Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 45. Predloga zakona o Vojsci Srbije, stav 1. Moram pročitati ovaj prvi stav, kako bi bilo jasnije. Kaže - Na službu u Vojsci Srbije u svojstvu profesionalnog vojnog lica mogu se, nezavisno od propisanih uslova u pogledu godina života, ukoliko potrebe službe to zahtevaju, bez javnog konkursa primiti civilno lice na službu u Vojsci Srbije i državni službenik i nameštenik zaposleni u Ministarstvu odbrane.
Mojim amandmanom je predviđeno da u ovom stavu umesto reči "nezavisno od propisanih uslova u pogledu godina života" treba da stoji: "u skladu sa posebnim uslovima iz člana 44. ovog zakona".
Zbog čega? Iz člana ovog zakona može se videti da ovaj zakon nije pisan prema stvarnim potrebama Vojske, nego, pre svega, da je pisan prema potrebama i aršinu predsednika Republike i ministra, znači onih ljudi koji su odgovorni za komandovanje Vojskom. Dakle, ovde nisu bile primarne stvarne potrebe službe, već su bile primarne stvarne potrebe stranke i stranačkih kadrova koje treba udomiti i uhlebiti na neki način. Ali, nažalost, vaša vlast je takva, vi vlast doživljavate na način da pre svega morate zadovoljiti svoje lične interese i interese stranke kojoj pripadate.
Kad smo kod ovoga, moram da priznam da je i nama radikalima stalo do interesa naše Srpske radikalne stranke, ali, naravno, najviše nam je stalo do interesa naroda i države kojoj pripadamo.
Vi vlast vršite tako što ste se zabarikadirali u svojim ministarstvima, a znamo da svaka stranka vodi određeno ministarstvo i svako ministarstvo na neki način predstavlja određenu enklavu u kojoj vi vladate. Smatram da je vojska ipak iznad svega toga i da ste mogli makar Vojsku Srbije da poštedite od takvih stranačkih interesa.
U ovom članu zakona ispada da svi građani Srbije nisu jednaki pred zakonom. Zbog čega se državni funkcioneri, službenici i nameštenici favorizuju u odnosu na obične građane Srbije? Ne vidim nikakve potrebe za tim.
Ovaj član zakona može se tumačiti tako da, pošto se primaju ljudi bez konkursa, u Vojsku Srbije može da se primi neko ko nije državljanin Srbije. Naravno, ovde pre svega mislim na one koji su državljani zemalja članica NATO pakta, koji mogu poželeti sutra da budu zvanični savetnici nekome u Ministarstvu odbrane.
Kada sam pomenuo NATO pakt, gospodine ministre, imam nekoliko ozbiljnih pitanja za vas, i to u formi poslaničkog pitanja, te bih zamolio službe da ovo tako i tretiraju i tražim zvaničan odgovor. Poznato je da postoji dogovor između Ministarstva odbrane i grada Niša da se četiri niške kasarne ustupe gradu na korišćenje. Reč je o kasarnama "Filip Kljajić", "Pantelej", "Bubanjski heroji" i "Stevan Sinđelić". Prema informacijama koje imam, iz ovog sporazuma će biti izuzeta kasarna "Filip Kljajić" i deo kasarne "Pantelej".
Poznato je da je niški aerodrom teško stradao za vreme NATO agresije i da je pre nekoliko godina obnovljen zahvaljujući najviše donaciji norveške vlade, mada je i ogroman deo sredstava iz budžeta grada Niša odvojen za te namene. Sada se ponovo priča o nekoj rekonstrukciji tog aerodroma, te će se ta rekonstrukcija, pre svega, odnositi na produženje piste i na modernizaciju opreme na tom aerodromu.
Pitam vas, ovo je bio uvod, sada je pitanje za vas, da li se sve ovo radi u funkciji stacioniranja NATO trupa u gradu Nišu, s obzirom na to da se zna da je Niš geografski centar Balkana i da predstavlja strateški izuzetno važnu tačku? Hvala.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 45. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Radovan Radovanović. Izvolite.

Narodni poslanik SRS Aleksandar Martinović podneo je amandman na član 45. stav 4. Predloga zakona koji glasi: "Vlada, na predlog ministra odbrane, uređuje uslove i postupak prijema u službu lica iz stava 1. do 3. ovog člana". To je tekst stava 4. člana 45. Predloga zakona.
Narodni poslanik gospodin Aleksandar Martinović traži svojim amandmanom da umesto "1. do 3." treba da stoji – 2. i 3. ovog člana. Zašto? Gospodine Šutanovac, ako kažemo da u članu 44. stoji pravilo da se u svojstvu profesionalnog vojnika u službu Vojske Srbije prima lice na određeno vreme itd, koje ispunjava posebne uslove, poslanik SRS je podneo amandman da te posebne uslove predviđa Vlada Republike Srbije. Jer, ako se pozivamo na neke posebne uslove, a ne znamo gde oni stoje, gde su zapisani, koji su to posebni uslovi, upućujemo na to da bi bilo u redu da Vlada Republike Srbije propiše te posebne uslove i da to bude pravilo u odnosu na prijem.
Član 45. u svoja četiri stava razrađuje različite uslove prijema lica u službu Vojske Srbije.
Tako je i gospodin Nikola Savić za stav 1. zatražio da se umesto određenih reči unesu reči "u skladu sa posebnim uslovima", iz člana 44. ovog zakona, što je u redu, mada ne stoji u članu 44. Predloga zakona da te posebne uslove predviđa, donosi Vlada Republike Srbije, što bi trebalo. Jer, zašto bi određena lica bila privilegovana civilna lica u odnosu na ostale građane?
Kao poslanik Srpske radikalne stranke, gospodine ministre, mogu da pretpostavim i da razumem nekoga ko je pisao ovaj predlog zakona, i vas, gospodine ministre kao čoveka, kao ministra, kao građanina koji traži određena rešenja u vezi sa prijemom koja će da se rotiraju u okviru Vojske Srbije i Ministarstva odbrane između civilnih lica, profesionalnih lica, odnosno vojnika, državnih službenika i nameštenika i da se ne primaju novi radnici, da se izvrši određena preraspodela u okviru postojećeg broja radnika. Pretpostavljam i verujem da vam je to cilj bio. U redu je, to nije uopšte sporno, ali mi u SRS zaista tražimo da svi budu u istom položaju, da se ne privileguju određena lica, iako se nalaze u radnom odnosu u Ministarstvu odbrane ili pri Vojsci Srbije.
Da je tačno to što vam kažem, evo, stav 3. istog člana 45, kao i stavovi 2. i 3. člana 49. Predloga zakona ostali su bez podnetih amandmana poslanika SRS. Zašto? Zato što prihvatamo tako vaše rešenje da se vrši preraspodela postojećih radnika u okviru Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.
Ali, zato je gospodin Aleksandar Martinović svojim amandmanom na stav 4. člana 45. tražio, imajući u vidu amandman gospodina Nikole Savića, poslanika SRS iz Niša, da se stav 2. promeni i da se predvide posebni uslovi. Zašto bi ostalo – nezavisno od propisanih uslova u pogledu godina života ili nekih drugih uslova? Ako postoje uslovi, ti uslovi treba da važe za sve, a ne da se oni kreiraju od slučaja do slučaja.
Sad vas pitam, gospodine ministre, u kom slučaju će se primeniti odredbe člana 44, a u kom slučaju ćete primeniti odredbe člana 45. stav 1? Da li je to proizvoljna situacija i da li će neko, vi kao ministar odbrane ili neko drugi, to rešavati u zavisnosti od nekih drugih okolnosti koje su manje bitne i za Vojsku Srbije i za Ministarstvo odbrane?
Ono što sam primetio, a posebno može da vređa magistra prava gospodina Aleksandra Martinovića, inače asistenta na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, jeste obrazloženje Vlade kojim se odbija amandman gospodina Aleksandra Martinovića, gde se kaže: "Amandman se ne prihvata s obzirom da se u članu 45. stav 4. Predloga zakona celovito uređuju uslovi i postupak prijema u službu Vojske Srbije i Ministarstvo odbrane bez javnog konkursa."
Gospodine ministre, pogledajte stav 4. ovog člana šta kaže: "Vlada, na predlog ministra odbrane, uređuje uslove i postupak prijema u službu lica iz stava 1. do 3. ovog člana." Gde se tu celovito uređuju posebni uslovi? Bilo bi ispravno i logično da se u stavu 4. člana 45. Predloga zakona predviđa da Vlada, na predlog ministra, uređuje posebne uslove. To bi bilo sasvim nešto drugo.
Gospodine ministre, upućujem vam (gospodine predsedavajući, ovo nema veze sa amandmanom) samo par rečenica.
Udruženje penzionisanih podoficira se u poslednje vreme obraća, a ja verujem da i vi znate, da su i vama podneli peticiju gde se žale na visinu njihovih penzija. One se kreću, proizvoljno kažem, oko 15.000 dinara, možda nešto malo više. Oni su podneli, mislim, i svim poslaničkim grupama ili pojedinim poslanicima, bez obzira na pripadnost poslaničkoj grupi, taj svoj zahtev. Trebalo bi, u skladu sa raspoloživim budžetom za 2008. godinu, da imate u vidu i da rešite pozitivno ovaj slučaj, kako bi i ta struktura građana bila na neki način zadovoljena.
Još nešto, vezano za Vojsku Srbije, programom i planom Vlade 2004, 2005. i 2006. godine uopšte nije bilo predviđeno da se kasarna u Aleksincu preseli u Niš ili u neko drugo mesto u Srbiji. Znači, nije rešena ta potreba preseljenja kasarne iz Aleksinca u neko drugo mesto.
Dakle, Vlada Srbije je donela program 2004, 2005. i 2006. godine u vezi sa razmeštajem kasarni, a kasarna u Aleksincu uopšte nije bilo predviđena. To je učinjeno ne znam čijom odlukom, čijom naredbom i smatram da je to urađeno protivzakonito, protiv odluke Vlade, jer to nije u redu. I, ako imate vremena, trebalo bi da se pozabavite time u budućnosti, jer veliki broj ljudi je prinuđen da iz Aleksinca putuje za Niš, a tamo nemaju nigde da se smeste, nigde da rade, prebukirane su prostorije i nastao je opšti problem u vezi sa tim slučajem. Hvala.

Po amandmanu reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Dame i gospodo, i dalje govorimo o profesionalnim vojnim licima, odnosno oficirima, podoficirima i profesionalnim vojnicima koji se iz građanstva primaju u profesionalnu vojnu službu radi popune komandnih jedinica i ustanova Vojske Srbije.
Malopre sam rekao da je u članu 42. sporna ova odredba koja govori o godinama života do kojih ova lica mogu biti na službi. Ja bih to potkrepio još jednim argumentom.
Naime, šta se dešava sa tim ljudima kada napune 40 godina kao profesionalni vojnici, ili 45 godina kao oficiri, odnosno podoficiri i ne mogu dalje da ostanu u toj profesionalnoj vojnoj službi? Šta posle toga?
Imamo u Srbiji mnogo takvih lica, ljudi koji su deset ili više godina bili u vojsci Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore, odnosno Jugoslavije kao profesionalni vojnici, sada više te uslove ne ispunjavaju, moraju tražiti neki drugi posao, a u ovim godinama, ako govorimo o četrdesetim godinama ili kasnijim, vrlo je teško da pronađu bilo kakvo zanimanje od koga bi mogli živeti. Iz tih razloga mislim da ima smisla da se ova granica malo spusti za profesionalne vojnike na 35 godina života, jer sa 35 imaju neku šansu da se snađu i da pronađu neki drugi posao da bi preživeli.
Članom 45, na koji je Nikola Savić podneo amandman koji je lepo obrazložio, govori se o prijemu u profesionalnu vojnu službu lica iz Ministarstva odbrane. Naime, prvim stavom ovog člana propisano je da za lica iz Ministarstva odbrane ne važe uslovi u pogledu godina života kada treba da pređu u profesionalnu vojnu službu. Ovo je čista diskriminacija.
Zašto se vrši selekcija? Zašto bi neko bio privilegovan samo zbog toga što je zaposlen u Ministarstvu odbrane? Znači, ako lice iz Ministarstva odbrane hoće da pređe u profesionalnu vojnu službu i da postane oficir, podoficir ili profesionalni vojnik, on to može učiniti i posle četrdesete godine ili četrdeset pete godine života. Za njega ta granica ne važi. Kako je sada službenik, nameštenik iz Ministarstva odbrane sposoban da bude profesionalni vojnik i posle četrdesete godine života, a lice iz građanstva to nije sposobno? Čista diskriminacija. Ovo je nedopustivo, ovo je prosto neprihvatljivo i ne znam kako ste uopšte mogli ovo da propišete.
Šta je još zanimljivo, odnosno zanimljivije od samog zakonskog teksta? Obrazloženje koje je Vlada napisala zbog čega ne prihvata amandman gospodina Nikole Savića. Dakle, stoji ovako: "Amandman se ne prihvata, s obzirom da se u članu 45. stav 1. propisuje izuzetak od pravila", a mi smo zato i podneli amandman, jer se propisuje izuzetak i da sprečimo taj izuzetak, "za prijem u službu u Vojsku Srbije u svojstvu profesionalnog lica kada to potrebe službe zahtevaju, a isto se ne može obezbediti redovnim prijemom."
Gde ovo u tekstu zakona stoji? Dakle, da ste vi napisali u tekstu zakona da se ne može obezbediti popuna u redovnom postupku, posle konkursa, i da nema zainteresovanih lica, pa da prihvatimo da je ovo izuzetak, ali to u zakonu ne stoji, a vi se u obrazloženju pozivate na to. To je ono što je loše ovde.
Znači, ne može biti privilegovanih, već se mora raspisati konkurs, a ovo može biti izuzetak samo ako se iz građanstva niko ne prijavi na raspisani konkurs. Tada možemo da kažemo - pošto nemamo lice iz građanstva, onda ćemo prihvatiti i ova lica iz Ministarstva koja ne ispunjavaju ove uslove, ali izbora nemamo i zato to činimo.
Stvarno ne razumem zašto (mada ministra nema trenutno u sali) predlagač, odnosno Vlada nisu prihvatili ove amandmane kada imaju smisao, ali očigledno je da ni Vlada, ni Ministarstvo a ni ministar, ne znam već ko, nisu autori ovoga, već da je ovo nalog koji mora da se izvrši.

Na član 53. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Vukićević.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 61. amandman je podneo narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.

Hvala lepo. Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodina ministra nema, pretpostavljam da će se vratiti da čuje ovo.
Ovo je amandman koji podnosi SPS a odnosi se na član 61. koji predviđa vanredno unapređenje. Napisan je u jednom jedinom stavu - da predsednik Republike, ministar odbrane i načelnik Generalštaba, na osnovu svojih nadležnosti, mogu vršiti i vanredna unapređenja profesionalnih vojnih lica.
Naime, ovaj amandman ide u kontinuitetu sa amandmanima koje je na članove 17, 18. i 19 podnela Socijalistička partija Srbije, a takođe se tiče i članova 56. i 57. ovog zakona. Mi smo, naime, pošli u stavu 1. od toga da unapređenja može da vrši, u skladu sa Ustavom, samo predsednik Republike Srbije. Dalje, u stavu 2. mi želimo da ograničimo vremenski interval u kome se vrši ponovno vanredno unapređenje, i to jasno se kaže. Zatim, u stavu 3. želimo da ograničimo koliko puta vojno lice može biti vanredno unapređeno i u stavu 4. želimo da ukažemo na odstupanje i da se sve ovo odnosi na mirnodopsku, a ne na ratnu formaciju.
Cilj našeg amandmana je bio da se smanji politički uticaj rukovodećih struktura u vojsci i da se spreči proliferacija činova na bazi političkih uticaja i političke podobnosti, što je danas veoma moguće i u praksi se to i dešava. Ako pođemo od činjenice da načelnika Generalštaba postavlja predsednik Republike, uz mišljenje ministra, što je regulisano članom 11. Predloga zakona o odbrani, to znači da bi praktično načelnik Generalštaba mogao da bude zloupotrebljen da u ime političkih lidera, upravo predsednika Republike i ministra odbrane, vrši unapređenja, i da to bude, u stvari da se maskira politička pozadina svega ovoga...
Molim kolege poslanike iz Demokratske stranke da ne zloupotrebljavaju mobilni telefon i da me ne dekoncentrišu. Hvala lepo.
Ono što možemo da uočimo a što omogućava upravo ovakve tendencije u vojsci jeste nedostatak vojne strategije i vojne doktrine, koji je, nažalost, političke prirode. Naime, mi smo već pričali o tome da ne postoje osnovna strategijska opredeljenja, što znači, pre svega, da se definišu potencijalni neprijatelji.
Sada postavljamo pitanje da li npr. NATO snage mogu biti potencijalni neprijatelji - jedan deo Vlade se sa tim slaže, a drugi deo nikako ne može da prevali preko svojih usta takvu konstataciju. Zatim, tu je orijentacija Vojske prema drugim vojnim savezima, gde takođe Vlada ima dva pola - jedan pol Vlade hoće u NATO po svaku cenu i to čak izjednačava prioritetno i sa odbranom Kosova, drugi pol Vlade propagira upravo političku neutralnost. Zatim, komandovanje i rukovođenje Vojskom nije jasno definisano, učešće u međunarodnim misijama itd.
Dokle god jedna politička partija, jedna politička struktura ima dominantan uticaj na Vojsku, sigurno je da će strategija i doktrina biti ovakva, a kada bi to bio uticaj drugog pola Vlade bila bi drugačija opredeljenja, strategija i doktrina. To upravo znači da je Vojska politizovana maksimalno.
Šta reći o sporazumu o tranzitu trupa NATO-a iz 2005. godine koji je potpisan i koji je doneo mnoge nedoumice u tadašnjoj vladi 2005. godine, a onda pominjem i SOFA sporazum itd. Zašto ovo pričamo? Pre svega želimo da ukažemo na to koji su bili efekti politizacije Vojske. Kada to kažem ja bih pre svega pošao od činjenice da je JNA bila veoma respektabilan faktor ne samo na Balkanu, već i u Evropi. Oni koji su želeli da dezintegrišu JNA, kao jedan od glavnih faktora očuvanja države, morali su mnogo da ulože u to, mnogo je novca trebalo, mnogo je drugih napora trebalo uložiti u taj specijalni rat protiv JNA. Druga skupa i zahtevna stavka bila je da se pronađu krtice u tom sistemu Vojske, države, koje bi radile upravo ono što novi vojni poredak hoće.
Što se tiče Vojske SRJ i SCG kao pravnog sledbenika JNA, ona je takođe bila jaka. Ništa se u toj strategiji i doktrini nije menjalo, samo su morale biti uvedene nove metode, jer ove već primenjivane nisu bile dovoljne, očigledno je kolika je snaga te vojske bila, pa su morale da se primene sankcije, najžešće sankcije u skorašnjoj istoriji; ni to nije bilo dovoljno pa je moralo da dođe do bombardovanja, a bombardovalo je ne jedna, ne dve, ne pet, nego 17 država, jer se zna da onaj ko napada mora biti mnogo nadmoćniji od onoga ko se brani.
To nije pomoglo, Vojska je i dalje ostala jaka. Zašto je ostala jaka? Zato što je pored vojnih lica bilo prisutno mnogo vojnika na redovnom služenju vojnog roka, mnogo vojnika rezervista koji su branili svoja dvorišta, svoje gradove, svoje porodice, imali su snažan motiv.
Tako je Vojska ostala neporažena. Ona se sama povukla, a rodila se Rezolucija 1244, koja se sigurno ne bi rodila da Vojska nije bila toliko jaka.
Nažalost, Vojska je počela da propada upravo u momentima kada je na vlast došao DOS, kada su u Srbiju ušle nevladine organizacije antimilitarističkog karaktera. Ono što je danas ostalo od Vojske, nažalost, samo je kroki crtež one vojske koja je nekad postojala, u naše vreme, kada smo mi služili redovno vojni rok.
Da to nije prazna fraza govori i činjenica da ostajemo bez jednog vida Vojske, a to je mornarica. Samo ostaci neke rečne mornarice ostaju. Zatim, Vojska je desetkovana, nažalost, sa intencijom da postane samo profesionalna. Slabo je opremljena. Šta je sa onom opremom, šta je sa onim oruđima i oružjima koji rđaju u dvorištima, u napuštenim kasarnama? Šta se dešava sa vojnim objektima, zašto se prodaju? Mi smo 50 godina i više gradili da bi počela razgradnja, da bi počela rasprodaja.
Šta se dešava sa jedinicama rezervista? I sam sam bio pripadnik jedne takve jedinice koja se zvala ''Laka partizanska brigada''. Bilo ih je dve na teritoriji opštine Negotin i one su služile upravo da brane bližu i dalju okolinu teritorije opštine Negotin.
Dalje, odnos Vojske i države prema udruženjima građana koja imaju vojni karakter je negativan, maćehinski, a majčinski prema onim udruženjima koja su nevojnog, pa čak i antimilitarističkog karaktera. Kao primer negativnog odnosa prema udruženjima vojnog karaktera navešću odnos države i vojske prema Savezu ratnih vojnih starešina, Savezu boraca, Udruženju generala i admirala. To su udruženja koja nose tekovine Drugog svetskog rata, tekovine milion i 700 hiljada žrtava koje su položene na braniku slobode. Zatim, Udruženje boraca ratova devedesetih...
Nažalost, novi trend je nastajanje nekih novih udruženja, kao što je, na primer, Udruženje "Sloboda", koje se sastoji od vojnih i civilnih lica koja su bila na služenju vojnog roka i kojima država duguje oko 15 milijardi dinara, u proseku po milion i po svakom. Šta se desilo? Tim vojnim i civilnim licima koja su služila vojsku nepravilno je obračunata plata, nije adekvatno primenjivana Uredba Vlade, neravnomerno su raspoređena sredstva.
Danas imamo kod vojnog pravobranioca 75.000 takvih zahteva za obeštećenje tih ljudi. Kod nadležnih sudova je preko 10 hiljada ovakvih zahteva. Ovi ljudi najavljuju štrajk glađu, ali od 1. aprila 2008. godine, jer poštuju specifičnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi, zbog mogućih događaja na Kosovu i Metohiji. Kakav je odnos države prema ovim ljudima pokazuje izjava gospodina ministra Dinkića koji kaže da oni mogu da odu i u Strazbur, ali da im to neće pomoći i da im oni neće isplatiti taj novac.
Sada želim da iskoristim priliku i da postavim pitanje ministru – ko je prodao vojnu ambulantu u Negotinu i čije je ona vlasništvo bila? Šta će se desiti sa objektima napuštene kasarne, koja je ogromna, u Negotinu?
Dalje, hoću da naglasim da, pored Vojske, i civilna zaštita i teritorijalna odbrana više ne postoje, a juče sam pričao o značaju i funkciji koju su oni imali u civilnom društvu. To sve ne pričam napamet, jer jučerašnja izjava jednog važnog čoveka, nakon sednice Vlade, govori da se ponovo računa na vojne penzionere, na ratne vojne obveznike, na rezervni kadar, s obzirom na moguću situaciju na Kosovu. Hvala lepo.

Da li se još neko javlja povodom amandmana? Reč ima narodni poslanik Dragan Vujadinović, po Poslovniku.

Poštovana gospodo, što se tiče penzija treba reći da su u budžetu za 2008. godinu posebno, u formi dotacija, izdvojena sredstva od 31,2 milijarde za povećanje penzija zato što postoji svest o značajnoj depresiji penzija u odnosu na zarade. Znači, 31,5 milijardi; jednokratno povećanje penzija od januara je 11,5%, jednokratno povećanje za sve penzije i plus redovno povećanje u toku 2008. godine, s tim što postoji dospeli dug od 3.700 dinara koji će se deliti svim penzionerima od 20. do 31. decembra 2007. godine. Mislim da će se značajno poboljšati standard svih penzionera. Hvala.

Po Poslovniku, Žarko Obradović. Ovo je bio član 225 - davanje dodatnih obaveštenja i objašnjenja. Sada vi isto to, ali u upitnoj formi. Izvolite.