Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Marina Raguš podnela je amandman na član 5. razdeo 43, funkciju 360 zakona o budžetu Republike Srbije, da se taj deo Predloga zakona o budžetu Republike Srbije briše.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju zašto se amandman ne prihvata kaže se sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se predlaže brisanje svih sredstava opredeljenih za Komisiju za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koja je osnovana Zakonom o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kao samostalan i nezavisan organ, i samim tim je ova komisija budžetski korisnik za čiji rad se sredstva obezbeđuju u budžetu Republike Srbije''.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije se sećaju da je SRS, upravo, bila najžešći protivnik donošenja Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava i sloboda.
Donošenje ovog zakona nije ništa drugo nego žal za onim što su ''dosmanlije'' nazivale 6. oktobrom, odnosno to je želja da se još radikalnije, još bezobzirnije, još nečovečnije obračunaju sa političkim protivnicima ''dosmanlijske'' neustavne i nezakonite revolucije, koja je izvedena 5. oktobra 2000. godine.
Malo su tada spalili u Beogradu, malo im je bilo što je zapaljena zgrada bivše Savezne skupštine, malo im je bilo što su zapalili zgradu RTS-a, malo im je bilo što su upali u Carinu, u javna preduzeća, u NBJ, što su formirali krizne štabove, što su radili šta su hteli, već su se, 2003. godine, dosetili da formiraju Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava i sloboda, da formiraju tu famoznu komisiju, za koju Vlada kaže da je samostalan i nezavisan organ, koja treba da ispituje odgovornost bivših državnih funkcionera za kršenje ljudskih prava.
U obrazloženju zašto ne prihvata amandman, Vlada Srbije kaže da je ta komisija samostalan i nezavisan organ. Posmatrano sa ustavno-pravne tačke gledišta, postavlja se pitanje – u koju kategoriju državnih organa ova komisija spada.
Mi koji smo obrazovani na nekim klasičnim pravnim principima, na principima demokratije i parlamentarizma, mi koji smo čitali dela klasičnih demokratskih pisaca, znamo da se vlast deli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Potpuno je jasno svima koji državni organ spada u koju kategoriju.
Kad imate jedan državni organ koji se zove Komisija za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, onda svako ko se imalo razume u ustavno pravo i u teoriju države i prava, može opravdano da postavi pitanje – u koju to kategoriju državnih organa spada ova komisija, šta ona treba da radi i koja je pravna priroda odluka koje ta komisija treba da donese? Da li je zakonodavni organ? Nije. Da li je organ uprave? Nije. Da li je sudski organ? Nije ni sudski organ.
Građani Srbije mogu, u stvari, najbolje da vide u šta se izmetnula tzv. dosmanlijska demokratija i u šta su ''dosmanlije'' pretvorile Srbiju. Nema danas države u Evropi i u svetu koja ima ovakvu strukturu državnih organa. Samo u Srbiji se može desiti da imate skoro 20 raznoraznih agencija, pri čemu ni samoj Vladi nije jasno šta su te agencije, da li su to neka paralelna ministarstva, da li su to organi uprave u sastavu ministarstava, da li su to posebne organizacije, javne službe. Šta su, uopšte, te agencije, šta one rade?
Na drugoj strani imate jedan organ koji se zove Komisija koja, navodno, treba da ispituje odgovornost za kršenje ljudskih prava.
Da vas samo podsetim, 2003. godine, tadašnji predsednik Skupštine Srbije i v.d. predsednika Republike Nataša Mićić je predložila jednu gospođu u tu komisiju. Ta žena uopšte nije znala da je predložena za člana ove komisije i posle je javno izjavila za medije da ona s tim nema nikakve veze i da uopšte ne želi da bude član ove komisije. To najbolje govori do koje mere je ova komisija jedno ozbiljno državno telo.
Da vas samo podsetim da su pojedini korifeji ''dosmanlijske'' revolucije 2000. godine bili vrlo istaknuti kandidati za članove ove komisije.
Ne treba da vas podsećam na imena Petra Lukovića, Teofila Pančića i svih onih vajnih lažnih intelektualaca i demokrata koji ništa drugo ne rade ovih sedam godina nego blate Srbiju, blate srpski narod, prikazuju nas kao da smo zveri, da smo genocidni, da smo mi ti koji smo izazvali sve one užase koji su se desili na prostorima prethodne Jugoslavije.
Oni to rade i dan-danas. To su isti oni kojima Vlada Srbije ovim budžetom hoće da da na godišnjem nivou 400 hiljada dinara, a koji iz dana u dan pričaju kako je Kosovo i Metohija izgubljeno za Srbiju, kako je već postalo nezavisna država i nema Srbija šta da traži na Kosovu i Metohiji. Veća prava, kažu, ima Kina prema Tajvanu nego što ih ima Srbija prema Kosovu i Metohiji.
Ovde bi mogli da se nižu biseri antisrpskih izjava koje su dali ili članovi ili potencijalni članovi ove komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Pri tome se potpuno zaboravlja ovde, na ovoj levoj strani Parlamenta, da su upravo očevi i osnivači nekih od sadašnjih vladajućih partija, tu, pre svega, mislim na DS, ljudi koji, pre svega, treba da se pozovu na odgovornost za kršenje ljudskih prava. To su isti oni koji su u vreme Drugog svetskog rata ubijali srpske sveštenike, srpske domaćine, koji su u periodu posle Drugog svetskog rata čupali ljudima brkove zato što nisu imali dovoljno kukuruza i pšenice da daju za obavezni otkup. To su branioci lika i dela Josipa Broza Tita, to su veliki ''praksisovci''. Pitajte gospodina Mićunovića, ako vi ne znate o čemu govorim, zna on.
Odjednom, 2000. godine, ti bivši veliki boljševici, staljinisti, revolucionari, informbirovci, praksisovci, bilo je tu svega i svačega, odjednom, 5. oktobra 2000. godine postaju velike demokrate, počinju nama i celom narodu u Srbiji da sole pamet o demokratiji, o ljudskim pravima, o evropskim standardima. Evo, to rade i dan-danas.
SRS smatra da ovu komisiju za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava treba ukinuti. Vlada kaže da je ta komisija osnovana zakonom.
To je tačno, ali nikada u praksi nije zaživela. Voleo bih da mi jedan predstavnik Vlade objasni šta je ta komisija uradila za protekle četiri godine, koje je to slučajeve kršenja ljudskih prava i odgovornosti ta komisija ispitala, ko je tu pozvan na bilo kakvu odgovornost, da li je tu doneta bilo kakva odluka.
Pri tome vas podsećam na to da Vlada Srbije, iz godine u godinu, u budžetu Srbije predlaže sredstva za rad ove komisije. Ta komisija u praksi ne funkcioniše, ona ne postoji. Onda se postavlja pitanje kako Vlada Srbije pravda ova sredstva koja svake godine opredeljuje za rad ove komisije?
Ako je u Srbiji u proteklom periodu, i pre 5. oktobra, bilo kršenja ljudskih prava i sloboda, onda mi u SRS-u smatramo da time treba da se bave oni državni organi koji su za to jedino pozvani, a to su sudovi. Neka sud, u jednom objektivnom postupku, koji je zakonom utvrđen, ispita da li je bilo ko u Srbiji na bilo koji način kršio neka ljudska prava i slobode i neka izrekne sankciju koja je zakonom predviđena: kaznu zatvora, novčanu kaznu, bilo šta. Ovako, formirati neko političko telo na koje samo stranke vladajuće koalicije imaju uticaja i telo koje će selektivno da ispituje slučajeve kršenja ljudskih prava, jednostavno, nije opravdano. Ne postoji danas zemlja u Evropi koja ima sličnu instituciju.
Lustracija, koja je uvedena u politički rečnik Srbije, uvedena je sa namerom da se uradi ono što nije urađeno 6. oktobra.
Mene zanima da li je ova komisija ispitivala slučajeve kršenja ljudskih prava u operaciji „Sablja“, kada je 12 hiljada građana Srbije, bez pravnog osnova, lišeno slobode. Posle se utvrdilo da nema gotovo nijednog ko je na bilo koji način umešan u bilo kakve kriminalne afere, a pogotovo nema nijednog koji je na bilo koji način umešan u ubistvo premijera Đinđića.
Šta ćemo s tim? Da li će se te stvari gurnuti pod tepih?
Lustraciju će, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, da izvrše građani Republike Srbije, evo, već na Svetog Jovana 2008. godine, i neće vam biti potrebne nikakve komisije, nikakvi Teofili Pančići, Lukovići i drugi korifeji petooktobarske revolucije, uzeće narod stvar u svoje ruke, lustriraće i Borisa Tadića, i DS, i sve one koji su ojadili građane Srbije od 5. oktobra 2000. godine naovamo, a predsednik Republike Srbije postaće najbolji srpski domaćin, Tomislav Nikolić, za koga je ceo srpski narod svim srcem.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, o amandmanu.

Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, evo, već nekoliko godina razgovaramo o lustraciji. Razumem zašto vladajuća većina drži ovu budžetsku poziciju aktivnom stalno, iako nema snagu i nema hrabrost da sprovede Zakon u život.
Dakle, ovo je nemušti zakon, koji je donet na inicijativu tadašnjih poslanika Građanskog saveza Srbije, koji su tada bili samostalna parlamentarna stranka. Znali smo i onog trenutka kada je Zakon usvojen, za taj zakon, između ostalih, nije glasala SPS, da on neće služiti ničemu osim kao dobro obrazloženje za izvesne političke poteze i ustupke, koji jesu učinjeni prema GSS-u, samo što stranka nije opstala kao takva.
Ovo govorim zbog građana koji ovo prate, pre svega. U Srbiji je, ipak, izvršena neformalna lustracija.
Znači, od 2000. godine do sada, praktično, promenjeni su skoro svi predsednici sudova, ljudi u opštinskim i okružnim tužilaštvima, penzionisani su, manje-više, nezakonito gotovo svi visoki zvaničnici policije i Vojske do 60. godišta. Dakle, to je jedan oblik lustracije koji egzistira.
Zajedno s kolegama sam imao prilike da nedavno u Pragu, na jednom međunarodnom skupu, govorim o ovome i da dokažem da je to sve tako. Želim da vam kažem da je u Srbiji lustrirano na ovaj način oko 60 hiljada ljudi. Dakle, to je prosto fakat.
Srbija nije bila država iz tzv. Istočnog bloka i u Srbiji, pošto je tema – kršenje ljudskih prava od strane režima, tajne službe jugoslovenske i srpske države nisu bile nikakva produžena ruka neke tuđe strane službe, kao što je to bilo u Istočnom bloku, recimo.
Ja vas podsećam da je u Istočnoj Nemačkoj, posle političkih promena, ostalo šest miliona i 800.000 dosijea Štazija, da je u Rumuniji, iza Sekuritatea, jedne od najcrnjih tajnih policija u novijoj istoriji, ostalo skoro 7,5 miliona, da je u Bugarskoj, u Poljskoj i Češkoj, takođe, ostalo na milion dosijea. Podsećam vas na čuveno pismo učenika trećeg dva razreda Krakovske gimnazije, kojim su molili ministra pravde poljske da obustavi postupak lustracije, zato što u njihovom odeljenju nijedno deto nije više živelo sa oba roditelja, jer su se svi roditelji razveli, zato što su ustanovili da je jedan drugog denuncirao.
Srbija nije bila takva država. Jugoslavija nije bila takva država. Dakle, kada se govori o ovoj stvari, treba da se govori s merom.
Podsećam vas da je u Češkoj, i do današnjeg dana, lustrirano 320.000 ljudi, ali da je, po njihovom priznanju, uglavnom ta stvar završena tako da od toga nema gotovo nikakve političke koristi. Oni sami govore da je najveći broj tih ljudi, koji su, pre svega, bili u tajnoj policiji i na drugim visokim dužnostima u Češkoj, tj. Čehoslovačkoj, da su postali najbogatiji biznismeni danas u Češkoj. O tome me je, takođe, informisao jedan narodni poslanik koji je tamo bio sa mnom.
Uvaženi kolega koji je podneo ovaj amandman je u jednoj stvari potpuno u pravu – ne postoje uslovi te vrste da se u Srbiji sprovodi lustracija, zato što to objektivno nisu sistemi koji se mogu komparirati. Sve drugo treba da bude, odnosno ako je neko kršio ljudska prava bilo koga na svetu, u našoj zemlji, pre svega, pošto je o tome ovde reč, to treba da se dokaže u odgovarajućem sudskom postupku. Taj treba da odgovara krivično.
Dakle, ovde se ne radi ni o kakvoj potrebi da neko bude, zaboga, lustriran, pa da onda, na taj način, bude eliminisan iz javnog političkog života – pa, to mu je nagrada. Ako je neko kršio nečija ljudska prava, treba krivično da odgovara, ako je činio nešto suprotno zakonu i opštim principima koji važe u ovoj oblasti.
Zaista je krajnje vreme da se stranke vladajuće koalicije dogovore – ili će da sprovedu Zakon u život, čemu ćemo se mi, naravno, žestoko protiviti, ili će da prestane da egzistira ova komisija i ova budžetska pozicija. Jer, sa ovo malo sredstava koja se daju Komisiji ništa ne može da se uradi.
Osim toga, uvažena gospodo i poštovane dame, SPS je na pretposlednjoj sednici Odbora za bezbednost jedina glasala da se otvore tajni i politički dosijei. Oni koji se elementarno razumeju u lustraciju, znaju da lustraciju nije moguće sprovesti ako se ne otvore tajne policijske arhive. Evo, mi smo to učinili u vaše ime – glasamo da se otvore, jedva čekamo, kao što glasamo i da se okonča restitucija.
Dakle, nema priče o lustraciji a da pri tome u ''krugu dvojke'' i dalje držite ono što ste kritikovali 50 godina unazad, sve ono što je nekada nacionalizovano. Dakle, izvršite denacionalizaciju, okončajte restituciju, otvorite policijske dosijee i aplaudiraće vam svi oni koji očekuju od vas da to uradite, a vi ste to obećali u kampanji.
Mi vam pomažemo utoliko što glasamo i za jedan i za drugi zakon, iako je nama teško da glasamo za tzv. istorijske zakone. Ali, to ćemo ovog puta učiniti, to vam obećavamo, zato što je dugo vremena prošlo od momenta kad ste doneli ovaj zakon. Od vaše prve ozbiljne izborne kampanje 1999. godine tri vlade su se promenile. Ili ovo dovedite do kraja, ili recite – nismo sposobni ovo da uradimo, obmanjivali smo građane u izbornim kampanjama.
Dakle, nema tu mnogo filozofije – ili možeš, ili ne možeš. Kad ideš u kampanju, obećaš, kad dođeš na vlast, izvršiš. To je stvar koja je potpuno čista. Inače, sve drugo, pričali smo ovde o tome ranije.
Godine 1946. godine, u Beogradu je bilo 78 sirotišta. U 78 sirotišta bilo je 12.500 dece bez oba roditelja, koji su poginuli u Drugom svetskom ratu. Kako misli neko da je bilo moguće da se njima, invalidima i drugima koji su izašli unesrećeni iz rata, nešto da, a da se pri tome ne uzme onome ko je imao? Pri tome, ja ne aplaudiram onome ko je uzimao tamo gde nije trebalo, ko je kršio ljudska prava onoga ko nije ničim, ni na koji način, doprineo da se prema njemu neko tako odnosi.
Morate razumeti, time završavam, da su ljudi koji su učestvovali u tom ratu imali obećanje da će, kada se rat završi, da bude kao što je bilo. Dakle, u tom smislu, posle mnogo godina, istorija ne može da se vrati unazad. Ali, evo, sada su se stekli uslovi, oni koji su imali to kao politički projekat neka ga jednom ostvare u Srbiji, da vidimo kako je moguće vratiti nešto što je uzeto na taj način, a da država to izdrži ekonomski, politički itd.
Dakle, neću više govoriti o lustraciji. To je bio samo jedan politički projekat jedne male stranke, koja više nije parlamentarna. Neki od vas su za to glasali zato što nisu imali kud.
Međutim, ja vam kažem da ste vi lustraciju sproveli, penzionisan je svaki general, penzionisan je svaki komandir čete koji je operativno komandovao, odnosno koji je bio komandir čete i trupni oficir, u policiji nema više nijednog koji je na bilo koji način bio angažovan u onome nad čim se vi zgražavate.
To je vaš odnos prema tome. Ja sa vama ne polemišem na taj način.
Dakle, sudije, tužioci u javnim preduzećima su se potpuno promenili. Vi ste doveli svoj politički establišment da u vaše ime vrši vlast, i to je kompletna lustracija.
Ako neko misli da nije tako, neka navede neke. E, ima nekih koji su opstali. Ovde je uvaženi kolega nabrajao sve. Nije samo jednu, jer se nije setio.
Molim vas, Latinka Perović je bila predsednik CK SK Srbije. Sada je Latinka Perović jedan od važnijih ljudi u LDP-u. Kako to, samo kad neki od vas kažu, onda vi niste gadljivi na njihove usluge?
Živorad Kovačević, predstavnik Evropskog saveta. Gospodo, on je bio šef Krcunovog kabineta. On je danas najveći ''demokrator'' u Srbiji.
Znate li šta znači biti šef Krcunovog kabineta? To znači biti gospodar života i smrti. Ali je on sada dobar.
Jelica Minić, gospodo, pa njen otac je bio ministar spoljnih poslova. Njen ujak je Bata Janković, narodni heroj. Ona se udala za češkog diplomatu kada joj je otac bio ministar spoljnih poslova i izazvala diplomatskih skandal.
Kako mislite sada da je ona demokrata? Zato što je prišla vama. Nije tačno, nego vi nemate iste aršine prema istim pitanjima, to je problem. Da ne nabrajamo druge, jer bismo mogli da pričamo o tome do ujutru.
Molim? Volim i ja, ''i tata bi sine'', samo, nažalost, ne može.

Molim vas, malo pažljivije birajte reči.

Ja samo hoću da kažem, završavam time, nemoguće je da su demokrate oni koji su bili visoki funkcioneri, pa prešli kod vas, a da nisu demokrate oni koji su ostali tamo gde su bili – to nije moguće.
Hvala lepo.

Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 5. razdeo 44. amandman je podneo narodni poslanik Ivana Zečević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Ivana Zečević.

U ime SRS-a, podnela sam amandman na Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, a on glasi – u članu 5, razdeo 44 i funkciji 440 brišu se. Ovaj razdeo i funkcija 440 odnose se na Agenciju za rudarstvo.
Naše obrazloženje je istovetno kao i za sve amandmane koji se odnose na brisanje stavki koje se odnose na finansiranje agencija, koje ova i prethodne vlade formiraju, praktično, svake godine.
Vidim u obrazloženju koje je dala Vlada zašto je odbijen ovaj amandman. Napisano je: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se predlaže brisanje svih sredstava opredeljenih za Agenciju za rudarstvo, koja je osnovana Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu iz 2006. godine, i samim tim, ova agencija je budžetski korisnik za čiji rad se sredstva obezbeđuju budžetom Republike Srbije''.
To je ono što ste pisali za sve amandmane koji se odnose na finansiranje ovih agencija, kako mi iz SRS-a kažemo, formirate ih za sve i svašta.
Tako, na primer, imamo Agenciju za energetiku, Agenciju za zaštitu životne sredine, Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, Agenciju za osiguranje depozita i sanaciju stečaja i likvidaciju banaka, Agenciju za privatizaciju, Agenciju za privredne registre, Agenciju za razvoj infrastrukture lokalne samouprave i da ne nabrajam sve.
Neke su u ovom budžetu, Predlogu budžeta, dobile više sredstava, neke, čak, i preko 40 miliona, Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, čak, 198 miliona.
Doduše, ova agencija za rudarstvo dobija samo, da kažemo samo, ako je to malo, 7.248.000 dinara.
Međutim, šta bi građani Srbije trebali da znaju? Pored ovih agencija koje formirate za razne oblasti, pa se tako dovodi u pitanje šta onda rade, čime se bave ministarstva, kao korisnike budžeta imate i druge državne, ili paradržavne institucije, imate kancelarije, imate savete, službe, uprave, direkcije, fondove, zavode, centre, komisije, komesarijat, jedan, i odbore. Znači, svi se oni finansiraju, svi su oni, po vama, korisnici budžeta, a kada biste pročitali sve nazive, videli biste da, istovremeno, imate i agencije, i kancelarije, i uprave, i ministarstvo, za iste oblasti.
Znači, smisao formiranja ovih agencija, ili paradržavnih institucija, jeste da se zaposle određeni ljudi, da se uposle strukture sa kojima ne znate šta ćete, zato što je privreda u rasulu, zato što privreda ne radi dovoljnim kapacitetom, zato što je i ono što je radilo privatizacijom uništeno, a niste bili u stanju da stvorite neku razvojnu banku.
Umesto što ova sredstva izdvajate za finansiranje i rad ovih agencija, mogli ste stvoriti razvojnu banku ili, kako biste ih već nazvali, banke koje bi pomogle razvoj privrede, koje bi pomogle građanima, investicijama, davanjem povoljnih kredita, znači, da radi privreda, ono što, u stvari, obezbeđuje i stvara dinar, a ne ono samo te agencije, koje su, u stvari, potrošači, koje troše naša sredstva.
Sve je ovo već rečeno od strane mojih kolega, ali, bez obzira na to, nije nikad na odmet da se ponovi, da građani Srbije vide na šta se sve troše novci u ovom budžetu za 2008. godinu, a oni će znati to da cene. Tako ćete videti na ovim sledećim izborima kako će to biti cenjeno od birača, građana Srbije, i to će vam biti i pokazatelj koliko je dobar ovaj budžet i sve ono čime ste se bavili do sada.
Hvala vam na pažnji.

Hvala lepo.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Molim vas da se izjasnite da li će Kostolac biti opština. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče pitanja potpredsednika Skupštine, videćemo kakav će predlog zakona o teritorijalnoj podeli između gradova i opština da uputi Vlada Republike Srbije. Tu će biti rešeno i pitanje da li će gradska mesna zajednica Kostolac dobiti status opštine.
Što se tiče ovog amandmana, odnosno da Vlada Republike Srbije, otvaranjem agencija, stvara visoke troškove u sistemu državne uprave, vidi se baš iz ove agencije za rudarstvo.
Agencija za rudarstvo bi trebalo da bude neka institucija, da se bavi nekim istraživanjima, planovima, programima, da ispituju mineralna rudna bogatstva države i tako dalje, međutim, ovde se vidi da je reč samo o tome da se neko zaposli, da se neko zbrine i da živi na državnim parama, odnosno na teret građana Srbije.
Evo, ovako izgleda taj razdeo Agencije za rudarstvo. Kaže se, plate, dodaci, naknade zaposlenih, zarade, izdvaja se 5.114.000; socijalni doprinosi na teret poslodavca – 950.000; socijalna davanja zaposlenima –115.000; naknade troškova za zaposlene – 198.000; stalni troškovi – 144.000; troškovi putovanja 84.000; usluge po ugovoru – 84.000; materijal – 57.000; mašine i oprema – 500.000. Ukupno 7.246.000.
Kad ovo pročita neko ko se iole razume u budžetske stavke, doći će do zaključka da se sve ovo ovde troši na direktora, dve-tri sekretarice, njegovog zamenika, kafe kuvaricu i čistačicu. To je Agencija za rudarstvo. Pa, imamo mi Ministarstvo, čemu ona služi?
Da vam kažem, direktor Agencije za rudarstvo bio je zamenik direktora ''Površinskih kopova'' Kostolac, koji je imao prilično veliku platu kao zamenik direktora, Predrag Makar.
Mogu da pretpostavim kolika mu je plata sada dok je direktor Agencije za rudarstvo, i to je direktor i jedini, izgleda, zaposleni u toj struci, ovo ostalo su dve sekretarice, možda neki zamenik, kafe kuvarica i čistačice.
To sedenje na poslu, lep mu je posao, mogu da vam kažem, za te pare. Dođe na posao, kupi novine usput, može to i od reprezentacije da mu se kupi, naruči kafu od kafe kuvarice, dobije, pije kafu, čita novine, sačeka da prođe par sati, svrati do nekog kolege, opet direktora agencije kao što je njegova, i tako, malo ovaj kod njega, malo on kod njega, i u krug, dok svi ti direktori tih silnih agencija, direktorčići, mogu slobodno da kažem, ne završe radno vreme. To se najčešće dešava u nekom restoranu, gde već, naravno, imaju troškove reprezentacije, jer od sedam miliona 3% je reprezentacija, jel tako. To su, verovatno, ove usluge po ugovoru; ako lepo rasporede sredstva, ima ih dovoljno, mogu fino da se goste čitavu godinu.
Šta je s onim za šta stvarno postoje, zbog čega su ove agencije osnovane? Pa, one ničemu i ne služe. Ni ova ničemu ne služi, jer sve strategije, kada su u pitanju rudna bogatstva, davno su već razni instituti, stručnjaci koji su se za to školovali, imaju višedecenijsko iskustvo, napravili.
Ovo je, da kažem, klasičan produkt 5. oktobra, još jedna agencija u nizu koja opterećuje budžet, evo i nas, narodne poslanike, da o njoj raspravljamo. Mislim da je krajnje vreme da se predlagači zakona ostave tih agencija, kao jednog paradržavnog aparata koji preuzima nadležnosti državnih organa, u neku ruku, ali ne polaže račun Skupštini Srbije, već osnivaču, a osnivač je Agencija za osnivanje agencija, pošto imamo i jednu takvu agenciju, koja će da se bavi samo osnivanjem agencija.
Znači, samo uvećavamo državni aparat, povećavamo javnu potrošnju, opterećujemo budžet, a novac za ozbiljne socijalne programe, zbog nezaposlenih ili lica koja su ostala bez posla u postupku privatizacije, nema. Nema dovoljno sredstava ni za prekvalifikaciju, ni za, kako ova gospoda kažu, restrukturiranje, jer svako njihovo restrukturiranje podrazumeva samom gubitak posla, ništa drugo, da bi subjekat privatizacije, sa što manje opterećenja i što manje novca, prodali novom gazdi. Tako to izgleda od kako je DOS došao na vlast, od 5. oktobra.
Potpuno sam uveren da će od 20. januara 2008. godine situacija da bude sasvim drugačija, kada predsednik Republike Srbije, gospodin Tomislav Nikolić, bude radio isključivo u interesu građana Republike Srbije, a ne u interesu ovih prozapadnih partija, koje jedino razmišljaju o tome kako da, dok su na vlasti, sebe i svoje bližnje što bolje obezbede.

Hvala, gospodine Arsiću.
Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 5. razdeo 45. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica.
Izvolite.