Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ono što je bila priča oko amandmana da se posle člana 33. doda novi član 33a, o čemu sam pričao, praktično je nastavak ove priče, samo, naravno, odnosi se na druge situacije.
Ovaj amandman glasi: Posle člana 38. Predloga zakona, dodaje se novi podnaslov i novi član 38a koji glase: ''Prava supružnika bivšeg predsednika Republike. Član 38a – U slučaju smrti bivšeg predsednika Republike, njegov supružnik ima pravo na penziju u iznosu od 70% plate predsednika Republike''.
Ja bih samo rekao da ovakvim predlogom zakona, koji imamo pred sobom i koji reguliše prava i dužnosti predsednika Republike, a samim tim i ono što se tiče njegovih članova domaćinstva, pa i supružnika, jednom improvizacijom, jednom nestudioznošću u sagledavanju svih aspekata ove materije, govori samo o tome da vladajuća struktura, koja je danas na vlasti, misli da će večito ostati na vlasti. I ne samo da će večito ostati na vlasti, nego da je besmrtna i da će u nedogled trajati njihovi mandati i njihovi životi. To je lepa želja, želim da im Bog usliši takvu želju, ali je to zaista neprirodno i nemoguće.
Dakle, mi ovde govorimo o onome što jeste institucija predsednika Republike. Ta institucija se poštuje, ne samo u liku aktuelnog predsednika, bilo kog aktuelnog predsednika u bilo kom vremenu, nego se ta institucija poštuje i posle toga, u odnosu na ličnost koja je bivši predsednik, u odnosu na njegovog supružnika itd. Naravno ima još mnogo i mnogo aspekata.
Pre neki dan smo imali u štampi, pre dva dana tačnije, neke tekstove kojima se kaže da SPS i ja, kao narodni poslanik, predlažemo Miri Marković, ne znam, penziju od toliko i toliko, dat je iznos. Reč je o zavisnim medijima. Kad kažem zavisnim, mislim na to da zavise od vas, gospodo iz vladajuće strukture, iz vladajuće koalicije.
Takav pristup je veoma ličan, čak bih rekao i da je malograđanski. Mislim da to oslikava samo kulturu i dostignuti civilizacijski nivo i određenih slojeva, i određenih struka, i određenih ličnosti, koji gledaju zaista na jedan neprihvatljiv način, koji nije na visini ni struke, ni morala, ako hoćete, i kako god hoćete.
Ovde nije reč o Miri Marković. Onda je trebalo mediji mene da pitaju šta sam to mislio, ili bilo koga ko predstavlja SPS, i da im to sve lepo objasni. Mirjana Marković je ostvarila svoje pravo na penziju po zakonu koji je donet. To je posebno pitanje. Ali, zakon je donet. Naravno, zakoni se poštuju onda kada vama odgovara, a ne poštuju se onda kada imate razloga da osporite ustavno i zakonsko pravo drugome, koji nije na vašoj talasnoj dužini i nije u vašoj političkoj opciji.
Mi kao država, kao građani Republike Srbije, naravno da treba da poštujemo sebe. Onoliko koliko poštujemo sebe, kaže svet, toliko će nas poštovati i drugi.
Mi zavređujemo poštovanje, ali kakav odnos smo imali u prošlosti prema svojim vladarima, u ranijem periodu prema kraljevima, kasnije prema svojim predsednicima, i danas, naravno, mi to ne umemo i pokazali smo to na najgori mogući način. Možda nas i zato, ili između ostalog i zbog toga, mnogi u svetu ne poštuju, što mi ne umemo da poštujemo naše institucije i ličnosti koje su bile na tim odgovornim mestima itd.
Ali, nemojte onda očekivati da će se nešto promeniti u odnosu na vas koji ste u ime tih institucija danas ili sutra i ako se to nastavi. Naravno, ja lično mislim i želim, kao i SPS, da prekinemo s takvim odnosom koji nije na visini ni kulture, ni dostignutog civilizacijskog nivoa sadašnjeg sveta i da jedni druge više poštujemo, da poštujemo svoju državu, da poštujemo svoje institucije i da se jednako principijelno odnosimo, i onako kako treba, prema svima, bez obzira ko u datom trenutku obavlja neku dužnost.
Da vam kažem nešto. Da li je lepo uopšte za Srbiju ili za Jugoslaviju, raniju državu, da Jovanka Broz npr. ne ostvari ono što je trebalo da ostvari, da ne bude udostojena, ne bude ispoštovana, pa, ako hoćete, i Mira Marković posle toga itd., da ne može da ostvari ono što joj po zakonu već pripada? Nije reč o ovom zakonu. To onda govori o nama kao ljudima, govori o nama kao narodu, građanima. Ali, pre svega, u ovom trenutku govori o vama, o vlasti koja ima instrumente, koja sprovodi zakone i donosi zakone.
Gospodo narodni poslanici, i vi iz vladajuće koalicije imali ste predsednike i imaćete ih. Naravno, imaćemo ih i mi. Ne govorim sada o pravima supružnika određene ličnosti. Govorim o pravima supružnika bez obzira ko je bio na mestu predsednika ili koji će biti na mestu predsednika Republike. Sutradan će to pravo po ovom amandmanu ostvariti supruga vašeg predsednika.
Naravno, nije mi namera da budem zlurad, niti da na takav način razgovaram. Razgovaram principijelno i pokušavam da dam doprinos, zajedno sa SPS, značaju institucije predsednika Republike, a samim time i poštovanju onoga što je red da pripadne kao pravo supružniku bivšeg predsednika koji je, na primer, preminuo, odnosno koji će preminuti u datom trenutku, ako to bude pre supružnika. Dakle, namera je sasvim jednostavna.
Na kraju, želim da kažem da jedan predsednik Republike, bez obzira ko to bio, nikada ne može da bude skup za državu ako se drži Ustava i zakona, ako je na braniku interesa Republike Srbije i njegovih građana. Onda mu treba omogućiti da on to na najbolji mogući način uradi. A i sve počasti da mu se daju i prava koja po zakonu treba da mu uslede da ostvari, bez obzira o kome se radi. Takav predsednik Republike vrlo malo košta, pa i sa ovim pravima koja mi predlažemo. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Miletiću Mihajloviću. Reč, po Poslovniku, ima Nataša Jovanović, potpredsednik Narodne skupštine. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, koleginica Vjerica Radeta me je upravo obavestila – nemojte mi zameriti, nisam u toku ovih proteklih dana, nisam bila na sednici Skupštine – da je Oliver Dulić zakazao ovu sednicu, sa ova dva zakona, i da je predvideo poslanička pitanja, a onda su skinuta sa dnevnog reda. To je zaista skandalozno.
Mi smo se dogovorili, kolega Mrkonjiću, da se nećemo javljati po Poslovniku, to je bio dogovor i predsednika poslaničkih grupa, ali ja ne mogu da čekam taj trenutak da postavim poslaničko pitanje ko zna kada, dok se svi raspustimo, možda i ova skupština, a imaćemo i kampanju za predsedničke izbore.
Radi se o jednoj istini koju je preneo dnevni list "Pravda" danas sa naslovom "Zabranjena srpska trobojka". Svi vi koji čitate ove, jedne od najtiražnijih dnevnih novina u Srbiji, sada možete da vidite i, evo, gledam, sasvim slučajno, ali zaista je to bio jedan od glavnih argumenata i kolege Vlade Sekulića na zakon koji smo nedavno imali u Skupštini. Sada, kolega gospodine Radosavljeviću, kažem kolega pošto ste moj sugrađanin, možete da vidite kako je to opasno kada su zakoni nedorečeni i kada ne prihvatite amandmane SRS-a.
Setite se amandmana srpskih radikala na Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Setite se člana u kome je rečeno da će ministar posebnom odlukom, što znači podzakonskim aktom, da reguliše koje su to zastave i koja su to obeležja koja mogu da se unose na fudbalske utakmice, odnosno sportske manifestacije uopšte.
Ovde je u pitanju fudbalska utakmica koja se odigrala na stadionu Rada pre dva dana i zaista je neverovatno, i to je presedan, da navijačima tog beogradskog kluba nije ... tek posle nekoliko sati ubeđivanja s komandirom policije, znači ni on ne zna, nije mu Jočić javio šta sme, a šta ne sme da se unese.
Došli su ljudi, momci, navijači fudbalskog kluba i doneli srpsku trobojku. Evo, pogledajte šta stoji iza nas. Šta smo mi? Srbija. Srbi i građani koji ovde žive, lojalni građani koji znaju da cene svoju zastavu, svoj grb, svoju himnu ''Bože pravde'', svoja nacionalna obeležja. Došli ljudi na fudbalsku utakmicu, a ovaj kaže: momci, ne možete unutra. Oni pitaju zbog čega, a on kaže: imate srpsku zastavu. Oni kažu: u čemu je problem? Kaže: igrate s klubom iz Novog Pazara, možete da provocirate međunacionalne sukobe.
Molim vas, kakva je to hipokrizija? U kojoj mi državi živimo?
Morate da vodite računa o tome da mi svaku situaciju predviđamo. Evo i sada, kada bude koleginica Radeta pričala o amandmanu kolege Miletića Mihajlovića, ili bilo kom drugom, znate, ljudi, morate da gledate šta je u danu sutra i da je to neki događaj koji će da se desi pre ili kasnije. Zbog čega sve to da se radi, da se stvara nepotrebna tenzija?
I samo sabranošću tih ljudi koje ste nazivali huliganima, i ovakvima i onakvima, došlo je do zaista korektnog ubeđivanja, a moram da vam kažem, kolika je to još jedna bruka u nizu naše države što mi to ne znamo. I zato postavljam pitanje, preko predsednika Skupštine, ministru Jočiću – da li je konačno odredio koje su to zastave, da li je on zabranio srpsku trobojku na sportskim manifestacijama koje se održavaju u Srbiji?
Morao je da reaguje član ruske Državne dume zadužen za bezbednost, uvaženi kolega, član Komiteta za bezbednost Državne dume Ruske Federacije, to je kao kod nas Odbor za odbranu i bezbednost. Kao kada bi neko od nas koji smo članovi Odbora pisao, zamislite igra Dinamo ili neki drugi moskovski klub, i neko kaže: na Lužnjiki stadion ne možete da unesete, što je obrnuta trobojka, rusku zastavu. To bi bio skandal neviđeni. Pa, to ne bi ni onim ruskim izdajnicima iz bloka Jabloko ili ovi, kako se već sada zovu, Ujedinjene snage, ova šaka jada, koji ovih dana imaju zapadnu podršku i bore se protiv Putina.
Molim vas, gospodine Mrkonjiću, i nadam se da je gospođica stenograf to upisala kako treba, da se to prenese ministru Jočiću. Stvarno nema smisla da se ovakve stvari u državi Srbiji dešavaju. Hvala.

Zahvaljujem koleginici Nataši Jovanović, potpredsedniku Narodne skupštine. Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, po amandmanu, naravno. Izvol'te.

Gospodine Mrkonjiću, svi narodni poslanici znaju da vi, kada predsedavate sednicom, vrlo često opominjete poslanike da ne dobacuju iz klupa i nikako mi nije jasno zašto nemate isti odnos kada su u pitanju ministri.
Nisam se javljala po Poslovniku, iskoristiću vrlo kratko, pre nego što budem govorila o amandmanu, da vas upozorim da ste prekršili član 104. u vezi sa članom 113. Poslovnika, jer je malopre gospodin Milan Marković, ministar koji je sedeo ovde, mene uvredio, vi ste to čuli i niste reagovali.
Naime, kada je kolega iz SRS gospodin Vučeta Tošković u svom izlaganju, naravno krajnje dobronamerno, rekao da ne zna zašto Vjerica Radeta nije rekla ono što misli (to je bilo u kontekstu), Milan Marković je rekao: ona ne misli kad govori. Vi ste to čuli i niste reagovali. To je uvreda, gospodine Mrkonjiću, i nedopustivo je da ne reagujete, a naravno mi ćemo reagovati. Nisam htela da koristim Poslovnik zbog toga, ali ćemo svakako Milanu Markoviću od ovog momenta da se obraćamo u skladu s tom njegovom izjavom.

Prihvatam vašu kritiku. Stvarno nisam čuo. Izvinjavam se. Izvolite, govorite ponovo.

Hvala lepo, samo vas molim, kad se vrati ministar da mu javno skrenete pažnju.

Kako da ne.

Hvala. Dakle, gospodine kolega Mihajloviću, nemojte da očekujete da će ovaj vaš amandman biti prihvaćen, kao ni onaj prethodni vaš amandman, kao ni amandman kolege Rajka Baralića. Suštinski su ovi amandmani isti mada je sadržina različita i apsolutno podržavamo sve ove amandmane. Biću zaista potpuno otvorena i reći ću zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen.
Najpre ću, radi javnosti, da kažem da ste predložili da se doda novi član 38a u zakon o predsedniku. Nadnaslov bi bio ''Prava supružnika bivšeg predsednika Republike''. Rekli ste: ''U slučaju smrti bivšeg predsednika Republike, njegov supružnik ima pravo na penziju u iznosu od 70% plate predsednika Republike''.
Vaše obrazloženje je: ''Amandmanom se ustanovljava pravo supružnika bivšeg predsednika Republike na penziju u slučaju smrti bivšeg predsednika Republike i to u visini od 70% plate predsednika Republike''.
Kaže Vlada da taj amandman ne prihvata. ''Smatramo'', kažu, ''da nije potrebno da se ustanovljava pravo na penziju supružniku bivšeg predsednika Republike po smrti bivšeg predsednika Republike'', dobro da još jednom nisu rekli bivšeg predsednika Republike, ''i time on posebno privileguje u odnosu na ostale građane''.
Ovde očigledno nedostaje jedna reč. Valjda su mislili da on ima posebne privilegije na ostale građane.
Zašto ovaj amandman nije prihvaćen i šta je suština? Najpre, svuda u svetu je normalno, i ovaj zakon to predviđa, da predsednik Republike jednostavno mora da ima određene privilegije. Ne govorimo o bilo kojem imenu, ne govorimo o nekom čoveku. Čovek jeste predsednik Republike, ali govorimo o instituciji, o nečemu što mora da bude uvaženo i od strane zakonodavca i da to bude tako u zakonu, naravno da bi i građani uvažavali svog predsednika Republike kada on to jeste, a i onda kada on to ne bude.
Po našem sadašnjem Ustavu, i po onom prethodnom, predsednik Republike se bira na neposrednim izborima. Isto bi bilo da je prihvaćen stav SRS-a da se bira u parlamentu, jer i ako nekoga biramo u parlamentu, tog nekog biraju poslanici, ali poslanici takođe predstavljaju veliki broj građana koji su poslali poslanike kao svoje predstavnike u ovaj parlament. Dakle, tu razlike nema i to je potpuno svejedno.
Ali, zašto ovaj amandman ne može da prođe i neće biti prihvaćen ni od strane ministra, a ni od strane skupštinske većine? Zato što sadašnja skupštinska DOS-ova većina misli da je svet nastao 5. oktobra 2000. godine. A nije, svet je nastao mnogo pre toga. Nažalost, u Srbiji je nastao haos i zlo od 5. oktobra 2000. godine, ali građani će, nadamo se, i to zlo da skinu s vlasti i da Srbiju vratimo u neke normalne tokove.
Neću da govorim ništa okolo, kao i uvek što govore srpski radikali, nego ću govoriti vrlo direktno. Zašto predsednik Republike Slobodan Milošević i njegova supruga ne mogu da koriste ovo pravo? To je osnovni razlog zašto ovaj amandman neće biti prihvaćen. Zašto?
Slobodan Milošević, pokojni predsednik Republike, ubijen je u Hagu. U Hag je otišao tako što su ga dosovci kidnapovali i, suprotno zakonu, odveli u Hag. Porodica Slobodana Miloševića se na najgrublji mogući način progoni. Podsećam vas, nije im bilo dozvoljeno da dođu ni na njegovu sahranu. Supruga Slobodana Miloševića ne može da prima ni svoju penziju, koju je ona zaradila, jer je, bože, protiv nje raspisana poternica jer je podstrekivala nekog podstrekača da dodeli neki jednosoban stan nekome. Dakle, potpuno besmisleno.
Ne želim sada da na bilo koji način branim Miru Marković, ali govorim o principu i pitam narodne poslanike, a podsećam građane Srbije: zašto supruga ubijenog premijera Srbije može da dobije na korišćenje vilu na Dedinju, a supruga ubijenog predsednika Republike ne može da dobije ni svoju penziju? U čemu je razlika? Reći će ovi petooktobarski revolucionari: narod je tako hteo, Slobodan Milošević se ogrešio o ovu državu, o ovaj narod, zato je u Hagu bio, zato je u Hagu ubijen. Naravno, oni neće reći da je ubijen, ali mi znamo da je ubijen.
Na taj način će pokušavati da objasne da je Zoran Đinđić zaslužan za demokratiju, da njegova udovica treba da uživa sva moguća i nemoguća prava, ali moram da vas podsetim, vas koji tako mislite, gospodo, da je takvo razmišljanje trajalo od 5. oktobra 2000. godine otprilike negde do juna 2001. godine. Već tada je počelo značajno da se menja stanje i situacija u Srbiji. Danas je mnogo više građana u Srbiji koji misle da je put Zorana Đinđića bio pogrešan, koji misle da je politika Zorana Đinđića bila kriminalna i koji ni na koji način ne podržavaju tu politiku i ne misle da supruga Zorana Đinđića treba da ima neke privilegije.
Mnogo je više onih koji su svesni da je Slobodan Milošević, braneći Srbiju pred zloglasnim zločinačkim Haškim tribunalom, tamo ubijen. Oni koji su mu zamerali loše vođenje politike ovde u Srbiji, oprostili su mu zbog njegove borbe pred Haškim tribunalom.
Ovaj vaš amandman, kolega Miletiću Mihajloviću, samo iz tog razloga neće biti usvojen. Neće to da vam kažu. Nema ko ni da kaže, jer su svega tri poslanika skupštinske većine ovde i otprilike ih baš briga o čemu mi ovde govorimo.
Ovo je dobar amandman i trebalo bi da bude prihvaćen. Da se ne rukovodimo, to ste dobro i sami rekli, imenom na kog mi to predsednika mislimo. Mislimo na predsednika kao instituciju, mislimo na nekoga koga bira većina građana Srbije u određenom momentu.
Nekad je jedna politika ta koja je popularna kod građana, nekad je neka druga politika. Situacija se menja. To je potpuno normalno u višestranačkom sistemu. Za to smo se svi borili, to smo svi hteli, to smo dobili. I potpuno je normalno da dolazi do promene vlasti, do novih ideja, ideologija itd. To je nešto protiv čega, valjda, niko nema ništa. Ali, ne smemo da dozvolimo da funkciju nekog ko je bio pre nas, samo zato što je iz drugačije političke opcije, potpuno brišemo. To ne sme da se dozvoli.
Ako vama smeta... Vama? Ne znam više ni kome se obraćam, jer su tu samo dva, izvinjavam se, tri poslanika DS-a, i vidim vama smeta... a, eno ga, stiže Srđan, četvrti. Dakle, vama smeta kad mi kažemo da je politika Zorana Đinđića bila kriminalna i zločinačka. Takva je bila – to je stav Srpske radikalne stranke. Nemamo ništa protiv da vi kažete nešto suprotno od toga, ali zato vi sebi dozvoljavate da mašete šarenim balonima na dan sahrane Slobodana Miloševića i nema vas danas da kažete da li ovaj amandman treba da se usvoji ili ne.
Mi tvrdimo da treba, da ne gledate na činjenicu da bi ovaj amandman možda dodelio penziju Mirjani Marković, jer ne bi, jer je ona žena sama zaradila svoju penziju i, dakle, potpuno je nebitno da li jeste ili nije. Ali, nemojte da pravite razliku. Ne može udovica jednog funkcionera koji je za vas bio sve i svja da ima sve privilegije, a pričaćemo o tome u nekom danu kada budemo imali na dnevnom redu poslanička pitanja, tada ću konkretna pitanja da vam postavim.
Reagovali vi kako god, podsetiću vas, da vas vratim na vreme od 2002. godine, dr Vojislav Šešelj je objavio knjigu "Stanko Subotić - Cane Žabac, kralj duvanske mafije". Tada ste se smejali grohotom kada se pominjao samo naslov te knjige. Tada je Stanko Subotić - Cane bio onaj gospodin što je davao Zoranu Đinđiću avion, da njegovim avionom leti i obavlja državne poslove, sa obrazloženjem da je to jeftinije za državu, zamislite. Tada je to bilo smešno.
E sad, kada se pokrenuo određeni krivični postupak, više vam to nije smešno. Postoji prijava, ništa se vi ne sekirajte. Vi reagujete, gospodine Milivojeviću, zato što ste pročitali knjigu Vojislava Šešelja i zato što znate da trag kralja duvanske mafije, Stanka Subotića - Caneta Žapca vodi direktno do Zorana Đinđića.
Iz tog razloga vi nećete ni anketni odbor, vezano za eventualni monopol gospodina Miškovića. Ne zato što hoćete da štitite Miškovića, nego zato što znate da bi put od Čede Jovanovića doveo do Zorana Đinđića. Pet miliona maraka, za koje Mišković tvrdi da je dao Čedomiru Jovanoviću – pitanje je šta bi anketni odbor utvrdio kod koga su završile te pare. Zna se da je u to vreme direktni nalogodavac Čedomiru Jovanoviću bio Zoran Đinđić.
Dakle, to su vaši pravi razlozi. Mi nemamo nikakvog razloga da ne govorimo direktno i otvoreno o ovom. Onaj koji je bio visoki funkcioner – naravno, poštuje se činjenica smrti i poštuje se određeno vreme kada se o tom čoveku ne govori – ali, neko ko je bio visoki funkcioner za života, morao je i za života biti svestan da će i posle njegove smrti da se priča o njegovom liku i delu. Hajde onda da govorimo o svima na isti način.
Nemojte da ponavljam, zaboravite, gospodo demokrate, da je svet nastao 5. oktobra 2000. godine. Nije, nastao je mnogo pre. To što ste vi uradili Srbiji od 5. oktobra 2000. godine do danas, neće vam zaboraviti građani Srbije. Videćete to već na narednim izborima.
Ovaj amandman predlažem da prihvatite.

Zahvaljujem gospođi Vjerici Radeti.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a nakon njega narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.