Gospodine Sekuliću, rešiće gospodin Dinkić to, podsećam vas na onu njihovu svađu kada su jednom jedan drugom rekli na sahranu da ne dođu, prema tome, to je suviše dug rok...

Nemojte, gospodine Markoviću.

Tako da će sigurno gospodin Dinkić preduzeti nešto vezano za ovih 11 miliona evra Đelićevih.
Dame i gospodo narodni poslanici, da je privatizacija od početka krenula kako treba, da su socijalni programi od početka išli kako treba, ne bi bilo razloga ni da se sada na ovaj zakon podnosi amandman koji je podneo gospodin Dimitrijević.
On traži da se zaštite prava radnika. Tačka. A u odgovoru Vlada kaže ovako: ''Amandman se ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program koji čini sastavni deo ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, a ujedno predstavlja i raskidni uslov iz člana 41a stav 1. tačka 6) Zakona o privatizaciji, prema kome se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neizvršavanja'' obaveza.
Koliko je štrajkova onih čija su preduzeća privatizovana od kada ste počeli ovu burazersku privatizaciju do današnjih dana? Koliko je ljudi ostalo bez posla? Koliko je ljudi osakaćeno za primanja i za uslove rada? Zašto o tome malo ne razmilite nego što kažete ovako, jer da ste primenjivali ne bi bilo potrebe da se amandman ni na ovaj zakon donosi.
Još jednu stvar, da vam kažem, dame i gospodo iz vladajuće koalicije. Narod se skuplja na ulicama, pominju vas, pominju vam bližu i dalju rodbinu, nose transparente. Ako krenete da im skidate transparente, ostaće im motke u rukama. Vodite računa.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman treba usvojiti. Ovim amandmanom ćemo bar za ovo malo radnika što još radi u državnim, društvenim i javnim preduzećima kod privatizacije zaštititi prava. Ako već niste uspeli u 70% privatizacije da zaštitite prava radnika, jer vas u krajnjoj liniji to nije ni zanimalo, nego ste se trudili da im pravite u "Zastavi", kako se ono zvaše, ZZO, pa ste ih onda prešli i sada ih gurnuli na ulicu posle godinu ili dve.
Ovaj amandman morate usvojiti, da bar kod ovih javnih preduzeća, koja ćete dati opet nekim vašim prijateljima, koliko vidim burazerska privatizacija i dalje funkcioniše i dalje ide, ruka ruku mije, i dalje će biti za nekoliko evra, i ovo malo što je ostalo zaštitite zaposlene u tim preduzećima.

Hvala, gospodine Markoviću. Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Na član 16. amandman je podnela Jorgovanka Tabaković.

Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Amandmanom na član 16. Predloga izmena i dopuna Zakona o privatizaciji na postojeći član dodaje se sledeća rečenica: ''Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine obavezno sadrži odredbe o garancijama za investiranje i odredbe o naknadama za korišćenje prirodnih bogatstava.''
Vladu sam upozorila šta će biti u obrazloženju ovog amandmana, ali to izgleda nije bilo dovoljno. U obrazloženje sam stavila jednu prostoproširenu rečenicu koju nisu uvažili i zato će sada da slušaju svoj završni račun iz 2006. godine i da čuju težinu argumentacije kojom branim ovaj amandman.
Napisala sam da dosadašnje iskustvo govori o neophodnom definisanju elemenata navedenih u amandmanu, jer nedostatak garancija za investiranje značio je izostanak investiranja, pa često i raskid ugovora, a korišćenje prirodnih bogatstava bez ikakve naknade oštetilo je budžet i građane Srbije.
Dragi građani, meni Vlada odgovara: Amandman se ne prihvata iz razloga što predlozi sadržani u amandmanu ne treba da predstavljaju bitan element ugovora. Nije bitno da dobijemo garancije za investiranja.
Šta je bitno? Da im ne ostavimo obavezu da nastave tu delatnost, da ne brinu o radnicima, da im produže radno vreme sa 12 na 18 sati, kao u "Jumku", gde su nedavno dobijali otkaze, da ostavimo da u Babušnici "Prvi maj standard", nemački vlasnik firme "Lego", otpusti 290 radnika, bila je to potpuno uspešna firma. Znači, bez ikakvih obrazloženja, posle privatizacije 290 ljudi se nađe na tržištu rada.
Šta je bitno? Ko ne veruje, ja ću da ponovim. Predlozi sadržani u amandmanu ne treba da prestavljaju bitan element ugovora, već se radi o odredbama, kaže, koji se preciziraju ugovorom o prodaji kapitala, sada je ona komična strana obrazloženja, a svi dosadašnji ugovori o prodaji kapitala, bez obzira na metod, sadrže odredbe o garancijama. Pa, zašto su onda raskidani ugovori o privatizaciji? Ako su tako definisane garancije za investiranje bile stroge i bitne, i obavezivale ulagače.
Nema gospodina Novakovića da nam kaže koliko je ugovora o privatizaciji raskinuto baš iz ovog razloga. Vlada se boji da prihvati zakonom propisanu obavezu garantovanja investicija, jer onda neko može da pokrene odgovornost za kršenje zakona, jer ste u prethodnom amandmanu, koji sam podnela, videli da Vlada beži da Agenciji stavi bilo koju vrstu obaveze za štetu koju nanese ili subjektu privatizacije ili kupcu. Time što neće, po ovlašćenju koje ima kao javna služba, po ovlašćenju koje ima kao prioritetan ugovorna i povlašćena ugovorna strana, da kontroliše ono što je obaveza te i takve agencije.
Ali, hoće da uzme 5% bakšiša od prodajne cene kao nagradu za uspeh. Ponoviću sto puta, 126 miliona evra do sada, po priznanju Vlade, bez 2001. godine, a to je ona godina kada se nije smela raditi privatizacija dok nije donet zakon, dok nisu ustanovljeni agenti prodaje i dok nisu ustanovljene službe, organi i agencije, onako kako je to propisivao sporazum sa starateljskim fondom, koji je na brzinu i nevešto preveden u septembru 2001. godine.
To je ono što onaj bugarski analitičar kaže, učestvuju na izborima političke stranke, neke od njih dobiju većinu, formiraju vladu, a onda dođe neko iz Svetske banke i kaže im koji je njihov ekonomski program. Evo, ovo je dokaz. Vi kažete da investiranje nije bitan element i da ne treba da stoji u zakonom obaveznom delu ugovora, i još kažete da je to do sada primenjivano. Čekajte, u kojoj državi živimo? Mi u jednoj, vi u drugoj. Mi jednu stvarnost, a vi drugu.
Još zanimljiva odredba, kažete da, takođe, ugovori sadrže naknadu za korišćenje prirodnih bogatstava.
Dragi građani, poštovane kolege, koliko je preduzeća do sada privatizovano u kojima je neko od prirodnih bogatstava Srbije predato bez ikakve naknade, uz prodaju akcija ili onog što se ovde zove predmet privatizacije, vi procenite, jer mi ne možemo, bez obzira na zakonom ustanovljenu obavezu, Agenciji da nam dostavi te podatke i da ih dobijem, jer više puta postavljam pitanja na koja ostaje nema i Vlada i potpredsednik i ministar.
U prihodnoj strani budžeta, na kontu EK 7.4.1. - prihodi, zakup neproizvedene imovine, tako se zove rogobatno, a u stvari, u našem srpskom jeziku se to zove - naknada za korišćenje prirodnih dobara.
Stoje stavke - naknada za mineralne sirovine, isečenu šumu, drvo, šumsko zemljište, izvađeni materijal iz vodotoka, oni slučajevi zloupotrebe peska, šumskog i poljoprivrednog zemljišta, na primer naknada za korišćenje šumskog zemljišta u zakupu, naknada za korišćenje rečnih obala, turističkih pogodnosti, banja, lekovitog faktora, vode itd.
Na tom kontu, koji ima preko 25 stavki, u 2006. godini završni račun budžeta Republike Srbije, po svim tim osnovama Vlada je planirala 458 miliona, a prihodovala je 417 miliona dinara. U 2006. godini je važilo ovo ovako ugovoreno, ugovorom obavezani, a ne zakonom, pravite razliku, da plate naknadu – 417 miliona za celu 2006. godinu.
Pred bombardovanje, 1999. godine, parafirani ugovor o kupoprodaji za deo kapitala Beočinske fabrike cementa je podrazumevao godišnju naknadu za korišćenje mineralne sirovine u vrednosti od 10 miliona dolara. Godišnju, samo za Beočinsku fabriku cementa, ali sa precizno utvrđenim parcelama sa kojih se odnosi laporac i sa precizno utvrđenom količinom laporca koji će se eksploatisati pri određenoj ceni cementa i kapacitetu proizvodnje Beočinske fabrike cementa.
Znači, samo po tom osnovu, samo za Beočinsku fabriku cementa da je naplaćen po tim cenama, da je naplaćen prihod za naknadu mineralnih sirovina, znate koliko bi to iznosilo - 800 miliona samo za naknadu mineralne sirovine u Beočinskoj fabrici cementa.
Te godine je taj ugovor podrazumevao i garanciju za investiranje, pa je taj kupac mogao da računa na akcije samo ako unese iz zemlje iz koje dolazi novac da investira, a ne da iz ovog gladnog tržišta, iz zatečenih zaliha i iz rezervi koje zatekne u fabrici, koju navodno plaća realno, da odatle izvlači profit i investira naše pare od naših građana, od ovog profita u naše fabrike, ali da se zovu tuđi, i da neko drugi određuje radno vreme, socijalno osiguranje, penzije itd.
Znači, Vlada nas, građani dragi, potkrada na nenaplaćivanju naknada za korišćenje prirodnih bogatstava. To nije njen resurs. Mi Vladi dajemo pravo da u naše ime očuva tu blagodet koja se zove prirodno bogatstvo.
Zavaravali su određene opštine da se na račun ovoga, nenaplaćivanja naknade za mineralne sirovine, uzima taksa za zaštitu životne sredine. Otvoreno i jasno kažem - Vlada ne naplaćuje, nego koristi ono što se zovu rent seeking u teoriji, traženje posrednih ažija i provizija, nagađajući se i dogovarajući se sa stranim ulagačima po ovo osnovu. Nije dovoljno da kažete - nismo im prodali ono što je prirodno bogatstvo jer to zakon kaže, nije dozvoljeno privatizovati ono što se zove prirodno bogatstvo, ali vi morate da obezbedite zakonski mehanizam za naplatu naknade za korišćenje prirodnih bogatstava.
Ovim amandmanom tražim da taj deo ugovora bude zakonski obavezan, a ne da ostaje na volju Agenciji, koja nas je, praksa govori, više puta uverila da ne da o tome ne vodi računa, nego čak i imovinu upisanu u katastarskim knjigama na njeno ime dozvoljava da neko drugi prodaje kao tuđu. Ima valjda među vama pravnika, pa znate da je prvi sudski spor bio u vreme Cicerona kada je prodavan tuđi šećer, kada je ta stvar presuđena na način kako treba.
Mi se u 21. veku susrećemo sa situacijom da Vlada, koju predstavlja ova većina, ne vodi računa o prirodnim bogatstvima, i kada je upozorite da je prirodno bogatstvo ove zemlje i investiranje, očuvanje proizvodnih kapaciteta, da sutra imaju deca gde da nam rade, kada je očuvanje prirodnog bogatstva i ono što je to po definiciji i onako kako kaže zakon o budžetu, njegova prihodna strana, i kada ih upozorite i date mehanizam, neće da čuju.
Čak neću da se pozivam na podatke koji su svojevremeno objavljivani u Enerdži obzerveru koliko država gubi kada NIS-u, EPS-u ne naplaćuje naknadu za mineralnu sirovinu. Dok je preduzeće u vlasništvu države, dok mu je cena kontrolisana, mi imamo pravo da tu naknadu ne naplaćujemo od svojih preduzeća, ali u trenutku kada se takva preduzeća privatizuju i kada prirodna bogatstva postaju osnov za zarađivanje ekstraprofita, a kako se zove država koja to ne želi da naplati - neodgovorna, rasipnička.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, po amandmanu.

Gospodine Albijaniću, gospodine ministre, jutros sam hteo da vas pohvalim, ali vi ste izašli, ali evo sada hoću. Vi ste kao guverner Narodne banke tačno rekli ovo što je reka sada gospođa Tabaković: da država godišnje gubi 50 miliona evra zbog toga što nije u stanju da naplati sve ovo o čemu je koleginica Tabaković govorila.
Ja sam o tome, gospodine Dinkiću, sedam puta govorio za ovom govornicom do prekjuče, devet sa sadašnjim javljanjem, i tri puta u prisustvu vaših poslanika iz prošlog saziva tokom jednog okruglog stola i edukacije. Dakle, vi ste pravilno uočili problem, kao i svi mi.
Nakon toga ste, podsećam, vi bili ministar finansija, i verujem da se niste izborili sa ovim, zato što, tu polemišem sa gospođom Tabaković, nije ovde država neodgovorna, gospođo Tabaković. Ovde je država po protekcionističkim uslovima privatizovala tri cementare, krečanu Jelen Do i razne druge firme u Srbiji koje eksploatišu vodu, "Knjaz Miloš" i druge, zato što je neko dao reč da ne kažem nešto drugo da se ovo neće izvestan broj godina realno naplaćivati, već da će ta naplata biti simbolična.
Kralj Aleksandar je 1930. godine doneo zakon kojim je definisano da sve što se nalazi 30 santimetara ispod površine zemlje pripada državi, pa je zbog toga svaki seljak ili zadruga koja je imala vinograd, a vinogradarstvo podrazumeva takozvano rigolovanje, dvostruko riljanje, što podrazumeva 40 santimetara, plaćao veći porez od seljaka koji samo seje kukuruz, zato što je država smatrala ispravno, a to treba da čini danas, da sve što se nalazi ispod površine tla je nacionalno bogatstvo, pogotovo kada je to nacionalno bogatstvo neobnovljivo.
To je pitanje koje sa dužnom pažnjom razmatraju sve ozbiljne države i sve ozbiljne vlade, zato što kada vi nekome poklanjate takva mineralna nalazišta, vi onda ugrožavate životnu sredinu, vi onda na dugi rok onemogućavate da se u toj regiji bilo šta normalno dešava, osim eksploatacije tog šljunka ili krečnjaka, ili laporca, ili vode itd, a iza toga po definiciji ostaju šljaka, ruinirane obale reka itd.
Hajde da podvučemo crtu danas ispod svega ovoga. Krajnje vas sada ozbiljno pitam: ima li sada država kapacitet da ovo naplati do nivoa da to bude 100 miliona evra godišnje? Verujem da je to projektovani kapacitet finansijski, da je to projektovani prihod iz ovih nekoliko stvari.
Umesto da se hvalimo kako te cementare efikasno rade, kako one čine sve što čine itd, uvek moram da podsetim da su cene cementa u Srbiji više nego što ih imaju države iz kojih su firme koje su kupile naše cementare.
Nema više jeftine gradnje za sirotinju u Srbiji zato što je cena kubika betona danas u Srbiji 30 posto skuplja nego cena kubika betona u Francuskoj, gde "Lafarž" ima sedište, inače ima 19 cementara, nema nijednu u Parizu.
Dakle, ovo su pitanja koja interesuju svakog građanina Srbije. Možemo li da ovo uradimo da tako više ne bude? Možemo da pričamo o Jelen Dolu. Naš uvaženi kolega Ivan Živadinović, koji je do pre neki dan bio naš kolega, sada je pomoćnik direktora, i koji ima svo moje poštovanje, moram da kažem, bez obzira iz koje je stranke, vrlo dobro zna ovo o čemu govorim.
Krečana Jelen Do je rudnik zlata, a ne kamena, u simboličnom smislu.
To je tamo kupila Mesićeva ćerka i neki drugi itd, takođe su dobili pravo da eksploatišu krečnjak, a da nikom ništa ne plaćaju za to. To što su oni dobili obavezu da vodenom maglom, tako se to kaže, suzbijaju prašinu, to ništa ne znači. Tamo je životna sredina i dalje na istom nivou na kom je bila i pre nekoliko godina.
Oni su nasledili nekoliko hektara potencijalnog majdana, a to nekoliko hektara u vis, nekoliko stotina metara, to je čitavo brdo. Jutros sam govorio o tome da "Lafarž" eksploatiše, sto puta to govorim i hoću 150 puta to da kažem, laporac na prostoru Nacionalnog parka Fruška Gora. Nema koncesiju, ugovorom o privatizaciji nije regulisano kao će to da radi.
Sada pitam kako je to moguće kada država donese zakon da se Golija proglasi zaštićenim prirodnim dobrom. Jedan institut, kao što je Institut za krompir Guča, bude službeno obavešten da ne može više na Goliji da proizvede nijedan krompir zato što je to zaštićeno prirodno dobro, i sada vodimo veliku raspravu da bude obeštećen taj institut, a da usred Nacionalnog parka Fruška Gora "Lafarž" nesmetano eksploatiše laporac.
Podsećam, nije "Lafarž" kupio ništa drugo izuzev rotacionih peći, telefaks aparata, automobila, stola za kojim sedi sekretarica, nekoliko sijalica i ne znam šta sve još. On nije kupio majdan, niti iko može da mu proda majdan laporca, o njemu je reč.
On može na osnovu Zakona o koncesiji da na izvestan broj godina dobije pravo da eksploatiše laporac, pod određenim uslovima koji su vrlo precizni i vrlo strogi. U tom smislu molim za ozbiljnost. Znači, krajnje sam ozbiljan, gospodine ministre. Znači, u ovom pitanju mi vama dajemo podršku. Vama dajem na ovom pitanju podršku sedam godina. Dakle, ja sam vaš podatak koristio sedam puta ovde.
Možemo li, sad da vas pitam, da ovo dovedemo do kraja i da kažemo - u redu, prihodovaćemo to u narednoj godini, u ovoj godini, zato što pogledajte bilo koju reku u Srbiji, kriminalci, hohštapleri, upropastiše vodotokove, uzimaju hiljade kubika šljunka, to su najgori, najcrnji mafijaši u Srbiji. U Čačku su poginuli ljudi zbog toga, čuveni slučaj Prodanović.
Prema tome, molim vas, možemo li da obustavimo ovo divljanje u ovoj oblasti, da oni koji to rade rade sa dozvolom i da oni koji to rade sa dozvolom pošteno plate državi Srbiji, da svi građani od toga imaju korist, zato što je cena jednog stana u Srbiji, u Beogradu, 2.000 evra, između ostalog i zato što je cement skup i zato što ove lopuže kradu šljunak i prodaju ga pošto hoće i pesak u Srbiji, a da pri tome od toga država nema nikakvu korist.
Svi koji se u ovaj posao budu ozbiljno uključili imaće našu apsolutnu podršku i na lokalnim skupštinama i u parlamentu.
Ako treba da se donese zakon, evo javno u ime SPS kažem, glasaćemo za svaki taj zakon i nećemo napisati nijedan amandman, nećemo potrošiti nijedan sekund vremena, samo ga donesite da obezbedimo da država od toga ima korist, da kriminalci budu tamo gde treba da budu.
Još jednom, gospodine ministre, molim vas da ovo isterate do kraja, verujem da se može. Ako se završilo ovo sa ovom privatizacijom protekcionističkom, neka se krene sada iz početka ako je moguće, zato što su mnoge od privatizacije bile takve.
Jednom kad se ukaže prilika objasniću kako je izgledala promena akciza neposredno pred kupovinu duvanske industrije, pa je onaj koji je postao vlasnik duvanskih fabrika u Srbiji preko noći postao proizvođač domaćih cigareta. Mi smo rekli da je akciza na domaće cigarete manja, pa smo jednu milijardu, 2002. godine eliminisali iz budžeta Republike Srbije. Hvala na vašoj pažnji.

Da li se još neko javlja po amandmanu? Narodni poslanik Zoran Šami.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, mislim da je amandman gospođe Tabaković krajnje suvisao. Ne bih hteo da ponavljam neko dugačko obrazloženje, naravno smatram i uvek sam smatrao da je jako dobro da vlasnik fabrike, bilo čega, treba da ima svoje ime i prezime.
Dakle, podržavam privatizaciju, ali naravno podržavam i zaštitu državnih interesa u toj privatizaciji. Ne vidim zašto ne bismo dobili garancije o tome da budući vlasnik fabrike ili bilo čega drugog kod nas, zašto ne bismo imali jasan uvid u to koliko i kako treba da investira u buduću fabriku.
Znate, mogu da budem vlasnike fabrike u Rumuniji ili Mađarskoj, konkurentske fabrike, i da imam interes da kupim fabriku u Srbiji i da sutra stavim katanac na tu fabriku, bilo bukvalno, bilo u nekom prenesenom smislu, tako što neću ulagati u nju ništa, pa će ona sama po sebi da se izgubi kroz nekoliko godina.
Što se tiče ovog drugog dela o zaštiti prirodnih bogatstava, to naravno ne treba posebno objašnjavati. Naravno da smo kao država zainteresovani da zaštitimo prirodna bogatstva, jer to što sam danas vlasnik jedne fabrike ne znači da sutra neće da bude vlasnik te fabrike neko drugi, koji će da radi opet u skladu sa interesima svojim, naravno, ali i državni.
Tako da, da skratim priču, mislim da ima dovoljno razloga da predlagač zakona razmisli još jednom. Milim da bi bilo dobro da se ovaj amandman prihvati. Hvala.

Hvala, profesore. Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Ne)

Na član 16. amandman je podneo Milisav Petronijević.

Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS.