Dame i gospodo narodni poslanici, ovo pitanje političke i ideološke neutralnosti može da se posmatra sa dva aspekta. Ako je Vlada Republike Srbije htela da kaže da službe bezbednosti u svom radu ne smeju da zastupaju interese i politiku jedne određene političke stranke u Republici Srbiji, onda to može da se razume. Na drugoj strani, ovakva odredba može da bude veoma opasna i da se postavi pitanje, za čije interese u stvari rade službe bezbednosti u Republici Srbiji.
Vidite, jedna od najboljih knjiga predsednika SRS dr Vojislava Šešelja zove se "Ideologija srpskog nacionalizma". Nacionalizam je drugo ime za patriotizam, odnosno za ljubav prema svojoj otadžbini i svom narodu. Dakle, nacionalizam, patriotizam, rodoljublje, kako god hoćete, jeste jedna ideologija.
Onda se postavlja pitanje, da li pripadnici službi bezbednosti treba da se rukovode idejom patriotizma, odnosno srpskog nacionalizma i da li oni u svom radu treba da štite interese građana Srbije i države Srbije ili interese neke druge države i nekog drugog naroda. Mi u SRS smatramo da oni koji rade u službama bezbednosti moraju da budu zadojeni ideologijom nacionalizma, odnosno patriotizma i da, pre svega, rade u interesu države Srbije, srpskog naroda i građana Srbije.
Ne smeju oni u tom smislu da budu ideološki neutralni, da kažu šta nas briga za Srbiju, za srpski narod, za građane Srbije, mi smo ideološki neutralni. Takva odredba može da bude veoma opasna. Da je to tako, potvrđuje sledeća izjava.
Pre nekoliko godina jedan visoki oficir tada Vojske Srbije i Crne Gore, inače blizak, verovatno, ovim demokratskim krugovima, rekao je da je pojam otadžbine u 21. veku potpuno imaginaran i da on ne zna šta to znači, u vreme evroatlantskih integracija, u vreme kada čitava Evropa staje pod kišobran NATO-a, on kaže - ne razumem šta je to otadžbina i za koju se mi otadžbinu borimo.
Plašim se da se ovakvom formulacijom u Predlogu zakona u stvari daje osnov za takve ljude, da kažu šta nas briga i za Srbiju i za građane Srbije, mi smo ideološki neutralni, mi radimo u skladu sa pravilima neke struke, veštine, a Srbija, srpski narod, da li su njihovi interesi ugroženi, šta mi tu možemo, mi smo ideološki neutralni, nepristrasni i mi se u to ne mešamo.
Dakle, ne smeju službe bezbednosti u tom smislu da budu ideološki neutralne. I te kako treba da budu ideološki pristrasne, odnosno da štite, pre svega, interese Srbije i interese njenih građana.
Prema tome, gospodine ministre, ovu odredbu ste morali da brišete iz Predloga zakona ili da makar izađete za govornicu Skupštine Srbije i da objasnite šta podrazumevate pod pojmom ideološke i političke neutralnosti. Ovako, narodni poslanici i građani Srbije, koji prate ovaj prenos, mogu da budu u dilemi čije će interese da brane službe bezbednosti.
Ne želimo da službe bezbednosti budu u interesu ni SAD, ni Velike Britanije, ni Francuske, ni Nemačke, niti bilo koje druge zapadne zemlje. Mi hoćemo da službe bezbednosti budu u službi Srbije, u službi srpskog naroda i u službi građana Srbije. To se, drugim rečima, zove ideologija srpskog nacionalizma.

Da li se još neko javlja po amandmanu? (Ne)
Na član 16. amandman je podneo Dragoljub Simonović.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Simonović, nakon njega, ako ostane vremena, narodni poslanik Milutinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 16. Predloga zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, a koji reguliše u poglavlju četiri nadzor nad radom službe bezbednosti, obrađen je u sedam tačaka Predloga zakona.
Član 16. reguliše ko nadgleda i kontroliše službu bezbednosti. Dakle, ovu službu apsolutno nadgleda i kontroliše Skupština Srbije, i to neposredno ili preko nadležnog Odbora za bezbednost.
To drži vodu kao pisani dokument u ovom predlogu zakona. Međutim, praktično to baš nije tako. Navešću jedan primer od pre 20 dana, recimo, kada smo imali zasedanje Odbora za bezbednost. Dan ranije smo mogli pročitati više podataka u dnevnoj štampi o radu službe bezbednosti nego na dan samog zasedanja Odbora za bezbednost. Posebno ako se osvrnemo na onaj tajni dokument koji smo svi potpisivali, u stvari poslanici koji su hteli da ga čitaju, ne bi li došli do nekakvog podatka koji je interesantan za poslanike ili za podatke koji ne treba da budu sakriveni od poslanika.
U tom tajnom dokumentu mi nismo mogli da nađemo nijedan tajni podatak, a nije zgoreg još reći, na samom Odboru za bezbednost predstavnici nadležne službe gotovo da nam nisu ništa rekli od onoga što smo očekivali da nam kažu. Bile su prazne priče, prazne fraze, a postavljam konkretno pitanje.
Možda mi iz opozicije nemamo dostupne podatke o radu službi bezbednosti, a imamo ih tri. Možda vi iz pozicije imate te podatke, jer ste u poziciji. Ako neko ima takav podatak, bilo bi dobro da ovde iznese i da vidimo na koji način kontrolišete ovakve službe.
Sam član 16. sadrži 11 oblasti, a samo neke od njih ću da analiziram, da ne bih oduzimao dragoceno vreme kolegama koji će verovatno da se jave po ovom amandmanu. Kolega kaže da imam svo vreme ovog sveta, u stvari 15 minuta povodom ovog amandmana.
Kaže se, Odbor nadzire ustavnost i zakonitost rada službe bezbednosti, nadzire usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane i bezbednosno-obaveštajnom politikom Srbije, nadzire poštovanje političke, ideološke i interesne neutralnosti u radu službi bezbednosti. Ovde bih se malo zadržao.
Večeras su mnoge kolege iznele nekoliko svojih viđenja vezano za ovu neutralnost, ideološku pripadnost ili, da tako kažemo jednostavnije da bi nas narod razumeo, političku nepripadnost nijednoj političkoj stranci.
Ako analiziramo službe, recimo BIA, koja deluje kao posebna organizacija, ona je pod potpunom kontrolom DSS. To zna svaki građanin. Nije potrebno da to sada posebno ističemo u ovakvim našim govorima. Recimo, VBA ili VOA, koje rade pri Ministarstvu odbrane, a pod potpunom kontrolom DS.
Zbog toga što su ove službe praktično više opredeljene da osmatraju jedna drugu unutar koalicije, ostavlja se jedan veliki teritorijalni prostor za dejstvovanje i rad stranih obaveštajnih službi na našoj teritoriji, a da nisu pod kontrolom.
Takve strane obaveštajne i kontraobaveštajne službe su praktično ušle u sve sfere našeg života: ekonomske, političke, finansijske, čak i bezbednosne, i to može dati kao konačan rezultat po našu privredu i po našu Srbiju jako loše rezultate.
Praktično smo ostavili njih da vršljaju kako hoće na našoj teritoriji, dok naše bezbednosne službe praktično rade ono što im nije uloga, posmatraju, snimaju, prate koalicione partnere unutar njih, a pomalo i opoziciju, i to je veliki problem po našu državu.
Predlažem da se ovaj član briše, a već je puno kolega govorilo o tome i da je već ova oblast regulisana Ustavnim zakonom članom 3. poglavlja 2, jedino ako mi nismo dovoljno obavešteni, pa vi možda smatrate da ovakav zakon i treba da predstavlja saveznu državu, možda je to smisao neke vaše dalje politike koju mi sada ne vidimo. Ovakav predlog zakona praktično reguliše članice saveza unutar jedne savezne države, a mi koliko znamo sada nemamo saveznu državu, već imamo jednu Srbiju, sa jednim svojim celovitim delom.
Moram da kažem i da se osvrnem vrlo kratko, nije tu ministar, na dve-tri njegove rečenice i njegove konotacije, vezano za neku njegovu kratku analizu posmatranja naših izlaganja, odnosno naše poslaničke grupe SRS vezano za rad službe bezbednosti.
Kaže, civilna kontrola; malopre sam u uvodnom izlaganju rekao da postoji civilna kontrola, ali stranačka, ne ona za šta se mi zalažemo. Vi šaljete jasne poruke nekome da je sva ova kontrola u vašim rukama, a cilj je nešto drugo.
Ili, kaže ministar, koji to stepen kontrole službe bezbednosti imamo mi u Srbiji? Voleo bih da mi ministar navede bar jedan stepen kontrole rada službe bezbednosti, ako izuzmemo da tu službu kontroliše apsolutno Boris Tadić, u funkciji kao predsednik Srbije, ili Vojislav Koštunica kao predsednik Vlade ili njihove isturene političke jedinice Ministarstvo odbrane ili neko ko kontroliše ovaj sektor delovanja unutar svoje stranke. Hvala.

Po amandmanu reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od najboljih srpskih pravnika prof. dr Laza Kostić je napisao jedno delo koje se zove Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije i treći deo tog njegovog udžbenika zove se Nadziranje uprave.
Meni je žao što predlagač ovog zakona nije pročitao to delo, pa bi onda otprilike stekao pojam šta je to nadziranje. Nadziranje ili kontrola je takav odnos gde onaj koji nadzire, odnosno koji vrši kontrolu rada može da primeni određene mere u slučaju da uoči da je u radu onoga koga nadzire došlo do kršenja Ustava i zakona.
Doduše, jedan vaš ideološki blizak politički partner je čitao Lazu Kostića, to je onaj plagijator Stevan Lilić, ali je do te mere preterao u čitanju Laze Kostića da je jednostavno prepisao nekoliko desetina i stotina stranica iz tog njegovog kapitalnog udžbenika, pa ako niste čitali Lazu Kostića, verovatno ste morali da čitate Stevana Lilića, on je bio korifej demokratije i ljudskih prava u Srbiji, i politički i ideološki mentor mnogih koji danas sede u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ovde se postavlja sledeće pitanje: ako Odbor za bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije ima pravo da vrši nadzor nad radom službi bezbednosti, a vi mu to pravo dajete članom 16, koje to sankcije i koje to mere Odbor za bezbednost može da primeni ako uoči da je došlo do kršenja Ustava, odnosno do kršenja zakona u radu službi bezbednosti?
Vi samo kažete Odbor nadzire ustavnost i zakonitost rada službi bezbednosti, nadzire usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane i bezbednosno-obaveštajnom politikom Republike Srbije, nadzire poštovanje političke, ideološke i interesne neutralnosti u radu službi bezbednosti, ali nigde ne piše šta se dešava ako Odbor za bezbednost uoči da je došlo do kršenja i Ustava i zakona?
Šta se dešava ako uoči da nije usklađen rad službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti? Šta se dešava ako uoči da službe bezbednosti nisu stranački neutralne, kao što bi morale da budu? Dakle, koje to akte i mere Odbor za bezbednost Skupštine Srbije može da primeni ako uoči sve ove nezakonite pojave.
Jednostavno, takvih akata i mera nema, i taj nadzor nije nikakav nadzor. Ovo ste stavili reda radi u Predlog zakona. Ako onaj ko vrši nadzor ne može da primeni bilo kakvu sankciju, pravnu ili političku, prema subjektu nad kojim se vrši nadzor, onda tu nikakvog nadzora nema. Recimo, kako Odbor za bezbednost Skupštine Srbije može da primeni neku sankciju ako uoči da službe bezbednosti ne rade u skladu sa Ustavom i zakonom. Tu jedino neke akte može da primeni Ustavni sud Republike Srbije. On je taj koji procenjuje da li je rad državnih organa u skladu sa Ustavom i zakonom ili ne. Ne može to Odbor za bezbednost da ceni.
Dalje, kako Odbor za bezbednost može da utvrđuje da li je rad službi bezbednosti usklađen sa strategijom nacionalne bezbednosti? Ima li Republika Srbija strategiju nacionalne bezbednosti i ko utvrđuje tu strategiju? Ako ne postoji ta strategija, zašto Predlogom zakona niste utvrdili rok u kome se ta strategija ima utvrditi? Koji državni organ je utvrđuje?
Zatim, koje sankcije će da primeni Odbor za bezbednost Narodne skupštine ako uoči da službe bezbednosti nisu politički, ideološki i interesno neutralne. Svaki običan građanin Republike Srbije zna da ovo što ste napisali ostaće mrtvo slovo na hartiji.
Ubedite bilo kog građanina Republike Srbije da Rade Bulatović nema nikakve veze sa DSS. Ubedite bilo kog građanina Republike Srbije da bilo koji drugi direktor neke službe bezbednosti u Republici Srbiji nema veze sa DS, DSS, G17 plus, NS, odnosno svim onim strankama koje čine sada vladajuću koaliciju u Republici Srbiji.
Dakle, vi ste u Predlog zakona stavili neke norme za koje ste unapred znali da su beživotne, da ne mogu da budu ostvarene, a sve u cilju da stvorite neku pravnu formu i da kažete, doneli smo zakon o službama bezbednosti, ispunili smo ono što piše u Ustavnom zakonu, doneli smo zakon i sada predsednik Narodne skupštine može da raspiše izbore za predsednika republike. To što će većina tih odredbi da bude mrtvo slovo na hartiji, to što vi već unapred znate da to što piše u Predlogu zakona ne odgovara činjeničnom stanju, vas za to baš briga.
Vi ste ostavili sebi prostora u prelaznim i završnim odredbama da će rad službi bezbednosti biti uređen posebnim zakonima, a nema te odredbe u Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava Republike Srbije. Tamo jasno piše - organizacija i rad svih službi bezbednosti biće uređeni zakonom o službama bezbednosti.
Sada vi Narodnoj skupštini poturate kukavičije jaje, kao, nećemo se mi dosetiti šta vi hoćete, pa ste onda napisali Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti od čitava, zamislite, 23 člana.
Umesto da ovo bude jedan potpun zakon, detaljan, gde će se do minucioznosti regulisati svaki detalj u radu službi bezbednosti, gde neće biti slobodnog prostora za samovolju, za arbitrarnost, za voluntarizam, vi pred Narodnu skupštinu Republike Srbije izlazite sa predlogom zakona kojim uređujete osnove sistema bezbednosti.
Na taj način kršite član 3. stav 2. Ustava Republike Srbije i onda u taj predlog zakona stavljate svega 23 člana, od kojih se dobar deo čak i ne odnosi na službe bezbednosti, nego se odnosi na neka administrativna tela, na Biro za koordinaciju, pa Savet za nacionalnu bezbednost, pa Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost. Sve to nema suštinski nikakve veze sa službama bezbednosti.
Nema ovde ni gospodina ministra, umorio se, izgleda da nije u kondiciji. Ovi u DS su navikli da rade kako kaže komesar, nema tu mnogo raspravljanja, nema tu mnogo odlučivanja, kako nam kaže Boris Tadić, mi tako radimo.
Mi u SRS se trudimo da detaljno proučimo ono što piše u predlogu zakona i onda kada uočimo da nešto ne valja, onda se ministar vadi - krive su sekretarice, krivi su oni koji prekucavaju predloge zakona, krive su kafe kuvarice, svi krivi, samo su nevini predsednik Vlade i njegovi ministri. Neće biti da je baš tako.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo poslanik Radiša Ilić.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što budem rekao o amandmanu, imao sam nameru da pitam ministra, međutim on je, kažem, zbrisao iz ove sale, dok narodni poslanici ovde sede i rade, pre svega poslanici SRS.
Kada je reč o ovim silnim štamparskim greškama koje dolaze iz Vlade Srbije, stigli su čak i mene da prekrste u Dragišu Ilića, što se vidi kolika nemarnost vlada u Vladi Republike Srbije.
Što se tiče ovog pitanja, želeo sam da pitam ministra sledeće, ali neka odgovore njegove demokrate. Mi ovde raspravljamo o našim službama bezbednosti, o tome kako da se vrši nadzor nad njima, u cilju zaštite prava građana Republike Srbije. Voleo bih da je ministar ovde da mi odgovori, a voleo bih da mi odgovori neko iz DS, ko nadzire strane službe bezbednosti, vaše prijatelje koje ste pustili da vršljaju po Srbiji i da rade šta god žele? U sred Srbije oni maltretiraju, hapse, isleđuju, prete, ucenjuju naše građane. Ko brine za ugrožena prava naših građana, da li brine država Srbija? Ni slučajno.
Videli smo šta su upravo te strane službe bezbednosti učinile, kakav su pritisak vršile na građane Srbije kako bi ih naterali da lažno svedoče protiv dr Vojislava Šešelja i da li je neko od organa države Srbije uzeo u zaštitu te građane? Nije niko.
Što se tiče amandmana na član 16, on se bavi pitanjem nadzora nad radom službi bezbednosti. Ovim amandmanom, koji sam podneo, u prvom delu traži se dopuna u stavu 2. alineja 4, gde se kaže: "nadzire primenu posebnih sredstava i metoda za tajno prikupljanje podataka kojima se privremeno ograničavaju Ustavom i Zakonom utvrđena ljudska prava i slobode".
U čemu je razlika između predloženog amandmana i onoga što se nudi u predlogu Vlade, u članu 16? U predlogu Vlade stoji da se može nadzirati samo zakonitost primene posebnih mera i postupaka za tajno prikupljanje podataka.
Šta to znači? To znači da će se Skupština, odnosno odbor baviti pitanjem da li postoji, na primer, zvanični sudski nalog, odnosno odobrenje da li će se neko tajno pratiti ili prisluškivati i to će verovatno službe bezbednosti uvek da obezbede.
Šta je sa nadzorom same primene posebnih sredstava i metoda za tajno prikupljanje podataka? Toga upravo ima u amandmanu SRS, ali predlagač je smatrao da to ne treba da stoji u alineji 4. člana 16.
Pitanje je sada zašto se ne nadziru mere, postupci i metode koje službe bezbednosti sprovode nad nekim građanima? Za pojedine slučajeve može biti diskutabilno koje su mere i postupci preduzeti. Na primer, da li je adekvatan broj angažovanih operativaca koji rade na nekom slučaju? Dalje, da li je konkretan slučaj vredan trošenja ogromnih para oko upotrebe sredstava praćenja, kao i eventualne štete koju mogu da proizvedu prilikom tog posla sami operativci? Te kontrole upravo od strane Narodne skupštine nema. Zato je ovaj amandman trebalo da prihvati Vlada. Ovako, praktično, Narodna skupština ništa ne nadzire.
U ovoj alineji 4. je takođe navedeno da se mere nadzora odnose na primenu posebnih sredstava i metoda kojima se privremeno ograničavaju Ustavom i zakonom utvrđena ljudska prava i slobode. Pominjanje Ustava i zakona u predlogu Vlade, jednostavno, ne postoji.
Šta sve ovo treba da predstavlja? Samo da se zadovolji forma, a sami postupci ugrožavanja ljudskih prava i sloboda su stavljeni po strani.
Zamislite sada situaciju kada se zvanično odobri praćenje neke osobe, odnosno tajno prikupljanje podataka o njoj, nebitno po bezbednost države i institucija, ali preko te osobe mogu da se prate, zbog potreba kompletnog nadzora, prateća lica, povezane osobe, rođaci, komšije itd.
Možda se smišljeno odabiraju takva lica u čijoj se blizini nalaze oni koji su interesantni službi bezbednosti i zbog drugih interesa Vlade, kao npr. lideri političkih stranaka, istaknuti članovi pojedinih stranaka, pa i narodni poslanici.
Recimo, dok prate nekog Miku ili Žiku zbog nekog sitnog, jeftinog šverca robe, usput će da nadziru i njegovog komšiju, lidera neke stranke, ili čak predsednika opštine, ako je iz neke stranke koja ne pripada vladajućoj koaliciji. Tu nikada niko neće moći da izvrši bilo kakav nadzor.
Da li se ministar, da je prisutan on bi odgovorio, zalaže za moderni totalitarizam, zavijen, zamaskiran, da se na prvi pogled ne sagleda opasan način za zloupotrebu službe za ostvarivanje političkih i stranačkih interesa partija na vlasti?
Drugi deo amandmana odnosi se na alineju 10. Amandmanom SRS na ovaj stav člana 10. predlaže se da se prilikom utvrđivanja činjenica o uočenim nezakonitostima ili nepravilnostima u radu službi i njihovih pripadnika uzima izjava od pripadnika službi bezbednosti koji su u tim radnjama neposredno i posredno učestvovali.
Prihvatanjem ovog amandmana, nadzor rada službi bezbednosti bi imao neku svrhu. Ovako ove alineje su samo napisane prazne fraze, sa širokim tumačenjem obaveza, odnosno prava Narodne skupštine.
Ono što je prosto neverovatno i začuđujuće nalazi se u obrazloženju koje je dala Vlada Srbije, a to baš po pitanju dela amandmana koji se odnosi na alineju 10. U obrazloženju piše: pod ''utvrđivanjem činjenica'' podrazumeva se i npr. uzimanje izjava od pripadnika službi bezbednosti.
Ovo je prosto neverovatno da Vlada koristi reč da se nešto podrazumeva, kao da neko treba da bude neki prorok ili vidovnjak, pa da pretpostavi šta se sve podrazumeva pod ovim pojmom. To je veoma širok pojam za jednu ozbiljnu oblast, kao što je rad službi bezbednosti. Ispada da mi imamo vidljive i nevidljive delove zakona. Zbog čega je uopšte i pisan, ako neko u svojoj glavi već ima sve to što se misli pod "podrazumeva se"?
Mi želimo zakon u kojem će se tačno znati šta se sme, a šta ne sme. To kako je napisano u obrazloženju podrazumeva se može da bude poznato onima koji su pisali ovaj zakon, ali ne može da bude poznato narodnim poslanicima i ne može da bude poznato građanima Republike Srbije.
Ono što je neophodno po pitanju ovog člana je neophodnost da se moraju tačno navesti slučajevi kada se mogu uzimati izjave od pripadnika službi bezbednosti.
Pitao bih opet nekog ovlašćenog predstavnika Vlade, a večeras ih ovde trenutno nema nijednog, šta znači napisana reč u istom obrazloženju na primer, otkud mi znamo da se na primer mogu uzeti izjave od pripadnika službe bezbednosti kada to u zakonu ne piše?
Nikoga sutra neće moći da obaveže ovaj zakon da se to i uradi da bi se utvrdile neke činjenice gde je došlo do kršenja ljudskih prava i zakona ove države.
Ovo me sve podseća na ono što je danas govorio narodni poslanik Zoran Krasić, o nesrećnom Gaši Kneževiću, sada vrlom demokrati, koji se pozivao na običan nacrt zakona. Tako i ovde Vlada to ne piše, to se podrazumeva i još se kao daje navodno neki primer.
Recimo postoji više načina ispitivanja. Mogu na primer nekog od pripadnika službe bezbednosti da proveravaju samo na poligrafu, nekoga mogu samo da muče, a neko može sam da da izjavu i tako ukrug.
Sada i da uspostavimo jednu paralelu sa jednom stranom službom koja je optužena za mučenje i zlostavljanje pritvorenika, misli se na Gvantanamo i na neke zatvore širom Evrope, i to u onim zemljama gde se zacario NATO.
Oni su dugo odolevali napadima medija, organizacija za ljudska prava, izjavama svedoka, i šta im je bilo glavno oružje. Glavno oružje im je bilo da tvrde da toga nema u zakonu koji reguliše rad službe bezbednosti, a u stvarnosti je sasvim druga situacija.
Zato i Vlada, da bi zamutila ove odredbe u članu 16. i da ne bi usvojila predloženi amandman, koji nedvosmisleno navodi radnje, upravo koristi nezamislive pojmove poput ''podrazumeva se'' i ''na primer''.
Kako bi izgledalo da se ove reči upotrebe prilikom donošenja nekog zakona iz oblasti ekonomije, poljoprivrede itd. Nadam se da će u danu za glasanje narodni poslanici Narodne skupštine usvojiti ovaj predloženi amandman SRS.

Hvala, gospodine Iliću. Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Ukupno je SRS ostalo četiri minuta.

Narodni poslanici, u članu 16. predlagač zakona normira: ''Narodna skupština obavlja nadzor nad radom službe bezbednosti neposredno i preko nadležnog odbora Narodna skupština (u daljem tekstu: Odbor). Odbor naročito: nadzire ustavnost i zakonitost rada službi bezbednosti, nadzire usklađenost rada službe bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti, strategijom odbrane i bezbednosno-obaveštajne politike Republike Srbije, nadzire poštovanje političke, ideološke i interesne neutralnosti u radu službe bezbednosti...''
Da vam ne bih oduzimao vreme dragoceno, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je politička frazeologija koja suštinski ne znači ništa, a suštinu zamagljuje. Kada uporedite, dame i gospodo, član 16. sa članom 19, na koji ćemo kasnije doći, videćete da ovo što se ovde propisuje i predlaže da je to samo jedna opšta frazeologija, nešto što neće moći da bude primenjeno, jer ga derogira član 19. predloženog zakona.
Zbog toga, dame i gospodo, smatramo da je narodni poslanik Ilić Radiša detaljno objasnio, obrazložio i pružio valjane dokaze i obrazloženje da je taj amandman pravno moguć, da je prihvatljiv i da ga treba apsolutno prihvatiti.

Hvala, gospodine Jojiću. Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo poslanik Dušan Stupar.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Dušan Stupar.