Dame i gospodo narodni poslanici, član 226, vrlo ću kratko. Tražim objašnjenje od ministra za Kosovo i Metohiju, ministra finansija, predsednika Vlade.
Najaktuelnija priča u Srbiji danas je priča o Kosovu i Metohiji. U više navrata, potencirao sam kako oni koji u ime Srbije vrše vlast na Kosovu i Metohiji, to rade pretvarajući obične građane u građane drugog reda.
Obratila mi se grupa zaposlenih, grupa radnika preduzeća "Kosmetprevoz". To je firma koja je nekada imala sedište u južnoj Mitrovici, posle rata su prešli u severnu Mitrovicu. Imala je 170 radnika. Obnovili su rad, sve do pre dve godine, kada je na čelo te firme došao čovek koji je, inače, bio poslanik u ovoj skupštini, da ne pominjem ime, promenio je stranačke boje. Onda je bio zamenik ministra saobraćaja u Vladi Kosova i Metohije, bio je predsednik opštine Zubin Potok, pa je dobio donaciju, pa je formirao svoje transportno preduzeće "Kolašinpromet", pa je sve linije koje je držao "Kosmetprevoz", koje su bile rentabilne, između ostalog, i prevoz đaka, preneo na svoje privatno preduzeće.
Firma "Kosmetprevoz" je, praktično, ostala bez posla, pa nije plaćao rate za četiri autobusa koji su uzeti na lizing, iako su ostale da se plate još samo tri rate, pa je kreditor oduzeo ta četiri autobusa i onda je firma dovedena u potpuni kolaps. Devet meseci radnicima nije plaćena plata. Cilj je da "Kosmetprevoz" potpuno atrofira, u čemu je i uspeo.
Firma je, praktično, prestala da radi, ljudi nemaju od čega da žive, nalaze se na ivici egzistencije. Nameravaju, kako pišu u ovom dopisu, da se svi isele sa Kosova i Metohije, da nađu neko utočište za sebe u Šumadiji jer, kako kažu, valjda će tu i za njih biti jedan komad proje, zbog onih koji ovako upravljaju i ovakav zulum, u ime ove vlade i ove vlasti, vrše na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Vladanu Batiću.
Reč ima narodni poslanik Željko Vasiljević, o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega bih hteo da kažem, pošto nema gospodina ministra, sačekaćemo da se vrati, imam tekst za njega ovde, ali bih hteo da kažem da je VMA ustanova iz snova za ratne vojne invalide.
Verovatno je to jedinstven slučaj u svetu da ratni vojni invalidi koji nisu bili na profesionalnoj službi u JNA, ili u nekoj drugoj armiji koja je bila u ovoj zemlji, ne mogu da se leče na VMA iako su tamo primani i dovoženi helikopetrima, iako su tamo operisani, imali tamo svoje medicinske dosijee, najbolje poznaju njihove povrede. Međutim, komisije PIO fonda već šest-sedam godina ne dozvoljavaju lečenje na VMA, sem u ekstremnim slučajevima, a to se može nabrojati na prste jedne ruke.
Sada bih da pređemo na amandman. Zaista, gospođa Vjerica Radeta je postavila jedno dobro pitanje, koje su to organizacije i koja su to udruženja građana koji će biti finansirani po ovom članu zakona iz budžeta odbrane?
Moram da vam kažem, 10 godina sam na čelu Udruženja ratnih vojnih invalida Srbije i, sem u jednom periodu, kada smo nešto dobili od Generalštaba Vojske, tada se zvala Vojska Jugoslavije, nismo mnogo pomoći dobili od Vojske, naročito ne od Ministarstva.
Ne znam šta znači – ''aktivnostima u oblasti od značaja za odbranu''. Da li će te organizacije i ta udruženja vršiti obuku vojnika? Da li će ta udruženja, ne znam, obavljati neku stručnu delatnost i osposobljavati vojnike u nekim ekstremno stručnim oblastima? Zaista, ne mogu da shvatim o čemu se tu radi i koje su to organizacije, kada sigurno niste mislili na organizaciju Udruženja boraca, kada sigurno niste mislili na organizaciju Udruženja ratnih vojnih invalida, jer oni vama više nisu potrebni.
Iako smo ratovali, išli kao pekari, mesari, u Vojsku, radili sve, kao i profesionalni vojnici, naše starešine su, rezervni vojni oficiri, napustili svoja profesionalna zanimanja i došli u rat i tamo nastradali, postali smo ne građani drugog reda, nego šestog reda, po brizi ove države.
Sada, zaista, ne znamo o čemu se radi, koje su to organizacije, ako nisu ove organizacije koje sam nabrojao, a koje bi u svakoj normalnoj zemlji trebalo da budu organizacije od posebnog interesa za državu, jer okupljaju one ljude koji jesu za svaku državu koja ozbiljno misli o sebi, o svojoj budućnosti, o svojoj odbrani. Stvarno, ne razumem koje su to organizacije.
Kakav je odnos Ministarstva odbrane prema organizacijama ovog tipa, koje bi, po mom mišljenju, trebalo da budu, ako već ostaje ovaj član zakona, s obzirom na to da imate većinu, sigurno će i ostati, finansirane ako nije Klub generala i admirala? Ako nisu takve organizacije, onda stvarno ne znam koje bi to trebalo da budu.
Kakav je vaš odnos prema ovim organizacijama, jasno se vidi iz onog gesta, kada ste Klubu generala i admirala oduzeli tri kancelarije u Domu Vojske, sada kažemo, Srbije.
Meni nije jasno kako ste se usudili da ih uzmete i da izbacite jedno udruženje građana iz zadužbine kojom protivpravno upravlja Vojska Srbije. Zadužbinama se upravlja na taj način što imaju svoje upravne odbore, koji ubiraju prihod od tih zadužbina i taj prihod daju onima kojima su zadužbine namenjene.
Kada je neko od ratnika, kojima je taj dom ostavljen u zadužbinu, dobio jedan dinar od onoga ko upravlja tom zadužbinom? Nikada od Doma Vojske Srbije nisu dobili nijedan dinar, niti bilo kakvu drugu pomoć.
Da zlo bude veće, pukovnik koji je nadležan za ovo pitanje ih je uputio na drugu zadužbinu, na Dom ratnih vojnih invalida, koji se nalazi na Savskom trgu.
Gospodo draga, to je Dom ratnih vojnih invalida, a ovo je Dom ratnika, koji je sazidan sredstvima ratnika iz Prvog svetskog rata, između dva rata. Nije mi jasno kako takav odnos imate prema imovini koja nije vaša i koju ne koristite na način na koji bi trebalo.
Značaj udruženja o kojima sam vam pričao je veliki i oni, zaista, obavljaju posao od značaja za odbranu zemlje, iako ih vi ne smatrate takvim, mogu da vam pokažem zapisnik koji smo dobili od Ministarstva odbrane, Sektora za ljudske resurse. Sad ću da vam kažem kakav odnos imate prema ratnim vojnim invalidima i takvim udruženjima.
Udruženje ratnih vojnih invalida se 27. avgusta 2007. godine obratilo ministru, radi zakazivanja jednog sastanka, sa sedam tema koje se tiču ljudi koji su nastradali vršeći svoju vojnu obavezu. Sastanak je održan 30. oktobra, gospodo. Više od dva meseca vam je trebalo da se pripremite za ovaj sastanak. Da zlo bude veće, posle dva meseca, sastanak nije obavljen s ministrom, na čemu smo insistirali, nego sa zamenikom ministra, odnosno pomoćnikom ministra za ljudske resurse, dr Bojanom D. Dimitrijevićem.
Kao posledica toga što ministar nije bio prisutan na sastanku, na mnoga pitanja smo dobili odgovore da će se u nekom budućem vremenu sagledati mogućnosti Ministarstva, da će on razgovarati s ministrom i videti da li se može po tim pitanjima nešto uraditi i da li će moći da se ta pitanja reše.
Pomenuću samo jedno od tih sedam pitanja, inače, radilo se o zapošljavanju porodica poginulih i porodica teških ratnih vojnih invalida, po prioritetu, u Ministarstvu, o rešavanju stambenih potreba teških ratnih vojnih invalida, koji bi trebalo, po prioritetu, da reše svoja stambena pitanja, a reč je o 37 lica u Srbiji.
Gospodo draga, rat je završen, odnosno bombardovanje NATO pakta je završeno pre osam godina, a među ovima ima nekih oficira, čije stambeno pitanje treba da se reši po prioritetu, koji su nastradali 1992. i 1993. godine.
Znači, 15 godina nisu rešili svoj stambeni problem. Njih sedmoro nema nikakvo rešenje stambenog problema, a na listi prioriteta su i rešavaju se van drugih lista. Odgovoreno je - da niste imali sredstava, da niste mogli da nađete sredstva itd., iako vam je na tom sastanku predstavnik Udruženja poručio, jasno stavio do znanja koliko je stanova u vlasništvu Vojske Srbije prazno, niko se u njih ne useljava.
Da li to znači da ne znate koji su vam prazni stanovi? Želim da verujem u to da ne znate, jer ako znate, a te stanove ne dodeljujete, onda imate lošu nameru, a to bi bilo vrlo opasno po društvo. Ja ću vam posle ovoga ostaviti spisak 9 stanova koji su vlasništvo Vojske, a koji su prazni, u nadi da ćete ove stanove dodeliti bar ovoj sedmorici teških ratnih vojnih invalida, profesionalnih vojnika, da im posle devet godina rešite stambeni problem, jer ste bili obavezni da to učinite do sada.
Takođe bih želeo da vam kažem da smo, kao Udruženje, ozbiljno pristupili ovom zakonu, predlozima koje ste dali, pa smo već na tom sastanku 30.10. predložili da se u Nacrt zakona o Vojsci unese odredba da prednost pri zapošljavanju u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije imaju članovi porodica ratnih vojnih invalida.
Radi se o Ministarstvu odbrane, ovaj član, samo da kažem.
Razumem da se vama žuri, ali ako budete to radili, ja vam kažem da ću duže ostati. Nemojte to da radite, nema potrebe.

Gospodine Vasiljeviću, koncentrišite se na izveštaj. Molim poslanike da puste govornika da završi svoj govor.

Stvarno vas ne razumem. Znači, hteo sam samo da vam kažem da smo predložili da se to uvrsti i potpukovnik Trandafilović je odgovorio da je to obuhvaćeno Nacrtom zakona, međutim, na Odboru za bezbednost i po Izveštaju Vlade Republike Srbije o amandmanima, konstatovano je da to ipak niste prihvatili. To znači da je neko zloupotrebio svoju funkciju i obmanuo predstavnike Udruženja ratnih vojnih invalida. Dobio sam u međuvremenu, dok je trajala ova rasprava, pitanje od Saveza rezervnih vojnih starešina iz Negotina, da predlagači ovog zakona odgovore koje su to vere koje zabranjuju upotrebu oružja, jer oni kažu da ne znaju nijednu veru koja to zabranjuje.
Biću korektan, iako to niste zaslužili, pa ću skratiti i ostaviću jedno pismo ministru, kao doprinos raspravi od pre dva dana, kada sam mu rekao da je davao izjave da Vojska neće ni u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova braniti KiM i srpski narod, a on je meni odgovorio decidno da nikada to nije rekao, da je rekao samo to da regruti neće ići da brane Kosovo, što je sigurno laž. Dajem mu jedan tekst u kom vladika Raško-prizrenski Artemije kaže – izjave predsednika Srbije, ministra Jeremića i ministra Šutanovca da Srbija neće vojskom braniti KiM je prava izdaja. Oni poručuju šiptarskim ekstremistima i međunarodnoj zajednici – uzmite nam KiM, mi nećemo intervenisati.
Toliko samo da kažem gospodinu Šutanovcu, da sam iz ovog teksta saznao da je on to izjavio. Hvala.

O amandmanu, poslanik Srđan Šajn.

Samo par napomena.
Zaista, mogu da razumem predstavnicu SRS-a, iz kojih razloga je podnet ovaj amandman, jer u nevladinom sektoru imamo veoma lošu situaciju.
Imali smo situaciju da puno para dolazi, da se to zloupotrebljava u tom sektoru. Veliki broj nevladinih organizacija postoji isključivo zbog toga da bi bili sami sebi svrha i veliki broj nevladinih organizacija, umesto da pomaže u rešavanju državnih problema, unoseći zabunu, u stvari, odmaže u celom tom procesu.
Međutim, ako govorimo o dve stvari, da je potrebno da se vrši civilna kontrola i da na VMA treba i civili da se leče, a mislim da je i jedna i druga stvar bitna, da treba da bude civilne kontrole Vojske, da treba i na VMA da se leče ti isti civili, onda nije daleko od te logike da određene nevladine organizacije mogu da se angažuju u ovoj oblasti.
Amandman SRS-a smatram kao najozbiljnije upozorenje i Ministarstvu odbrane i samoj Republičkoj vladi da u stavu 2. da moraju da se definišu jasniji kriterijumi, da mora da se definiše jasna politika u tom pravcu, na koji način će Ministarstvo odbrane, odnosno iz budžeta odbrane, koji je definisan, da se, eventualno, finansiraju određene aktivnosti nevladinih organizacija.
U tom smislu, samo ću da pomenem da mogu da zamislim da postoji Udruženje rezervnih vojnih oficira, da postoji Udruženje ratnih vojnih invalida, ili Udruženje učesnika ratova, i da u toj situaciji ima logike da i oni i neke druge nevladine organizacije budu u određenoj programskoj sprezi s Ministarstvom odbrane.
Slažem se s vašim argumentima da to treba vrlo restriktivno da se radi, da Vlada mora da definiše jasne kriterijume i da u budžetu koji se donosi u Skupštini Srbije mora jasno da se definiše pozicija koja ide prema nevladinim organizacijama. Inače, to je moguće da se uradi.
Ne treba da, zato što je loša situacija u jednoj oblasti, a sigurno da je loša u nevladinom sektoru, zbog te loše situacije, isključimo sve, eventualno, dobre stvari koje mogu da se dese u budućnosti.
Mislim da u budućnosti može da se desi puno dobrih stvari i da u tom pravcu treba shvatiti ovaj član, a amandman SRS-a doživljavam kao najozbiljnije upozorenje.
Sigurno da treba da se upozori na to da jednom moramo, kada je u pitanju nevladin sektor, da jasno definišemo stvari, šta se na koji način radi i šta je čemu svrha. Hvala.

Na član 88. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine Mrkonjiću, gospodin Sreto Perić je znao da ćete vi da predsedavate i rekao mi je da vam prenesem da ima to zadovoljstvo da večeras boravi u Loznici, u centru Lozničkog okruga, čiji je predsednik, i da u ime SRS-a, zajedno s ostalim učesnicima, govori u prepunoj dvorani u Loznici, na promociji knjige prof. dr Vojislava Šešelja "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić".
Ja im želim puno uspeha na promociji. Znam da će biti uspešna, kao i ona u Kragujevcu, koja je bila u subotu, u prepunoj dvorani Doma sindikata.
Svakoga dana u Srbiji održavamo promociju ove knjige, kapitalnog dela dr Šešelja, koja na pravi način odslikava pravu prirodu Haškog kazamata, lažne svedoke, lažnu optužnicu. Pozivam sve građane da sutra dođu u salu SO u Čačku, u 18 časova, na promociju knjige, gde ću i sama, zajedno s kolegama, učestvovati.
Što se tiče ovog amandmana, dobro je da ste se vratili, gospodine Šutanovac, ovo je veoma ozbiljno pitanje. Ja bih i odustala od rasprave u nekom delu da se niste vratili, zato što za vas imam konkretna pitanja, kao i čitavog dana danas, odnosno jedan konkretan predlog na koji tražim da mi odmah odgovorite.
Ovaj član, na koji je amandman podneo kolega Sreto Perić, reguliše proglašenje ratnog ili vanrednog stanja u zemlji.
Vanredno stanje u Srbiji, na celoj njenoj teritoriji, protivustavno je uvedeno 12. marta 2003. godine. To je bila situacija neverovatnog bezvlašća, diktature, u državi u kojoj je svaki građanin Srbije strepeo za svoje pravo, svaki narodni poslanik, svaki čovek, kao i preko 11 hiljada ljudi koji su privedeni bez ikakve odluke suda, bez mogućnosti da imaju svog advokata, u čuvenoj akciji „Sablja“.
Kasnije je usledio onaj drugi deo, „Perorez“, ili već kako se zvao, i ispostavilo se, na osnovu rada, post festum, našeg odbora za odbranu i bezbednost i na osnovu izveštaja pododbora, u kome je učestvovao, kao predstavnik SRS-a, kolega Petar Jojić, da je skoro svako hapšenje bilo nezakonito, o čemu govori i sama činjenica da je skoro 12 hiljada ljudi privedeno, a da je samo nekolicina njih osuđena na neke simbolične kazne, osim pripadnika ovog vašeg zemunskog i surčinskog klana, vaših pajtaša iz 5. oktobarskog puča.
Tada je država Srbija, a taj slučaj je došao do Međunarodnog suda u Strazburu, ušla u jedan neverovatan eksperiment, koji nikada više ne sme da se desi u Srbiji. Zbog toga je pažnja koju je Ustav Republike Srbije posvetio Narodnoj skupštini Republike Srbije i te kako važna i upravo je u tome suština proglašenja ratnog ili vanrednog stanja.
Dakle, po Ustavu Republike Srbije, to je isključivo nadležnost Narodne skupštine. Ona odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje.
Pošto ste vi odredbe Ustava, redom, prepisivali, tako i kod ovog člana 88. u zakonu o odbrani, mi smo rekli da je on pravno nelogičan, neprecizan, da su neki članovi apsolutno suvišni, neki su u ovom zakonu, a treba da budu u onom o kojem ćemo raspravljati kasnije, u zakonu o Vojsci, želela bih da se pozabavim ovim drugim delom pitanja, da pokušamo da zaboravimo, mada ne možemo, jer je epilog svega da su ljudi podneli tužbu protiv države zbog nezakonitog hapšenja, zbog svega onoga što su pretrpeli, zbog neverovatnog terora koji je sprovela DOS-ovska vlast, na čelu s Demokratskom strankom.
Na području naše južne pokrajine, gospodine Šutanovac, nije mir, nije bezbedno. Tamo nije rat. On je, navodno, okončan Rezolucijom 1244 i Kumanovskim sporazumom, posle 78 dana besomučne agresije NATO pakta nad našom državom i našim narodom.
Kada je Vojno-tehnički sporazum potpisan, tog 9. juna 1999. godine, moram opet da vas podsetim da je u ovoj sali jedino SRS bila protiv Kumanovskog sporazuma, vojno-tehničkog, i protiv Rezolucije. Međutim, Rezolucija je sada jedini način, jedina slamka spasa da branimo naše pravo nad našom vekovnom zemljom.
Kada je potpisan taj sporazum, gospodine Šutanovac, vi još niste bili ni narodni poslanik, kasnije je usledio taj 5. oktobarski puč, pa ste bili jedan od zanesenjaka revolucije među 176 poslanika, trebalo je da počnu da se dešavaju neke stvari. Vreme je prošlo, vi niste ni sanjali, ali, eto, zadesilo vas je tako nešto, doduše na kratak rok, da postanete ministar odbrane, ali te 2001. godine je trebalo da se obrazuje komisija za saradnju Vojske Srbije i organa MUP-a i snaga KFOR-a i da se prati rad te komisije.
Pošto je kasnije definisana Kopnena zona bezbednosti, opet na štetu Srbije, pošto su definisana prava i obaveze duž tzv. administrativne linije, vi nam sada dugujete odgovor na pitanje šta se dešavalo za sve to vreme, jer vi ste naslednik i Borisa Tadića, i onog Radojevića, i Krapovića, i Davinića, u roku od ovih 7 godina?
Kakvo ste vi stanje zatekli kao ministar odbrane i šta je vas gospodin Popović, pukovnik, načelnik Komisije za sprovođenje Sporazuma, obavestio poslednjih dana?
Ako imate ta saznanja, vi morate hitno, gospodine Šutanovac, da dođete. Nemoguće je da to tražim za sutra, ali, evo, u ponedeljak, pošto je u ponedeljak taj dan „D“, ili bi mogao da bude, kada će neki da se usude ili ne usude da urade nešto protiv države Srbije i našeg teritorijalnog integriteta. Ja vam sada predlažem, ministre, da krenete odmah sutra da pravite taj izveštaj i da se dogovorite s gospodinom Ivicom Dačićem, koji je predsednik Odbora za odbranu i bezbednost, i u ponedeljak dođete pred Narodnu skupštinu s tim izveštajem. Jedino tako možemo da znamo kakva prava ima sada Vojska Srbije.
Taj vojno-tehnički sporazum je za mene, kao narodnog poslanika, za svakog srpskog radikala ovde, za svakog građanina, mrtvo slovo na papiru. Jer, gospodin Dragan Todorović je bio 5 godina, ili 6, ispravite me ako grešim, gospodine Todoroviću, član Odbora za odbranu i bezbednost Savezne skupštine, pa onda Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora, a oni nikada pred sobom nisu imali sveobuhvatan izveštaj o tome šta naša vojska sme da radi.
Vi vrlo dobro znate, gospodine ministre, da u ovom trenutku duž administrativne linije mogu da lete samo helikopteri KFOR-a. Naša vojska ne sme ništa. Mi smo tu do linije tog tzv. razgraničenja. Šta ćemo dalje?
Da li ste vi, s obzirom na to da ste preuzeli ministarsku funkciju u trenutku kada je došao onaj katastrofalni plan Martija Ahtisarija da nam se otme Kosovo i Metohija, krenuli na posao, jer imate pravo da inicirate aneks tog vojno-tehničkog sporazuma o prisustvu do hiljadu vojnika i policajaca naše vojske, odnosno Ministarstva unutrašnjih poslova?
Sećate se, vi ste bili zamenik predsednika Odbora za odbranu i bezbednost, 17. marta, kada je u tzv. plavi salon došao Boris Tadić, kao tadašnji ministar odbrane. Pojavio se i rekao da nema te ingerencije i da ne može sam da zahteva od KFOR-a, a vidite da je došao ovaj novi zlikovac koji kaže da mi biološki, svi Srbi, treba da pomremo, da nestanemo, da nas nema, rekao je – ja u ovom trenutku, a došao je iz Slovačke gde je bio sa svojim kolegom, tadašnjim ministrom odbrane, ne mogu to od njih da tražim, jer nigde ne stoji u Vojno-tehničkom sporazumu da mi to možemo da tražimo, osim u određenim slučajevima.
DOS-ovska vlast za proteklih sedam godina, a vi ste, evo, ministar koliko meseci, nikada nije insistirala na sprovođenju do kraja tog sporazuma ili, ako ste to tražili, kakav je odgovor bio?
Mi smo i prošle nedelje postavili to pitanje. Da li je sve u redu – jeste. Vidim da me koleginica pažljivo sluša. Jel tako, koleginice Kolundžija? Da.
Mi smo prošle nedelje postavili to pitanje, ali dobili smo odgovor da nikada s naše strane nije usledio takav zahtev.
Morate nas da razumete. Vi ste civil na mestu ministra odbrane. Šta vam kažu operativci, gospodin pukovnik Popović, ljudi iz Generalštaba, i kada ćemo da dobijemo taj izveštaj? U slučaju da se, ne daj bože, desi ono što Amerika i pojedine zapadne sile planiraju, ne piše nam se dobro.
Neodgovorna vam je izjava, gospodine Šutanovac, kada ste bili, 20. novembra, sa svojim separatistima u Podgorici, sa Roćenom i ostalim društvom i sa Filipom Vujanovićem, – da ne verujete da će u slučaju pojedinačnog priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije od strane neke zemlje Beograd preduzeti takve mere da prekine diplomatske odnose.
Ko vam je dao pravo? Rekli ste da to nije dobro ni za Srbe ni za Albance. Ko je vama dao pravo, gospodine Šutanovac, da to govorite? Da li je to stav Vlade Srbije, da li je to stav Pregovaračkog tima?
Juče je bio ministar Vuk Jeremić i rekao je da je to jedan od odgovora Vlade Republike Srbije i zvaničnika iz Beograda, a vi ste rekli nešto sasvim drugo.
Recite nam, da li ste spremni da u ponedeljak dođete? Vi ćete do ko zna kog doba biti na koncertu vašeg tasta, 10. uveče, gde se to već organizuje, da pevate i da se veselite na dan kada se odlučuje o sudbini Kosova i Metohije, pa pošto se rasanite i probudite iz tog mamurluka, dođite u Skupštinu i donesite nam izveštaj o saradnji Vojske i MUP-a sa snagama okupacionih KFOR-ovskih vlasti na Kosovu i Metohiji.

Reč ima narodni poslanik Milorad Krstin.
(Milorad Krstin, s mesta: Odustajem.)
Preostalo vreme za SRS je još tri minuta, za ovaj amandman. Zahvaljujem.
Izvolite. Reč ima narodni poslanik Vladan Batić.