Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2007. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 95 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni sednici da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Mujo Muković i Balint Pastor.
Ovo čekanje je bilo i zbog toga što se veći broj poslanika javio sa terena, ljudi ne mogu da stignu zbog klizavih puteva, stići će.
Prelazimo na 2-3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O PRIVATIZACIJI i PREDLOG ZAKONA O PRAVU NA BESPLATNE AKCIJE I NOVČANU NAKNADU KOJU GRAĐANI OSTVARUJU U POSTUPKU PRIVATIZACIJE (nastavak)
Nastavlja se po podsetniku za zajednički načelni pretres 2. i 3. tačke dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Momčilo Duvnjak. Nije prisutan.
Još jedna stvar, ovo je sada moja ljudska dužnost, našoj koleginici Jorgovanki Tabaković umro je suprug i ovim putem izražavam i njoj i njenoj porodici saučešće.
Da li je u sali Milorad Buha? Nije. Sreto Perić? Nije. Srboljub Živanović? Nije. Božidar Koprivica? Nije. Dakle, niko iz SRS.
Prvi govornik je onda narodna poslanica gospođa Vesna Pešić. Izvolite.

Poštovani poslanici, uvaženi gospodine potpredsedniče Vlade, u principu nisam protiv toga da privatizacija teče takvim tokovima da i građani učestvuju u privatizaciji, ali postavljaju se legalna pitanja - šta se deli od aktive, u jednom kontekstu koji smo videli kada je reč o budžetu, da mi već delimo, a drugim rečima, ako plate rastu i pravi se deficit zbog rasta plata, mi već trošimo ono što nismo zaradili, znači, mi u stvari već delimo. Ne razumem da li je ovo nekakva dodatna socijalna mera, jer podela je već tu.
Drugo što me interesuje, to je da je zemlja prezadužena. Neću sada da ulazim u to da li će tu biti neka finansijska kriza, da li ćemo pasti u dužničku krizu kao zemlja, to ja ne znam, to će ekonomisti da preračunavaju, ali postoji ogroman dug. Ko će to da vraća? Neke generacije moraju da vraćaju te dugove.
Ako se sve to uzme u obzir, da mi trošimo nezarađeno, da zemlja ima ogromne dugove i da aktivu neku koja bi došla tu oko prodaje određenih akcija, da to treba da podelimo, zaista, ovo ne može drugačije da se tretira nego kao neka vrsta socijalne mere. Znači, iz privrede, iz privatizacije, mi to praktično pretvaramo u potrošnju. Volela bih da mi se objasni zašto se pretvara u potrošnju i nekako mi se čini da su to poklon paketići za Novu godinu.
Pored toga, kada sam pročitala ceo ovaj zakon, a sinoć sam ga ponovo veoma detaljno čitala, htela bih da upozorim na jednu neverovatnu stvar, da ovaj zakon treba da stvori jedan strašno veliki državni biznis. Kada je bilo reči o budžetu, već sam o tome govorila, da smo mi napravili jednu državnu klasu, partijsko-državnu klasu, koja je ovde, ako pogledate, od javnog poziva četiri miliona ljudi.
Samo da vam kažem, ne znam zašto četiri miliona pošto se tu pominju neki birački spiskovi, gospodin Đelić je rekao da čim to primiš, kada imaš 18 godina, trčiš da se upišeš u birački spisak, da pokažeš svoju građansku dužnost. Obično se u pristojnim zemljama to vezuje za plaćanje poreza. Glasaš kada platiš porez. Vezivanje za birački spisak, takođe, deluje prilično misteriozno.
Ako se kaže četiri miliona ljudi – zašto četiri miliona? Imamo glasača šest i po miliona. Ako, recimo, računamo da je milion ljudi dobilo akcije i da je već po nekom osnovu učestvovalo u podeli akcija, onda mislim da je to pet i po miliona ili pet miliona. Ali, ne vidi se. Znači, cifra nije objašnjena.
O ovoj cifri govorim zbog toga što je tehnologija ove podele jedan ogroman posao. Pazite, to su milioni ljudi koje treba opsluživati. Treba raspisati javni poziv, pa postoji Centralni registar gde se morate registrovati, pa po svakoj toj milionskoj prijavi neko treba da odlučuje, da li je vaša prijava u redu ili nije u redu, da niste dobili, da možda nemate pravo, pa se onda žalite ministru, pa ministar mora da ima administraciju koja će po tome da odlučuje, pa na kraju imate upravne postupke, pa onda to čitamo na internetu.
Većina ljudi u Srbiji nema internet, pa su onda rekli da ćemo čitati one koji su objavljeni u "Službenom glasniku", pa moramo da kupujemo i da trčimo po "Službeni glasnik", a isto treba da se objavi u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Srbije. Ko će da dobije taj biznis? "Službeni glasnik". A koji je dnevni list? Čak vidim neke koruptivne elemente u ovom zakonu, jer se to treba distribuirati na jedan ovakav način.
Znači, to je jedna ogromna mašinerija. Molim vas lepo, ko će da kaže o troškovima? Niko troškove ovoga nije izračunao. Niko ne kaže koliko će da košta ovaj biznis. A suma je relativno mala, pitanje je da li će je uopšte biti.
Odmah ću dokazati koliko je ta stvar ozbiljna. Troškovi su nepoznati. Sume su veoma male. Ogromna je procedura. Šest meseci treba da se prijavljujemo. Treba da ponižavamo naše građane, da se tuku tamo da bi se prijavljivali i podnosili tu prijavu – to će žalosnije da izgleda od svega. Država mora da obezbedi brokere, dilere. Kome na svetu država plaća brokere?
Gospodine Đeliću, skrenula sam vam pažnju, pogledajte ponovo ovaj zakon. Toliko je toga što država treba da plati. A kada država nešto plaća, mislim da su, poštovani građani, toliko smo naučili, eto, znači, da mi plaćamo. Sve što država plaća, plaćamo mi. Država nema nikakve svoje druge prihode, nego javna dobra, naša dobra, porez, PDV itd. Znači, ovi troškovi nisu izračunati. Zaista sumnjam da je to jedna prevara, da će to biti poniženje građana i da ovakve milionske transakcije, koje se ovde vrše, zaista nemaju nikakvog smisla.
Pored toga, naglasila bih da je naša tranzicija, odnosno privatizacija, bila veoma netransparentna. Prodavalo se burazerski, pola-pola, provizije, nisu se poštovali ugovori.
Radnici su dovedeni u jezivu situaciju. Neki su sekli ono što kupuju, staro gvožđe, stave katanac, prodaju to gvožđe i više im se to isplati. Znamo kako je to sve izgledalo. Nikada nismo čuli koliko ministara je učestvovalo u toj privatizaciji, koliko akcija oni imaju. Sada se nudi jedna linearnost i to me posebno zabrinjava, zato što vidim da je ovde reč o jednoj socijalnoj meri.
Znači, mi ćemo da podelimo nešto, nekih 60, samo da opomenem građane, u članu 1. kaže - deliće se udeli iz 68 preduzeća, gde država ima 15% vlasništva. U svih tih 68 preduzeća, ovih 15% resto što je ostalo, što će verovatno većinski vlasnik već da kupi po bilo koju cenu, tih 68%, to su ti udeli za novčane naknade.
Prvo, tehnologija, opet, gospodine Đeliću nije mi jasna. Da li kod svake te prodaje od tih 68 preduzeća, tih 15%, što će to neko da kupi, i po kojoj ceni, to se uopšte ne zna, jer ovde kod javnih preduzeća je druga situacija i možda zaista može da se prati cena akcija, i da li će svakome od tih 15% odmah da se deli na te milione ili će to negde da se stavi, pa će posle toga da se deli? Tehnika te podele tu nije potpuno jasna, ali, ako je socijalna mera, a meni se čini da jeste, onda ova linearnost koja se ovde predviđa, meni zaista izgleda potpuno nenormalno.
Kada je reč o javnim preduzećima, vi znate,, i ovde je juče pročitano da su neki to što su bili u javnim preduzećima preko partijske linije, i dan-danas jesu, strahovito mnogo naplatili. Direktor ''Galenike'' ima 600.000 dinara platu i sada će on, po osnovu zaposlenosti, da primi još 4.000 evra. Naravno, pod uslovom da do toga dođe.
Dakle, nema smisla ova linearnost. Ako je reč o socijalnoj meri, ako tu treba neko da dobije da kupi par cipela, pošto ne može da ulaže, nema tu nekog biznisa i svega ovoga, pa pošto će da kupi par cipela deci, jedan će cipele, jedan će u kafanu, jedan će ovamo, drugi će onamo, i kada se pocepa taj par cipela, to vam je u stvari to.
Ako je to kupovina para cipela, kako se meni čini da jeste, onda zaista ne razumem zašto se to deli linearno, pa će i ovi bogataši sada, koji su nas opljačkali u toj privatizaciji, da stanu kao građani - jedanput sam učestvovao ovako, a onda ću i tu da stanem u nekakav red.
Znači, ako je socijalna mera, molim vas da se to definiše kao javni interes i da onda ide fokusirano kao socijalna mera.
I da vam kažem nešto - kada kažete da će zaposleni dobiti više, pa zar oni nisu bili plaćeni za svoj rad? Zar oni nisu besplatno išli kod lekara? Prvo, cela ta priča meni ekonomski izgleda potpuno suludo. Vidimo da su neki bili preplaćeni tu, pa iako su preplaćeni u Telekomu, NIS-u, to su ogromne plate, sada će da dobiju i po osnovu toga što su bili zaposleni. Mera je socijalna, deliće se 150 ili 200 evra. Mislim da tako nešto zaista nema nikakvog smisla.
Za kraj, pošto zaista možemo čitati, stoji redom koliko tog državnog biznisa ovde ima, koliko se tu računa ogroman porez birokratije koju ćemo mi da plaćamo, a troškovi tu uopšte nisu obračunati.
Drugo, kada je reč o članu 18, o javnim preduzećima, pogledajte, zašto je stavljeno – Aerodrom se prodaje? Molim vas da mi se to objasni. A znate šta je Aerodrom, najskuplje su vam sada aerodromske takse. Zašto da se proda Aerodrom? I koji je to privatnik kome mi treba da damo Aerodrom? Možemo da ubiramo porez, da rešavamo socijalna pitanja, a mi da prodajemo aerodrom!
Vi znate, kada kupujete avionsku kartu, a sigurno gospodin Đelić putuje, zna se da mnogo putuje, i ja putujem, ne krijem ništa, niti mislim da je to strašno – najveće su aerodromske takse. Ako uzmete, recimo, kartu Beograd-Istanbul, to vam je 180 evra. Kad vratite tu kartu, dobijete 60 evra nazad, zato što su sve ovo drugo aerodromske takse.
Zašto sada to da dobije neko, kada to može da ide direktno u budžet, jer je to praktično jedna garaža. Ne vidim kakvom analizom smo stavili ova javna preduzeća da se prodaju, a neka možda ne bi trebalo prodavati. Navela sam dobre razloge zašto neko preduzeće ne bi trebalo prodati.
Drugo je JAT. Nema potrebe da imamo nacionalnu agenciju zato što nemamo nikakve nacionalne letove. U redu je da se to proda, ali nema smisla da se Aerodrom prodaje. Znači, nema rasprave oko toga.
Nabrojali ste šest preduzeća. Rekli ste da će parlament da učestvuje u odlučivanju oko prodaje, i svakog pojedinačnog zakona, a sada je nabrojano ovde da će da se prodaje, a mi to uopšte nismo imali nigde na javnoj raspravi, niti među građanstvom niti u parlamentu.
Hoću da vam pokažem kako je ova ponuda jako ozbiljna. Vidite, ova vlada je patentirani gubitnik. Ovo ne kažem samo zato što ovde sedi potpredsednik Vlade, niti zato da bih se ljutila, niti da bih nekoga vređala, ali vidite, NIS je ovde naveden kao prvo javno preduzeće čije ćemo akcije dobiti.
Vidite sada šta stoji na prvoj stranici ''Politike'' – ''Trampa – NIS za Južni potok''. Pogledajte kakva je sad naša situacija. Ova vlada, kako vidim, sprema se da izgubi Kosovo. Ova vlada se sprema da mi ne uđemo u Evropsku uniju iz istog tog razloga. Ova vlada nas je ubeđivala da su Rusi naši prijatelji, da su oni na našoj strani, a sada se kaže ovako – da bi gasovod išao kroz Južni potok, kroz Srbiju, mi treba te ljude, prijatelje naše, da potplatimo.
Kaže se ovako – da li nesumnjivu korist, da gasovod Južni potok, koji bi eventualno prošao kroz Srbiju, treba po svaku cenu vezivati za prodaju NIS-a? ''Gaspromu bez tendera'' – oni hoće našu imovinu da prodaju Gaspromu bez tendera.
Ako su to prijatelji, ako su to ti koji vole Srbe, gospodo draga, zašto mi sada treba da potplaćujemo Ruse time da dajemo bez tendera državnu imovinu, i to onu koja je pod broj jedan zapisana ovde da će akcije biti deljene građanima?
Ako sve to saberemo, pa vidimo da već trošimo potrošeno, da je to ogroman državni biznis, da ne znamo koji su troškovi, da ne znamo kako će da se deli, da je to potrošnja koja se deli linearno, gde će i najveći bogataši, tajkuni koji su uzimali reket i daju i plaćaju reket, da stanu kao građani u red, i onda obećavamo da ćemo tom istom imovinom da potplaćujemo Ruse, mislim da ovo zaista nema smisla.
Sve ovo zahteva vrlo teške odgovore i zaista mi se čini da ovakav zakon, koji bi možda mogao da izgleda dobro i da zadovolji bar taj par cipela koje mnogi naši građani nemaju, ali ovako kako je napravljeno, mislim da će biti skuplja dara nego mera.

Reč ima potpredsednik Vlade Republike Srbije, gospodin Božidar Đelić. Izvolite.

Poštovana gospođo Pešić, želim da vam pomognem. Trudeći se da vidim neku logiku u vašem izlaganju, imao sam određene teškoće. Znam da vi niste ekonomista, ali čini mi se da je neodređenost suštinski u smislu ekonomskih shvatanja poimanja i politike, istovremeno ideologije, čini mi se, jer sam u vašem izlaganju čuo tragove socijaldemokratije, a sa druge strane nekog ultraliberalizma i naravno, na kraju, nečega što je odrednica geopolitike.
Pokušao bih malo da razjasnim neke stvari i nadam se da će nam svima to pomoći. Prvo, krenuli ste oko nekih pitanja: šta to delimo, ko je to pravio, dajemo plate, dajemo akcije, kome to dajemo, ko pije, ko plaća itd. Evo nekoliko elemenata.
Prva stvar, što se tiče budžeta, budžet se finansira iz javnih prihoda i za izdatke, ukoliko su nužni, iz prihoda od privatizacije i eventualnog zaduživanja naše zemlje. Velika tekovina od 2001. godine pa do danas je da je to sada sve vidljivo u budžetu, nije razbacano u stotinama zakona, u uredbi specijalnih računa, već se sve vidi kao na dlanu ovde u budžetu Republike Srbije. Imali ste priliku tokom prethodne tačke da vidite šta se tu dešava i da odredite, kao narodni poslanici, da li to vredi podržati ili ne, sve do pojedinačne tačke svakog individualnog zaduženja i namene.
Uz to, Trezor Republike Srbije je u potpunosti preuzeo ingerencije, što se tiče Republike, i teče jedna velika reforma koja će omogućiti da uz direktne budžetske korisnike i indirektni budžetski korisnici budu u Trezoru. Svako plaćanje države ide direktno od jednog naloga do izvršenja u budžetu, tako da imamo jedan evropski sistem prozirnosti.
Što se tiče plata, primetićete da je ova vlada, mada je bilo priče da smo mi to uradili predizborno, da je to mera koja je populistička, suštinski videli ste da je odgovor na štrajk pravosuđa bio jedan pravi socijalni dogovor. Sindikati pravosuđa su prihvatili da uđu u reformu tog velikog sistema. Ono što je određeno finansijski nije probijeno kao plan. To je isto slučaj što se tiče veoma važnog segmenta našeg društva, a to je prosveta, gde je potpisan jedan dobar dogovor sa reprezentativnim sindikatima.
Tako da Vlada ne deli ono što nema. Naprotiv, hrabro socijalnim partnerima predlaže mogućnosti - ono što je moguće uraditi u 2008. godini.
Jedna od lepih tekovina od 5. oktobra do danas je stalni socijalni dijalog koji postoji, koji nije postojao pre. Dosta sam ponosan što sam, kao ministar finansija, inicirao u to vreme takve dogovore gde se unapred, za godinu koja dolazi, dogovara sa sindikatima, tako da svi znaju šta je to što mogu da očekuju, na koji način, kojim ritmom, koje povećanje, kada.
To je izvesnost onih koji rade za državu, to je i izvesnost za javne finansije. Evo imamo sedam godina bez ikakvih velikih štrajkova u prosveti, što je veoma važno za naše generacije. Setimo se kolikim je generacijama bilo uskraćeno normalno školovanje. I to je dobro.
Što se tiče dugova, žao mi je što činjenice kažu drugačije, ali one su veoma tvrdoglave. Naša zemlja je nasledila situaciju gde su dugovi bili 1,2 puta veći od ukupnog bruto domaćeg proizvoda. Ovu godinu završavamo sa četiri puta manjim dugovima. Oni predstavljaju 30% našeg bruto domaćeg proizvoda.
Gospođo Pešić, možda je to promaklo u obrazloženju budžeta. Naš spoljni suvereni dug se smanjuje za 5,1 milijardu evra. Za toliko se smanjio, a za to vreme se povećao naš bruto domaći proizvod. Samim tim, što se tiče suverenog duga, naša zemlja je danas, znam da će to mnoge iznenaditi, jedna od najmanje zaduženih u Evropi. Da li to znači da možemo da se opustimo? Ne. Zato što ukupni dug, kada tu dodamo i dug preduzeća i građana i banaka, predstavlja nekih 60% bruto domaćeg proizvoda i to je neki limit koga moramo da se držimo. Nadam se da sam tako razjasnio neke stvari.
Što se tiče ovog zakona, pokušao sam tokom prethodne kampanje da nađem neku ideju u onom ekonomskom programu LDP-a. Osim opštih mesta, video sam samo jednu meru – tražili ste da se smanje plate u javnim preduzećima. To je jedina operativna mera koju sam video. Tu meru nismo podržali zato što mislimo da realna kupovna moć ne treba da se smanji bilo kome.
Samim tim, ono što ne shvatam baš najbolje, to je da, sa jedne strane, podržavate surovu konkurenciju i ultraliberalizam (onako - hirurg, sečemo i tako je), a s druge strane, i vi govorite, kao radikali, o visokim platama u javnim preduzećima, i to je neka forma demagogije koja kaže - pa dobro, valjda treba da damo više ovima koji su siromašniji.
Problem je u tome da, kada idete u besplatnu dodelu akcija, onog momenta kada napustite princip da svako ko je punoletan može u potpunosti da raspolaže sopstvenom imovinom, koja je veoma važna odrednica, ko je građanin naše zemlje, ko ima prebivalište i tu, kao što vidite, dolazimo do razjašnjenja ovog drugog vašeg iznenađenja, kako je moguće da ima nešto više ljudi koji su glasači – ima dosta ljudi koji su na našim izbornim spiskovima, to veoma dobro znate, koji nemaju prebivalište u našoj zemlji.
To što ste rekli u vezi s porezom je veoma interesantno, međutim, veoma mali broj zemalja ima jednu takvu odredbu, a čini mi se da se niko neće ljutiti niti žaliti, zbog toga što ovo može biti dodatni podsticaj za sve, a ponajviše za one koji nisu u izbornim spiskovima, da se upišu. Na taj način širimo bazu naše demokratije, širimo mogućnosti za sve naše građane.
Što se tiče državnog biznisa – pa, ko drugi treba da privatizuje, osim države? Naravno da je Agencija za privatizaciju ta koja je to trebalo da uradi i naravno da ovo nije bila ''burazerska privatizacija''.
Uzgred, i vi ste, doduše tada niste bili poslanik, bili ste ambasador u Meksiku, ali oni koji su sada u velikoj meri u vašoj partiji, u vašoj koaliciji, sa nama su izglasali Zakon o privatizaciji i taj zakon je u suštini predložio korektan model za našu zemlju i dao je dobre rezultate. Da vas podsetim da ga je Evropska banka za obnovu i razvoj, kada je on donesen, do godinu dana kasnije, proglasila za najbolji zakon o privatizaciji u tranziciji, jer je uočio i ispravio mnogobrojne greške koje su neke druge zemlje u privatizaciji uradile.
Da vas podsetim – JAT nije agencija, nego preduzeće. U pravu ste, ono nema monopol. S druge strane, nije nebitno da imamo našu nacionalnu kompaniju u smislu da ima naše ime, da nosi našu zastavu i da bilo kakav budući investitor bude u obavezi da širi Beograd i našu zemlju, koliko je moguće i Niš, kao centre za aerotransport celog regiona. Zbog toga, u uslovima privatizacije, trenutno ih razmatramo, oni će naravno biti deo onoga što ćemo predložiti.
Što se tiče NIS-a, nema nikakve trampe. Znam da se uvek paranoično pokušava videti - šta je, kakva je i da li uopšte ima nekakve vezane trgovine, da li neko nudi nešto za uzvrat nečemu.
Naša vlada će, i to u svakom slučaju, bilo šta da bude dogovoreno, doći pred ovaj dom, tako da će ova skupština imati u potpunosti uvid - šta, ukoliko se bilo šta predlaže, tako da će i ovde biti debate. Ništa se neće raditi, kako narod kaže, ispod žita. U svakom slučaju, to je nešto što će ovaj dom morati da potvrdi ukoliko želi uopšte da to bude predmet bilo kakve transakcije. Ono što mogu da kažem jeste da Vlada Republike Srbije brani nacionalni interes Srbije, kao svaka druga vlada u svetu.
Moram da kažem da osećam, slušajući vas, uz duboko poštovanje koje imam prema vama kao osobi, malo razočarenje kada iskazujete o važnim političkim pitanjima drugačije stavove u privatnom razgovoru i za govornicom ili pak kroz izjave. Mi nismo govorili o tome ko je bolestan, kako se ko oseća ili o nekim privatnim stvarima, pa mi se čini da ne vidim mnogo doslednosti u smislu ekonomske politike. Jer, sa jedne strane, traži se surovi liberalizam, a sa druge strane, traži se da se izvrši neka forma socijalne pravde kroz ovaj program. Delimično jeste tu da svi imaju učešće u ovom velikom procesu.
Isto tako ne vidim tačno ni određenost u smislu spoljne politike. Ne vidim na koji način vi mislite da naša zemlja dobije podršku. Doduše, vaša partija nije podržala Ustav koji nas, kao i njegova preambula, ovde sve obavezuje da branimo teritorijalni integritet naše zemlje, tako da ne vidim istovremeno ni nekakvu političku doslednost, jer u ovom momentu ne vidimo tačno da li ste opozicija.
Zapravo, kada dođe do veoma važnog izbora, 20. januara sledeće godine, veoma jasno vas pitam, gospođo Pešić, da li ćete podržati gospodina Tadića. Da li je i vama jasno, kao i svima u Srbiji, da će se tada odigrati istorijski momenat za Srbiju i veoma jasno odrediti dalji put naše zemlje - s jedne strane napredak ka evropskim integracijama, borba za naš teritorijalni integritet i sa druge strane neizvesnost?
Tako da i u ovome vidim, čini mi se, nažalost, dobru formu neodređenosti i nečega što naravno ne može u potpunosti da se shvati. Na kraju krajeva, moram da vam kažem: ako ste iskreno mislili da nešto uradite za siromašnije, onda izvinite - zašto niste podneli amandman u tom pravcu?
Znači, nema amandmana od LDP-a, koji bi eventualno predložio da oni koji su siromašniji dobiju više kroz ovaj proces. Jednostavno, ukoliko stvarno mislite da to tako treba da bude, zašto niste podneli odgovarajući amandman? Hvala puno.

Zahvaljujem potpredsedniku Vlade gospodinu Đeliću. Za repliku se javila gospođa Vesna Pešić.

 Gospodine Đeliću, zaista sam iznenađena. Vi koristite ovu skupštinsku govornicu da se politički obračunavate sa mnom.
Govorila sam na krajnje pristojan način o ovom zakonu. Ne znam zašto vi sada prozivate - šta piše. Vi, kao ministar, morate da govorite iz kapaciteta ministra, a ne da meni držite političke bukvice – šta piše u programu LDP-a i da li sam ja surovi liberal s jedne strane i da li sam ja politički konsekventna? To se vas ne tiče.
Ne možete govoriti kao partijski ostrašćena ličnost. Vi ste ovde kao ministar i govorite u ime opštih javnih interesa. Mene uopšte ne zanima da li ste vi neki član partije. Ne možete nama dirigovati kakvi će naši programi da budu. Vi ste se stvarno zaneli. Zaista mislite da ste sa mnom u nekakvom sukobu, ali ja uopšte s vama nisam ni u kakvom sukobu. Uopšte ne mogu da shvatim da vi istražujete moju političku doslednost. Kakve to veze ima? Kakve to veze ima da li sam ja surovi liberal? Gde sam ja u svom govoru pokazala da sam surovi liberal?
Drugo, ja sam vam samo pokazala. Sami ste rekli da ja ne znam ekonomiju. Prvo, preslišavate me politički potpuno neopravdano. Pogledajte, molim vas, ja sam već rekla, i vi ste sami to potvrdili, da se plate dele iz javnih prihoda i iz privatizacije. Stalno se nešto proda. Pa, kad budemo sve prodali, to ponavljamo svi odreda, šta ćemo onda da radimo kada se sve proda? To je pitanje koje postavlja svaki nepismeni novinar. Šta sam tu ja pogrešila ekonomski? Kolika je ta vaša velika nauka tu potrebna da bi se to izgovorilo?
Znači, mi već i sada isplaćujemo plate iz toga. To je radio i Milošević, prodavao onaj Mobtel, pa to neprekidno radimo. Znači, ništa tu nema pogrešno ekonomski, jer logika je potpuno ista. Znači, vi pokušavate da kažete kako sam ja neznalica. I drugo, vi se usuđujete sa ove govornice da pitate za koga ću ja da glasam. To je potpuno neshvatljivo. Šta je vama? Da li vi koristite govornicu za takve neke stvari?
Iznela sam primedbe u vezi s ovim zakonom. Najviše sam pitala, čak, da li je to neka vrsta socijalne mere, pa sam, pošto sam pitala koliko su veliki troškovi za ovo, onda sam kazala, pošto zaista ostaje sića, da je možda bolje bilo da to definišemo kao javni interes i da onda ide zaista selektivno, a ne da se ta sića deli onim ljudima koji imaju po 600.000 dinara platu. Nisam predlagala ništa od toga, nego sam pitala, jer po ovome koliko su ogromni troškovi, vi mi niste odgovorili šta je Vlada proračunala kao trošak. Zašto država plaća brokere i dilere? To je ogromno.
Drugo, da vam kažem, vi ste sad opet sebi izašli da čestitate. Ne znam na čemu to vi sebi čestitate. Nemam nikakvog razloga da tvrdim niti da je nešto najcrnje ovde, niti da hvalim. Imamo probleme i pokušavamo da rešavamo probleme.
Prošli put ste izašli i rekli da je jedan od glavnih problema nezaposlenost, siromaštvo. Sad Demokratska stranka, pošto ste vi ovde stranački počeli da govorite, a ja to nisam uopšte koristila, vi ste sami rekli, i DS, da neće više srednju klasu da pomažu, nego će da se bave siromaštvom. Na neki način sam bila na vašoj liniji. Ako je to socijalna mera, gde su troškovi ogromni, što da sada delimo svima u kapacitetu građana?
Drugo, da vam kažem, gospodine Đeliću, da se vi u demokratiju uopšte ne razumete. Kakvo širenje osnova demokratije preko ovoga? Kakve to veze uopšte ima? Ljudi se upisuju u biračke spiskove, i do sada su se upisivali u biračke spiskove. Sada ćemo onom ko napuni 18 godina da kažemo: evo, dobio si to. I još jedan razlog: zašto 18 godina? Ako je reč o svima, ne vidim zašto deca nisu to dobila. Ako pogledamo, svi sa 18 godina do 25 godina žive u okviru porodice, to je kod nas najtipičnija situacija. Sada ste vi jednoj porodici, u kojoj dete do ove godine napuni 18 godina, dali sada još jedan prihod, a onaj čije dete ima 17 ili 16 godina, taj neće dobiti to. Ne vidim zašto 18 godina. Nikakvog razloga za to nema, a to vezujete sa širenjem osnove naše demokratije.
Znači, u demokratiju se ne razumete i nemojte govornicu koristiti za to da držite stranačke bukvice. Pokušala sam da vam postavim nekoliko ozbiljnih pitanja u vezi sa ovim zakonom, a vi ste meni pričali kako ja govorim politički i čak za koga ću ja da glasam. Molim vas, nemojte koristiti govornicu za takve stvari.

Zahvaljujem narodnoj poslanici gospođi Vesni Pešić. Reč, po Poslovniku, ima narodni poslanik Milosav Miličković.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je potpredsednik Vlade, gospodin Đelić, video da među poslanicima SRS nema, da tako kažem, nikoga iz vrha stranke, pa je mislio da može da održi jedan lep predizborni govor kršeći Poslovnik.
Samo ću građane podsetiti da je petak dan kada se u našoj stranci održava sastanak izvršnog odbora stranke, s jedne strane, a s druge strane, veliki broj naših poslanika je otišao u Novi Sad, gde je našoj koleginici umro suprug, tako da je ovo čista zloupotreba te situacije. Hoću ovom prilikom da ukažem na to.
Gospodin Đelić je prekršio Poslovnik u delu gde ministar i predstavnik Vlade mogu da brane predloženi zakon pred narodnim poslanicima, nikako da zloupotrebe tu funkciju, a ovo je bio tipičan primer zloupotrebe. Razumem potrebu gospodina Đelića da pokuša da vrati svoje pozicije u Demokratskoj stranci, jer je on na jednoj drugoj strani u DS od, ne znam, desetak frakcija.
Sam gospodin Đelić zna da je drastičan primer pada njegovog ugleda u stranci to kada je gospodin Tadić saznao za deset-jedanaest miliona evra na njegovom bankovnom računu. Sada on pokušava da se dodvori Borisu Tadiću pozivajući i prozivajući određene političke stranke da glasaju na predstojećim predsedničkim izborima za Borisa Tadića. To on može da radi na svojim partijskim skupovima, ali u Narodnoj skupštini ne može.
S druge strane, gospodine Đeliću, rekli ste da radikali, šireći demagogiju, ukazuju na visoke plate u javnim preduzećima. Gospodin Dragan Todorović vam je pročitao kolike su plate direktora javnih preduzeća, članova upravnih odbora itd. To nije demagogija, to je zvanični izveštaj koji je on dobio kao predsednik Administrativnog odbora. To su fakti. To je, dakle, tako. To nije demagogija.
Građani najbolje znaju da li je demagogija ili nije ako predsednik Upravnog odbora ili direktor JAT-a, recimo, ima platu preko 300.000, a penzioner, i to je gospodin Todorović pokazao, ima penziju pet hiljada dinara. Demagogija je to što vi pričate. Demagogija su ovi predlozi zakona koji su sada na dnevnom redu, baš u predizbornoj aktivnosti koju vi imate i predlog o privatizaciji, gde ste sve gurnuli da radi Agencija. Demagogija je ono što ste za osam godina radili do sada i upropastili sva preduzeća koja ste privatizovali, od Sartida pa na dalje, od Đinđića do vas. Demagogija je i ono što predlažete u besplatnim akcijama koje će se dogoditi tek 2010. godine.
To je, gospodine Đeliću, demagogija, a građani vrlo dobro znaju da su neophodne promene da se takvi kao što ste vi skinu sa grbače ovog naroda. Siguran sam, i ovom prilikom ću i ja zloupotrebiti govornicu, i vreme sam već prekoračio za minut, izvinjavam se predsedavajućem, da pozovem građane da zaista razmisle i o ovakvom razgovoru kakav vi vodite u Skupštini i da li je ovo kampanja pozitivna ili negativna. Mislim da je sve ono što kažete navodno u korist Tadića antikampanja za njega i siguran sam da će građani to da procene 20. januara.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Miličkoviću. Reč ima potpredsednik Vlade, gospodin Božidar Đelić.

Što se tiče troškova privatizacije, oni postoje. Prva stvar koju je važno reći, to je da, što se tiče evidentiranja, Ministarstvo ekonomije priprema predlog. Naravno, on će biti pripremljen kada i ukoliko Skupština usvoji ovaj zakon.
Imajući u vidu, i to je tačno, da je to veliki broj građana, potrebne su institucije koje imaju veoma široku mrežu. Pošta je državna sto posto, ona koja će podneti najveći deo tog tereta, što se tiče evidencije. Neće biti nikakvog poniženja za naše građane. Naprotiv, uradićemo sve da ovaj postupak bude jednostavan, da u postupku evidentiranja njihovih prava fizički dođu samo jednom.
Kao što sam napomenuo sinoć u uvodnom izlaganju i posle u odgovorima na nekoliko pitanja poslanika, uradićemo sve da onima koji imaju zdravstvene teškoće, koji su sprečeni, a ispunjavaju u potpunosti sve uslove da dobiju ove akcije, bude omogućeno da se evidentiraju.
Što se tiče pitanja zašto punoletni, u našem sistemu, to je praksa, sa jedva nekoliko izuzetaka, koji su se pokazali kao loši, dobro je dati svojinu onome ko ima mogućnosti da sa njom raspolaže u potpunosti. Svaki put kada se taj princip prepiše tržišnoj ekonomiji, to je problem. Onda dolazi do pitanja, ukoliko osoba po drugim propisima nije u stanju da raspolaže tom imovinom, ko će raspolagati tom imovinom u ime te osobe. Samim tim, punoletni građani su oni koji treba da dobiju ove akcije.
Naravno, bilo je puno pitanja da li treba napraviti diferencijacije po materijalnoj situaciji građana. Međutim, onda ulazimo u jedno dosta teško pitanje, pitanje godina. O tome je poslanica grupe G17 plus govorila sinoć, da li treba dati više akcija onima koji su stariji zato što, po nekoj logici stvari, ovo što se ovde deli nije dedovina nijedne političke partije niti ove vlade (uzgred, ovo je kontinuitet koji je zacrtan već od juna 2001. godine Zakonom o privatizaciji), već je to svojina, imovina i vrednost koju je nekoliko generacija naših građana formiralo – oni koji su finansirali razvoj ovih preduzeća kroz plaćanje poreza i doprinosa, oni koji su radili, koji danas rade u tim preduzećima.
Predložena mera je da je demokratski princip da naši punoletni građani imaju jednaka prava najpravičniji u ovom momentu, jer bi nas svako drugo pitanje uvelo u jednu matricu razmatranja, što po godinama, što po zasluzi, što po teškoćama u životu, iz koje verovatno nikada ne bismo izašli. Tako da u ovom principu ima pravde i dodatno želim da kažem da je pravo merilo, o tome smo podosta razgovarali juče i nadam se da ćemo nastaviti danas, to da obezbedimo da oni koji možda imaju manje informacija, koji nisu dovoljno uključeni u život našeg društva, imaju iste mogućnosti da se upišu, da se evidentiraju i da dobiju ova prava.
Troškovi će biti jasniji ukoliko se usvoji ovaj budžet. Naravno, po sili zakona, Vlada Republike Srbije ne može upisati u budžet za 2008. godinu troškove za određeni postupak ukoliko Narodna skupština nije izglasala odgovarajući zakon, ali to će, naravno, biti objavljeno. Sve će usluge, naravno, biti objavljene ukoliko ih bude otvorenih prema privatnom sektoru na otvorenom tenderu, i sve odluke će biti objavljene i u Službenom glasniku i u dnevnom listu, i razlozi zbog kojih je eventualno odbijen neko ko je podneo zahtev da bude evidentiran, tako da u potpunosti bude uspostavljena prozirnost u ovom postupku i da svi oni, a samo oni koji imaju pravo na ove akcije, budu i upisani.
Veliko je bilo pitanje i videli ste da je bilo žustro, da je bilo sprovedeno više od 80 sati pregovora sa relevantnim sindikatima i javnim preduzećima. Čuli smo razna mišljenja. Ima mišljenja da oni koji rade ili koji su radili u javnim preduzećima ne smeju da dobiju bilo kakve akcije jer su dugo imali bolje plate, stabilnija radna mesta i druge pogodnosti koje nisu imali drugi građani naše zemlje. Postojala je i pozicija prema kojoj oni treba da dobiju isto kao i drugi građani naše zemlje zbog istovetnih razloga, pa sve do zahteva nekih sindikata da njihove pogodnosti budu i do 40-50 puta veće od onoga što se ovde predlaže.
Mislim da dogovor sa sindikatima, uz ove dodatne amandmane, bez ikakve ostrašćenosti, videli smo istovetne amandmane, koje su podneli i SPS, gospodin Baralić, i G17 plus. Vlada je juče na sednici, pošto jedan broj tih amandmana nije bio, to je dodatni razlog zašto nisu takvi usvojeni u potpunosti, pravno korektno napisan, jer nije pokrivao sve elemente koji su se ticali pitanja bonusa u zakonu s jedne strane i mogućnosti da zaposleni u javnim preduzećima, mada su ostvarili prava u nekim društvenim preduzećima na besplatne akcije, imaju pravo za onaj deo karijere koji su proveli efektivno u javnom preduzeću da dobiju besplatne akcije. Mislim da ova mera za jedan dosta složeni zakon i ovaj zakon, kao što smo više puta rekli, ne pokriva pitanje kakva će biti strategija, redosled, forma i količina eventualne privatizacije ovih javnih preduzeća.
Sinoć sam naznačio koji su pravci kojima idemo. Jasno je da tamo gde Srbija može sama, bez strateškog partnera, većinskog, da napravi regionalnog lidera, kao sve druge zemlje, u interesu je naše zemlje i mi ćemo se truditi da to uradimo, otvarajući kapital onoliko koliko je potrebno da ta preduzeća, tu ponajviše mislim na Telekom Srbije, na EPS, da od njih stvorimo regionalne lidere kao što su danas neke zemlje u tranziciji, ne zemlje zapadne Evrope, kao što Mađarska ima MOL i "Matav", Češka ima ČEZ, zašto naša zemlja ne bi pokušala, tamo gde ima mogućnosti, da napravi regionalnog lidera.
U tom smislu, i o NIS-u i o drugim važnim preduzećima, ovaj dom će naravno biti informisan, glasaće. Na taj način, budite uvereni da neće, jer to nije ni u čijem interesu, a ponajmanje Srbije, da se dese neke transakcije, dogovori, koji ne bi bili u interesu naše zemlje. Hvala puno na vašoj pažnji.