Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Munir Poturak, a neka se pripremi narodni poslanik Vlado Sekulić, kao poslednji diskutant po ovoj tački dnevnog reda. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, hteo sam da kažem u vezi sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i zakonom o podeli besplatnih akcija da naše građane najviše interesuje ovaj zakon o podeli besplatnih akcija. Cela javnost, stručnjaci, mediji, štampa govore o tome. Zato je neophodno da se građani u tom pravcu što bliže upoznaju sa mogućnostima i time šta na kraju dobijaju.
Pre svega, dobro je da se donosi odluka da se sa 2008. godinom završava kompletna privatizacija, da se jednom zna ko je vlasnik svih ovih preduzeća koja su ostala, a koja su sa društvenim, odnosno državnim karakterom vlasništva.
Zakonom o podeli besplatnih akcija građani dobijaju deo od 15%, dobijaju svi koji su stariji od 18 godina, oni koji rade u prosveti, u policiji, u državnim institucijama, dobijaju domaćice, penzioneri, studenti, dobijaju i poljoprivrednici. Neće dobiti samo oni koji su dobili akcije u nekom procesu privatizacije do sada. Skoro četiri miliona građana ove države dobija besplatne akcije i pitanje je koliko će te akcije da vrede.
Vrlo jednostavnom računicom može se doći do podatka koliko akcije nominalno mogu da vrede. Ukupna vrednost ovih šest preduzeća koja se privatizuju, 15% od te vrednosti, podelite sa ukupnim brojem građana u Srbiji koji imaju pravo i dobiće se neka nominalna vrednost.
Razni ekonomski analitičari govore o vrednosti akcija od 250 do čak 1.000 evra koje bi trebalo građani da dobiju po glavi, kako se kaže, ali to je pitanje, pre svega, opšteg okruženja i naše države i situacije, jer smo mi podložni raznim kriznim situacijama, pre svega političkim i ekonomskim, i svim onim zakonima koji na neki način treba ovu državu da vode prema stabilnosti, prema poverenju građana u ovu državu i države prema građanima.
Drago mi je da je gospodin Đelić tu i voleo bih da građanima razreši tu dilemu koliko će oni dobiti u vrednosti i koliko će ta akcija da vredi. Ono što je najvažnije, znam po sebi i drugima sa kojima smo pričali, da obrazovanje naših ljudi u svetu finansija, bankarstva, nije na takvom nivou da će za godinu dana prepoznati koliko će da vredi neka akcija, da li je to momenat kada mogu na berzi da reaguju i dobiju pravu vrednost.
Neophodno bi bilo da ovako dobra ideja, ovako dobar zakon, ima tako dobru podršku od državnih institucija da sve naše građane prati u razmišljanju kada je taj momenat da dobiju najveću vrednost i kada akcije mogu da imaju najveći efekat. Jer i jeste namera ovog zakona da ljudi ovim akcijama dobiju najveću vrednost, određenu ekonomsku i socijalnu zaštitu.
Ako se setimo da su se prošle godine, kada je najavljen ovaj zakon, u mnogim medijima pojavljivala razna udruženja koja su pozivala na razne upise akcija, znam da su u Pazaru određena udruženja naplaćivala po 600 dinara jedan običan papir gde su ljudi upisivali akcije, to znači da će od danas, od usvajanja ovog zakona, početi razne spekulacije. Tako da svi nadležni, svi oni koji na neki način svojim likom i delom zastupaju ovaj zakon, moraju biti organizovani da zaštite sve u tom pravcu da ljudi dobiju ispravnu informaciju, da znaju u koju instituciju i na koje mesto da se jave da dobiju pravu informaciju.
Takođe, znamo da svako od nas ko se bude upisivao mora da ima izvod iz knjige rođenih, uverenje o državljanstvu, znam da svako mora da ima lični dokument, znam da svaki taj dokument košta 300-600 dinara. Hteo sam samo da podsetim da smo mi ovde usvojili sporazum o reintegraciji naših građana i da se barata sa cifrom da ih ima negde u inostranstvu još od pedeset do sto hiljada, a da nemaju ovde prebivalište, čak ni dokumentaciju mnogi ne poseduju. Ima i taj momenat u ovom procesu donošenja i evidencije svih tih građana Srbije, bez obzira ko su i šta su.
Sve sam to napomenuo da bih rekao koliko se ovim zakonom uvodi jedna dinamičnost u funkcionisanju naše države. Dobro su ovde kolege poslanici napomenuli koje će sve institucije da se pokrenu ovim, koliko će ovde biti aktivnosti, koliko će morati ljudi da se angažuje da bi se sve ovo na jedan normalan i dobar način završilo.
Samo da podsetim, u ovoj skupštini su doneti izuzetno dobri zakoni koji vode u tom pravcu. Podaci govore da je dohodak po glavi stanovnika negde početkom 2000. godine iznosio ispod 1.000 dolara a danas je negde skoro 5.000 dolara, da su plate tada bile 50 evra, a sada su oko 300 evra u proseku.
Ako govorimo da smo napravili izvoz u EU, da smo dobili preferencijale u tom pravcu, ako smo potpisali sporazum CEFTA gde imamo tako dobre odnose i skoro 50% izvoza u zemljama, u razmeni sa ovih osam zemalja koje su u Sporazumu, ako govorimo da je od 2000. godine do septembra ove godine rast štednje u našoj državi iz godine u godinu sve veći, da je negde u septembru zabeležena oko 341 milijarda štednje u Srbiji, naših građana, to pokazuje da se poverenje građana vraća u ove institucije, u vlast, u Vladu, u ljude i u sve one koji vode ovu državu.
To je veoma bitno jer često ljudi govore negativno i sa dozom straha o svim zakonima koje mi kao parlament podržavamo i korigujemo našim amandmanima.
Hteo sam da zamolim gospodina potpredsednika Đelića, u celom ovom rastu postoji strahovita disproporcija, raskorak između razvijenih i nerazvijenih. Imate opština 15 puta razvijenijih u odnosu na najsiromašniju opštinu. Imate mesnu zajednicu 45 puta razvijeniju od neke najsiromašnije.
Imate ulaganja u razvijene krajeve Srbije, u gradove, gde se vrši takva koncentracija kapitala, takva koncentracija radne snage, da se ulaže u Vojvodinu, u Beograd, jer pored onog osnovnog principa, osnovne trgovinske razmene, ljudi uzimaju tu privrednu strukturu.
U Vojvodini jednostavno kažu da je privredna struktura veoma bogata poljoprivrednicima, da su razvijena mala i srednja preduzeća, da je razvijeno zanatstvo, što je veoma važno. Na toj skali principa se nalazi na tako dobrom i značajnom mestu da se obaveze građana prema komunalnim obavezama redovno izmiruju, građani su sposobni da redovno izmiruju svoje obaveze. Oni koji žele da ulažu koriste takve terene, takav prostor, tu se u svakom momentu nalaze i strani ulagači, ljudi se ohrabruju da pokrenu i svoje potencijale i svoj novac.
Nažalost, govorim za prostor Novog Pazara, koji nije najnerazvijeniji – prema podacima u strategiji za borbu protiv siromaštva postoje krajevi u Srbiji koji su još siromašniji, a to su Novi Pazar, Tutin, Sjenica itd. – osnovni pokretači '90-ih godina u Pazaru su bili Tekstilni kombinat Raška i Obuća. Tekstilni kombinat Raška je zapošljavao skoro 5.000 radnika, a Obuća je zapošljavala oko 3.000 radnika - ni jedna ni druga danas ne rade.
Postoji i jedan uspavani gigant koji bi mogao da se pokrene i da bude osnovni zamajac, točak pokretač u razvoju u Novom Pazaru, a to je ''Vojin Popović''. Imovina je tako zaokružena, proces proizvodnje tako definisan, postoje ljudi sa menadžerskim i kvalitetnim potencijalima za posao koji je do sada ''Vojin Popović'' radio, da je neophodno da se taj uspavani gigant pokrene. Jednostavno zato što je to jedino preduzeće koje ima zaokruženu svoju celinu na skoro 1.000 hektara vrednosti, sa procesom proizvodnje koji je zaokružen i izvozom koji je do pre tri godine kompletno obezbeđen u inostranstvo.
Nažalost, trenutno je zbog raznih nezakonitih radnji ''Vojin Popović'' u stečaju, ali najiskrenije - imovina je tu, ljudi su tu, može sve da se trpi, a ono što je bitno jeste da se nađe strateški partner, neko ko želi da taj posao pokrene i razvija. Koliko znam, već ima zainteresovanih.
Molim vas, ako budete našli vremena, postoji ekipa, tim pravnih savetnika koji bi mogli sve svoje potencijale da obrazlože, da prikažu i da se takva jedna opština, siromašna po privredi a bogata po broju ljudi, pokrene i razvije.
Još samo jednu stvar. U procesu dinamičnosti postoji samo par zakona koji bi strahovito mogli da pomognu državi Srbiji i građanima da svakog dana u svakom pogledu sve više napreduju. Potreban je zakon o regionalnom razvoju. Postoji u okviru Ministarstva ekonomije i taj sektor regionalnog razvoja, ali ne postoje standardi kako to da se mi merimo zašto je neko razvijeniji od nekog drugog. Kako to možemo da pokažemo da smo razvijeniji, osim da izvrnemo džepove i da pokažemo?
Neophodan je zakon o regionalnom razvoju, neophodan je zakon o restituciji, odnosno vraćanju imovine građanima i neophodan je zakon o određivanju imovine lokalnih samouprava.
Ovo bi pokrenulo takvu dinamiku da bi se probudili potencijali u našim građanima. Omogućilo bi da se pre svega privreda i ekonomija nađu na prvim stranicama i u vestima, a ne nešto drugo. Prosto bi uticalo na to da ljudi razmišljaju ekonomski, da razmišljaju o svom radnom vremenu, da znaju ujutru, kada ustanu, gde idu, da znaju da ih posao čeka. Mislim da je to najveći patriotski zadatak ove vlade i svih nas 250 koji ovde predstavljamo građane. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Muniru Poturku. Reč ima narodni poslanik Zoran Despotović, po Poslovniku, pa potom narodni poslanik Vlado Sekulić.

Poštovani narodni poslanici, javljam se po čl. 225. i 226, vezano za zahtev radnika fabrike obuće ''Limka'' u Prijepolju.
Dana 29.12.2004. godine otišli smo u najgori vid stečaja, tj. u likvidaciju, od strane stečajnog upravnika Ljubiše Đokića. Nije primenjivan Zakon o stečaju i poštovani rokovi za konstituisanje organa. U Skupštini poverilaca nisu dozvolili nikom od radnika da uđe, sa obrazloženjem da to bude neko sa strane.
Radnici ''Limke'' nisu tražili likvidaciju ni uništavanje njihovog izvora života. Dolaskom stečajnog upravnika Ljubiše Đokića za radnike fabrike obuće ''Limka'' dolaze crni dani. Skroz su udaljeni iz fabrike i nisu znali šta se dešava. Nekada solidna fabrika doživela je totalni krah. Radnici odlaze bez otpremnina i zaostalih ličnih dohodaka za period 2001-2004. godine.
Dana 31.12.2004. ista fabrika je, prema popisu, imala zalihe oko deset miliona dinara, bez ostalih potraživanja. Stečajni upravnik je radio da ''Limku'' likvidira što pre, u čemu je uspeo, pošto mu je to omogućeno od strane Trgovinskog suda u Užicu i dva-tri bivša radnika ''Limke''.
U 2007. godini fabriku su prodali za 17.000.000 dinara, a na tržištu toliko vrede samo jedan objekat, magacin i menza. Od toga su izmirili dug, a radnici su ostali na ulici da sede i prose. Potraživanja od BIS-a Beograd do dana današnjeg, realizovana su dva stana koja su vlasništvo ''Limke''. Vrhunac njihovog rada je prodaja stana u Prijepolju, u Valterovoj ulici broj 46, od 43 metara kvadratna, za 8.000 evra, odnosno 640.000 dinara, kako se zna da kvadrat stana u Prijepolju košta 600-800 evra.
Postavio sam pitanje pre dva meseca i do dana-današnjeg nisam dobio odgovor. Trgovinski sud u Užicu ćuti i odobrava sva dešavanja. Radnici su dosta ćutali i računali da postoje neka prava za njih i da će oni u svemu ovome ostvariti svoje pravo jer su to mahom ljudi sa 27-32 godine radnog staža.
Postavlja se pitanje kako ste, gospodine ministre, rekli da je sve bilo crno do 2000. godine, a dolaskom demokratije ovim istim radnicima ništa nije ostvareno, zaostale zarade od 2001. do 2004. godine, oni su bez otpremnine za odlazak iz fabrike, nadoknade koja pripada svim radnicima koji ostaju bez posla.
Molim vas, dajte nam konkretan odgovor i nemojte ovu govornicu da koristite za predizbornu kampanju.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Zoranu Despotoviću. Reč ima poslednji diskutant, narodni poslanik Vlado Sekulić, pa će potom reč dobiti gospodin Božidar Đelić, potpredsednik Vlade.

Zahvaljujem, gospodine Mrkonjiću. Dame i gospodo narodni poslanici, predlog zakona o privatizaciji očito ima više motiva koji se uklapaju u trenutnu političku situaciju, naročito sada kada se već i zvanično zna da će početi predsednički izbori.
Više razloga ima za sumnje u ovaj zakon. Evo, ja ću navesti neke. Na prvom mestu, u izbornom, propagandnom i komercijalnom delu ovaj predlog zakona je da bi se ministri i pojedine strukture vlasti dodvorili građanima, da bi postigli što bolje rezultate na predstojećim izborima. Kao što se vidi ovde u nastavku, postoji sumnja da će ponovo doći bukvalno do pljačke društvenih i javnih preduzeća koja su još ostala za privatizaciju i da će to biti sve na štetu građana Srbije i zaposlenih u tim preduzećima.
Kada se pogleda ovde, dolazi se do zaključka da u zakonu nisu date mogućnosti da ne može biti privatizovano više od 49%, nego se ide baš na soluciju 70%. Znači, interes je da kupac koji bude došao, koji kupi firmu, bukvalno automatski bude većinski vlasnik i postići će već u startu 70% vrednosti akcija. Onda se nameće pitanje da li će njemu biti interes da otkupi i onih 30% akcija koje će biti emitovane.
Znači, kada on bude imao već u startu 70%, zaposleni koji će po nekom osnovu steći akcije ili će želeti da kupe akcije svog preduzeća neće moći tu nešto specijalno da zarade niti da dobiju dividende zato što taj vlasnik neće imati interesa da kupuje - zašto bi još ulagao pare iznad tog dela kad je i onako postao većinski vlasnik i nema interesa da još više ulaže i da stiče još veći broj akcija.
Očito je da će preostali deo državnog i društvenog kapitala otići u ruke tajkuna bliskih vlastima. Kad bismo sada pogledali sve ove firme koje su privatizovane i koje su ušle u proces privatizacije, uvek se dolazi do toga da su ljudi koji su to kupili strahovito bliski današnjoj vlasti, i uopšte vlasti od 2000. godine, naročito su bliski nekim delovima ministarstava i pojedinim ministrima.
Usput, kroz ove privatizacije koje su bile urađene, sve privatizacije koje će biti odrađene daju nam sumnju da će neko tu na provizijama zaraditi velike pare i da će to biti smišljeno da bi se neki bogatili, a da će radnici ostajati na ulici. Evo, evidentno je, moje kolege iz SRS naveli su i primere privatizacija koje su loše odrađene, a i firmi koje su u stečajnom postupku, da dolaze stečajni upravnici iz vaših redova, firme propadaju i dalje i neće ni otići u privatizaciju jer neće imati šta da ponude.
Vidi se i u ovom zakonu da se nabrajaju krivična dela zbog kojih neće moći neko da konkuriše i da bude u mogućnosti da kupi neku firmu u privatizaciji, ali, s obzirom da su ljudi koji kupuju ove firme bliski vlasti, a da mogu da se smatraju da imaju osnova za nekakva kriminalna dela, što se svakim danom sve pojavljuje i u novinama, evo primer gospodina Caneta Subotića ili "Caneta Žapca", kralja duvanske mafije, firma Futura plus, protiv njega je raspisana i međunarodna poternica, pa, eto, on širi, razgranava svoj biznis ne samo po Beogradu, nego po celoj Srbiji, pa je to sad malo nelogično. Sada se pitam da li će ministar da poništi sve ove privatizacije koje je on uradio, Štampa, Politika, Futura plus, pa će jednostavno radnici koji su imali ugovore, franšize sa Politikom opet dobiti pravo na svoje vlasništvo.
Kroz ove zakone se vidi da konkurenciju možete vrlo lako da suzbijete sami ako želite. Možete da stvorite neku veštačku aferu i da onoga ko je pošten, najbolji ponuđač na tenderu, krivično osudite. Imate poluge vlasti i pravosuđa i onda možete bukvalno da eliminišete svaku konkurenciju.
Agencija za privatizaciju je dobila preveliko ovlašćenje u likvidaciji subjekta privatizacije. U članu 4. obrađujete slučajeve pokretanja likvidacije subjekata. Likvidacioni upravnik ima pravo na nagradu i na naknadu za stvorene troškove. Sad se odmah i ministar tu postavi i kaže - ministar je nadležan za posao i privatizaciju, određuje visinu nagrade i naknade.
Samim tim, znači, ministar može, iz nekih svojih subjektivnih i privatnih razloga, u interesu neke zarade, da postavi likvidacionog upravnika, da im on određuje velike troškove, da mu obrazlaže kako su to troškovi koji su se javili u poslovanju i da jednostavno stiču zajedničku korist.
Još sam hteo da kažem, u ovom obrazloženju, o razlozima donošenja zakona kaže se - dodatno imajući u vidu potrebe da se privredni ambijenti i budžet Republike Srbije zaštite od priliva kapitala koji potiče iz kriminala, korupcije ili pranja novca, uvedena su određena ograničenja u zakonu u pogledu uslova za učešće.
Sad, gospodine ministre, pitam vas, ako tu ima dokazanih činjenica, evo, rekao sam vam konkretno i za Stanka Subotića Caneta, i mnogima je, kad bi pogledali privatizaciju, koji su sad tu postali vlasnici svih firmi, znači sve oprošteno. Ono što su oni radili, to se više ne važi i njima je to sve legalizovano, oni su svi čisti. E, sad ovi novi koji se pojave, a koji vama ne odgovaraju, neće moći nego ćete vi dokazati da je tu bilo pranje novca, na koji način su stekli sredstva po kojima su kupovali i preduzeća i sve ostalo.
Ovde se baš nameće ko je podoban vama, ili ako je stranački dobar, u vašoj je stranci, vi ćete njega zaštiti, ukinućete mu svu konkurenciju i omogućiti mu jednostavno da može da radi šta hoće i da se širi na štetu ostalih preduzeća i sve ostalo.
Evo, nabrojaću vam baš konkretne primere. Pričali smo i o stečaju. Moje kolege su iznele ove podatke koje smo čuli. Juče sam bio u Prijepolju. Stvarno su došli ljudi iz "Limke", koja je bila gigant veliki, koja sada ne radi, tri godine uopšte nisu dobili platu, stečajni upravnik je određen iz Užica, rasprodata su osnovna sredstva, mašine, znači nemaju nikakvu perspektivu. Ljudi su jednostavno na ivici egzistencije. Stvarno je katastrofalno da za tri godine nisu primili platu niti imaju neku perspektivu.
Navešću primer i Obrenovca. Iz svih tih silnih privatizacija se vidi da imamo prava da sumnjamo da je ovo poboljšanje privatizacije. U Obrenovcu je bukvalno deset hiljada trenutno nezaposleno. Tu su sprovedene privatizacije u "Bori Kečiću", ''Našoj školi'', ''Posavini'', ''Komgrapu'', ''Prvoj iskri'' - Barič, PKB-u, tu su ''Dragan Marković strugara'', ''Bora Marković'' i ostale firme.
Znači, svi ljudi iz firmi koje su u Obrenovcu privatizovane su sad na ulici, naročito oni iz ''Posavine''. ''Posavina'' je velika trgovinska kuća koja je imala izuzetno dobre objekte u centru Obrenovca i po drugim mestima, koja je otkupljena zbog poslovnog prostora koji se izdaje Kinezima i svima ostalima.
Videli ste juče slučaj, dolazili su mali akcionari firme ''Posavina''. Gospođa je, od stresa i teškog života, ne primaju nikakva sredstva, jednostavno akcije su im namerno na tržištu smanjene na 500 dinara, pala ovde u nesvest, pružena joj je pomoć. Obraćali su se više puta i Ministarstvu i svemu ostalom.
Ovo što smo pričali o principu podele akcija, SRS stvarno nema ništa protiv toga da se besplatno podele akcije svim građanima Srbije od punoletnih pa nadalje, ali, samo nešto da kažem, sumnjam, gospodine Đeliću, a vi se ovako dosta dobro razumete u akcije, u dividende, kapitalnu dobit, da će građani, svi koji dobiju akcije, ovo što je gospodin pričao o edukaciji svih akcionara, šest meseci će trajati to sve, pokazalo se kroz neku genezu pojave akcija i privatizacije, uopšte brokerske kuće, da su naši građani nepoverljivi pa idu za onom logikom - bolje vrabac u ruci nego golub na grani i prodaju se brzo akcije.
Znamo da i berza počiva na sistemu ponude i tražnje – ako je veća ponuda akcija, biće im smanjena vrednost. Nominalna i tržišna cena akcija su dva totalno suprotna i dijametralno različita pojma. Možete vi da napišete da je vrednost akcija i da ćete podeliti svima po hiljadu evra, ali ne možete da diktirate berzi kako će na tržištu da se određuje cena.
Može se desiti da će na kraju, na tržištu, kada naši građani (a možemo i da sumnjamo da je ovo urađeno u marketinške i izborne svrhe), svi pohrle da prodaju te akcije jer su bukvalno dovedeni do pitanja opstanka i egzistencija im je ugrožena, da bi dobili bilo kakav izvor sredstava, pa će onda za te akcije za koje ste vi rekli kako će svako dobiti po hiljadu evra, dobiti sto evra.
Gospodine Đeliću, mogu da vas pitam, nisu svi građani stručnjaci u oblasti akcija kao vi pa ste u Meridijan banci. Ja sam taj Sekulić koji vam je stalno postavljao pitanje, pa ste vi meni odgovorili da Vlada nije nadležna da mi da odgovor i potpisali Božidar Đelić. Ja sam vama postavio pitanje.
Postavljam pitanje, gospodine Đeliću: Po kom osnovu ste dobili akcije, ili kupili, ili ste dobili za konsalting usluge koje ste pružali? Po kojoj vrednosti? Gospodine ministre, koja je bila vrednost tadašnjih akcija? Pošto ste vi bili u Meridijan banci, sigurno je uspešno poslovala, koliko je iz dobiti odvojeno u dividendu? Ako je na vaših deset miliona akcija odvojeno samo deset posto, vi ste dobili, znači imate vrednost 11.000.000.
Drugo me interesuje, pošto ste vi rekli da niste bili u sukobu i da ste to uredno prijavili, ili se posle pričalo da ste vi to prodali – kad ste prodali, koja brokerska kuća je obavila transakciju, ko je kupio, po kojoj ceni?
I, što je najbitnije za sve građane, za ove akcionare, da vidite kako treba pošteno da se radi, a ne kao ministar Đelić, nego pošteno, čim prodate akcije, odmah morate ići u svoju opštinu gde živite da prijavite da ste prodali pa će se videti da li imate kapitalnu dobit. Znači, pričam o onim akcionarima koji već imaju akcije, ja sam među njima. Mi smo istog momenta kad smo prodali morali da odemo u svoju službu prihoda da prikažemo po kojoj smo ceni nabavili akcije, kupili ili kako smo dobili, po kojoj smo prodali i da platimo 20 % poreza na dobit.
Sad vas pitam, gospodine ministre, vi živite, koliko ja znam, na opštini Zvezdara: U kojoj ste vi to opštini platili? Ako ste prodali akcije, da li ste i u kom roku uplatili porez na dobit tih 20%? Znači, po logici stvari, vi ste morali dva miliona evra protivdinarske vrednosti da uplatite. To bi se znalo i to bi se videlo. Mislim da bi vam predsednik opštine dao ključ, počasni ključ te opštine, da budete počasni građanin.
Nego, nas interesuje kako ćete vi građane da ubedite, mi nemamo ništa protiv toga da se stvarno podele akcije i da građani svi dobiju, ali kako građani da veruju da će to sve da bude pošteno i da to nije u marketinške izborne namene, kad ministar koji je ovde, potpredsednik Vlade, zovem ga ministar, navikao sam nekako da je bio ministar, kad on prvi nije pokazao i dokazao da li je pošteno dobio akcije, kako je stekao akcije, kako je stekao dividendu, po kojoj ceni je kupio, da li je platio porez na dobit kao što ostali građani plaćaju?
Kako bilo ko da veruje da gospodin Đelić, potpredsednik Vlade, stoji iza ovog zakona? On ga obrazlaže ovde prvi, a vidi se da je to čovek koji je konkretno prekršio zakon i meni odgovara da Vlada nije, kaže, nadležna da mi odgovori na ova pitanja i potpisuje Božidar Đelić. Pa, nisam ja pisao tamo nekom iz inostranstva, pa sad jurim neke druge valjda. Vama sam konkretno postavio pitanje i sad vam ponovo postavljam pitanje.
Reći ću vam i što se tiče ovih likvidacija. Evo, Železnička zadruga konkretno, njeno sedište je u Gavrila Principa u Beogradu. Ona ne radi već dve godine, zbog nekih odluka bivših ministara, sadašnjih ministara. Ljudi su tu ulagali svoje depozite. Jednostavno, Železnička zadruga je ugašena, nemaju ljudi nikakva sredstva, nemaju ništa, niti mogu da se nadaju nekoj perspektivi.
Građani se onda pitaju dokle će da se uništava sve što je dobro za građane u ovoj državi, da li će se rešiti slučaj Železničke zadruge u korist građana, tj. klijenata te zadruge, da im se isplate depoziti, ulozi kojima se ova država, odnosno ova vlast, i te kako koristi. Ako i kada se budu isplaćivali depoziti, da li će se isplaćivati sa kamatom na vremenski period za koji je država, odnosno ova vlast koristila? To je isto primer šta je urađeno.
Čujem da ste, izvinjavam se, nisam stvarno bio tu, spomenuli primer "Galenike". "Galenika" je veliki sistem bio, sigurno najjača firma u Jugoslaviji, ne samo u proizvodnji lekova. To je bio veliki gigant, a onda se pojavio onaj čudotvorac Milan Panić, podelio na "Galeniku lekove" i na "Galeniku holding".
Znate i sami kako je sve to bilo sa Panićem, šta su radili. Tu su i neke naše kolege poslanici, koji su ga zastupali pravno. Mislim na gospodina Batića, on ga je pravno zastupao. Zna se i kako su ušli u firmu 2000. godine, posle 5. oktobra, ko je ušao sa Panićem. Nije tajna da su u "Galeniku" tad upali kako gospodin Panić tako i maskirani ljudi. Upali su u "Galeniku", preuzeli "Galeniku", u džakovima su se iznosile pare i sve što su bili našli u trezoru "Galenike" su izneli i niko ni ne zna šta se tamo dešavalo. Otuđena je imovina "Galenike".
Evo, kako će se to smanjiti. Smanjuje se, a samim tim se smanjuje i vrednost svake firme. Otuđena je vrednost "Galenike". Gospodine potpredsedniče, pričali ste o "Galenici". Inače, radim već 23 godine u "Galenici", tako da znam proces, od razdvajanja na holding, gde je bio gospodin Branković i kada je "Galenika", gde je gospodin Panić, pa do svih ostalih problema koji su se dešavali, do suđenja u Parizu, Arbitraže i sve.
Postavljam pitanje: Zašto je otuđena imovina "Galenike" u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Rusiji, od ulaska DOS-a 2001. godine u "Galeniku"?
U 2001. godini, nameštenik DS-a, posle odlaska gospodina Panića i njegove ekipe, gospodin Zvonko Ostojić, uveravao je radnike da se sprema otimačina i pljačka "Galenike". Po njegovim saznanjima radnici imaju pravo na akcije u vrednosti tadašnjih 22.000 nemačkih maraka pre zamene marke u evro. U tom vremenu se sabotira izgradnja nove fabrike za čvrste i tečne oblike, koja je započeta 1995. godine na 50. rođendan "Galenike". Sabotira se i modernizacija našeg giganta pa, gledajući iz ove perspektive, postaje jasno i zašto im gospodin Ostojić ne daje novac, jer imaju profitere i "Jugohemija", "Habitfarm" i sve ostale firme, koje su to bile. Znamo svi da je prodat i "Prolek" u Beogradu, velika zgrada, i tu je bukvalno sve otišlo u neke sumnjive tokove, novac se ne zna gde je.
Sad postavljam pitanje oko "Galenike". Radnici "Galenike" su bili bukvalno, kad bi se sve to sagledalo, obmanuti tri puta za dobijanje akcija. Kako je došlo do transformacije kapitala "Galenike" (zatvoren je sastanak bio i zatvoreni tip akcija), iz a.d. u a.d.d.p., znači iz akcionarskog društva u akcionarsko društvo društvenih preduzeća, tj. akcionarsko društvo državno preduzeće u srazmeri 49%-51%.
Zatvoreni je tip akcija. Znači, dogovor do kojeg se došlo je da akcije ne može da ima više od 100 ljudi.
Postavljam pitanje: Ko su ti ljudi, među tih 100, koji imaju akcije? Ko su ti ljudi koji poseduju akcije ovog giganta? Gde su akcije od udela kapitala u "Hemofarmu", u ''Komercijalnoj banci'' i "Velefarmu"?
To je što se tiče "Galenike", koja će doći na red. Ali, jednostavno "Galenika" je firma koja je sigurno bila najjača sa lekovima, a sada se predviđa, evo, da bi znali ljudi kako će "Galenici" da se smanji dobit, kako će da se umanji vrednost "Galenike", predviđa se da se izmesti proizvodnja dela "Galenike" u Tursku i u Portugal. Sprema se da se proizvodnja ampula izmesti u Tursku, takođe i u Portugal.
Sad mene interesuje i postavljam pitanje svima da li građani Srbije imaju više poverenja u "Galenikine" lekove ili u "Galenike" iz drugih država i zemalja. Ovo je način kako se firme, kao što je "Galenika", srozavaju, smanjuje im se vrednost i jednostavno se otežava rad i život svih zaposlenih.
Evo, navešću primer JP Aerodrom "Nikola Tesla". I ono će doći na red. Znamo mi sve ove afere oko VIP salona i svega ostalog. Sada je završni udarac. Mislim da je, pošto je bio gospodin Nedeljković 2003/04. godine, pa je on nasledio VIP salon aferu, pa idemo dalje.
Sada je generalni direktor ovaj poznati, kako ga zovu ''sedmica loto'', gospodin Krišto, član G17 plus, takođe bivši direktor Narodne lutrije Srbije, koji i dalje nastavlja da se kocka ali se sada kocka sa životima i porodicama zaposlenih u tom preduzeću. Po stupanju na dužnost, posle tek desetak dana, donosi plan racionalizacije radne snage (na osnovu čega, kad ih je i onako malo zaposlenih, 600 njih), nudeći im neki program dobrovoljnog napuštanja firme, što sledi ako zaposleni ne prihvataju da dobrovoljno napuste firmu, a priprema se podela besplatnih akcija građanstvu, sad se vrši pritisak na ljude da uzmu to malo što imaju i odlaze.
Zaboravio sam da kažem, ako se to stvarno ostvari, da se prebaci proizvodnja jednog dela "Galenike" u Tursku i Portugal, ostaće 2.000 ljudi bez posla, posebno ženske populacije, koja je tamo izuzetno zastupljena, vredne su, rade, tako da je ovo baš primer kako se firme koje su dobro poslovale svode na minimum, kako se radnici ostavljaju na ulici. Građanima Srbije će dobro doći te akcije da bi preživeli, ali se plašim da neće biti ta vrednost i neće moći da dobiju tu vrednost.
Gospodine potpredsedniče, voleo bih da izađete i odgovorite na ova pitanja koja sam vam postavio, a ujedno ćete možda ubediti građane, a ne verujem, da se ovo sve iskreno radi, sa željom da se brine o građanima i da je to nešto što će doneti ravnopravnu podelu svima.
Evo, ja ću biti slobodan pa ću vam reći: da li vi znate, gospodine potpredsedniče, za stari sistem privatizacije, na primer, da su neke firme, evo konkretno "Galenika", "Fitofarmacija", imale deo holdinga tadašnjeg, sada je to akcionarsko društvo, da se delilo.
Možda je sad degutantno pričati o nekom periodu, ali zašto ne, treba reći nešto što se pokazalo u praksi kao dobra podela. Šezdeset posto je išlo zaposlenima besplatno, 30% je išlo u drugi krug i 10% je išlo u PIO. Svi ti radnici koji su kupili akcije, ili koji se nisu zatrčali da prodaju, dobijaju uredno dividende, pošto firma posluje dobro, znači odvaja se iz dobiti u dividende, pare se dobijaju.
To je princip privatizacije koji se pokazao i onda je bio dobar. Ne kažem da ga treba sad ponovo vraćati, ali vam samo kažem kako je i ranije bilo, niste vi sad došli pa nama objašnjavate šta je privatizacija i šta je sad nešto novo, kao da smo mi laici toliko. Poštujem to što ste bili u Francuskoj i sve što ste radili, ali niste pokazali na primeru dobrobiti ovoj zemlji nego samo kao dobrobit vama.
Vi ste najveću dobrobit ostvarili sebi u Meridijan banci i sada očekujem da izađete, da odgovorite javno na sva ova pitanja. Mislim da su to stručna pitanja, da nismo toliki laici da ne bismo znali šta su dividende i šta je porez na dobit i sve ostalo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Vladi Sekuliću. Za reč se javio potpredsednik Vlade Republike Srbije gospodin Božidar Đelić. Izvol'te, gospodine Đeliću.

Hvala, gospodine Mrkonjiću. Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, želim prvo da se zahvalim svim narodnim poslanicima koji su učestvovali u ovoj diskusiji. Mislim da smo napravili određeni napredak, naročito oko načina na koji će biti iskazana prava jednog broja kategorija našeg društva, zaposlenih, izbeglica. Pričali smo i o ugroženim manjinama, pričali smo o seriji potreba da edukacija i informacija budu veoma široko rasprostranjene.
Dozvolite mi da kažem nekoliko reči, zato što je to bilo i pitanje, imajući u vidu da ova dva zakona predstavljaju zaokruživanje jednog veoma važnog procesa, procesa privatizacije u našoj zemlji, da se kratko osvrnem na bilans tih prvih nekoliko godina.
Doduše, poslanik Demokratske stranke je to delimično uradio juče. Pokušaću da dam nekoliko komplementarnih informacija i da onda, ako mi dozvolite, dam nekoliko završnih reči u vezi s ovom diskusijom pre nego što se pređe na diskusiju u pojedinostima i o amandmanima.
Što se tiče privatizacije, ona je sama po sebi izuzetno složen proces. Naravno, taj proces nije lako organizovati i sve zemlje u tranziciji, ali ne samo one već i veoma razvijene zemlje, koje imaju prevashodno tržišnu ekonomiju, uvek su imale teškoće, žustre i dugotrajne debate, gde bi se ukrštale razne ideje oko modela privatizacije.
Republika Srbija je od 2001. godine sagledala ono što je početo od Ante Markovića, od određenih zakona devedesetih godina, uvažila jedan broj dobrih ideja, ali je, isto tako, kroz Zakon o privatizaciji 2001. godine donela u mnogo čemu novi model. Taj model se primenjuje od tada. Ovo je četvrta vlada koja ga primenjuje i moram da kažem da i u ovom slučaju vidimo sve što može Srbija kada iole uspostavi malo kontinuiteta u delovanju.
Privatizacija je, što akcijska, što tenderska, obuhvatila 2.154 preduzeća. To su podaci koje nam je dostavila Agencija za privatizaciju 13. decembra ove godine. Iz te privatizacije prodajna cena je 2,6 milijarde evra. Obavezne investicije su 1,2 milijarde evra, ali iskustvo je pokazalo da su skoro sva preduzeća išla daleko iznad onih minimalnih investicija koje su bile predviđene.
Veoma često imamo situaciju da investitori uočavaju talenat radne snage i mogućnosti koja otvara tržište Republike Srbije, okruženja, sve ono što otvara CEFTA o kojoj je bilo reči, isto tako i naše trgovinske veze sa Evropskom unijom, bescarinski režim (jedina smo zemlja u Evropi, i to je dragoceno, koja ima takav režim sa Ruskom Federacijom), pa sve do daljih pregovora u EFTI, a to je tržište slobodne trgovine sa severnom Evropom, Švajcarskom. Uveliko idu i pregovori za slobodnu razmenu sa Ukrajinom, Belorusijom i Turskom.
Na taj način otvaramo sve mogućnosti da oni koji investiraju u Srbiji imaju veliko tržište na koje mogu da izlaze bez ikakvih teškoća. Dodatno, socijalni program u iznosu od 276 miliona evra. Tačno je da je bilo problema, ali su uglavnom, u ogromnom broju slučajeva, ti socijalni programi u potpunosti ispoštovani.
Treba reći da to ne pokazuje ni deo efekata privatizacije. Naravno, iz ovog je došlo novca u budžet Republike Srbije, ali podsetimo se, i u budžet AP Vojvodine. Posle podmirenja obaveza, pola novca je išlo u taj budžet. Isto tako, što se tiče lokalnih samouprava, za aukcijsku privatizaciju, novac je išao isto i u te budžete. Tako da su razni nivoi vlasti imali direktnog finansijskog efekta od ove privatizacije.
Ove cifre ne pokrivaju celu realnost, jer imamo uporedo i proces privatizacije našeg finansijskog sektora. Procena je da je nešto više od milijardu evra prihodovano od prodaje državnih udela u bankama. Videli ste pre koju nedelju, Vlada Republike Srbije je imala veoma korektnu transakciju za DDOR.
Podsetiću da je 2003. godine ta firma bila na ivici preuzimanja od strane inostranih fondova za sumu od šest do osam miliona evra i videli smo da je privatizovana po ceni koja je četiri puta nominalni kapital, 1,9 puta premija od prošle godine, što je za 30% bolje od proseka istočne Evrope i ukupna vrednost te firme je 264 miliona evra.
Na to treba dodati i efekte koji su dobijeni kroz druge forme svojinske transformacije. Shvatam da je to tako i nije tačno da nema socijalne inteligencije.
Naravno da su, kada govorimo o stečaju i likvidaciji, to sve teške stvari, međutim treba priznati da smo imali nekoliko veoma jasnih primera, kao što su nedavno bile Robne kuće Beograd ili RTB Bor, što se trenutno završava, gde kroz taj proces država i državni organi dolaze do sredstava, kroz podmirenje zaostalih dugova. Tu su prihodovana veoma značajna sredstva. Da ne spominjem specijalni slučaj mobilne mreže 063, koja je pojedinačno i najveća transakcija od skoro 1,5 milijarde evra.
Kada sumiramo, vidimo da je privatizacija i svojinska transformacija u Srbiji bila momenat direktnog prihoda od ne manje od pet milijardi evra u našoj zemlji. To je izuzetno značajna cifra za jednu zemlju kao što je Srbija i pokazuje da se ona odvijala u dobrim okolnostima sa velikom dozom konkurencije.
Međutim, prodati apsolutno nije krajnji cilj. To je samo sredstvo da se dođe do veće efikasnosti.
Želim da kažem, zato što se o tome malo pričalo, da je prošle godine, prvi put posle 15 godina, privreda Republike Srbije napravila profit, i to od sto milijardi dinara. Prvi put je u domenu privrede Srbija napravila profit, a sudeći po naplati poreza na profit, ove godine će taj profit biti veći za nekih 50%. Tu vidimo napredak.
Imenovanje vlasnika je samo način da se prepozna ljudska priroda, da onda onaj koji je vlasnik ima interese, pažnje i energije da se više bavi problemima tog preduzeća. Društvena svojina, svačija i ničija, nije bila rešenje. Nije sve bilo loše u njoj, ali privatna svojina se pokazala kao superiorna tamo gde joj je mesto. Zbog toga možemo reći da se među prvih deset izvoznika Srbije nalaze, sa dva izuzetka, privatizovane firme. One su baza daljeg napretka naše zemlje.
Napokon, kada dođemo do cifre od 5,3% u proseku prosečnog privrednog rasta od 2001. do 2006. godine, cifre koja neće biti manja od 7% ove godine, a predviđen je privredni rast od 6% sledeće godine, to je, poštovani narodni poslanici, rekord Evrope.
Slažem se, krenuli smo sa dosta niskih grana. U momentu kada budemo imali još veći privredni rast, kada budemo imali veći bruto domaći proizvod po stanovniku, te stope će biti teže realizovati, ali se ipak nadam da se niko neće žaliti što Srbija sada ima ovakve performanse i da, uprkos mnogobrojnim problemima, ona nastavlja da privlači pažnju.
Samim tim, to je moja završna reč o ovim zakonima, mi ovim izmenama i dopunama zakona prihvatamo da nijedan proces ne može biti perfektan. Tu ću odgovoriti na nekoliko pitanja.
Tačno je u to vezi s "Vojinom Popovićem". O tome smo pričali, imaćemo odgovarajući sastanak u vezi s tim. Što se tiče "Magnohroma" u Kraljevu, dat je konačni rok 17. decembar ove godine da investitor u potpunosti izmiri sve obaveze koje se tiču socijalnog programa i investicija. U protivnom, 18. decembra će biti raskinut taj ugovor i ići će se u pronalaženje boljeg strateškog partnera za tu firmu. Naravno, veoma smo zabrinuti oko situacije u "Magnohromu", i generalno u Kraljevu, jer je tu serija teških slučajeva kojima ćemo se još dodatno baviti.
Kada kažemo da je raskinuto ukupno oko 15% ugovora, to je izuzetno dobra performansa i to znači da je 85% slučajeva u potpunosti bilo sprovedeno u okviru onoga što je bilo predviđeno. Znači, skoro devet slučajeva od deset, a na onom 1,5 slučaju od deset koji nije u potpunosti prošao onako kako se očekivalo, bilo je tu u stvari mnogo više manjih nego većih preduzeća, tu se postupilo tako, i raskidanje ugovora je poštovanje ugovora. Jednostavno, kada se ne ispoštuje ugovor, deo ugovora je i raskid. Na taj način pokazujemo da se vlasnici posle kupovine preduzeća moraju ophoditi na korektan način.
Dozvolite mi da kažem nekoliko završnih reči o ova dva predložena zakona. Iskreno se nadam da će sve parlamentarne stranke podržati ove zakone. Oni su jednostavno, s jedne strane, mogućnost da se zaokruži jedan veoma bitan proces i da se istovremeno isprave određene teškoće koje bi mogle da se jave u pravičnom, korektnom i transparentnom zaokruživanju tog procesa. To je što se tiče prvog zakona.
Što se tiče drugog zakona, hajde da zajedno ponudimo ovu šansu našim građanima. To je više od pola našeg stanovništva. Možemo u ovom momentu da damo veliku šansu i nekoliko diskutanata je o tome pričalo.
Naravno, ovaj zakon nije cilj sam po sebi, nego je jedno sredstvo da se ubrzaju tri velika procesa. Ukoliko prihvatite, a nadam se da ćete svi prihvatiti, imaćemo još diskusija oko amandmana, da dobijemo podršku svih poslaničkih grupa, zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu nadoknadu koju građani ostvaruju u procesu privatizacije, na taj način ćemo zajedno otvoriti mogućnost za otprilike četiri miliona naših građana, punoletnih, koji imaju naše državljanstvo, koji imaju prebivalište u našoj zemlji, pričali smo o specifičnim situacijama i trudićemo se da, što se tiče privremeno raseljenih sa Kosova i Metohije, izbeglica i manjina, Romi, koji ponekad nemaju u potpunosti utanačene sve papire, da rešimo i te probleme, tako da svi mogu istovremeno da realizuju sopstvena ekonomska prava.
A pošto je ovo vezano i sa glasačkim pravom, to je dodatni podsticaj da se sve veći broj naših građana uključi i u politički i u javni život naše zemlje. To će ojačati demokratiju.
Uz to, bilo je pitanja kada će oni uspeti da dobiju te akcije. Čim usvojite ovaj zakon, krenuće pripremna radnja. Pošto se radi o ogromnom broju građana, sigurno će u to biti uključena Pošta, a i serija drugih državnih, isključivo državnih institucija, za evidentiranje naših građana, koje neće biti duže od šest meseci.
To će biti veoma široko komunicirano, ne samo u sredstvima javnog informisanja, ona dostižu do velike većine naših građana, ali ne do svih, biće upotpunjeno akcijom na terenu, tako da će ova informacija i mogućnost da građani dođu do svojih prava, doći do svih adresa, i u najzabačenije selo, tamo gde nema televizije, tamo gde ima ljudi koji, nažalost, žive u svojevrsnoj formi autarhije. Na taj način ćemo ojačati vezu između naših građana i ovog procesa tranzicije.
Pitanje je bilo: Da li imate neki savet za građane? Da li je tačno da će ovo biti 1.000 evra? Vlada Republike Srbije je izvršila konzervativnu procenu vrednosti ovih preduzeća i predviđenom dinamikom dolaska na tržište ovih akcija.
Prvo što želim da kažem je da, poučeni iskustvima podele besplatnih akcija u drugim zemljama, je u ovom zakonu veoma jasno naznačeno da nijedan posrednik, a najmanje oni koji žele, kao što smo čuli tokom ove diskusije, da naplate 600 dinara od građana da se evidentiraju, ne budu to u stanju.
Imam poruku za sve građane Republike Srbije koji će ostvariti pravo kroz ovaj zakon: ne prihvatajte nikakvu ponudu bilo kakvog posrednika. Jedini zakonski utemeljen, a istovremeno apsolutno i kompletno besplatan način da ostvarite vaša prava, biće kroz mehanizme koje će Vlada Republike Srbije odrediti čim se izglasa ovaj zakon i koji će biti veoma široko komunicirani. To će, verovatno, za veliki broj građana biti kroz jedan jednostavni obrazac koji će popuniti, uz ličnu kartu, na šalterima Pošte, ali biće eventualno još dodatnih mehanizama da građani, počevši od momenta primene ovog zakona, pa najmanje šest meseci, budu u stanju da se evidentiraju.
Dodatno želim da kažem svim građanima, a i zaposlenima i bivšim zaposlenima u javnim preduzećima: ne prihvatajte bilo kakvu ponudu bilo kakvog posrednika, bilo da je to neko iz vašeg okruženja, bilo da je neko ko se predstavlja kao izaslanik Vlade. Niko od njih nema nikakva ovlašćenja.
Promet vašim akcijama i pravima na te akcije, pa i poklon na te akcije, zabranjen je sve dok se ove akcije ne pojave na tržištu Beogradske berze i ne prođe šest meseci da se utanači tržišna cena. To nije paternalizam, već način da se izbegnu veliki skandali, koncentracija koja se dešava na nivou tržišta. Na ovaj način ćemo vas, građani, zaštiti.
I vi ćete zaštiti sami sebe na taj način što ćemo za svako od ovih preduzeća imati, prvo, jednu transakciju koja će biti ili dokapitalizacija ili inicijalna ponuda akcija tih preduzeća na berzi ili strateško partnerstvo sa određenim partnerima koji će nedvosmisleno utanačiti cenu i vrednost koja će doći kroz žustru konkurenciju među profesionalnim investitorima za jedno takvo preduzeće. Na taj način ćemo imati jasnu cenu po kojoj treba da se trguje.
Ako me pitate kada će ljudi dobiti ta prava, dozvolite da prvo usvojimo strategiju privatizacije ovih javnih preduzeća. Za svako preduzeće ponaosob će biti ustanovljena dinamika.
Očekujem da već pri kraju sledeće ili početkom 2009. godine naši građani budu u stanju da trguju svojim akcijama. Te akcije neće doći u jednom mahu, već za onaj novac koji se već nalazi, zato što je 68 preduzeća već deponovalo akcije u Privatizacionom registru. Procenjena tržišna vrednost na nekih 200-250 miliona evra, podeljeno na četiri miliona građana, ne bi bila posle prodaje tih akcija ekonomična. Moguće je da, u slučaju da je prodaja, ili pak transakcija i vrednost tog preduzeća bila manja od 200 miliona evra, Vlada predloži da se, posle prodaje tih akcija, podeli prihod od tih akcija u dinarima.
To je ono što će biti utanačeno. Imaćemo registar gde će građani dobijati što akcije, što novac. O tome ćemo mnogo pričati. Ako ima šest preduzeća, to znači da će broj puta kada će svaki građanin dobiti nešto iz ovog programa biti najverovatnije šest. Ali, moguće je, ukoliko neka transakcija bude suviše mala, da se ona kombinuje sa nekom koja će biti veća. O tome ćemo, naravno, sigurno veoma obilato razgovarati, obaveštavati i u ovom domu pričati u toku sledeće tri godine.
Naravno, za tri velika preduzeća, NIS, EPS i Telekom, to će sigurno biti odvojene transakcije i građani će dobijati akcije odvojeno za svako od tih preduzeća.
Moram da kažem da 1.000 evra nije garancija, ali to je konzervativna procena. U pravu su diskutanti koji su rekli da su oni koji su bili u mogućnosti da sačuvaju akcije tako vrednih preduzeća posle ubirali veoma značajne dividende.
Ova preduzeća o kojima govorimo, EPS, NIS, Telekom, Galenika, Aerodrom Beograd, JAT – to su sva preduzeća koja imaju stabilna tržišta, koja imaju izvesnu budućnost i samim tim su, kao što se vidi proteklih nekoliko godina, apsolutno u stanju da daju i dividende jer već neka od njih to i daju.
Akcija i prihod od akcija, to je i prodaja na tržištu i prihod od prodate akcije, ali su istovremeno drugi prihod od akcije dividende koje možete ubirati i koje za visokokvalitetna preduzeća veoma često dovode do toga da pravilna odluka bude da se akcija sačuva i da se ubira prihod od dividende, čekajući da vrednost ovih preduzeća poraste.
Ne želim danas oko te vrednosti da dajem nikakvu procenu niti savet. Deo tržišne ekonomije je da svaki građanin odluči za sebe kako će raspolagati sopstvenom imovinom.
Međutim, naša odgovornost je isto da kažemo da je, što se tiče ovih preduzeća, iskustvo pokazalo da, ukoliko je predviđeni privredni rast 6-7% u godinama koje dolaze, u svim zemljama u tranziciji preduzeća ovog tipa, a neka od njih su kvalitetnija od onih koja su bila u drugim zemljama u tranziciji, rasla su brže od same privrede, pa ako je rast 6-7%, mislim da će rast prihoda, a samim tim verovatno i profita tih preduzeća biti u dvocifrenom iznosu.
Tako da nema trgovine do momenta kada akcije izađu na tržište i posle šest meseci. Na taj način imamo mogućnosti da niko ne prevari naše građane, da oni znaju čime raspolažu, kakva je cena i da onda sa svim informacijama odluče kako će raspolagati sopstvenom imovinom.
Bilo je ideja da se ove akcije podele po nekom drugom ključu, ali, na kraju krajeva, kao dobar stari princip demokratije, koji možda nije najbolji, ali je sigurno najmanje loš sistem organizacije jednog društva, podela po principu jedan punoletni građanin - ista prava. To je ono što smo utvrdili.
Što se tiče zaposlenih i bivših zaposlenih u tim preduzećima, ponavljam zato što je tu bilo nekoliko novina prema onom tekstu koji ste prvobitno dobili, zbog dodatnog socijalnog dijaloga, procena je da će svaki zaposleni, bivši zaposleni, u proseku dobiti 4.000 evra, to je konzervativna procena, 200 evra po godini radnog staža, na bazi procenjene tržišne vrednosti preduzeća pre njegove privatizacije.
Posle socijalnog dijaloga, to su bile inicijative i oko toga smo saglasni (nema autorskih prava, jer niko nema autorska prava na socijalni dijalog) prihvaćena je mogućnost u samim preduzećima da izaberu tzv. bonus ili da dobiju novac umesto akcija. To se briše na zahtev samih sindikalaca i prihvatili smo mogućnost da, ukoliko su već ostvarili određena prava u društvenom preduzeću koje je prošlo kroz proces privatizacije, to ih ne eliminiše iz mogućnosti da ostvare prava na akcije u sopstvenom preduzeću ukoliko su radili u njemu.
Ako je neko radio pet ili šest godina u jednom preduzeću, ostvario pravo u jednom preduzeću, a posle toga proveo 15-16 godina u NIS, EPS ili bilo kom pravnom prethodniku tih preduzeća, jer sada je to ovim amandmanima bolje precizirano, neka od tih preduzeća su doživela statusne promene, to je nešto što je moguće i oni će na isti način kao i svi drugi zaposleni i bivši zaposleni u javnim preduzećima ostvariti svoja prava. To je prvi deo.
Drugi deo se tiče samih promena u tim javnim preduzećima. Mnogobrojni diskutanti su bili apsolutno u pravu. Ovaj zakon će biti inicijalna kapisla i isto tako, ako smo metronom koji će davati ritam za promene u javnom sektoru naše zemlje, javna preduzeća će morati da pripreme mnogo jasnije finansijske izveštaje. O tome je bilo dosta priče. Javna preduzeća više neće imati nikakav izgovor da primanja bilo koga, u upravnim odborima ili pak rukovodećih kadrova, budu sakrivena od očiju javnosti, jer će onda četiri miliona građana uz Vladu tražiti prozirnost i transparentnost u njihovom poslovanju.
Ovaj način, gde ćemo većinu našeg stanovništva uključiti u ove promene, isto će biti ona veza koja do sada nije postojala između naših građana i javnih preduzeća – EPS-a, NIS-a, Aerodroma. Ta preduzeća će imati mnogo veći pritisak da budu efikasnija, ali istovremeno mnogo veću podršku da budu bolja, jer onda neće biti više samo odluka i procena nekog birokrate ili političara da li treba razvijati to preduzeće, već će milionski broj naših građana hteti da njihove akcije vrede i da ono što je nacionalno blago bude unapređeno.
Ja tu vidim za našu zemlju, za ta javna preduzeća, jednu ogromnu šansu, da pitanje cene usluga tih javnih preduzeća, njihovog poslovanja, postane pitanje nacionalne debate i siguran sam da će na taj način imati mnogo veći pritisak da budu još bolji, da budu poslovno-regionalni lideri, kao što je Telekom počeo da radi, kao što naš EPS ima šansu da uradi. Za svako od tih preduzeća ići će se na jednu transparentnu odluku oko optimalne forme privatizacije, ni na koji način ne pokušavajući da se brani bilo šta drugo no nacionalni interes naše zemlje.
Treći, sada naizgled možda najmanje važan, ali videćemo kroz vreme, jedan izuzetno važan efekat ovog zakona će biti širenje akcionarstva u našem društvu. Zašto je to važno? Nezahvalno je proceniti koji će procenat naših građana koji budu ostvarili ova prava hteti u samom startu da proda sopstvene akcije.
Moj iskreni savet, u smislu socijalne empatije, ako hoćete, neko je prozvao za to mene i Vladu, jeste da sačuvaju ove akcije ukoliko mogu. Ovo su najkvalitetnije akcije koje bilo koja zemlja može ponuditi svojim građanima. Nema predvidivih. Možda ima nekih preduzeća koja će brže rasti, ali ovo su najstabilnija preduzeća koja ima naša zemlja, jer žive od potrošnje svih građana i cele privrede. Samim tim one su u kompletnom skladu sa razvojem naše ekonomije, bez izuzetno iznenađujućih pokreta na gore ili na dole, stabilna su. To je oslonac u smislu akcionarstva koji je najbolji mogući za početak uvođenja velikog broja naših građana u ove finansijske tokove.
Narodni poslanici koji su govorili o rizicima koji postoje zato što veliki broj naših građana nema dovoljno znanja u ovoj materiji apsolutno su u pravu. Ali, hajde da pogledamo ovaj zakon i ovaj proces iz jednog drugog ugla.
Hajde da ga pogledamo kao ogromnu šansu, ogromnu mogućnost da svi naši građani, jer će toliki biti interes oko ovih akcija da će i sama sredstva javnog mnjenja, i štampa i mediji, i serija ljudi koji će od ovoga napraviti sopstvenu profesiju da bi savetovali ljude u momentu trgovanja i širenja naše industrije finansijskih usluga, sve to će dovesti do toga da će srpski građani u našem okruženju, u ovom delu Evrope, a u to ćemo svi zajedno uložiti velike napore, biti najedukovaniji, najpronicljiviji i najmudriji oko odnosa koji se tiču ovoga. Samim tim, to će biti najbolja moguća kampanja edukacije i upoznavanja sa mehanizmima tržišne ekonomije koje bilo koja zemlja može poželeti.
I neće mnogo koštati, za one koji to pitaju , niti će ovaj proces mnogo koštati. A dobit se meri milijardama, jer istovremeno kada govorimo o otvaranju izlaska na tržište tih preduzeća, govorimo o mogućnosti da ona dođu do veoma značajnih sredstava za sopstveni razvoj.
Što se tiče "Galenike", naravno da "Galenika" u ovom momentu ima mogući sindicirani kredit od 60.000.000 evra da napravi fabriku čvrstih farmaceutskih proizvoda. Eventualna dokapitalizacija će omogućiti da dođe do sredstava da napravi fabriku ne u Turskoj nego u Srbiji, da na taj način bude efikasan konkurent u domenu tečnih farmaceutskih proizvoda, da bude, kao što je nekad bila, lider u domenu farmaceutske industrije u ovoj zemlji.
Što se tiče Aerodroma, neće biti nikakve većinske prodaje našeg aerodroma, ali će kroz dokapitalizaciju imati sredstva da ravnopravno učestvuje sa određenim partnerom kroz međunarodni tender, da grade zajedno jedan veliki kargo centar koji će od našeg glavnog grada, samim tim i Srbije, napraviti logistički centar Balkana.
Naš Telekom će moći da refinansira zaduženje koje ima i da ide dalje u širenju u regionu. EPS će doći do sredstava da dalje širi sopstvenu mrežu, da ide u region, da bude u stanju da izgradi nove kapacitete, da izvrši sopstvenu diversifikaciju ka obnovljivim izvorima energije. Niko nije rekao da je EPS firma koja proizvodi samo električnu energiju iz lignita i hidropotencijala, već treba i ona, za sopstvenu budućnost, da krene u alternativne forme proizvodnje električne energije.
Ako razmotrimo NIS, jasno je da u ovom momentu ima značajne potrebe za modernizaciju rafinerija. Vidimo nekoliko veoma snažnih regionalnih lidera u ovom domenu.
Sigurno je optimalno za NIS da se pronađe određeni strateški partner. Vlada Republike Srbije će sve uraditi da to bude u interesu svih naših građana.
Poštovani narodni poslanici, ovo nije kraj priče o privatizaciji. Ostao nam je jedan veoma bitan zakon koji još nije donesen, a to je zakon o denacionalizaciji, tj. restituciji. Istovremeno mogu da kažem da je Ministarstvo finansija pripremilo zakon, on se nalazi u javnoj debati.
Na ovaj način će naša zemlja do kraja 2010. godine, a to znači u rekordnom roku od 10 godina, uspeti da zaokruži privatizaciju društvenog sektora, da zaokruži proces, onaj najteži, preduzeća koja idu kroz restrukturiranje, likvidaciju, da zaokruži u potpunosti privatizaciju i restrukturiranje finansijskog sektora, da izuzetno snažno pokrene promene i delimično otvaranje kapitala javnog sektora na taj način da će biti najkonkurentnija u ovom delu Evrope.
Očekujem, poštovani poslanici, ako budemo u prilici da se vidimo krajem 2010. godine, obećavam, ovde u Skupštini, da ćemo imati veoma pomnu analizu i diskusiju o efektima ovog zakona. Budite uvereni da će njegovi efekti biti izuzetno pozitivni, još bolji od ovoga što je privatizacija do sada uradila.
Na ovaj način bacamo temelje sledećeg perioda ekonomskog razvoja naše zemlje. Kroz ovaj zakon ćemo doći do sredstava da značajni broj kapitalnih i infrastrukturnih projekata i objekata izgradimo. Ova decenija će, uz sve njene izazove i teškoće, ja sam u to duboko uveren, i ova dva zakona su integralni deo tog projekta, biti zabeležena kao decenija kada je Srbija uspela da se iščupa iz siromaštva, kada je uspela da otvori perspektive za ogromnu većinu njenih građana i uspostavi tržišnu ekonomiju koja je istovremeno i socijalno odgovorna.
Hvala vam puno na vašoj pažnji i nadam se da ćete svi glasati za ovaj zakon.

Zahvaljujem potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću i njegovim saradnicima na iscrpnom ekspozeu.
Po Poslovniku se za reč javio narodni poslanik Vladan Batić. Potom Milisav Petronijević, a potom narodni poslanik Zvonko Stević.

Po članu 200. mora se odgovoriti. Nemojte bežati, potpredsedniče Vlade. Morate da odgovorite na pitanje. Zašto bežite od istine, gospodine Đeliću?
Vidite kakvog potpredsednika Vlade Srbija ima, onoga koji obmanjuje i laže. Gospodin Đelić je ubrzao kao mali miš.
Gospodinu Đeliću sam postavio jasno pitanje koje, po članu 200. Poslovnika, traži odgovor i to odmah. A pitanje je bilo prosto.
Pošto nije tu gospodin Đelić, doduše, više nema tu nikoga ni iz DS, sa izuzetkom jednog ili dva poslanika, molio bih vas da mu prenesete, jer gospodin Đelić se ponaša kao glavni promoter kampanje gospodina Borisa Tadića, a biće vrlo neprijatno u toj kampanji kad ljudi budu pitali Borisa Tadića: Da li je tačno da je vaš promoter, glavni čovek u vašoj kampanji, potpredsednik Vlade, učestvovao u privatizaciji preduzeća "Trebič" iz Sokobanje, preko svoje firme koja se zove "House of Europe invest B.V." iz Vasenara u Holandiji, sa čovekom koji je član duvanske mafije i koji se trenutno nalazi u pritvoru?
To pitanje traži odgovor. Firma gospodina Đelića imala je u privatizaciji preduzeća "Trebič" iz Sokobanje udeo od 48,5%, a to je podrazumevalo hotel "Sunce", restoran "Konaci" i 1.200 hektara zemlje u Sokobanji. Ovo je sve na osnovu podataka iz Agencije za privredne registre. Kada je gospodin Đelić ušao u kampanju za premijera, onda je brže-bolje taj njegov udeo prenet na firmu "The Galileo limited" sa Devičanskih ostrva. Onda sve ove kilometarske priče, perspektive, idile, megaprojekti, zaklinjanja u srećnu budućnost...
Kakva 2010, kako da se vidimo 2010? Ako Srbija do tada bude pravna država, gospodin Đelić ne samo da neće biti u parlamentu, nego će biti na jednom drugom mestu gde će moći da razmišlja o kriminalu koji ostavlja za sobom. Tek ćemo da pričamo o njegovim udelima u okviru firme "Citadela", "Mitea", "Energoprojekt" itd. To vam obećavamo. To će biti kampanja, jer se istini mora pogledati u oči, ma kakva ona bila, pa čak i kada ste ortak sa jednim od šefova duvanske mafije.