republike nego ga zamenjuje predsednik Narodne skupštine, da li predsednik Skupštine u tom trijumviratu ima dva glasa, i čemu onda postojanje takvog trijumvirata kada se ovlašćenja da neko ima dva glasa stiču u jednoj ličnosti? O tome zakon ništa ne govori. Dakle, apsolutno je ta problematika neregulisana.
Da ne bih ponavljao ono što je već rečeno i da ne bih govorio unapred ono što smo pokušali da popravimo amandmanima, o tome ćemo govoriti kada bude reči o amandmanima na ove zakone, dao bih samo još par primedbi vezanih za član 17. koji reguliše zamenjivanje predsednika Republike. Postavio bih pitanje: zbog čega to nije detaljnije i na jasniji način regulisano ovim predlogom zakona?
Naime, usled nemogućnosti obavljanja funkcije, usled isteka mandata, usled razrešenja ili podnošenja ostavke, predsednika Republike zamenjuje predsednik Narodne skupštine. Nigde nije na jasan način izraženo koliki su kapaciteti vršenja predsedničke vlasti onoga koji ga zamenjuje, odnosno predsednika Narodne skupštine.
Dalje, što se tiče zamenjivanja predsednika Republike u vanrednom ili ratnom stanju, odredbe koje su ovde ponuđene i shodno onome što piše u Ustavu, u suprotnosti su jedna sa drugom. Predsednik Narodne skupštine može samo tri meseca da zamenjuje predsednika Republike. To je u Ustavu jasno rečeno i drugačije ne može da bude.
Na drugoj strani, prilikom ratnog stanja predsedniku Republike se produžava mandat i traje tri meseca nakon okončanja ratnog stanja. Prostom računicom može da se izvede da, recimo, vreme zamenjivanja predsednika Republike može da traje i devet meseci, može da traje i u nedogled, što je u direktnoj suprotnosti sa onim što piše u Ustavu. Dakle, još jedna potvrda da nam je Ustav antinomičan i da su nam loši zakoni posledica loših rešenja u Ustavu.
Na kraju, ostalo mi je toliko vremena da bih samo postavio pitanje ministru: zbog čega u članu 24. nije navedeno da se odlukom imenuju i sudije Ustavnog suda? Dakle, to je akt kojim predsednik imenuje sudije Ustavnog suda, to nigde ne piše. Da li je zakonopisac, odnosno da li predstavnici Vlade koji su pisali ovaj predlog zakona smatraju da je to toliko nevažna materija da ne treba da stoji u predloženom tekstu zakona ili se radi o omašci?
Ako se radi o omašci, to treba ispraviti; ako se radi o nameri, onda je zaista skandalozno da se ima takav odnos prema imenovanju sudija Ustavnog suda.
Druge suštinske primedbe daćemo kada budemo obrazlagali svoje amandmane, kojima smo ovako loš tekst zakona pokušali koliko-toliko da popravimo. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Nebojši Ranđeloviću. Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac. Neka se pripremi narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Poslanici LDP-a su iskoristili svoje vreme.
Izvol'te, gospodine Rakovac.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su dva zakona o kojima se, od kada je ova Skupština konstituisana, mnogo govorilo.
Naime, svih ovih meseci unazad smo jako često pominjali neophodnost donošenja ovih zakona. Diskusije su išle u više pravaca, od toga kako ti zakoni treba da izgledaju, bilo je dosta kritika i smatram da je zbog toga dobro što smo ova dva zakona dobili danas, što su na dnevnom redu ove Skupštine jer to pitanje zaista treba razrešiti; da ne pominjem da postoji ustavna odredba i odredba zakona o sprovođenju Ustava da se ovi zakoni donesu.
Imamo, dakle, dva teksta čiju je važnost pokazala dosadašnja diskusija. Meni je danas zaista bilo zadovoljstvo da slušam sve narodne poslanike, kako pozicije tako i opozicije, koji su posvetili dosta pažnje ovim zakonima i zaista izneli niz dobrih argumenata, da ne ulazimo u to da nas je ministar u svom pledoajeu vrlo iscrpno upoznao kako sa važnošću ovog pitanja, tako i sa predlozima koje je pred nas stavio.
Naime, predsednik Republike, kako sam Ustav kaže, oličava državno jedinstvo i njegova težina postoji ne samo u ovoj ustavnoj odredbi već iz prostog razloga što građanstvo, što svi građani, što narod predsednika Republike doživljava uvek kao nešto posebno, kao jedan od najviših organa u ovoj zemlji i što ta funkcija sama po sebi nosi veliku težinu. Iz tih razloga je još važnije da ozbiljnu pažnju posvetimo ovim propisima.
Koliko je pitanje važno, govori i činjenica da je Ustav čitav jedan svoj deo posvetio ovoj materiji. Naime, predsedniku Republike Ustav je posvetio desetak članova, od člana 111. do 121. Definisao je dosta pitanja koji se sada ovim zakonima razrađuju. Sam Ustav je, dakle, definisao kako položaj predsednika tako i njegove nadležnosti, ističući posebno njegovu nadležnost i funkciju u proglašenju zakona, pitanje izbora, nespojivosti funkcija, mandata, ostavke, razrešenja, imuniteta, zamene, da bi na kraju, u članu 121, dao i obavezu da se donese poseban zakon o predsedniku.
Ova dva zakona, faktički, predstavljaju razradu ovih ustavnih odredbi, u skladu sa najboljom tradicijom koju smo i mi do sada imali, ali i konsultujući uporedno pravo, s obzirom na to da veliki broj zemalja predstavljaju republike kao što je naša država, tako da je i iskustvo pitanja ove materije iz uporednog prava dosta veliko i da je dosta od toga preuzeto u ovim propisima.
Dakle, kao što sam rekao, Ustav sa svojih desetak članova reguliše pitanje i položaj predsednika. Imamo dva zakona koja ovo razrađuju. Od svih tih propisa, zadržao bih se na jednom članu Ustava i na jednom članu zakona.
Kolega koji je govorio pre mene je to pomenuo. Mislim da je pitanje dosta ozbiljno i da zahteva da mu se pokloni posebna pažnja. Naime, radi se o članu 120. Ustava, koji reguliše pitanje zamenjivanja predsednika Republike, odnosno o članu 117. zakona o predsedniku Republike, koji takođe tretira ovo pitanje.
U članu 120. Ustava kaže se: ''Kada je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Stavom 2. se određuje da ovo zamenjivanje predsednika Republike traje najduže tri meseca i stavom 3. da ''izbore za predsednika Republike predsednik Narodne skupštine je obavezan da raspiše tako da se održe najkasnije tri meseca od nastanka sprečenosti predsednika Republike odnosno prestanka mandata na koji je biran''.
Ovde se postavlja nekoliko i pravnih i faktičkih pitanja, koja mogu da budu više nego interesantna. Jedno od tih pitanja, koje je i ministar u svom izlaganju pomenuo, jeste pitanje legitimske prirode, a neki od diskutanata su ovde postavili još jedno pitanje, pitanje kapaciteta funkcije predsednika Narodne skupštine za vreme dok zamenjuje predsednika Republike.
Osim toga što je to vreme ograničeno na tri meseca, postavilo se pitanje da li on može sa punim kapacitetom da zamenjuje predsednika Republike, odnosno da li može da vrši sve one poslove koje su Ustav i zakon predvideli kao nadležnosti predsednika Republike. Zakon je tu dosta jasan i on odriče pravo predsedniku Narodne skupštine da izvršava sve poslove, odnosno da ispunjava sve nadležnosti koje su date predsedniku Republike, ne samo zbog ograničenog roka na koji on to može da radi, već i iz drugih praktičnih razloga.
Pitanje legitimske prirode je po meni jako bitno iz prostog razloga što se predsednik Republike bira na neposrednim izborima, dakle, direktno od strane građana, dok je predsednik Narodne skupštine izabran posredno, dakle, prvo je izabran za narodnog poslanika a onda je, u Narodnoj skupštini, kao prvi među jednakima, izabran za predsednika Narodne skupštine.
Član 17. zakona razrađuje ustavnu odredbu člana 120. Ustava i u svom prvom stavu predviđa da (to ne znači da razrađuje koji su to razlozi zbog kojih predsednik Republike ne može da obavlja svoje dužnosti) ''ako predsednik Republike podnese ostavku, bude razrešen ili sprečen da izvršava svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Takođe je ovde inkorporiran stav 2. člana 120. Ustava, gde se kaže da je to vreme ograničeno i da to zamenjivanje može da traje ''najduže tri meseca''. Stav 2. je dosta bitan jer se tiče neposredno nadležnosti predsednika Republike, odnosno toga šta predsednik Skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike može da radi. Tu vrlo lako mogu da se razdvoje dve vrste nadležnosti koje su njemu date da obavlja.
Naime, tokom zamenjivanja predsednika Republike, predsednik Narodne skupštine vrši dve vrste poslova. Jedna vrsta su oni protokolarni poslovi, znači, predstavljanje Republike Srbije, primera radi, u zemlji i inostranstvu, primanje opoziva i eksternih pisama stranih diplomatskih predstavnika, dok su kod druge vrste poslova ovde određenih u pitanju poslovi koji ne trpe odlaganje, odnosno ukoliko se ne bi vršili postojala bi opasnost po državu. Radi se o obavezi ''da raspiše izbore za Narodnu skupštinu, da predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, da vrši nadležnosti u oblasti odbrane Republike Srbije i da komanduje Vojskom Srbije''.
Posmatrajući ovaj član, možemo vrlo jasno da razdvojimo ove dve grupe poslova. Prvu, dakle, gde se izvršavaju tekući poslovi, i drugu grupu nadležnosti, koju je potrebno izvršiti bez odlaganja da država ne bi pretrpela štetu. Međutim, imamo i stav 3. člana 17, koji kaže: ''Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike dužan da raspusti Narodnu skupštinu u svim slučajevima u kojima je to ustavna dužnost predsednika Republike i da svaki izglasani zakon proglasi ukazom''.
Dakle, ovde je njegova nadležnost drugačija od predsednika Republike koji svoju funkciju vrši u punom kapacitetu. Predsednik Republike ne mora, primera radi, ukazom da potpiše neki zakon, može da ga vrati skupštini na ponovno razmatranje, dok kod predsednika Narodne skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike ne postoji ovo pravo, postoji obaveza da sve zakone koji budu izglasani od strane Narodne skupštine svojim ukazom i proglasi, što pokazuje i razrešava onu dilemu koju sam na početku izlaganja izneo, da li je kapacitet predsednika Narodne skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike potpun.
Dakle, postoje određeni poslovi, odnosno nadležnosti koje predstavljaju dužnost predsednika Narodne skupštine, ne samo pravo nego i dužnost, tokom ova tri meseca dok zamenjuje predsednika Republike.
Isto tako, treba pomenuti da predsednik Narodne skupštine ne može da vrši pojedine poslove koje bi inače predsednik Republike mogao.
Recimo, ne može da podnese predlog za promenu Ustava, ne može da daje pomilovanja, odlikovanja, ne može da učestvuje u postupku izbora Ustavnog suda. To pitanje je takođe pokrenuto od nekih govornika koji su govorili pre mene. Dakle, niti da predlaže Narodnoj skupštini broj sudija, na šta inače, po Ustavu, ima pravo predsednik Republike, ali isto tako ne može ni da ih bira sa liste koju utvrdi Narodna skupština.
Sve u svemu, ovim zakonom imamo predviđen i ovaj slučaj koji u praksi može da se desi, koji može da dovede do političke krize u zemlji i do drugih problema. Ovim članom koji sam pomenuo, članom 17. zakona, ta materija je dosta razrađena. Možda bi tu trebalo dodati još nešto. Na kraju krajeva, na ovaj zakon je stigao veliki broj amandmana pa, imajući u vidu da su svi koji su do sada diskutovali o ovom zakonu zaista korektno diskutovali, sa željom da pravilno procene tekst koji imamo pred sobom i da ga, eventualno, nekim primedbama poboljšaju, za očekivati je da će pojedinim amandmanima ovaj tekst zaista i biti poboljšan.
U svakom slučaju, ova dva zakona su nam neophodna. Znate, u srećnim državama u koje, na žalost, naša ne spada, postoji ona izreka ''jednom predsednik - uvek predsednik''. Narodi koji poštuju tu izreku imaju stabilne države. Za očekivati je da ovo bude jedan od koraka da i naša država uđe u red tih srećnih zemalja.
Poslanici DSS-NS će podržati ovaj tekst, moguće je uz neke male intervencije koje bi se izvršile pojedinim amandmanima. U svakom slučaju, još jednom bih rekao da je ovaj zakon značajno dobro urađen i, uz eventualne male korekcije, mislim da će predstavljati jedan korak dalje u demokratizaciji Srbije i uređenju njenih institucija.