Izvolite, gospodine ministre, pa da stvarno završimo ovu raspravu.

Gospodine predsedniče, izvinjavam se, zaista ću biti kratak i mislim da nema više razloga za ovu diskusiju.
Ajte da ovo završimo time da kažem da očigledno postoji neki nesporazum, možda loša informacija ili loša koordinacija. Ne mislim da ste zlonamerni, ali zaista vas uveravam da ni na koji način nisam hteo da bilo koga obmanem. Možda je bilo bolje da smo imali bolju komunikaciju, pa ne bi došlo do ovoga do čega je došlo.
Ali, jedno je sigurno, nikada nisam rekao kraj 2008, početak 2009. godine. Nijedan plan u Ministarstvu nisam napravio za kraj 2008. godine. Rekao sam da bi idealno bilo da bude kraj 2007, a početak 2008. godine. Izvinjavam se ako ste me pogrešno razumeli. Nemoguće da sam to rekao, iz prostog razloga što za 2008. godinu jedino što smo stavili u plan je zakon o opštem upravnom postupku, zakon o upravnim sporovima, zakon o političkim strankama i još neke stvari koje se ne tiču nacionalnih manjina.
U svakom slučaju, uveravam vas, ukoliko ne bude pomaka u narednih 15 dana, vrlo ozbiljnih, konkretnih pomaka – gospodin Laslo Varga je bio na prvom sastanku radne grupe, mislim da može da potvrdi da je radna grupa vrhunska, ako imate neku primedbu, uvažiću i tu primedbu, promeniću radnu grupu – ako u roku od 15 dana ne bude konkretnih pomaka na izradi zakona, obećavam vam, sazvaću sastanak radne grupe, tražiću ili promenu metoda rada ili ćemo menjati radnu grupu.
Zakon će biti, po mom uverenju, u Narodnoj skupštini pre proleća i mi možemo da završimo ceo taj posao tokom marta, eventualno aprila i da imamo izbore do kraja proleća ove godine. To jeste moj plan bio tada, to je moj plan i sada. Žao mi je što postoji ovaj nesporazum.
Druga stvar na kojoj treba zajednički da radimo jeste pitanje medija koji izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina. U tom pravcu idemo. Vašu ideju, koja je istovremeno ideja i Pokrajinskog veća Vojvodine, gospodina Bojana Pajtića, to jeste i vaša ideja, i ja je ne sporim, a to je ili da se obustavi privatizacija, ili postoji jedna mnogo bolja ideja i prezentovaću vam je verovatno za nekoliko dana.
To je ideja da se u zakonu o lokalnoj samoupravi predvidi pravo opština, u kojima žive pripadnici nacionalnih manjina i u kojima je u službenoj upotrebi jezik nacionalnih manjina, da mogu da osnuju elektronske medije radi izveštavanja i na jezicima nacionalnih manjina.
Mislim da je to mnogo bolja ideja. Nezavisno od toga, moje Ministarstvo je pripremilo informaciju s predlogom zaključaka, koja ide na Vladu u četvrtak, kojom se traži zaustavljanje privatizacije medija na jezicima nacionalnih manjina. To je ono što možemo zajednički da radimo.
Treća stvar, oko koje smo se složili i iza koje čvrsto stojim, to je garantovanje, ne voluntaristički određivanje u Vladi koliko će nacionalni saveti dobiti novca, nego garantovani unapred propisani kriterijumi prihoda za savete nacionalnih manjina.
Mislim da ovim zaključimo ovu našu diskusiju, da sačekamo da damo radnoj grupi još 15 dana. Ako se ništa konkretno ne desi za ovih 15 dana, predlažem da vi, gospodine Pastor, kao šef poslaničke grupe, i ja sednemo i porazgovaramo o tome. Nemam nikakvu nameru da se konfrontiramo po ovom pitanju, jer nemam nikakav interes, niti DS ima ikakav interes da se konfrontiramo po bilo kom pitanju koje se odnosi na zaštitu prava nacionalnih manjina.

Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za inostrane poslove nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a potom narodni poslanik Srđan Šajn. Izvolite.

 Članom 6. Predloga zakona, koji je očigledno pisao ministar iz DS, da bi ministar kompletirao svoju funkciju predstavljanja države u inostranstvu, a tu funkciju ima samo predsednik Republike, jer naš ministar spoljnih poslova ne shvata da on zastupa i iznosi stavove koje je utvrdio nadležni organ Republike Srbije, a nije on kreator neke spoljne politike na sebi svojstven način, e, da bi dokompletirao tu svoju funkciju, on se dosetio da da ovakav tekst člana 6.
Naslov je Savetodavna tela. Kaže: "U cilju stručnog i svestranijeg formulisanja predloga strategije spoljne politike...''. Predlog strategije spoljne politike nigde ne postoji kao skup reči u ovom predlogu zakona.
''... i unapređenja ukupnih aktivnosti Ministarstva, ministar spoljnih poslova može da osniva savetodavna tela, sastavljena od uglednih stručnjaka iz odgovarajućih oblasti, čije bi angažovanje u savetodavnim telima bilo počasne prirode".
Šta je poenta? Poenta je da ministar ima nadohvat ruke jedno lepo telo gde bi, navodno, bili stručnjaci. Ne znam šta bi bio Goran Svilanović, za šta stručnjak. Da li može neko da kaže za šta je stručnjak Goran Svilanović? Za šta je stručnjak Rade Stojanović?
Vuk Jeremić može da stavi i Natašu Kandić. Zašto? I ona je stručnjak, završila je sociologiju, ima neki kurs kod Karle del Ponte i ona zastupa oštećene pred sudovima.
Znači, džabe Markoviću što si ti advokat, ti ne bi mogao da zastupaš pred sudom, ali Nataša Kandić može. Ona zastupa i Plastičnog Isusa i zastupa sve žrtve ovog sveta.
Šta je to kriterijum na osnovu čega će ministar da izabere to savetodavno telo? Recimo, on može, po ovome ovde da uzme Živorada Kovačevića. Ako ne znate ko je to, to je ovaj čičica sa rancem što se šeta kroz Pionirski park. Za šta je on stručnjak? Ne znam da li on beše matematičar, fizičar, nešto iz tehničke struke. Bio nekada ambasador u SAD, pa se pocepali komunisti na Mićunovu i na Slobinu stranu, i on se pogrešno opredelio.
Ili onaj Rančić, onaj Svetozar Stojanović itd. Za šta su oni stručnjaci? Za onog Rančića znam da je stručnjak za kolumnu, a onaj je stručnjak da se uvek privuče gde je neka vlast. To su diplomate od karijere i eksperti za međunarodne odnose od karijere.
Da vam ne pričam ko se sve pojavljuje, kao što imamo ove, rezultat neke političke perverzije, ispod svog imena i prezimena stave - politički analitičar. Zašto je on politički analitičar? Kaže: istraživanjem javnog mnjenja utvrdili smo - i onda saopštava neke podatke. Nema blage veze sa životom.
Sada da se vratim na ovaj član. Mi smo načelno protiv ovakvih članova, ne samo u ovom zakonu, nego u svim zakonima gde je cilj ovakve norme da se napravi nešto što je savetodavno, da se digne na nivo institucije, a da bude zastupljen voluntarizam.
Tako vi možete da ubacite i onu Minićku, onu Jelicu, kako beše, čijeg tatu niko ne sme da pomene. Možete i Kseniju Milivojević. Postoji jedan fluid koji se dešava od 2000. godine naovamo. Sve što je bilo navodno neka inteligencija, koja nije baš bila mnogo u strankama, ali slobodni strelci, od 2001. godine su postali prvoborci i oni su nezamenljivi.
Njima mora da se nađe uhlebljenje, pa su u Evropskom pokretu, u Atlantskom savezu, u nekoj drugoj nevladinoj organizaciji, u Otporu.
Jer su ovi iz inostranstva, koji su davali pare da se formira ovakva, u to vreme opozicija, rekli: sada ste vlast, ne možemo mi više da odvajamo pare, ne možemo mi više da kršimo naše propise i da teretimo naše poreske obveznike, sada ste vlast, dohvatite sami.
U tom ''dohvatite sami'', oni su protumačili da je sada, pošto je sve puklo, vreme: Otpor u DS, imamo zamenika sekretara, imamo jednog ovde u poslaničkoj grupi, imamo u ministarstvima; pa se sećate Ksenija Milivojević pobeže iz G17 plus i ode da bude sekretar Evropskog pokreta i sada je negde udomljena u nekoj državnoj službi. Sada država finansira one koji su se dokazali da rade protiv naroda i države.
Ovde je još jedno savetodavno telo. Naravno, vodiće oni računa da u tom savetodavnom telu budu zastupljeni svi pogledi, i Kontakt grupe, i Međunarodne krizne grupe, i Bildeberg grupe i svih mogućih grupa koje se na neki način pitaju ili kreiraju neku politiku. Onda idu ona velika razmišljanja. Kada čujem onog Dušana Janjića, odmah promenim kanal. On uvek zna unapred šta će da se desi. Ima tako dobar izvor informacija, jer ne zastupa svoje stavove ili neko svoje mišljenje, nego uvek tuđe mišljenje.
Ovo savetodavno telo treba da bude skup takvih koji navodno pomažu... vidite šta su rekli: u formulisanju predloga strategije spoljne politike. A strategija spoljne politike, ako postoji uopšte taj pojam, zalažem se da postoji, u nadležnosti je Vlade. U prethodnom članu 5. dali ste kompletno šta bi mogle da budu nadležnosti Ministarstva spoljnih poslova. Nigde nema te strategije. Ima strategija razvoja spoljne politike, u tački 16, ali nema ovog formulisanja nečega što bi bila globalna strategija spoljne politike. To je u nadležnosti Vlade.
Uopšte, ovaj predlog zakona ne pravi onu neophodnu a finu razliku, šta je u spoljnoj politici nadležnost predsednika, šta je nadležnost Vlade koja kreira i vodi, i šta je nadležnost Ministarstva. Tu imate, prosto, jedan galimatijas i opštu zbrku.
S pravom je neko malopre rekao da se ministar ovim zakonom bori da bude taj koji će da predstavlja, a to može samo predsednik Republike. I predsednik Republike, kad predstavlja zemlju u inostranstvu, to mora da radi u skladu sa definisanom spoljnom politikom koju je utvrdila Vlada Republike Srbije. Mora da ima neku platformu, mora da ima neko polazište - teoretski.
Praktično - kod nas je to ''ko u klin ko u ploču''. Ima nešto malo oko ovog pitanja Kosova i Metohije neke saglasnosti, ali se i tu s vremena na vreme čuju različiti tonovi. Oni nisu sada toliko drastični kao što su bili pre nekoliko godina, kada je Vlada pozvala da se ne glasa, Narodna skupština donela rezoluciju, to nikakvu smetnju nije predstavljalo predsedniku Republike da kaže: pozivam građane da idu da glasaju na tim okupatorskim izborima.
Izašlo 0,16%, čini mi se. Rezultat toga bio konobar ministar. Naravno, Ivanović onaj Oliver, i za vreme SPS, DSS, DS, on je uvek tamo, i Čovića znate, svuda je on.
Imamo te profesionalce koji drže tapiju za sve, bez da crpe legitimitet. Može nekome da se sviđa, ne znam, leva ili desna strana ove skupštine, ali ovde su svi ljudi sa legitimitetom, a u spoljnoj politici nam se javljaju ljudi koji nemaju nikakav legitimitet.
Legitimitet Živorada Kovačevića - mator čovek stavio ranac i šeta se kroz Pionirski park, kao da planinari. Tako je. Neko je dobio tapiju celog života da se bavi spoljnom politikom. Jelica Minić, tata joj je bio ministar, pa je sada i ona. Tata je bio i tužilac kada je bilo suđenje Draži Mihailoviću. To ne smete da kažete, jer vam je zabranila.
Pre neki dan htede šlog da me strefi, vidim Gašu Kneževića ovde. Gospode bože, umesto da čovek bude u zatvoru, on u Ministarstvu. Čovek koji primenjuje nacrt zakona koji još nije napisan i to piše u njegovom rešenju i njegovoj odluci - primenio sam nacrt zakona koji još nije stupio na snagu, jer nije ni objavljen, niti je donet itd. I to profesor Pravnog fakulteta! I on treba da uči ovog fizičara pravu. Ne Milana, nego onoga pravog ministra. Bruka i sramota.
Sada nama neko ovde priča: znate, mi smo demokrate, mi smo intelektualni potencijal, intelektualni cvet ovog naroda. Kakav, bre, cvet naroda. Ne možete da saberete ljude za upravne odbore.
Naš amandman jeste da se ovaj član briše. Zašto? Iz jednog prostog razloga – ako već ne možemo da sprečimo tu počasnu spoljnu politiku koju vodite... zaboravio sam neke papire, da kažem koga ste izabrali za počasnog konzula u Makedoniji. Bruka i sramota. Imam ime i prezime, nego sam zaboravio; svašta dobijam, pa zaboravljam.
Imam još malo vremena. Gospodine predsedniče, da ne bih zloupotrebljavao Poslovnik, pošto vidim da ste vi izuzetno nervozni kada je u pitanju Poslovnik, malo ću da iskoristim ovo vreme da ukažem da je ona moja diskusija od pre nekoliko dana urodila plodom. Oko onih tendera, znate, ono što su se posvađali, pa hteli da se biju Šutanovac i Petrović. Sada se uključio i Tadić.
Tadić je, otprilike, kao sveti Sava u DS-u. On je ovako iskoristio svoju funkciju vrhovnog komandanta bez zakona i napravio komisiju, naredio da se napravi komisija, tu su generali Samardžić i Vukobratović, to je vaš, Milane, taj Vukobratović, i pukovnik Jovanović. Oni su dobili zadatak da prekontrolišu rad one komisije sa onim tenderima i da po svaku cenu izveste da je sve u redu. To će danas da se završi.
Rade pod obavezno, da znate. Danas mora da bude. Član te komisije je Tadićev general Vukobratović. Vidite, već ste vi počeli.
Doduše, odavno imate svoje generale, načelnik Uprave za telekomunikacije. Inače, ostade mi kući velika dokumentacija za Tadića kada je bio ministar Telekomunikacija, i za ''Verat'', i za ovo, i za ono, ne mogu više da pamtim šta se sve. Gde god da se čovek okrene, nešto muvate. Ali gde god čovek... ovako pipneš rukom, odmah izlazi neka dokumentacija.
S ove strane pipneš i odmah se javljaju ljudi i kažu: evo vam dokumentacija da vidite kako drpaju. Gde drpaju? Gde stignu. Drpali i na parketu u Saveznoj skupštini, i na moleraju, i na krečenju, i na onom fondu, da vam ne pričam, to je već stara priča, gospodin Mićunović to izuzetno dobro zna.
Kaže, da bi taj prljavi posao završio, on je počeo da muti kada je sa Filipovićem insistirao na nekom ponderisanju. Vidite, oni su se bavili matematikom, da li je 90 plus 10 sto ili 110 bodova. Ispostavilo se 90 plus 10 još 110 bodova, pa su podelili na dva lota, da se oba interesna bloka pomire, jer je u pitanju dugoročni posao oko četiri milijarde dinara. Sada vi prevodite to na one druge stvari.
Znači, nije bez razloga bila ona kritika. Ali, dobro je, dokumentacija je ostala, biće sve lepo zabeleženo.
Pozivam vas da u Danu za glasanje glasate za ovaj amandman SRS-a jer ovaj član 6. nema potrebe da bude u ovom zakonu. Nema potrebe da pravimo jednu novu instituciju, mada se ona zove kao savetodavno telo, ali je sigurno to institucija čim ulazi kroz zakonsku normu.
Nisam hteo da komentarišem odgovor Vlade povodom ovog amandmana. Oni čak i ne primećuju intenciju amandmana, nego kažu - neophodno je da bi se propisala kvalifikacija, a kvalifikaciju ste propisali ugledan i stručan. Kažite mi čemu dajete prednost: uglednosti ili stručnosti?
Bez obzira šta dajete kao prednost, kažite mi u čemu se ogleda uglednost i stručnost, kada su u pitanju Živorad Kovačević, Goran Svilanović, možda i Sonju Liht vi stavite tamo. Ne bi me iznenadilo i Natašu Kandić, a toplo vam preporučujem da stavite Natašu Kandić, pošto je ona već odavno komandant parade u Srbiji, jer nju ne sme niko ni mrko da pogleda, a kamoli da zaustavi.

Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? Ostalo je još 20 sekundi. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, razumem da se predsedniku Narodne skupštine žuri, i vladajućoj koaliciji, ali nas to u SRS mnogo ne brine, niti se mi na to obaziremo. Mi hoćemo da iskoristimo svoje vreme koje nam je predviđeno za diskusiju po amandmanima.
Amandman narodnog poslanika Zorana Krasića Vlada je morala da prihvati, jer je njegova argumentacija bila apsolutno na mestu. Naime, članu 6. zaista nije mesto u zakonu o spoljnim poslovima.
Ova materija je regulisana jednim podzakonskim aktom Vlade. Reč je o Uredbi o načelima za unutrašnje uređenje i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade.
Obaveštavam članove Vlade da im je ta uredba, odnosno prečišćen tekst te uredbe nedavno objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije". Neka malo pročitaju tu uredbu pa će videti da se unutrašnja organizacija u ministarstvima reguliše podzakonskom aktom Vlade, da se tu reguliše pitanje savetodavnih tela, radnih grupa, projektnih centara itd. i da je zaista smešno da se u zakon o spoljnim poslovima unosi odredba o nekim savetnicima ministara.
A obrazloženje Vlade zašto ne prihvata amandman narodnog poslanika Zorana Krasića je zaista smešno. Kaže - amandman kojim se predlaže navedena izmena neprihvatljiv je budući da je odredba potrebna kako bi se utvrdila stručnost kao kriterijum za izbor Saveta i njihov status koji ima karakter počasne funkcije.
Gospodin Zoran Krasić nije predložio da se član menja, nego da se član briše zato što mu nije mesto u zakonu o spoljnim poslovima. Evo, ministra nema ovde, ali i da je ovde, on verovatno ne bi umeo da odgovori pošto nije pisao Predlog zakona, a ova gospoda koja sede pored njega verovatno nisu ovlašćena da diskutuju.
A vi, gospodine predsedniče Narodne skupštine, nemojte da budete nervozni, pustite narodne poslanike da rade svoj posao i nemojte vi da utvrđujete kada će se ko javiti za reč po Poslovniku. To ostavite narodnim poslanicima na njihovo slobodno odlučivanje.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Rajko Baralić.
Vlada i Odbor za inostrane poslove nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, poštovana gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam, zajedno sa kolegama iz SPS, u čije ime sam i podneo amandman na član 7, da je rešenje koje nudim bolje.
Naime, Vrsta diplomatsko-konzularnih predstavništava, član 7: ''Diplomatsko-konzularna predstavništva jesu stalne diplomatske misije i konzularna predstavništva. Stalne diplomatske misije jesu ambasade, koje se osnivaju u drugim državama, i stalne misije, koje se osnivaju pri međunarodnim organizacijama. Konzularna predstavništva mogu biti osnovana u rangu generalnih konzulata, konzulata, vicekonzulata i konzularnih agencija, u zavisnosti od obima bilateralnih odnosa, obima ekonomske saradnje i brojnosti dijaspore''.
Predložio sam da se u članu 7. stav 3. reči "vicekonzulata i konzularnih agencija" brišu. Dozvolite da kažem zašto mislim da to treba da se uradi. Prvo, u zakonu nema mesto poslednji deo ove rečenice - u zavisnosti od obima bilateralnih odnosa, obima ekonomske saradnje i brojnosti dijaspore. Ovome ovde nije mesto. Ovo može da piše u obrazloženju zakona, zato što ovo ovde ne znači ništa.
Ako bi ovo sada bilo analitički raščlanjeno, pa da se kaže - ako ima 50.000 građana Srbije u nekoj zemlji, biće konzulat, ako ima 200.000, biće generalni konzulat. Pričam da bih navodio primere. Ovako, ova rečenica u ovom tekstu ništa ne znači. To je isto kao kada biste rekli - u zavisnosti od boje očiju onih koji tamo žive ili od vrste muzike koju slušaju. Ovo ne znači ništa u zakonu.
Mi jesmo mala zemlja i teško izdvajamo sredstva za diplomatiju, ali je bolje da, ako već imamo diplomatska predstavništva, ona budu do ranga konzulata. Bez obzira koliko da smo siromašna država, smatram da bi ovo trebalo da se završi tamo gde piše generalnih konzulata i konzulata, a da se briše ovo što se odnosi na vicekonzulate i konzularne agencije.
Za to postoji drugačije mišljenje. Vi ste to u zakonu napisali, jer ste mislili da tako treba, ali sam u ime SPS napravio amandman zato što je ovo što govorim razumljivo svima.
Dakle, postoje ljudi koji se ne snalaze najbolje. U inostranstvu nema nikoga ko nije čuo šta je konzulat, ali neko ko ima neku veliku potrebu da reši neki lični problem u svom diplomatskom predstavništvu, teško da će razumeti, kada mu kažu da se tamo nalazi neka diplomatsko-konzularna agencija, šta on tamo treba da uradi.
Sada, kada sam već ovde, koristim priliku i vas, gospodine predsedniče, da obavestim, i vas, gospodine predsedniče Odbora za spoljne poslove, profesore Mićunoviću, i vas, gospodo iz Ministarstva. Mene zanima da li postoji uređen protokol kad narodni poslanici u bilo kom poslu, po bilo kom poslu, i ako su članovi parlamentarne delegacije, i ako su članovi državne delegacije, i ako su članovi neke druge delegacije kakve inače putuju i sastavljene su i iz reda narodnih poslanika, da li neko ima protokolarnu obavezu da obavesti naša DKP da u jednom glavnom gradu jedne evropske države bude sedam ili 10 narodnih poslanika 10 dana, a da oni pri tom nisu u prilici da popiju kafu u svojoj ambasadi ili svom konzulatu.
Smatram da to nije normalno i nije normalno da naše diplomate s tim u vezi ništa ne čine, zato što smo nedavno imali priliku da vidimo u Pragu kako to članovi svih drugih delegacija, a bilo ih je iz nekoliko država, uglavnom su iz jugoistočne Evrope, ili iz BiH, iz Makedonije, Crne Gore, imaju svakodnevni kontakt sa svojim ambasadorom.
A mi nismo u prilici čak ni da ih dobijemo na telefonski poziv. Za mene je to nedopustivo. Voleo bih da se ta stvar uredi jednim protokolom, da to bude posebna tema na sednici Odbora za spoljne poslove i voleo bih da znam šta je ko tu pogrešio. Dakle, ne verujem da mi imamo takvu vrstu slobode i komocije da možemo na ovaj način da bagatelišemo jednu te istu politiku.
Kada odlazimo u inostranstvo, bez obzira da li smo vlast ili opozicija, mi na način koji odgovara interesima ove države i ovog naroda zastupamo tamo interese ove države i ovog naroda. Bilo bi normalno da neko ko je tamo ambasador ili ko je u nižem rangu od ambasadora ima s nama kontakt, da nam da osnovne informacije o zemlji u koju smo došli i ne bi bilo rđavo da ponekad te informacije dobijemo i pre nego što putujemo u zemlju u koju putujemo.
Ja ne putujem često, ali ima kolega koji su jednom nedeljno negde u inostranstvu, i potpuno je normalno da se spoljna politika ove države usaglasi sa jednog mesta i da se vodi onako kako bi najbolje odgovaralo interesima naše države i naših građana.
Ovo sam imao potrebu da kažem, da se ne javljam po Poslovniku. Odavno sam kivan na ovakvo ponašanje, zato što smatram da to nije normalno i smatram da ti ljudi tamo nisu privatno, i smatram da ovde mora da postoji protokol koji će da uskladi i da obavesti diplomatsko-konzularna predstavništva da se u nekoj državi nalaze dva, pet, jedanaest poslanika Narodne skupštine Republike Srbije. Inače raspustite Skupštinu, inače nam ne treba ni za šta onda.
Nedavno nisam imao priliku da obavestim našeg ambasadora o službenom protestu koji sam učinio jer tamo gde sam bio nije bilo zastave samo naše zemlje a bilo je zastava svih drugih država.
Dakle, ovo su ozbiljna pitanja i molim da ovim pitanjima ozbiljno pristupimo. Ovo nije za ovu priliku, ali jeste za sednicu Odbora i jeste da dobijemo konačno odgovor na koji način narodni poslanici putuju i na koji način oni uopšte komuniciraju. A ako vi kažete da ne treba, onda da znamo. Ne verujem da će iko reći da ne treba. I pre neki dan mislim da je i gospođa Kolundžija, ako sam dobro zapamtio, na sličnu temu govorila.
(Nada Kolundžija, sa mesta: Odbor je podneo amandman koji je Vlada prihvatila.)
Zahvaljujem onda. Izvinjavam se, nisam znao da je Vlada prihvatila taj amandman. Onda je ovo što govorim takođe imalo smisla. Dakle, veoma je važno da znamo šta radimo tamo kada idemo i svaka ozbiljna država to radi.
Što se tiče ovog amandmana, molim vas da ga prihvatite, a ako ne možete, voleo bih da dobijem obrazloženje, pošto ovo koje sam dobio meni ne daje jasnu argumentaciju.
Dakle, naš stav, stav SPS-a je da država treba da ima, kao svoje spoljno diplomatsko-konzularno predstavništvo, najmanje konzulat, i da je to kraj, da ne pravimo eksperimente.
Inače, što se tiče broja dijaspore, to nije nikakav kriterijum. Znači li to da u onim zemljama u kojima mi uopšte nemamo dijasporu, a takvih država ima, ne treba da imamo ambasadora ili konzula? To ne znači to. Dakle, imamo neke druge, ekonomske i druge, da ih ne nabrajam, interese koji se ostvaruju putem ovih...
Na kraju imam još jedno pitanje. Video sam u Predlogu budžeta za 2008. godinu da Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj planira da 32 lica, novih nameštenika, pošalje u diplomatsku službu. Mene veoma zanima na koji način se to uređuje.
Dakle, da li naša diplomatsko-konzularna predstavništva imaju jedinstvenu politiku ili svaki ministar vodi spoljnu politiku, vojni preko vojnih atašea, za ekonomiju i regionalni razvoj preko svojih predstavnika, za kulturu preko kulturnih atašea? Šta objedinjuje tu politiku, ko je taj amalgam koji rešava na koji način se svi oni tamo ponašaju? Dakle, o tome ćemo kada bude budžet.
Zanima me da li je Ministarstvo spoljnih poslova upoznato s tim. Lepo piše u budžetu da će 32 ljudi iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj biti uposleno u 2008. godini u diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Tražim odgovor na to pitanje. Ono je za mene važno i iz drugih razloga i o tome ćemo govoriti kada bude budžet.
Pošto nema gospodina Markovića, vi drugi nemate pravo da se izjasnite, molim vas da u Danu za glasanje prihvatite amandman na član 7, koji nije samo tehničkog karaktera, on sadrži ono što sam pokušao u obrazloženju da ovde objasnim.
Smatram da država treba da ima najmanje konzulat, to je moj stav, to je stav SPS, da bismo ozbiljno delovali tamo gde šaljemo diplomatsko-konzularne predstavnike i da oni mogu u najboljem interesu da zastupaju našu zemlju, zato što pretpostavljam da je i nivo ovlašćenja ovih u nižim predstavništvima niži, a to onda svodi našu diplomatiju na tehnički servis, što mi svakako ne želimo. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne.) Hvala puno.
Na član 18. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za inostrane poslove nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Pretpostavljam da je ministar Marković odsutan zato što se priprema za zakon o budžetu. Verovatno će nam on i taj zakon ovde predstavljati, pošto niko iz Vlade Republike Srbije nema nameru i to je tako očigledno.
Pogotovo kada su u pitanju ministri iz DS. Ne žele da učestvuju u radu, baš ih briga šta narodni poslanici kažu, oni teraju neki svoj put. I zato mi se čini poprilično besmislenim raspravljati o amandmanima na ovaj zakon kada tu imamo ministra, kada je u sali ministar koji možda ima dobru volju, ali može jedino kao i mi narodni poslanici da raspravlja o tom zakonu, ali ne može u ime Vlade ni nešto dodatno da nam obrazloži zbog čega je neki amandman odbijen, niti može u ime Vlade da prihvati neki amandman. Formalno može, ali valjda je dovoljno odgovoran čovek da se neće upuštati u posao koji mu nije u nadležnosti.
Kada je u pitanju zakon o spoljnim poslovima, govorili smo i u načelnoj raspravi da je ovo poprilično problematičan zakon i sa aspekta samog naslova jer, zapravo, ovaj zakon ne uređuje spoljnu politiku. Mi i dalje, i kada budete usvojili ovaj zakon, nemamo na pravi način regulisanu, niti zakonom jasno preciziranu spoljnu politiku Srbije, jer ovo što je predviđeno u predlogu ovog zakona je otprilike malo proširena sistematizacija Ministarstva spoljnih poslova.
Ovde se uglavnom govori o funkcionisanju službi, o tome ko je sve zaposlen u tim službama, kako se dele resori, a najmanje je onoga što bi zapravo trebalo da bude sadržano u ovom zakonu. Više od dve trećine onoga što je u Predlogu zakona, trebalo bi da bude sadržano u podzakonskom aktu, da to uređuje Ministarstvo, a Skupština Srbije na predlog Vlade da uređuje spoljnu politiku Srbije.
Amandman na član 18, koji sam podnela, odnosi se na dužnosti šefa stalne diplomatske misije. U predlogu člana 18. predviđeno je da šef stalne diplomatske misije obavlja dužnosti u skladu sa međunarodnim konvencijama o diplomatskim odnosima i o predstavljanju država u odnosima sa međunarodnim organizacijama, a naročito, pa je onda nabrojano da predstavlja Republiku Srbiju u stranoj državi, potpisuje diplomatske instrumente i prenosi i zastupa stavove Vlade.
Amandmanski predlog je da prenosi i zastupa stavove predsednika Republike, pa i stavove Vlade, mada ću malo kasnije da objasnim nadležnosti i pročitam iz Ustava nadležnosti i Vlade i predsednika Republike da bi javnost shvatila koliko je ovaj zakon potpuno pogrešno orijentisan i koliko zapravo suštinski nije u skladu sa Ustavom. Ne svaki pojedinačni član, nego suštinski, ceo ovaj zakon je u potpunosti u suprotnosti sa Ustavom.
Ali, naravno, i dalje imamo problem sa Ustavnim sudom i imaćemo ga verovatno dok ministri iz DS ne izdejstvuju da se donesu zakoni koji su njima bitni i hitni. Zbog toga nas predsednik parlamenta požuruje i upozorava: hajde, svi koji imaju po Poslovniku, neka se jave, pa ćemo posle po amandmanima.
Kao da rad po Poslovniku nije rad parlamenta i kao da neko može da upravlja narodnim poslanicima, u smislu da im kaže: tri, četiri, sad – idemo po Poslovniku, pa onda tako prekidamo. Ne, nego ćemo da radimo onako kako mi mislimo da treba da radimo i kad treba da se javljamo po Poslovniku, kad treba da se javljamo po amandmanima, to je apsolutno pravo i obaveza svakog narodnog poslanika.
U stavu 2. istog ovog člana stoji da šef stalne diplomatske misije za svoj rad odgovara, vi ste napisali - ministru, Vladi i predsedniku Republike. Da l' vam se ne čini da je ovo gradiranje malo rogobatno? Ministru, Vladi i predsedniku Republike. Zar nije pravilnije i logičnije - predsedniku Republike, Vladi i ministru? Nije u duhu našeg pravnog sistema, nije logično da se u bilo kom ređanju najpre stavlja ministar, pa Vlada, pa predsednik Republike.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Kažu: Amandman kojim se predlaže navedena izmena neprihvatljiv je. Imajući u vidu to da on po svojoj suštini odgovara rešenju iz Predloga zakona... Ako po svojoj suštini odgovara rešenju iz Predloga zakona, kako je i zašto onda neprihvatljiv? Ovo je potpuno nelogično objašnjenje. Dalje kaže - a posebno zbog toga što rešenje iz Predloga zakona na adekvatniji način uređuje pitanje odgovornosti šefa stalne diplomatske misije u odnosu na položaj i nadležnosti organa, odnosno lica u odnosu na koje se uspostavlja njegova odgovornost.
Namerno sam čitala i Predlog zakona. Ko je mogao da primeti da Predlog zakona na adekvatniji način uređuje pitanje odgovornosti šefa stalne misije zato što on najpre odgovara ministru, pa Vladi, pa predsedniku Republike? Ne znam koji izraz da upotrebim, ovo je po ko zna koji put potcenjivanje inteligencije narodnih poslanika, parlamenta, građana Srbije. Vlada Republike Srbije bolje da nam ne daje nikakve odgovore.
Shvatili su i predsednik parlamenta i Vlada Republike Srbije da mi nećemo da raspravljamo o amandmanima ako nemamo mišljenje Vlade i to je potpuno u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine. Šta se onda dešava? Onda se tamo nekom zaposlenom u nadležnom ministarstvu da i kaže: evo ti ovi amandmani, odgovori bilo šta, napiši po jednu rečenicu, samo da se oni poslanici tamo zadovolje, da nas ne prozivaju po Poslovniku, da bismo mi mogli da završimo ono što smo u nekom roku zacrtali.
Ovo je neozbiljno i neodgovorno. Pretpostavljam da vi koji ste prisutni iz Ministarstva spoljnih poslova ovako neodgovorna i nebulozna obrazloženja niste pisali, da je to pisao neko drugi. Ako jeste, onda ovaj posao loše radite.
Da li su u odgovorima Vlade Republike Srbije učestvovali ovi specijalni pomoćnici iz ekipe ministra Vuka Jeremića? I to je moguće. Ovako nešto može da napiše i onaj pijani Radoslav Stojanović i onaj pijani Gašo Knežević i onaj izdajnik Goran Svilanović. Dakle, od takvih ljudi može da se očekuje svašta. Podsećam vas da je Gašo Knežević, u vreme kada je bio ministar, rekao da on primenjuje nacrt zakona, istina, taj zakon još nije donet i nije stupio na snagu, ali je dobar pa može da se primenjuje. Zaista ne čudi da imamo i ovakva obrazloženja.
Zašto smo mi insistirali na predsedniku Republike u ovom zakonu i u više amandmana smo predložili da predsednik Republike bude u tekstu zakona? Zato što je to nadležnost predsednika Republike. Vi ste ovde i gde treba i gde ne treba ugurali Vladu Republike Srbije, valjda zato što imamo ministra spoljnih poslova koji se šeta po belom svetu, govori otprilike ono što njemu padne na pamet, pa se sećamo da je skoro izneo i neki svoj stav kada je u pitanju KiM, da će Srbija biti širokogruda. Nikad nam nije objasnila, nije ni građanima Srbije, šta pod tim podrazumeva, a pogotovo kako on sme u nekim zvaničnim razgovorima da iznosi svoje mišljenje.
Nadležnost Vlade regulisana je članom 123. Ustava Republike Srbije. U tom članu se kaže da Vlada utvrđuje i vodi politiku, izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine, donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona, predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte i daje o njima mišljenje kad ih podnese drugi predlagač, usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom, vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom.
Pitam narodne poslanike, ovde prisutne: da li neko ovde vidi nadležnost Vlade u oblasti spoljnih poslova? Jasno i glasno je napisano u Ustavu Republike Srbije i Vlada mimo toga ne može i ne sme.
S druge strane, u članu 112. Ustava imamo nadležnosti predsednika Republike koji, pod jedan, predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu. Ovo je bio osnov zbog čega smo mi mislili da je neophodno da i u ovom zakonu i u svakom članu gde ste stavili Vladu treba da stoji predsednik Republike. Jer svi ministri idu po belom svetu, svi ministri komuniciraju sa predstavnicima drugih organa, ali ne može se reći da predstavljaju Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu jer je tu nadležnost Ustav Republike Srbije rezervisao isključivo za predsednika Republike.
Zato mislim da je neophodno da ovde bude prisutan ministar. Pa da smo mu ovako lepo ovo objasnili i pročitali, možda bi on prihvatio i ovaj i ostale amandmane SRS-a. Međutim, u odsustvu ministra predlažem vama, kolege poslanici, da vi to uradite u Danu za glasanje.
Još jedna primedba, zašto su poslanici SRS na ovaj zakon podneli mali broj amandmana. Na ovaj predlog zakona imamo mnogo više primedbi nego što smo podneli amandmana iz razloga što nije bilo moguće vremenski da na pravi i dobar način uradimo sve te amandmane, zato što smo ova četiri veoma važna zakona dobili sa rokom za amandmane od svega 18 sati.
Dakle, trebalo je do tog nekog četvrtka do ponoći da se završe amandmani i na zakon o Vojsci i o odbrani i o spoljnim poslovima i službama bezbednosti, a dozvolićete, to su četiri toliko bitna i važna zakona da, koliko god se žuri DS-u, nisu smeli ovako navrat-nanos da budu uvršćeni u dnevni red i da nam se nije omogućilo da na jedan još bolji način obrazložimo, odnosno da pokušamo da promenimo ovaj zakon i da ga, koliko je moguće, uvedemo u ono što bi trebalo da bude zakon o spoljnim poslovima.
Ponavljam, ovo o čemu danas raspravljamo i što ćete vi za nekoliko dana da usvojite, neće biti zakon o spoljnim poslovima, bez obzira što se tako zove. Nemojte da obmanjujete građane Republike Srbije jer pola ovog zakona su posebne odredbe o radnim odnosima u Ministarstvu. Dakle, kakve to ima veze sa spoljnim poslovima? Ovo je, trebalo je da bude jedan podzakonski akt – premeštaj na rad, prava funkcionera, razrešenja sa položaja, posebna pravila disciplinskog postupka – dakle, donećemo zakon da zadovoljimo formu, ali suštinski, mi još uvek, i posle ovog zakona, nemamo zakon o spoljnim poslovima.