Baš me zanima čime se rukovodila Vlada kada je odbila ovaj amandman.
U članu 13. piše da Agencija, član 13. dopuna, obustavlja postupak privatizacije u slučaju saznanja za okolnosti za koje se nije znalo u vreme pokretanja postupka, a koje u potpunosti onemogućavaju prodaju kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije. Za koje se nije znalo.
Agencija za privatizaciju je povlašćeni prodavac i potpisnik ugovora o kupoprodaji. Nema tu nije se znalo. Onaj ko je povlašćeni prodavac, potpisnik ugovora i ko je javna ustanova, koji je Zakonom o privatizaciji ovlašćen da zna mora da odgovara i da snosi štetu za podatke za koje može da se zna, pa ih nije poznavala.
Znači, ono da se šoljica slomi sama od sebe nije moguće ni u postupku postupanja Agencije za privatizaciju.
Kako Vlada obrazlaže odbijanje? Ne prihvata se amandman iz razloga što odgovornost za štetu koju bi Agencija za privatizaciju mogla da snosi nije moguća jer imajući u vidu uopšte načela Zakona o obligacijama, o osnovama odgovornosti, to je nemoguće. Zaista ne razumem ko piše Vladi ova obrazloženja i ko se usuđuje da ovo ostavlja u arhivama Skupštine.
Zakon o javnim nabavkama je specifičan leks specijalis koji derogira zakone druge nadležnosti kao poseban i specifičan. To što sam ekonomista ne znači da deo prava koji se tiče ovakvih zakona ne moram da proučim i da znam, vi najmanje. Znači, Zakon o privatizaciji koji je propisao izgled ugovora, sve posebne klauzule koje taj ugovor tretira, a i na to imam kasnije jedan amandman, takođe je jedan zakon leks specialis koji je derogirao Zakon o obligacionim odnosima. Vi to odlično znate.
Vi se u odbijanju mog amandmana upravo pozivate na Zakon o obligacijama. Zaboravljate da postoji vrlo mnogo naučnih radova, praktičnih tekstova koji derogiraju ovo što vi kažete i bukvalno dovode u pitanje poznavanje prava onih koji su radili ovaj predlog izmena i dopuna, i to u smislu odgovornosti Agencije za znanje činjenica, jer ona prodaje, potpisuje i kontroliše postupak Zakonom o privatizaciji kao posebnim zakonom.
Znači, prodaje, potpisuje ugovor, ovlašćena je da radi kontrolu i ona mora da odgovara, u smislu Zakona o obligacijama, na koji se vi pozivate, i za štetu koju svojim neznanjem, posebno je pitanje grubom nepažnjom ili čak namerom, nanese ili kupcu, ili subjektu privatizacije.
U trenutku podnošenja amandmana, koji je bio čista logika stvari jednog ekonomiste koji podrazumeva, jednog građanina Srbije, da svako pravo nosi neku obavezu. Znači, ako vas neko istakne po posebnom pravu u prodaji društvene i državne imovine, sledstveno tome imate i neke obaveze. Znate, u životu je samo majčinska ljubav bezuslovna. Sve drugo su prava i obaveze.
U trenutku kad sam taj amandman podnosila rukovodila sam se obavezom onog ko radi odgovoran posao da ne može da pere ruke upotrebljavanjem jedne povratne zamenice "se". Da kasnije, pripremajući se za ove amandmane, jer ste nam dali mnogo bitnih finansijskih zakona kao pratećih uz budžet, pa i ove o kojima treba da raspravljamo, nađem svojom ozbiljnošću, koliko god to vama delovalo neskromno, jedan naučni tekst koji je uradio čovek koga ste nedavno izabrali za sudiju Ustavnog suda, kome se mnogo šta ima prigovoriti u nekom drugom smislu, ali u stručnom smislu sam bila prosto iznenađena na koji način je on obrazložio ono što je bila zdrava logika ekonomiste koji dobro poznaje vaše propuste u procesu privatizacije.
Ono što novinari obrade kao npr. tekst, za vas je to žuta štampa, gde kažu - Jugoinspekt se sprema za privatizaciju, ali je prikrio da gradi stanove, da je tolika i tolika imovina, pa poziva Agenciju za privatizaciju da to ne promakne kao imovina koja će se prijaviti.
Kad vi uradite ovu privatizaciju, vi ćete reći - ali se nije znalo za tu činjenicu da nije prijavljena sva imovina. Za vas novinski tekst i pismo koje dobijete nije dovoljno upozoravajuće. Za vas nije bilo dovoljno upozoravajuće ni kad su vam za Robne kuće "Beograd" rekli da prodajete tuđu imovinu.
Objavili ste prospekt i pravite ludim, izvinjavam se građanima ali nema lepše reči, i građane i bivše vlasnike, državu Srbiju, vi kao Agencija prodajete imovinu države Srbije kao vlasništvo društvenog preduzeća, a kažete prodajemo akcije, a ne nepokretnosti, i to potpiše vaš direktor Agencije za privatizaciju, a u pozivu za prodaju stečajnog dužnika piše - prodaju se nepokretnosti te i te, i ne negde daleko, nego u Knez Mihajlovoj. Nešto što se golim oko vidi i vlasništvo je države Srbije. Mora neko da odgovara za to.
Ovaj amandman traži da se ustanovi šteta koju nanese Agencija za privatizaciju, jer je ona morala znati za te činjenice, kako se to kaže jezikom sudije Ustavnog suda.
Agencija za privatizaciju mora da odgovara, po Zakonu o obligacionim odnosima, za štetu koju nanese, iako je reč o posebnom zakonu, Zakonu o privatizaciji.
Ta činjenica proizilazi iz člana 265. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koji ste se pozvali kad ste meni, ne na član ali na zakon, odbili amandman koji sam u ime SRS podnela, jer Agencija za privatizaciju potpisuje ugovor o prodaji društvenog i državnog kapitala. To je ugovorna strana koja odgovara za štetu zato što ona ima status povlašćene ugovorne strane.
Vi odlično znate šta u pravnom smislu znači povlašćena. Ona piše ugovor koji podnosi učesniku na aukciji ili tenderu na potpis pre učešća na samoj aukciji ili tenderu. Tražite od budućeg kupca da se saglasi svojom izjavom da je upoznat sa svim činjenicama.
Da li vi mislite da smo mi zaboravili kako su šećerane prodate?
Je l' vi mislite da niko ne zna da se vodi sudski postupak protiv „MK Komerca“ i ovlašćenog lica koje je staru i zarđalu opremu platilo dva puta skuplje nego što ona zaista vredi, iako je reč o privatnim sredstvima, a ovo je još i teže jer je reč o upravljanju i prodaji u ime države.
Znači, lažno prikazana, neobuhvaćena imovina, zalihe, zemljište, mašine, da bi politički prijatelji po nižoj ceni kupili preduzeća kod Agencije za privatizaciju.
Zašto i ne bi kada je Agencija, koja je ovlašćena da prodaje, potpisuje i kontroliše postupak, spremna da se brani jednom izjavom budućeg kupca i kaže – ako preduzeće koje ste kupili ima dugova toliko mnogo, nismo mi krivi, nisu oni prikazali, potpisali su izjavu da su rekli istinu.
Nismo mi krivi što su neke zarđale mašine prikazane kao ne znam kakva oprema i plaćene dva puta, a tako oprane i iznete pare napolje. Pisali su izjavu da garantuju.
Dragi građani, onaj ko je od 2002. godine do septembra 2007. godine uzeo 126 miliona evra kao čist bakšiš po odbitku svih troškova za privatizaciju preduzeća, ono što ministar u Memorandumu naziva realni sektor, mora da odgovara za proveru navoda kojima se prikazuje imovina, zalihe, zemljište, mašine i dugovi preduzeća.
Kada kažem zalihe, opet mislim na „MK Komerc“. Kupili su tri šećerane za po tri evra, navodno preuzeli dug od 20 miliona prema NIS-u, koji su opet političkim prijateljstvima, zloupotrebom, u ekonomskoj nauci se to kaže rentiranjem političkih prijateljstava, zaobišli, ali ne kažete nam koliko su zaliha zatekli, iz čega su i mogli, a ipak nisu izmirili te dugove.
Da Agencija odgovara, da niko ne pere ruke, da ministar ne kaže – ne znam da li je Kalcedonia zaista počela nešto da radi, raspitaću se, a potpisao sam ugovor da ću im dati 800 hiljada evra za 400 radnih mesta puta 2.000, što je najniže što se obećava stranim direktnim investitorima, neko mora da snosi odgovornost.
Tekst koji pominjem je tekst sudije Ustavnog suda u kome nema nijednog elementa prava, nijednog argumenta za odbijanje te odgovornosti. Naprotiv, za štetu koju usled propusta pretrpi subjekt privatizacije, znači preduzeće ili kupac, Agencija mora da odgovara, jer zakonom je konstituisana obaveza Agencije da vrši kontrolu i proveru tačnosti i potpunosti svih podataka sadržanih u privatizacionoj dokumentaciji koja je od značaja za sprovođenje postupka privatizacije.
Vi odlično znate da je Agencija dužna da, kada joj se podnese ta prijava, proveri sve ovo što sam nabrojala, pa ako utvrdi da nešto nije uneto, vraća se rešenje na ispravku i vremenski rok za doradu. Znači, imate mehanizme, javna ste ustanova. Nije Agencija za privatizaciju neko ko je uzeo, poput posrednika, da to za neku proviziju radi. Vi imate status povlašćenog ugovarača i izvršitelja ovog posla u ime države i ne možete bez odgovornosti da radite ovaj posao.
Iznenađena sam, zaista ne vidim nijedan razlog, ovde neko nije u pravu, ili vi koji mislite da ljudi koje birate za sudije Ustavnog suda nemaju znanja, privredna je tematika u pitanju, ili je jednostavno dovoljno da 128 ruku pokrije smišljenu, grubu nepažnju i lopovluk, nema nežnije reči.
Takođe sam iznenađena činjenicom da „Galeniku“ stavite na popis preduzeća čija će imovina biti predmet podele besplatnih akcija, a pokazujete elementarno nepoznavanje.
Sad ću da vam kažem ovako, 24. marta 1998. godine formirana je Vlada u kojoj je SRS imala učešće. Na poverenje moje stranke i uz podršku svog šefa, odsutnog čoveka Vojislava Šešelja, čiji bedž sa ponosom nosim, vodila sam resor, sprovodeći nasleđeni Zakon o privatizaciji, koji je radio Milan Beko i njegova ekipa.
„Galenika“ je tada prodata Milanu Paniću, političkom prijatelju koji je dolazio iz Amerike, za 50 miliona dolara i obećanja da će uneti jedinjenja za neke lekove koji nikada nisu priznati. Kada sam kao ministar došla u posed dokumenta, žalbe kojom se Panić žali da mu „Fitofarmacija“ ne da prolaz, put do njegovog pogona, našla sam u tekstu i priznanje da je čovek uložio 50 miliona, a da će generički lek koji je on obećao uneti kada mu to u Americi odobre.
Uz podršku svog šefa, potpredsednika Vlade Vojislava Šešelja, predsednika Vlade pokojnog Mirka Marjanovića, pokrenula sam postupak preispitivanja vrednosti i uloga. Gospodin Tešić iz Loznice bio je direktor Direkcije, potpisao novo rešenje, jer mi nismo mogli nameru o ulogu nekome priznati kao ulog.
Za 50 miliona tih uloženih para, koje su arbitražom povraćene, država je sačuvala „Galeniku“, čija se vrednost procenjuje između 800 miliona i više evra. Tako je to radila SRS u bivšoj koalicionoj vladi sa socijalistima. Kada se samo setim koliko je novinskih tekstova pisalo o tome kako smo hteli sa svetom da se svađamo; ne, ko plati može da dobije, pa i Panić. Ko ne plati, ne može da položi pravo na tuđu imovinu. Ko prodaje kao Agencija za privatizaciju i ima pravo da kontroliše, taj mora i da odgovara.
Molim vas, gospodine potpredsedniče, vrlo vas uvažavam, za vreme govora mog kolege Vlade Sekulića, koji je govorio o „Galenici“ i načinu osnivanja „Hemofarma“ i mnogih drugih farmaceutskih kuća, pouzdano znam da je uredno ton izašao iz tehničkih uređaja iz ove sale. Gde i ko sluša i kontroliše i cenzuriše ono što će građani čuti, vi ste dužni da ispitate. Za vreme njegovog govora o „Galenici“ ton je bio ometan i građani apsolutno ništa nisu čuli. To je nedopustivo.

Molim da se dobije odgovor na pitanje zašto nije bilo tona na televiziji. Ovde je normalno funkcionisao sistem.

Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne)

Na član 13. amandman je podneo poslanik Rajko Baralić.

Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine Albijaniću, gospodo iz Vlade, ne znam tačno iz kog ste ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ne čudi me da Vlada nije prihvatila amandman koji sam u ime SPS podneo zato što su to prosto dva različita koncepta, ali ću pokušati da objasnim zaposlenima u preduzećima sa većinskim državnim kapitalom zašto je ovaj amandman bolji za njih. Šta je bolje za Vladu, to mene ne zanima.
Dozvolite da tačno kažem šta je predmet amandmana. Član 13. Predloga zakona treba da se menja i to tako da se postojeći član 25a menja u dosadašnji stav 2. koji postaje stav 3. i glasi: „Preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom može u toku postupka privatizacije da menja odredbe pojedinačnog kolektivnog ugovora koje se odnose na visinu zarada zaposlenih, samo uz prethodnu saglasnost Agencije.“
To je amandman, a evo šta kaže Vlada kao predlagač izmena i dopuna Zakona o privatizaciji: "Amandman se ne prihvata, zato što se postojeće zakonodavno rešenje pokazalo celishodnim u praksi sprovođenja privatizacije. Naime, pre unošenja ove odredbe u Zakon o privatizaciji 2003. godine (tačno je da je ovaj član menjan 2003. godine), uočeno je da su zaposleni u subjektima privatizacije koji posluju većinskim državnim kapitalom neopravdano povećavali zarade, što je imalo za posledicu neatraktivnost preduzeća za potencijalnog kupca. Takođe, u primeni ove norme od 2003. godine do danas, nije bilo problema...''
Dakle, ovako, poštovani zaposleni, u javnim preduzećima, javna preduzeća koja imaju hrabrosti da zajedno sa Vladom Republike Srbije odrede apanaže u upravnim odborima tih javnih preduzeća, recimo, u NIS-u, predsednik upravnog odbora ima 10 prosečnih zarada u NIS-u, to je 470.000 dinara, da prevedem na srpski jezik, koji svi razumeju, a članovi imaju svega osam, a to je oko 370.000 dinara. Dakle, oni meni objašnjavaju zašto zaposleni u tim preduzećima ne mogu da povećaju plate, a da se pri tom s tim ne složi neko.
Što da se slože? Ovi koji su u upravnom i nadzornom odboru javnih preduzeća, dakle, preduzeća sa državnim većinskim kapitalom su toliko dobro plaćeni da rade protiv interesa radnika, da će učiniti sve što je neophodno da to ostane onako kako jeste.
Vi, uvažene dame i gospodo zaposleni u javnim preduzećima, svaki put kada idete na izbore natrpate u kutiju ovih stranaka koje vam sada organizuju upravne i nadzorne odbore sa ovim rešenjem. Neka vam je sa srećom. Dakle, svaka ženidba na brzinu proizvodi kajanje natenane. To vam se sada vraća sa velikom kamatom. Možemo da navodimo nekoliko primera s tim u vezi, ali nije potrebno, ovaj je dovoljan.
Tražio sam u amandmanu da se to reši na bolji, elastičniji način, da se sindikatima reprezentativnim u preduzećima sa većinskim državnim kapitalom da viši značaj i na ovim pozicijama stoji Samostalni sindikat Srbije.
Dakle, sindikalna borba, između ostalog, podrazumeva borbu protiv monopola, na način kao što sam u prethodnom javljanju pokušao da objasnim, ali sindikalna borba između ostalog podrazumeva i to da oni ugrade preticanje i znaju šta će da se dogodi ukoliko jedna ili više političkih stranaka vrše vlast i kakvi će biti zakoni kada te stranke vrše vlast, zato što su one po definiciji dužne da ekonomski program iz svog političkog programa pretoče u zakonska rešenja.
To je sada situacija. Dakle, znam da su neki od sindikata u javnim preduzećima bili gadljivi na usluge SPS, kao prošle godine kada smo ovde jedini glasali za ona čuvena četiri zakona iz peticije pola miliona građana Srbije, ali još jednom ih upozoravam i obaveštavam, kako god hoće, ovo se sve reguliše izborom političkog programa.
Levičarski politički program podrazumeva levičarska rešenja u zakonima. Koncept liberalne ekonomije podrazumeva da jedan gazda bude vlasnik NIS-a, da drugi gazda bude vlasnik EPS, da treći gazda bude vlasnik ne znam čega, a da svi oni imaju nekog gazdu u svetu i da cene usluga ili proizvoda, u zavisnosti čime se ove firme bave, budu takve da to uglavnom građani sa prosečnom zaradom u Srbiji ne mogu da plate.
Pre neki dan sam precizno ovde rekao koliko košta 16 proizvoda u Nemačkoj, a koliko košta u Srbiji. Dakle, otkupna cena mleka u Nemačkoj je niža 2,7 dinara nego u Srbiji, a maloprodajna cena mleka u Nemačkoj je viša za skoro osam dinara.
Dakle, ovo je pitanje koncepta i pitanje izbora. Oni koji o ovome mogu da odlučuju jesu samo građani Srbije. Potpuno sam siguran da će oni to umeti da procene, zato što kada dva ili tri puta uradiš nešto u korist sopstvene štete, onda je to očigledno nastava koja ti pomogne da onda hladne glave izabereš bolje rešenje narednih puta.
Ako se to ipak ne dogodi, nama će biti čast iz SPS da zastupamo stavove sindikata i zaposlenih i u javnim i u drugim preduzećima. Jednog dana naći ćemo se na istom poslu, na istom mestu i preuzeti odgovornost za odgovarajuća zakonska rešenja, koja vidim, veoma uveseljavaju gospodu iz ministarstva.
Inače, ovde postoji manir da nas niko ne obavesti ko prisustvuje sednicama Narodne skupštine, pošto kada predsedavajući kaže ko je podneo amandman, onda javnost, i vi uvaženi poslanici i vi prisutni gosti, znate da se zovem Rajko Baralić, znate u čijoj sam stranci, znate šta mi je politički program.
Ne znam vaša imena, jer me niko ne obavesti. Kada ministar nije tu, ne znam koga zastupate, ne znam koga predstavljate i samo vidim da se smejete. Neka vam je sa srećom. Dakle, to je veoma interesantno ponašanje. U mom selu je to nepristojno ponašanje. To je elementarna nepristojnost.
Ovde se bavim sa ostalim kolegama ozbiljnim poslom, a vi slobodno izađite i popijte kafu, ne morate ovde da provodite vreme, zato što vam Poslovnik ne daje mogućnost da se javite i bilo šta kažete, a oni koji su vas ostavili ovako goluždrave na mrazu, da ne možete ništa da kažete, to s njima raspravite.
Molim vas, nepristojno je na taj način komunicirati sa poslanicima koji govore o ozbiljnim pitanjima, koja se tiču 70.000 zaposlenih u Srbiji.
Dakle, mene vaš smeh ne povređuje, on ne dopire do mene, ne možete da me dekoncentrišete, ali moram da vam kažem da ostavljate rđav utisak Vlade moje države koja je moja, nemam drugu, nemam rezervnu i nemam nameru da je menjam, osim ako vi niste došli iz nekih drugih država i imate drugo državljanstvo, kao što neki imaju od ministara, neki imaju duplo.
U onoj vladi, prvoj DOS-ovoj, osam ministara je imalo dvojno državljanstvo francusko-srpsko, nemačko-srpsko, kanadsko-srpsko, a jedan nije imao uopšte srpsko državljanstvo. Dakle, nadam se da to nije sada slučaj. Molim vas za elementarnu pristojnost. Ne smejem se nikome od vas kada vi govorite i voleo bih da čujem na odboru, gde učestvujem, šta je ono što imate da kažete ovim povodom.
Inače, nemojte, nema potrebe, ovo nije smehoteka, ovo nije kviz, ovo nije cirkus, ovde dolaze ljudi i razgovaraju o ozbiljnim temama, a vi sedite u prvom redu sticajem okolnosti, ali vas molim da to ne činite zato što ne činimo ni mi to vama.
Takođe, pozivam gospodina ministra ili nekoga od tri ovlašćena predstavnika da ovde dođe. Nemojte da nam spočitavate da zbog nas gubite vreme. Vi ste danas dva puta izgubili po jedan sat jer niste bili u stanju da organizujete većinu da glasa o budžetu. Dakle, 9.500 direktnih i indirektnih korisnika budžeta zavisi od toga da li može da se skrpi ova vladajuća većina i dođe ovde i glasa o budžetu.
Ljudi, to je prosto, kažete, ne možemo da vršimo vlast, kako vi to kažete, nemamo više kapacitet za vršenje vlasti. Kažete, u redu, ne možemo, raspišu se izbori, to se rešava u ovim institucijama na način koji je propisan Ustavom i zakonom. A ne, nama kažete da vam trošimo vreme, a vi ovde ne možete da obezbedite elementarne uslove za izglasavanje najvažnijeg zakona u toku jedne godine, a to je budžet jedne države, budžet Republike Srbije u ovom slučaju. Već kasnimo, kasnio je u dolazu, a sada kasni i njegovo usvajanje.
Što se nas tiče, mi ćemo svoj posao raditi do poslednje sekunde u skladu sa Poslovnikom, ali zaista, bez obrazloženja, bez izvinjenja, dva puta smo danas, poslanici SPS i drugih opozicionih stranaka bili su ovde kada je bilo zakazano glasanje o budžetu, samo vas je bilo 117.
Da vas podsetim, to je matematika za drugi razred osnovne škole, računanje, sabiranje, oduzimanje, deljenje i množenje do 1000, to je program za drugi razred osnovne škole.

Množenje je u drugom, a deljenje je kasnije.

Vidim da vam deljenje ide najbolje, tako ste se podelili da više ne može da vas sastavi niko u ovoj državi. Dakle, nikakav amalgam, ni ovi iz Evropske unije, ni ovi spolja itd.
Dakle, 117 je bilo prisutnih, a treba 126. Niste u stanju da obezbedite većinu. Dakle, vi ne postojite. Vi ste vladajuća većina u rasulu ili imajte hrabrost pa recite - više to nismo. Ili dovedite, izvinite - dovode se goveda, ljudi se ovde pozivaju da dođu, izvinjavam se, nisam tako hteo da kažem, nikada to ne govorim na taj način - obezbedite ljude da dođu ovde, da glasaju za budžet i da mi radimo dalje posao, zato što ima još nekoliko stvari ovde da se reši.
Da podsetim šta je sve ovde na dnevnom redu - deset zakona, o njima treba da glasamo, i treba još četiri da dođu u proceduru, da se o njima izjasnimo, a vi još ne znate ni kako treba da izgledaju zakoni o lokalnoj samoupravi. Dakle, niste u stanju.
Još jednom ću reći vašim jezikom - nemate kapacitet da vršite vlast. Oko vlasti ste se pozavađali, ne oko koncepta. Dakle, nisu dovoljne ove apanaže od 200, 300 i 500.000 u upravnim odborima da vam budu amalgam za vršenje vlasti. Vama je očigledno potrebno nešto više, sačekaćemo još nekoliko dana, videćemo kako će da funkcioniše ta stvar i odgovorićemo političkim sredstvima na ono što vi ovde pokušavate da uradite.
Sada u ovoj sali sedi nekoliko poslanika vladajuće većine. Meni to ne smeta, obrazlagaću i sledeći amandman i kolege, takođe, i nateraćemo vas da se o svakom izjašnjavate u danu za glasanje, ako do tog dana dođe, imam utisak da je ovaj današnji do pola "d".

Hvala, gospodine Baraliću. Što se tiče primedbe ko je prisutan, prisutan je gospodin Luka Andrić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, i Nebojša Ćirić, pomoćnik ministra u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, u skladu sa Poslovnikom pozvani su od strane predsednika Skupštine. Hvala.

Da li se još neko javlja po amandmanu? (Ne.)

Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.

Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.

Poštovane kolege poslanici, poštovani predsedavajući, voleo bih da kažem - poštovani gospodine ministre, ali nažalost ministar nije u sali.
SPS je podnela amandman na član 16. Predloga zakona, kojim se menja član 41. Zakona o privatizaciji. Taj član 41. glasi: "Ugovor o prodaji kapitala odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovornoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta... načinu rešavanja pitanja zaposlenih..."
Mi smatramo, imajući u vidu, pre svega, praksu koja se do sada dešavala u ovoj tranzicionoj privatizaciji, da je potrebno naglasiti, u stvari dodati načinu rešavanja pitanja zaposlenih i konkretno ''poštovanju prava zaposlenih utvrđenih kolektivnim ugovorom, Zakonom o radu i ugovorom o radu, roku za održavanje kontinuiteta proizvodnje'' itd.
Zašto to kažem? Zato što, pre svega, do sada u privatizaciji imamo utisak da se više obraćala pažnja, kada su se spominjale ugovorene strane mislilo se na kupce, pre svega na rukovodstvo preduzeća i eventualno one subjekte, odnosno one kupce koji će, u sprezi sa rukovodstvom preduzeća, za sebe steći neku korist od privatizacije i eventualno za političku stranku koja ih podržava, a da se na radnike veoma malo ili čak nikako nije obraćala pažnja, a takođe i praksa da se često jedno piše, a drugo se dešava u praksi.
U obrazloženju odbijanja amandmana se kaže: "Amandman se ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program (što je samo jedno fiktivno stanje, uglavnom)... Prihvatanje predloženog amandmana, značilo bi nepotrebno dopunjavanje postojećih normi, naročito imajući u vidu da je kupac, kao novi poslodavac, po samom zakonu obavezan da poštuje kolektivne ugovore".
Ovom prilikom želim da podsetim građane Repubike Srbije, jer su oni ti koji ocenjuju, a ne vas, vi to odlično znate, da u mnogim preduzećima kolektivnih ugovora i nije bilo validnih, i da ih u mnogim ni danas nema, i da je upravo jedan od ciljeva mnogobrojnih štrajkova u Srbiji i zahteva da se potpišu kolektivni ugovori.
Naime, SPS je puno puta ukazivala na mnogobrojne anomalije koje su se dešavale upravo u procesu jedne tranzicione privatizacije. Te anomalije su se uglavnom odnosile na radnički standard i na radnička prava, tako što su se dešavala nauštrb radničkog standarda i prava.
Pre svega, SPS je ukazivala mnogo puta na stečaj, i to na tendenciozni stečaj, onih kojima je bilo u interesu da mnoge firme, koje i nisu zaslužile da uđu u stečaj, ipak dovedu do takvog jednog stanja, a to je, što bi naš narod u žargonu rekao - bacili oko na određenu firmu, da je dovedu do stečaja i da je na taj način privatizuju neki ljudi koji će sigurno ostvariti, makar politički, ako ne i lični interes nekih od rukovodećih stranaka.
SPS je i ranije ukazivala na te krizne štabove koji su bili mehanizam za takve radnje. Uglavnom su kroz te krizne štabove otpuštani najbolji radnici, kočio se tok proizvodnje. Kao rezultat toga, na primer, u opštini Negotin, odnosno u istočnoj Srbiji mnoga preduzeća su dovedena do stečaja, mnoga društvena preduzeća, kao što je slučaj sa Autotransportnim preduzećem "Lasta", kao što je slučaj sa "Krajina vinom", koji je nekada bio brend Srbije, sa Fabrikom konfekcije "Negotinka", pa sa Negotinskom štamparijom, Mlekarom itd.
Uglavnom, ojađena je privreda istočne Srbije, gde je negde otprilike oko 7.000 ljudi ostalo bez posla, ostalo na ulicama. Mnogi od njih su otišli sada trbuhom za kruhom, znači u inostranstvo. Ali, podsećam da to nisu ljudi koji su dobrovoljno otišli u inostranstvo pre mnogo godina i na jedan lagodan i fin način, već ljudi koji su bili prisiljeni, jer su ostali na ulicama.
Želim ovom prilikom da podsetim državu na stanje u istočnoj Srbiji, pre svega što se tiče privrede, da je ona raskrinkana, da je stanje veoma loše i da se bojim da neke političke opcije neće ovo zloupotrebiti, pre svega da prikažu kao kršenje ljudskih prava upravo od nekih inostranih političara koji imaju druge aspiracije prema ovim prostorima. Naime, što se tiče tih socijalnih programa, oni koji su kupili stečajne firme nisu imali nikakve obaveze prema radnicima, pa im je država ponudila neke fiktivne socijalne programa. Šta to znači? To znači simbolična novčana naknada od koje se normalno ne može preživeti, i takođe, veoma brz gubitak prava na socijalno i zdravstveno osiguranje i ubrzo su takvi ljudi sticali pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje po drugim osnovama.
To su socijalni programi koji su, po pravilu, bili mnogo blaži, mnogo lošiji od socijalnih programa u mnogim javnim ustanovama koji su se sprovodili, a takođe, i oni nisu bili baš dobri, čak naprotiv, lošiji, gde se minimalno vrednovala godina radnog staža, gde su ljudi praktično za malo novca zvanično dozvoljavali da izgube, odnosno prodavali svoje pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje, i gde su to radili ne dobrom voljom, nego su bili prinuđeni da prihvataju ovakve socijalne programe, uz obrazloženje da su oni tehnološki viškovi, što se na kraju ispostavilo da nije tačno, jer su na njihova mesta dolazili neki drugi ljudi, ali se zna koji su to ljudi, da su to uglavnom poslušnici i partijski opredeljeni ljudi.
Tako bih naveo jedan primer jedne društvene firme u Negotinu, gde je ostalo 60 ljudi bez posla, gde je četiri hiljade metara kvadratnih poslovnog prostora u nekoliko hala i nekoliko desetina hektara zemljišta koje je pripadalo ovoj firmi prodato za svega 170 hiljada evra, što je jednako 42 evra po metru kvadratnom samo za poslovni prostor, ne računajući opremu, ne računajući sve ostalo.
Šta se dešava sa onim radnicima koji ostanu u tim firmama? Naime, upravo na njih se i odnosi ovaj amandman. Kakvo je njihovo radno vreme? Najčešće nije osmočasovno, kao što im to Zakon o radu priznaje, najčešće se radi o deseto i dvanaestočasovnom radnom vremenu, koje se smatra normalnim radnim vremenom, a ako radnici i preko toga ostanu, ne plaća im se prekovremeno. Čak je česta anomalija da im se godišnji odmori ne priznaju. Znači, poslodavac im ne dozvoljava da koriste godišnji odmor, a bilo je i primera, ukoliko koriste godišnji odmor, on im ne plati to vreme.
Šta se dalje dešava? Kao lekar lično sam učestvovao u razotkrivanju mnogih anomalija, jer su mnogi bolesni i nisu čak imali pravo na bolovanje, odnosno pravo da sede kod kuće i izleče se do kraja, pa su tako bolesni, u toku korišćenja terapije, morali da odlaze na posao, a čak ima i nekoliko primera, gde sam lični svedok, da su u ranom postoperativnom toku ti radnici morali da odlaze i rade, a da ne kažem da oni dižu gajbe, odnosno rade fizičke poslove koji uopšte nisu spojivi sa njihovim zdravstvenim stanjem. Jedino im se priznaje možda neka teška bolest, neizlečiva bolest, ali priznaje im se tako što ih na kraju poslodavac otpusti kao škart.
Takođe smo svedoci mnogih primera da novi poslodavac čak i promeni osnovnu delatnost firme koju je kupio, tako da ljudi koji su tamo godinama radili, koji su majstori u svom poslu, prinuđeni su da rade sada neki novi posao koji ne znaju, što bi naš narod u žargonu rekao, pod stare dane da rade nove poslove i tu ispadaju konflikti svakojake vrste.
O pravu na štrajk, o pravu na bilo koji drugi oblik sindikalnog organizovanja, da ne pominjem da toga nema, niti pak smeju da pitaju poslodavca da li su redovno prijavljeni, da li im se plaćaju doprinosi ili ne. Gotovo se ne sećam za ovih sedam godina da sam čuo da su ovakvi ljudi ostvarili neku jubilarnu nagradu u takvoj firmi ili da su na dostojan način ispraćeni u penziju. Uglavnom su isplaćeni u penziju poniženi od pojedinih kriminalizovanih novih vlasnika takvih firmi. Čak je SPS uočila još jednu čestu pojavu i anomaliju, a to je da su pravni zastupnici, koji zastupaju prava iz radnog odnosa upravo takvih ljudi, preko određenih sindikata radnika koji su oštećeni ovim procesom tranzicione privatizacije, zloupotrebili to, povezali se sa poslodavcima i povezali se sa ljudima iz pravosuđa i radili nauštrb radničkih prava, kao što su, npr. i prevareni pravni naslednici onih građana koji i po ovom zakonu o pravu na besplatne akcije i novčane naknade, neće moći da naslede to pravo upravo od onih koji su umrli u vremenskom periodu od 2001. godine, kada je donesen Zakon o privatizaciji, do danas, jer je država, po nama, trebalo da popiše, evo prilike, da je imala jedinstveni birački spisak, možda bi to bilo i učinjeno, da se i ti ljudi ne zakinu, odnosno pravni naslednici tih ljudi.
Takođe, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, takođe, fiktivno postoji. Inače se ne poštuje, pa mnoge građevinske firme koje su kontrolisane od strane inspekcije. Inspekcija je uočila visok procenat neprijavljenih radnika, zatim visok procenat radnika bez HTZ opreme, koji su na gradilištima i mnogo gradilišta koja su bila nedovoljno neobezbeđena.
Činjenica je da mnoga profesionalna oboljenja koja je poslodavac, inače, dužan da prijavi inspekciji, kao što su vibraciona bolest, kožna bolest i dr. u toku ove godine čak nijedna nije prijavljena.
Sada bih pitao, ali na žalost, nema ministra da nam kaže šta se dešava sa firmom koja se zove Železnička zadruga, koja skoro dve godine ne radi, gde su mnogi klijenti ostali bez prava i bez objašnjenja šta se dešava sa firmom, zašto je odvedena u stečaj. Većina je podnela tužbu trgovinskom sudu u svom mestu stanovanja, ali nema ministra, ima prilike da objasni šta se dešava sa tom firmom.
Na kraju krajeva, da bih potkrepio svoja zapažanja i zapažanja SPS, imam vremena da pročitam kako su se radnici jedne firme iz Pirota, radi se o "Grafici" Pirot, to je društvena firma koja je radila 40 godina, sticala i stekla poslovnu zgradu od dve hiljade kvadrata, mašine za grafičku industriju, imala čak i bolje plate od "Tigra" Pirot, koji je, inače, brend u Pirotu, koja je imala tržište čak u Bugarskoj, Makedoniji, Kosovu i Metohiji itd., koja je odvedena u stečaj, gde je od 165 radnika, čućete šta se desilo.
Ovo je dopis koji je poslat Agenciji za privatizaciju i kaže se: "Grafika je prodata 30. decembra 2002. godine. Svi zaposleni od oko 115 radnika bili su oduševljeni prodajom. Na prvom sastanku odmah iza nove godine, gde su bili svi zaposleni, vlasnici su rekli da će oni obezbediti posao, a mi smo dužni da od mogućih osam radimo devet sati i bićemo svi zadovoljni zaradama. To se, nažalost, nije dogodilo. Posla je bilo sve manje, kupci su nas napuštali iz nekih vrlo izvesnih razloga. Finansijska situacija je sve lošija.
Obećane neizmirene plate za oktobar, novembar i decembar iz 2002. godine ni do danas nisu isplaćene. Direktne telefonske veze više nismo imali i svi pozivi su išli preko sekretarice koju su oni zaposlili. Naše zahteve da pozove nekog ko je potreban za rad, obično je zvala sa zakašnjenjem ili bi zaboravila, pa smo morali ponovo da molimo. Pošto su dva člana konzorcijuma imali svoju firmu, oni su uselili svoje osoblje u "Grafiku", osoblju "Grafike" su dali svega tri prostorije, gde su se oni jedva i smestili.
Sekretarici "Grafike" naređeno je da bude tu dok ne obuči novu, a onda više nije potrebno. Sve reprezentacije, piće, sokovi itd. su išli na teret "Grafike", iako su to koristili radnici druge firme. Pretnje su bile svakodnevne".
Još jedan momenat, da se ne bih javljao po Poslovniku...
(Predsedavajući: Molim vas da završite.)
... vozni park je nestao, ekscesne situacije su bile veoma česte. Za kraj ću samo reći kako je izvršena kontrola iz Agencije za privatizaciju iz Niša, gde je na sastanak u kancelariji vlasnika, u prisustvu predsednika sindikata, došla i radnica koja je izvršila kontrolu. Nju je iz grada dovezao jedan od vlasnika i posle razgovora vratio u grad. Sindikat je ukazao predstavnici te agencije da nije bio plaćen porez na promet za dve godine, da nema podeljenosti u troškovima između ove nove i stare firme itd. Ona je rekla, u principu je komentarisala: "Niste primili sedam plata? Vi ste srećni što imate ovakve vlasnike. Da li znate da postoje firme u kojima ne primaju plate godinama?
To što vlasnik hoće da vas proglasi tehnološkim viškom, od 90 vas 60, budite srećni, jer će vas isplatiti, a to ne mora uraditi. Radnik sa 25 godina radnog staža treba da dobije 50 hiljada, sedam zaostalih plata i otpremninu. Direktoru preduzeća je rekla da joj iskopira bilans stanja i da joj donese u grad, jer nema vremena da čeka. Tako se radila kontrola iz Agencije za privatizaciju.

Hvala, gospodine Dimitrijeviću. Da li se još neko javlja po ovom amandmanu?

Narodni poslanik Vlado Sekulić ima reč.

Hvala, gospodine Albijaniću. Gde se vi žurite? Nova godina će doći 31. u ponoć. Vi bi hteli pre toga ...
(Predsedavajući: Nemate mnogo vremena.)
Kako nemamo? Imamo 15 minuta po ovom amandmanu, naša poslanička grupa.
Dr Ninoslav Dimitrijević je podneo amandman na član 16. i u članu 16. Predloga zakona kojim se menja član 41. važećeg zakona i iznad početne rečenice unosi se sledeći tekst - u članu 41. stav 1. posle reči - pitanja zaposlenih, stavlja se zapeta i dodaju se sledeće reči - poštovanju prava zaposlenih utvrđenih kolektivnim ugovorom, Zakonom o radu i ugovorom o radu, roku za održavanje kontinuiteta proizvodnje.
Obrazloženje je da se amandman ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program koji čini sastavni deo ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, a ujedno predstavlja i raskidni uslov iz člana 41a stav 1. tačka 6. Zakona o privatizaciji, prema kome se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, smatra raskinutim zbog neizvršavanja odredaba o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, pa se kaže - prihvatanje predloženog amandmana značilo bi nepotrebno dopunjavanje postojećih normi, naročito imajući u vidu da je kupac, kao novi poslodavac, po samom zakonu obavezan da poštuje kolektivne ugovore.
Amandman gospodina Ninoslava Dimitrijevića lepo obrazlaže. Ovo što ste vi napisali kao objašnjenje, zašto se ne prihvata amandman, da je sve to tako idealno i dobro kao što tvrdite, ne bi mi imali proteste u Jugoremediji, pa ovo što sam pričao Posavina, pa zahtevi zaposlenih iz Galenike, pa Tamnavac Ub. Sada ću tu firmu da apostrofiram, gde se dokazuje da je relevantno kršenje svih ovih propisa koji su određeni.
Prvo, ovaj amandman lepo reguliše da se nastavi u kontinuitetu proizvodnja. Možda će neko iz DS reći, ili vi, ne znam ko ste vi ovde, ovo je sve idealno, Agencija je prodala, svi poslodavci se pridržavaju, a mi non-stop vidimo da se žale firme, radnici, zaposleni se otpuštaju, da proizvodnja ne ide u kontinuitetu.
Vi možda imate drugu teoriju. Ako bi mi tražili da se nastavi taj kontinuitet, onda vi imate teoriju - što je neko zainteresovan za proizvodnju i da kupi takvu firmu? Zainteresovan je da kupi firmu, taj koji je kupio iz interesa kupuje, ne zato što voli Srbiji i srpska preduzeća i srpske radnike, nego da bi on svoj profit uvećao, da bi njegov kapital bio jači, da bi njegove akcije vredele više na berzi i sutra, ako hoće da proda, može da proda te akcije.
Ovo je amandman koji bi trebalo da pokaže nešto. Cilj svake firme, ovde se bukvalno svodi ovo što je uvaženi kolega Dimitrijević govorio, on je govorio o statusu zaposlenih u zdravstvenom delu, socijalni program, pridržavanje kolektivnog ugovora, pojedinačnog ugovora; uloga sindikata.
Uloga sindikata je minorna u firmama sada u Srbiji. Drugo, imate višak izmišljenih sindikata, pa imate 5-6 sindikata. Reprezentativni sindikat je onaj koji zastupa najviše zaposlenih ispred svoje sindikalne organizacije u firmi. Ali, vi imate više sindikalnih organizacija i onda tu može da dođe do nekog mešetarenja, pa će poslodavac da ponudi drugom sindikatu da bude protiv ovog. Pet posto je minimum prilikom štrajka da se održava proizvodnja, proces proizvodnje mora da se održava i kad traje štrajk sa 5% kapaciteta.
Svaka firma koja želi u proizvodnom delu da ide, kako je gospodin Ninoslav Dimitrijević ovde napisao, vidi se da čovek poznaje zdravstveno stanje svih radnika, jeste da se nastavi zatečeno stanje proizvodnje, da se unapređuje proizvodnja, da se kontrola kvaliteta poboljša, da se Iso standardi usvajaju. Zaštita životne sredine, kako životne sredine, tako i svih zaposlenih u proizvodnim ciklusima i proizvodnim delovima firme.
Ono što je najskuplje u proizvodnim firmama, to je tzv. ''nou hau'', to znaju i stranci kada dođu ovde, a to je znanje i tehnologija koja je ovde. Srpska privreda može da bude i najsiromašnija, ali ima najbolje stručne kadrove za najmanje plaćanje.
Svi stranci koji dođu da kupe ovde, oni kupuju, jer za jednog elektroinžinjera u inostranstvu 200 hiljada evra treba da uložite u jednog dobrog elektroinženjera. Ovde naši elektroinženjeri rade za 200-300 evra. Zato je to interesantno.
Ovi i sledeći amandmani, bez obzira da li će gospodin Albijanić da gleda da se ne javimo, zašto, ako je nešto dobro, uključićemo se da pokažemo, ali primer je ovoga što ste rekli, to već piše u zakonu, tu ne može nešto posebno da se prejudicira, jer poslodavac je obavezan. Gde to piše da je on obavezan?
Malopre sam pričao o firmi Posavina, isti taj Slaviša Purić je kupio i firmu Tamnavac, pa su svi zaposleni, pošto se poslodavac ne pridržava svojih obaveza, pisali gospodinu Dinkiću, 10. avgust 2007, ukazivali mu na propuste, i to je inače ova firma, a cela procena firme vredi manje od ovog jednog ovde Silosa, koji je zbog knjigovodstvene vrednosti, amortizacija je pojela ovo, zato što piše da je Silos od 86, a nije od 86. nego od 98. Silos više vredi nego cela ova fabrika koja je prodata.
Oni imaju i u Valjevu, i u drugim mestima svoja izletnička mesta, gde šalju svoje radnike na oporavak, to zna Ninoslav Dimitrijević, gde se radi pod posebnim uslovima rada, firma i poslodavac su dužni da pošalju radnike na sedam dana oporavka o trošku firme, zato što su to rizični uslovi, navešću primer ''Granika fitofarmacija'' zbog otrova od prve do šeste grupe.
To su neke obaveze koje treba da se ispoštuju. Ovo je egzaktan primer da se nije ispoštovalo, pa su promenili, pa su osnovali dve posestrime firme, pa sad ne znaju koja je starija firma, a koja mlađa, ali sve što je vredelo su prebacili u novu firmu koju su osnovali Tamnavac Slapovi, pa se onda, kao Kanjon Tare, niz slapove krenuli, na kraju će stići do Nijagare.
To je isti čovek koji je uništio Posavinu u Obrenovcu, ali je zato bio nagrađen posetom Šukija Plazme - Šutanovca, kako njemu Vjerica Radeta pravo ime da, gospođa Čomić je čak dobila i sliku od gospodina Purića kada su obilazili tako uspešnu firmu. A tako uspešna firma, kada sam prvi put spomenuo firmu Tamnavac, direktor je prozvao sve članove za koje se zna da su SRS, pa ih postrojava tamo, da vidi ko je odao podatke. Gospodin Dinkić zna, mogao je i on da da, ali nije dao. Šta treba ti radnici, koje vi štitite od poslodavca, koji je preuzeo ulogu da rade od Privredne komore, Agencije, registra, novina.
To je dopis gospodinu Mlađanu Dinkiću i njemu ću da ostavim na stolu, kao što sam ostavio Galeniku i sve ostale predmete, stvoriću mu jednu arhivu ovako dobru, pa ćemo videti da li može da se ospori amandman koji ukazuje na to da se poslodavci ne pridržavaju odredbi koje su zapisane.
Ovo su pojedinačno amandmani koji odlično uređuju ovu problematiku, naročito u ovom kontinuitetu proizvodnje. Kontinuitet proizvodnje je čak interes strateškog partnera, kupca, da nastavi tu kontinuiranu proizvodnju, da uvede čak i nove programe, nove mašine, sa većom produktivnosti, u elektronskoj formi, da su to mašine koje mnogo više rade, da zamenjuju ljude, ali ne u smislu da bi se ljudi otpuštali, nego da olakšaju radnicima koji rade u tako teškim uslovima, da se što više troše.
Vi znate da vek u proizvodnji nije kao u kancelariji, jedno je intelektualno trošenje, drugo je i fizičko. Tako da je ovaj amandman odličan amandman i trebalo bi da se uvrsti, da je gospodin Dinkić tu, on bi tu odgovorio, verovatno bi i prihvatio ovaj amandman. A voleo bih da mi odgovori na moje pitanje ono što je bilo isečeno, da li je gospodin Đelić stranac, sa dvojnim pasošem, pa nije platio porez na kapitalnu dobit za akcije, jer gospodin Đelić meni nije odgovorio. Odgovorio mi je da Vlada ne može da mi odgovori, a potpisao je Božidar Đelić. Nisam pisao onom Oberšalu tamo da mi on odgovori, što ga je prozvao i gospodin Šešelj, pa nije znao da izračuna koren iz dva. (Iz klupa: Koliko je koren iz dva?) To je 1,22.
Prenesite gospodinu Dinkiću, ovo je opaska, gledaoci nisu čuli, ovo je gospodin Srđan Milivojević, svaki srpski radikal i njegovo dete u prvom razredu zna što vaš doktor nauka Oberšal nije znao. To ćemo videti dvadesetog. Srcem za Tomu.

Hvala, gospodine Sekuliću. Reč ima narodni poslanik Momir Marković po amandmanu.