Dame i gospodo narodni poslanici, žalosno je što je ministar Šutanovac došao s ovim zakonima pred Narodnu skupštinu a da Srbija nema nacionalnu strategiju bezbednosti, nacionalnu strategiju odbrane i Vojske. To je bio osnov, pa i za svakog polaznika Vojne akademije je to pitanje na koje lako može da da odgovor, da zakon proistekne iz takvih doktrinaranih dokumenata. Ali, njih nema, a nema ih zbog toga što se sistematski urušava naša vojska. To kažu ljudi koji se bave problematikom Vojske, evo, da kažem, posmatrači su sa strane, to nismo mi političari.
Mi, srpski radikali, smatramo da smo izuzetno odgovorni ljudi kada je Vojska Srbije u pitanju i to smo nebrojeno puta pokazali. Uostalom, jedan od najslavnijih srpskih generala je potpredsednik Narodne skupštine, član najužeg rukovodstva naše stranke, general Božidar Delić. Očekujem da se vrati već sutra, posle briljantnog svedočenja u korist odbrane generala Lazarevića u Haškom kazamatu, pa će sutra sam moći da se uključi, pred kraj ove rasprave.
Dakle, takvi ljudi, koji su čitav svoj život posvetili profesiji, zgranuti su nad činjenicom da nemamo vojnu doktrinu, da nemamo strategiju nacionalne bezbednosti, kada smo već dobili jedan zakon koji je, u terminološkom smislu, loše uređen. Može da priča kolega Vlatko Ratković šta god hoće, ali on može sam, kao pravnik, da vidi, kao predsednik Odbora, da je tu dosta stvari koje su nelogične, pravno neutemeljene, a takav je i ovaj član.
Koleginica Vjerica Radeta, kao jedan od veoma dobrih pravnika, žena koja godinama radi na zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine, čime je dala svoj pečat i u jednom i u drugom odboru, i kroz amandmane i kao poslanik, želela je da pomogne ministru i njegovim savetnicima za pravna pitanja da se ovo bolje uredi. Mi ovako dobijamo jedan potpuno konfuzan član.
Ovo pre toga, pravo da vam kažem, čitao je dr Cvetanović, ne znači ništa. To je odredba iz vojnih udžbenika, nešto što je poznato svakom od vas koji ste služili vojni rok. Postoji kopnena vojska, PVO, vazduhoplovstvo, jaka filozofija. Da pitamo to i devojčice u osnovnoj školi, i one to znaju, a ne dečaci.
Pošto je to izum ministra Šutanovca i pošto je to fantastičan član, s ovom konfuzijom na kraju koju je koleginica Radeta pokušala da ispravi, onda je ovo dobra prilika, opet nema ministra u sali, da vidimo od čega se sastoji danas Vojska Srbije.
Dakle, tačno je da imamo tu kopnenu formaciju Vojske, pa da vidimo šta je od toga ostalo. Dana 5. juna 2006. godine, Vojska je imala 45.180 pripadnika, 11.041 regruta, 11.994 civila, ostali su bili podoficiri, vojnici po ugovoru.
Neko je od uvaženih kolega pitao zašto nema ovih iz G17. Od kada Davinić, njihov lopov, nije na čelu Ministarstva odbrane, oni nemaju više nikakav interes za Vojsku. Pokušali su Dinkić i kompanija da zgrabe 300, 400 miliona evra, ili dolara, i pošto su, što bi naš narod rekao, provaljeni, tj. taj po državu i Vojsku štetan ugovor, oni ga se odrekli na brzinu, navrat-nanos, ovog kriminalca Davinića i sada ih ne zanima više Vojska.
A, tu ste, kolega Albijaniću, vi ste vrsni vojni strateg. Očekujem da ćete sada da se uključite u raspravu o ovom amandmanu koleginice Radete i da mi kažete svoja saznanja o kopnenoj vojsci, o vazduhoplovnom delu i protivvazdušnoj odbrani.
Dakle, gde sam stala? Donet je plan u Ministarstvu odbrane, sa kojim se nikako ne slaže SRS. Sećate se da je general Delić odmah alarmirao, u ovom novom sazivu Skupštine, čitavu javnost, da je to katastrofa, urušavanje Vojske, naše odbrambene moći, onoga što kao država kroz vekove negujemo kao tradiciju, da je Vojska pala na najniže moguće grane s takvim formacijskim snagama. Pre svega, dovedena je u pitanje naša nacionalna bezbednost, jer mi nikada nismo nikoga napadali, a ovde se stalno čuju kojekakve gluposti – mi smo ratovali, pa gubili ratove.
Gde smo mi to ratovali? Mi smo se branili i kroz čitavu istoriju je Srbija vodila samo odbrambene ratove, nikada osvajačke. Morali smo da branimo našu rodnu grudu. Zato i vidim da vam ovde savest i moral nalažu kakva će da bude strategija odbrane u onom prethodnom zakonu.
Zašto se ne držite slova Ustava? Zašto ste bežali od te formulacije? Što ih vi ne upozoriste, gospodine Ratkoviću, nego savest i moral? Da se sada pozivam na savest i moral Šutanovca, Tadića i Ponoša?! Oni, kada pođu od kuće, ne znaju neki put gde im je glava, da li su poneli to što se zove savest i moral, a da li ih imaju uopšte, to je veliko pitanje.
Što se tiče brojnog stanja danas, za godinu dana, pogledajte, ovo su egzaktni podaci, od 45.180 pripadnika, pa sam rekla koliko ih je bilo u civilu, koliko regruta, danas je ostalo 27.000 ljudi. Tu su ljudi iz Ministarstva odbrane.
I vi, gospodine, koji ste, uzgred budi rečeno, gradski odbornik. Da li ste gradski odbornik? Jeste. Da li poznajete Ustav Republike Srbije? Ne možete da budete u izvršnom organu vlasti, a da budete gradski odbornik. To je neverovatno, kako vas ne naučiše prvo to da je tamo trebalo da podnesete ostavku.
Osam hiljada vojnika, četiri hiljade u jedinicama, četiri hiljade u centrima za obuku, a ostali su profesionalni pripadnici Vojske.
Sa čime se mi suočavamo danas? Ne dobih odgovor od ministra Šutanovca. Ako je takva situacija uz administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom, odnosno u Kopnenoj zoni bezbednosti, ako je očigledno da nam fali vojske, onda se postavlja pitanje, iako se u prošlom ili pretprošlom mesecu, hvala Bogu, pokazao pozitivan trend rasta onih koji hoće da idu na služenje vojnog roka, šta je to što danas treba da motiviše mladog regruta? Kako će to da ga pozove ministar odbrane, ili predsednik Republike, ili takav načelnik Generalštaba?
To treba da bude, valjda, čast i ponos za svakog Srbina i svakog drugog građanina, bez obzira na nacionalnu pripadnost, koji priznaje državu Srbiju i koji zna da bez toga nema šta da razmišlja normalno o životu i o budućnosti svoje i tuđe dece.
Što se tiče tog današnjeg brojnog stanja, nažalost, ide se sa mnogo restriktivnijim merama u Vojsci. Plan je da se 2010. godine Vojska svede na ispod 20.000 vojnika, što regruta, što onih koji su aktivno zaposleni, to je uslov ovih NATO zlikovaca i to su nam otvoreno, čak, rekli prošle nedelje.
Postavlja se pitanje, koji je naš cilj, kao države, da se okrećemo njima, odnosno vi to radite, pa i da prihvatamo ''Partnerstvo za mir'' kada su takvi striktni i rigorozni uslovi? Gde nam je savezništvo s onima koji mogu drugačije uslove da postavljaju NATO-u, kao što je bratska i prijateljska Rusija?
Malopre je neko pitao, čini mi se, kolega Zlatan Jovanović, gde je kancelarija ruskog ministarstva odbrane ili kakva je saradnja s njihovim atašeom za odbranu kada su u pitanju ovako rizične situacije za našu državu?
Dakle, mi se ne slažemo, a to hoće da projektuju ovi iz NATO pakta, da 2015. godine imamo od 0,2 do 0,4% pripadnika Vojske, u skladu s brojem stanovnika. Prvo, šta oni uzimaju kao ukupan broj stanovnika kada su nam već oteli Kosovo i Metohiju? U stvari, oni tako razmišljaju. Oni računaju, u NATO paktu, Srbija bez Kosova i Metohije.
Drugo, da li će s ovako urušenom privredom toliki broj vojnika da bude, mi se ne slažemo, mislimo da je to malo i da Srbiji treba više, da li je dovoljno da vojni budžet bude 2,4% od neto društvenog proizvoda Srbije, koliko bude u tom trenutku, 2015. godine?
To su sve neki snovi, neke fantazije, neke izmišljotine i o svemu ovome bismo mogli drugačije da razgovaramo, a sada moramo samo na osnovu sporadičnih izjava ljudi koji operativno rade na tim planskim dokumentima.
Ministar ćuti, ovi njegovi saradnici nemaju pravo reči, a nemamo ova dokumenta na koje se poziva koleginica Radeta.
Sada da vidimo sa čime smo mi to ostali 2007. godine. Brojno stanje ljudi – 27.000. Šta imamo od kopnene vojske?
Od tih formacijskih snaga, imamo četiri mehanizovane pešadijske brigade, jednu mešovitu artiljerijsku brigadu, specijalnu brigadu i gardijsku brigadu. To je ovaj kopneni deo. Od vazduhoplovstva i PVO-a, sastavljeni su od dve vazduhoplovne baze, 204. i 98. raketne brigade i PVO i Centra za vazdušno osmatranje, javljanje i navođenje.
Gde su avioni, gde su ovi MIG-ovi? Neko ih je pominjao danas, mislim, u dva navrata. Ima ih Srbija ukupno pet, pet MIG-ova 29. Dva su na remontu u Rusiji.
Opet vidite, decenijski, sve što imamo u Vojsci je rusko ili je vezano za Rusiju. Fabrika namenskih proizvoda u Kragujevcu, koju je počeo Tadić da uništava, bila je opredeljena, pre svega, na stratešku saradnju s Ruskom federacijom i s nekim drugim zemljama sa kojima sada ne možemo ni da potpisujemo ugovore.
Dakle, čime mi to raspolažemo? Imamo pet MIG-ova 29, dva su na remontu. Rekli su u Rusiji, mi verujemo u njihovu ozbiljnost kada je Vojska u pitanju i sve, uopšte, da će biti vraćeni u Srbiju i remontovani do kraja godine. Druga dva treba da se remontuju do marta 2008. godine, a za ovaj peti nema para.
Šta ćemo s ovim što je ostalo u Crnoj Gori i kada će separatisti to da nam vrate? Koliko je aviona ''galeb 4'', to su oni avioni za obuku, nosivosti 1.800 kilograma, ostalo u Crnoj Gori, na aerodromu Golubovci ili gde?
Jeste, gospodine Vasiljeviću, da li vas čudi što, kao žena, sve ovo znam? Jednostavno, mene to zanima i želela sam da zaista ozbiljnu raspravu vodim s ministrom ovde. Međutim, njega nema, ili ga to ne zanima.
Jedan avion ovde, drugi onde, šta je po Crnoj Gori? Malopre vam kažem da su tri broda iz rečne flote prodata Republici Srpskoj, tamo nekom privatniku, i sada treba da se lomi led kroz korito Dunava, a mi nemamo čime, da ne govorim o razminiranju svih ovih područja.
Vi znate, kolega Vasiljeviću, svako u ovoj sali zna da ima ko zna koliko još lokacija minskih polja koje su zlikovci ostavili. Nama je Jan Petersen prošle nedelje rekao da je on, kao posrednik za vezu NATO-a i Vojske Jugoslavije, kada smo razgovarali u Briselu, učinio da se potpiše ugovor o saradnji i da se 256 lokacija, od toga je 155 na Kosovu i Metohiji, razminira.
Da vas sada pitam, i ministra, šta je na aerodromu ''Ponikve'', tu je blizu kolega Jovanović, neka nam kaže ministar šta se nalazi ispod betonirane staze na aerodromu ''Ponikve''?
Lako je Velji Iliću da lupeta svašta. On popije jednu-dve, izađe na televiziju ...

Molim vas, gospođice Jovanović, vodite računa.

On priča o tome kako će to da postane uskoro civilni aerodrom, pa međunarodni, a čovek ne zna da je tu minsko polje i šta se nalazi ispod jedne dužine, ne znam koliko metara, te jedne strane piste u ''Ponikvama''. Sve su to veoma ozbiljne stvari. Vi se igrate sa strpljenjem ljudi i, ne daj bože, sa životima. Da se setimo Paraćina, šta nam se desilo, ili takvih situacija, ko zna koliko ih je već. Ovo su sve ozbiljne stvari o kojima, očigledno, nema ko u Vojsci Srbije da vodi računa. Mi smo tamo otišli i rekli – vi imate ovog Ponoša, on je vaš NATO oficir, za saradnju sa vama, ali taj nikada ničim nije komandovao u životu i, što kaže gospodin Dragan Todorović, da ga neko napadne, ne daj bože, povredio bi se puškom, ne bi znao kako njom da rukuje.

 Da li još neko želi reč povodom ovog amandmana? Narodni poslanik Bojan Milovanović ima reč. Izvolite.

Kolege poslanici, uvaženi predsedniče, ja i moje kolege iz SPS-a podneli smo sličan amandman. Ono zbog čega se javljam je identično obrazloženje Vlade za odbijanje dva potpuno suprotna amandmana. Nekoliko konstatacija. Ne vidim nijedan razlog da se ono što je amandmanom Vjerice Radete predloženo, pojam - strategija odbrane, uvrsti bilo u amandman SPS-a, bilo u amandman Vjerice Radete. Čitajući ovaj zakon, ne može se pobeći od konstatacije da on kompletno odslikava želju, koja je, otprilike, i odnos prema Vojsci Srbije od 5. oktobra, pa nadalje, da se sama vojska brojčano smanji.
Zatim, neka navodna profesionalizacija iz koje se, kroz amandmane ćemo obrazlagati, ne vidi ni obaveza da se vojni rok profesionalno odsluži i da to bude uslov i mogućnost da se neko profesionalno angažuje u Vojsci. Civilni deo, uključivanje civilne demokratske kontrole, čitajte, pre svega – strane kontrole nad našom vojskom. To su osnovna načela i, svakako, mogućnost angažovanja naše vojske van granica Srbije. Za trenutak mi se učinilo da je amandman Vjerice Radete možda i bolji od onoga koji sam ja predložio, jer sam smatrao da je vrlo bitno da se pojam strategije odbrane, koji je definisan i samim Ustavom, nađe ovde, jer sam ustavni dodir ovog termina podrazumeva i nadležnosti Skupštine, koje bi u ovom momentu trebalo sagledati kroz ovaj predlog.
Prema tome, govoriti o strategiji sigurno asocira, možda takav pojam nije bitan, na sve ono što je u ovom momentu za Vojsku Srbije jako bitno. Konkretne posledice te famozne profesionalizacije Vojske se ovog momenta vide i u gradu iz koga dolazim, a nalazi se na administrativnoj liniji sa Kosovom, gde je taj broj vojske ne smanjen, već drastično sveden na minimum, tako da danas, od jedne herojske brigade iz poslednjih ratova, imamo bataljon sa 100 vojnika i 200 oficira u jednoj kasarni, u vrlo kritičnom momentu u Srbiji.
Slušao sam pažljivo maločas Natašu, ona je nabrajala ovde vrlo precizne podatke o skromnoj tehničkoj opremljenosti naše vojske, ali više bih se zabrinuo nad istinom da ni sa tako skromno tehnički opremljenim garnizonima neće imati ko da deluje, da rukuje i usavršava svoje stanje. To je suština strategije i pitanje je kada će ova skupština razgovarati na tu temu.
Mislim da je sam pojam strategije odbrane mnogo bitniji od onoga što se kroz ovaj deo amandmana predlaže, a to je - strategijski pregled odbrane, jedan pojam koji se u zakonu o Vojsci Srbije nigde ne nalazi, smatrajući da zaista postoji u nekim dokumentima koja su strukovno vezana za mobilizaciju Vojske. Pitanje je da li ćemo mobilizaciju, na onom pravom, doktrinarnom i strategijskom osnovu, imati u budućnosti, s obzirom na to da ovakav jedan odnos, pre svega, u ovom momentu, Srbije prema Vojsci Srbije, ni u kom slučaju nije optimistički.
Ova Srbija još uvek ima snage da Vojsku sagleda u onom pravom smislu, kakva je Vojska bila i u deceniji u kojoj Srbija ni u kom slučaju nije srećno živela. Neću reći - srećno, ali je živela herojski, a danas je i 37. motorizovana brigada, koja je egzistirala, postojala u Raškoj, svedena na jedno simbolično udruženje koje broji 100 vojnika, koji kupe lišće po jednom ogromnom, hrabrom garnizonu, opskrbljujući 200 oficira koji ni sami ne znaju gde se nalaze, ni šta rade, ni kakve su im perspektive, ni sudbine.
Smatram da će, ipak, onaj optimizam koji dolazi iz tih redova doprineti da se kroz buduće zakone, koje ćemo ovde, nadam se, usvajati, u Skupštini, sudbina naše vojske podigne na nivo koji zaslužuje. Hvala.

Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana?
Izvolite, reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Zahvaljujem, kolega Milovanoviću. Jedan od najboljih komandanata 37. Raške brigade bio je pukovnik Stojiljković, najbolji koga sam upoznao.
Zašto neće vlast da definiše strateška dokumenta? Zato što ne sme javno da kaže šta su strateške stvari. Strategija odbrane podrazumeva potencijalni rizik, potencijalni pravac delovanja, definisanje neprijatelja, mere i sredstva kojima se neprijatelj odvraća ili mu se suprotstavlja. Zato nema strateških dokumenata, četiri nedostaju danas.
Država treba da ima hrabrost. Vlast koja ima većinu treba da ima hrabrost da donese političku odluku i da kaže - mi smo NATO pakt, ili smo sa Korejom u paktu, ili smo neutralna država, ili smo samostalna država, ili smo ruska država, ili ne znam koja, što se Vojske tiče.
Na ovoj sednici, prilikom usvajanja ovog zakona, ministar odbrane, koji pripada jednoj od stranaka vlasti, govori jednu stvar, a zamenik predsednika Odbora za bezbednost, koji je iz druge stranke, kaže da se zalažemo za koncept vojne neutralnosti.
Ova država nema strategiju, nema političku hrabrost i nema političku odluku . Bezbednost ove zemlje tumara u mraku. Zato su kolega Milovanović i ostale kolege i kolege iz SRS-a probali da definišu ovim amandmanom ovo o čemu sada govorim. Ne može biti da se od nekog možete odbraniti, ili braniti uspešno, makar da časno pokušate, a da pri tom ne znate ko vam je potencijalni protivnik.
Još nešto hoću da kažem, mnogo se podataka javno, a bespotrebno, iznosi o Vojsci u Srbiji. Smatram da to nije dobro. Razumite me kako hoćete. Vojska nije pekarsko preduzeće, pa da se kaže da će biti 100 kifli ujutru, a 200 hlebova posle podne. Vojska ima druge zadatke, oni su suptilne prirode. Vojskom upravlja demokratska vlast itd., kako se to kaže u ovom zakonu. Vojska ima jednu od najvažnijih komponenti, to je komponenta odvraćanja potencijalnog protivnika.
Ne moramo mi baš svaki dan, kao na tacni, da saopštavamo, mada to ovi naši, što su nam prijatelji, kako to kažu neki od vas, manje-više sve znaju, ali ne moramo ni mi da poklanjamo do besvesti informacije o jedinicama i tehničkoj opremljenosti, raznim drugim stvarima. To nije naš posao.
Naš posao je da donesemo odgovarajući zakon, da argumentima pokušamo da objasnimo da neki članovi tog zakona treba da se poboljšaju, da se menjaju, itd., a ne da na postavu izvrćemo našu vojsku i da kažemo - evo, ovo nam je ostalo od Vojske, pa ko stigne, sa koje strane, neka šiba, pošto vojska jeste za to da bude šibana. Nije tačno, nijedna ozbiljna vojska u svetu ne služi za to da se nekom samo suprotstavlja, već služi da odvrati nekog da dođe ovamo, na našu teritoriju, da nam ruši gradove, da nam ubija ljude, da nam ruši resurse, da nas porobljava.
General Perišić, bivši načelnik Generalštaba, neposredno pred NATO agresiju, u Domu Vojske u Gornjem Milanovcu saopštio je sve relevantne podatke o stanju avijacije, o broju MIG-ova, o stanju motora u MIG-ovima i o broju avionskih bombi i, što se mene tiče, na taj način učinio akt veleizdaje, bez obzira na to što smo mogli pretpostaviti da su oni što su nas napadali i bombardovali zemlju već sve to znali.
Ostavimo Vojsku da radi svoj posao. Mi možemo, kao opozicione stranke, biti nezadovoljni što nismo u prilici da donosimo političke odluke o upotrebi Vojske, treba da težimo da mi budemo ti, ali, dok ne budemo oni koji donose politike odluke o Vojsci, oni koji to rade, treba to da rade pažljivo, s dužnim poštovanjem, zato što se vojska niti može lako napraviti, niti se može lako održavati njena borbena kondicija, ali se može lako upropastiti, to smo videli.
To je moja primedba, a moja želja je da vlast izađe jasno sa svim strateškim dokumentima koji su neophodni, da možemo da kažemo da li su to dokumenti na osnovu kojih možemo imati pouzdanja u snage koje se bave odbranom zemlje, ili koje treba da se bave odbranom zemlje.
U tom smislu, čujem šta se govori, da se neki i sami trude i da na, kako sam sada čuo ovde, na internet stranicama saopštavaju razne podatke o Vojsci, a i Vojska sama, i s tim se slažem, mislim, ne slažem se, nego znam da to postoji, ali ja se tome suprotstavljam, to nije normalno. Dakle, u tom smislu intervenišem i molim one koji mogu da utiču na to – da to ne rade. Zato što drugi to u svetu ne rade tako. Kad ne rade drugi, onda ne treba ni mi to da radimo, zato što od toga niko ne može imati korist, a možemo svi imati štetu. Hvala lepo.

Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? Narodni poslanik Nataša Jovanović, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo da dam jedno obaveštenje kolegi Baraliću, možda ne zna.
Na sajtu Sjedinjenih Američkih Država, koje su predvodnica zlikovačke alijanse NATO-a, možete jednostavnim klikom da nađete, evo, kolega Milivojević, koji je poneo ovaj svoj laptop, može sada da vam pronađe nacionalnu strategiju odbrane SAD-a. Dakle, isto je i za sve zemlje u okruženju, za sve zemlje, bez obzira na to da li su članice NATO-a ili nisu. To su dokumenta koja su dostupna javnosti, sa formacijskim snagama koje imamo.
Ja ovde na stolu imam mnogo biltena za sve zemlje članice ''Partnerstva za mir'', o tome čime raspolažu. Dakle, u tom strateškom smislu to nije bitno, bitno je ovo drugo što ste vi rekli, kolega Baraliću, sa čime se apsolutno slažem. Da li su na čelu Vojske i Ministarstva odbrane ljudi koji vode računa o državi i koji su patriote, pre svega?
Složićemo se i vi i ja da nisu, ni Šutanovac, ni Ponoš, ni predsednik države, jer da im je stalo do države Srbije, oni bi odlučno rekli ne onima koji nam kroje kako treba da izgleda Vojska i koji je projektuju za 2015. godinu.

Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milisav Petronijević, Dušan Bajatović i Bojan Milovanović.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Veljko Kovačević.