Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, evo, već nekoliko godina razgovaramo o lustraciji. Razumem zašto vladajuća većina drži ovu budžetsku poziciju aktivnom stalno, iako nema snagu i nema hrabrost da sprovede Zakon u život.
Dakle, ovo je nemušti zakon, koji je donet na inicijativu tadašnjih poslanika Građanskog saveza Srbije, koji su tada bili samostalna parlamentarna stranka. Znali smo i onog trenutka kada je Zakon usvojen, za taj zakon, između ostalih, nije glasala SPS, da on neće služiti ničemu osim kao dobro obrazloženje za izvesne političke poteze i ustupke, koji jesu učinjeni prema GSS-u, samo što stranka nije opstala kao takva.
Ovo govorim zbog građana koji ovo prate, pre svega. U Srbiji je, ipak, izvršena neformalna lustracija.
Znači, od 2000. godine do sada, praktično, promenjeni su skoro svi predsednici sudova, ljudi u opštinskim i okružnim tužilaštvima, penzionisani su, manje-više, nezakonito gotovo svi visoki zvaničnici policije i Vojske do 60. godišta. Dakle, to je jedan oblik lustracije koji egzistira.
Zajedno s kolegama sam imao prilike da nedavno u Pragu, na jednom međunarodnom skupu, govorim o ovome i da dokažem da je to sve tako. Želim da vam kažem da je u Srbiji lustrirano na ovaj način oko 60 hiljada ljudi. Dakle, to je prosto fakat.
Srbija nije bila država iz tzv. Istočnog bloka i u Srbiji, pošto je tema – kršenje ljudskih prava od strane režima, tajne službe jugoslovenske i srpske države nisu bile nikakva produžena ruka neke tuđe strane službe, kao što je to bilo u Istočnom bloku, recimo.
Ja vas podsećam da je u Istočnoj Nemačkoj, posle političkih promena, ostalo šest miliona i 800.000 dosijea Štazija, da je u Rumuniji, iza Sekuritatea, jedne od najcrnjih tajnih policija u novijoj istoriji, ostalo skoro 7,5 miliona, da je u Bugarskoj, u Poljskoj i Češkoj, takođe, ostalo na milion dosijea. Podsećam vas na čuveno pismo učenika trećeg dva razreda Krakovske gimnazije, kojim su molili ministra pravde poljske da obustavi postupak lustracije, zato što u njihovom odeljenju nijedno deto nije više živelo sa oba roditelja, jer su se svi roditelji razveli, zato što su ustanovili da je jedan drugog denuncirao.
Srbija nije bila takva država. Jugoslavija nije bila takva država. Dakle, kada se govori o ovoj stvari, treba da se govori s merom.
Podsećam vas da je u Češkoj, i do današnjeg dana, lustrirano 320.000 ljudi, ali da je, po njihovom priznanju, uglavnom ta stvar završena tako da od toga nema gotovo nikakve političke koristi. Oni sami govore da je najveći broj tih ljudi, koji su, pre svega, bili u tajnoj policiji i na drugim visokim dužnostima u Češkoj, tj. Čehoslovačkoj, da su postali najbogatiji biznismeni danas u Češkoj. O tome me je, takođe, informisao jedan narodni poslanik koji je tamo bio sa mnom.
Uvaženi kolega koji je podneo ovaj amandman je u jednoj stvari potpuno u pravu – ne postoje uslovi te vrste da se u Srbiji sprovodi lustracija, zato što to objektivno nisu sistemi koji se mogu komparirati. Sve drugo treba da bude, odnosno ako je neko kršio ljudska prava bilo koga na svetu, u našoj zemlji, pre svega, pošto je o tome ovde reč, to treba da se dokaže u odgovarajućem sudskom postupku. Taj treba da odgovara krivično.
Dakle, ovde se ne radi ni o kakvoj potrebi da neko bude, zaboga, lustriran, pa da onda, na taj način, bude eliminisan iz javnog političkog života – pa, to mu je nagrada. Ako je neko kršio nečija ljudska prava, treba krivično da odgovara, ako je činio nešto suprotno zakonu i opštim principima koji važe u ovoj oblasti.
Zaista je krajnje vreme da se stranke vladajuće koalicije dogovore – ili će da sprovedu Zakon u život, čemu ćemo se mi, naravno, žestoko protiviti, ili će da prestane da egzistira ova komisija i ova budžetska pozicija. Jer, sa ovo malo sredstava koja se daju Komisiji ništa ne može da se uradi.
Osim toga, uvažena gospodo i poštovane dame, SPS je na pretposlednjoj sednici Odbora za bezbednost jedina glasala da se otvore tajni i politički dosijei. Oni koji se elementarno razumeju u lustraciju, znaju da lustraciju nije moguće sprovesti ako se ne otvore tajne policijske arhive. Evo, mi smo to učinili u vaše ime – glasamo da se otvore, jedva čekamo, kao što glasamo i da se okonča restitucija.
Dakle, nema priče o lustraciji a da pri tome u ''krugu dvojke'' i dalje držite ono što ste kritikovali 50 godina unazad, sve ono što je nekada nacionalizovano. Dakle, izvršite denacionalizaciju, okončajte restituciju, otvorite policijske dosijee i aplaudiraće vam svi oni koji očekuju od vas da to uradite, a vi ste to obećali u kampanji.
Mi vam pomažemo utoliko što glasamo i za jedan i za drugi zakon, iako je nama teško da glasamo za tzv. istorijske zakone. Ali, to ćemo ovog puta učiniti, to vam obećavamo, zato što je dugo vremena prošlo od momenta kad ste doneli ovaj zakon. Od vaše prve ozbiljne izborne kampanje 1999. godine tri vlade su se promenile. Ili ovo dovedite do kraja, ili recite – nismo sposobni ovo da uradimo, obmanjivali smo građane u izbornim kampanjama.
Dakle, nema tu mnogo filozofije – ili možeš, ili ne možeš. Kad ideš u kampanju, obećaš, kad dođeš na vlast, izvršiš. To je stvar koja je potpuno čista. Inače, sve drugo, pričali smo ovde o tome ranije.
Godine 1946. godine, u Beogradu je bilo 78 sirotišta. U 78 sirotišta bilo je 12.500 dece bez oba roditelja, koji su poginuli u Drugom svetskom ratu. Kako misli neko da je bilo moguće da se njima, invalidima i drugima koji su izašli unesrećeni iz rata, nešto da, a da se pri tome ne uzme onome ko je imao? Pri tome, ja ne aplaudiram onome ko je uzimao tamo gde nije trebalo, ko je kršio ljudska prava onoga ko nije ničim, ni na koji način, doprineo da se prema njemu neko tako odnosi.
Morate razumeti, time završavam, da su ljudi koji su učestvovali u tom ratu imali obećanje da će, kada se rat završi, da bude kao što je bilo. Dakle, u tom smislu, posle mnogo godina, istorija ne može da se vrati unazad. Ali, evo, sada su se stekli uslovi, oni koji su imali to kao politički projekat neka ga jednom ostvare u Srbiji, da vidimo kako je moguće vratiti nešto što je uzeto na taj način, a da država to izdrži ekonomski, politički itd.
Dakle, neću više govoriti o lustraciji. To je bio samo jedan politički projekat jedne male stranke, koja više nije parlamentarna. Neki od vas su za to glasali zato što nisu imali kud.
Međutim, ja vam kažem da ste vi lustraciju sproveli, penzionisan je svaki general, penzionisan je svaki komandir čete koji je operativno komandovao, odnosno koji je bio komandir čete i trupni oficir, u policiji nema više nijednog koji je na bilo koji način bio angažovan u onome nad čim se vi zgražavate.
To je vaš odnos prema tome. Ja sa vama ne polemišem na taj način.
Dakle, sudije, tužioci u javnim preduzećima su se potpuno promenili. Vi ste doveli svoj politički establišment da u vaše ime vrši vlast, i to je kompletna lustracija.
Ako neko misli da nije tako, neka navede neke. E, ima nekih koji su opstali. Ovde je uvaženi kolega nabrajao sve. Nije samo jednu, jer se nije setio.
Molim vas, Latinka Perović je bila predsednik CK SK Srbije. Sada je Latinka Perović jedan od važnijih ljudi u LDP-u. Kako to, samo kad neki od vas kažu, onda vi niste gadljivi na njihove usluge?
Živorad Kovačević, predstavnik Evropskog saveta. Gospodo, on je bio šef Krcunovog kabineta. On je danas najveći ''demokrator'' u Srbiji.
Znate li šta znači biti šef Krcunovog kabineta? To znači biti gospodar života i smrti. Ali je on sada dobar.
Jelica Minić, gospodo, pa njen otac je bio ministar spoljnih poslova. Njen ujak je Bata Janković, narodni heroj. Ona se udala za češkog diplomatu kada joj je otac bio ministar spoljnih poslova i izazvala diplomatskih skandal.
Kako mislite sada da je ona demokrata? Zato što je prišla vama. Nije tačno, nego vi nemate iste aršine prema istim pitanjima, to je problem. Da ne nabrajamo druge, jer bismo mogli da pričamo o tome do ujutru.
Molim? Volim i ja, ''i tata bi sine'', samo, nažalost, ne može.