Da nastavimo priču o Sartidu. To jeste tema, jer se prikazujete kao neka vlast koja će nešto da da građanima, a ja tvrdim, kao i čitava Srpska radikalna stranka, potvrdiće vam to i građani 20. januara, da ste ih pokrali i da je ovo samo jedan mali deo onoga što vraćate da biste im krali još više.
''Ju-Es stil'' van Amerike posluje samo u Slovačkoj i Košicama. Kupili su tu železaru za 60.000.000 dolara, uz investicionu obavezu od 700.000.000 u roku od deset godina, zabranu otpuštanja radnika u roku od deset godina, uz prihvatanje svih dugova od oko 325.000.000 dolara, a pri takvim uslovima ni posle tri godine nisu uspeli da ostvare proizvodnju veću od 45% kapaciteta. Toliko o tome kako je ''Ju-Es stil'' mnogo dobra fabrika koja je, eto, najveći izvoznik u Srbiji.
Stečajni postupak otvara se 30. jula 2002. godine, sa nadležnošću Trgovinskog suda u Beogradu, pod brojem 7035/02 i sa stečajnim sudijom Milanom Markovićem. Otkud to da Kljajević potpiše da Sartid, odnosno ''Ju-Es stil'' više nema obavezu prema poveriocima?
Samo jedan primer ću vam reći – 45.000.000 evra je obaveza Sartida prema Fondu za razvoj. Prodali ste Sartid za petnaest miliona evra. Trideset miliona evra našeg Fonda za razvoj, preko potrebno, opljačkano je. Da ne pričam o bankama koje ste zatvorili, da ne pričam o drugim dugoročnim posledicama jednog takvog postupanja.
Evo, ministra Dinkića ne interesuje to što je omogućio zatvaranjem četiri banke. Da vam pročitam koje su bile obaveze Sartida prema tim bankama koje ste otpisali ''Ju-Es stilu''. Ako treba to da čitam ponovo, nema problema, doći ćemo i na to, ali evo: Invest banka - jedna milijarda; Beogradska banka (i tu ste banku zatvorili) - 180.000.000 dolara; Jugobanka - 24.000.000 dolara. Sve te banke ste zatvorili navodno zbog neefikasnog, nerentabilnog poslovanja, jer za njih, zato što su toliko prezadužene, nema nade i, eto, da bi se država spasila ino-kredita. Pre će biti da ste banke zatvorili da biste Sartid prodali za mali novac.
Da se vratimo dokaznom materijalu. Otvara se stečajni postupak sa stečajnim sudijom Milanom Markovićem, predsednikom stečajnog veća, sudijom Dušanom Marčićevićem, a za stečajnog upravnika se imenuje Branislav Ignjatović, bez dana radnog staža i iskustva u vođenju firmi, a kao preporuka za tu funkciju je samo – šta? Kumstvo sa Nemanjom Kolesarom.
Ni manje - ni više, kum Nemanje Kolesara vodi vam Sartid. Završio je posao u cementarama, završava posao po brodogradilištima i lukama, ali ne može Kolesar da stigne na sva mesta, pa, eto, i kumovi da završavaju po neki posao, da zarade i oni po neku paru.
Izgovor Vlade glasi da je sud bio brži da uvede stečaj radi blokade računa koji neprekidno traje od 1998. godine nego što je Vlada htela da tenderski proda Sartid. Nije tačno! Trgovinski sud u Beogradu mesno nije nadležan za Sartid i nije mogao da pokrene stečajni postupak da ga neko iz Vlade Republike Srbije nije podržavao u tome.
Mesno je nadležan Trgovinski sud u Požarevcu, što će kasnije da se vidi iz dokumentacije. Jer, kad ste završili najvažniji deo posla, sva ostala dokumentacija je išla preko Trgovinskog suda u Požarevcu, ona legalna, a nelegalno je odradio Trgovinski sud u Beogradu na čelu sa Kljajevićem.
Tadašnji izvoz Sartida je iznosio 150 miliona dolara, a niko ne zna i kriju gde su završile pare od izvoznih poslova i ugovora o prodaji kućišta sa Iranom, sa kojim su početkom 2002. godine, preko Goše takođe, završili veći izvozni program. Šta je sa tim novcem?
U "Službenom listu SRJ" br.43, 9. avgusta 2002. godine, objavljen je oglas o otvaranju stečajnog postupka nad Sartidom i napravljene su neke od povreda stečajnog postupka:
Povreda nadležnosti Trgovinskog suda u Beogradu, u smislu člana 8. stav 1. Zakona. Nije popisana celokupna imovina Sartida i nije formiran početni bilans stanja, prema članu 61. stav 1. Zakona. Ni posle godinu dana nije unovčio imovinu stečajnog dužnika koja nije prodata kupcu, prema članu 61. stav 7. Zakona.
Nije obrazovana stečajna masa danom otvaranja stečaja, prema obavezi iz člana 95. stav 1. Zakona, u koju je morala ući kompletna imovina dužnika - nova, pokretna i nepokretne stvari, akcije, osnivačka prava u drugim preduzećima. Nije utvrđeno šta je s nenaplaćenim potraživanjima za do tada isporučenu robu na domaćem i ino-tržištu i šta je s novcem u Eksim banci.
Tu ima i Eksim banke? To beše ona banka preko koje su krali Vuk Hamović i Vojin Lazarević? Je l' to beše ona banka gde smo držali devizne rezerve? Jeste. Pa, odakle sada ta banka tu? Kako je nestao novac iz Eksim banke?
Nema podataka ni o tome šta se nalazi u preduzeću Sartid u Nemačkoj, gde je osnivač je Sartid iz Smedereva, a i za druga, povezana preduzeća sa Sartidom, ćerke-firme Sartida, takođe se otvara stečajni postupak. I, gle čuda, opet Branislav Ignjatović za stečajnog upravnika. Pa, čovek je supermen.
U avgustu i septembru ''LNM holding'' upućuje Vladi i stečajnom upravniku dva pisma u kojima ponovo ističe svoju spremnost da učestvuje u privatizaciji Sartida i to s uslovima koji su višestruko bolji od onih koje je nudio ''Ju-Es stil". Nezvanično, nuđeno je oko 350.000.000 dolara i da se plati 50% dugova.
Da je to istina, evo pisma, da vide građani, a upućeno je, čitam: Aleksandru Vlahoviću, tadašnjem ministru za privatizaciju, Goranu Pitiću, ministru u Vladi Republike Srbije za razvoj i ekonomske veze sa inostranstvom, Vladimiru Ćupiću, Stečajnom veću poverilaca, Milanu Markoviću, sadašnjem ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, i stečajnom upravniku Branislavu Ignjatoviću.
Neka vide građani Srbije. Reč je, znači, o ponudi koja je mnogo bolja nego rezultati koje ste dobili kada ste prodali Sartid.
Od 27. do 30. oktobra stečajni upravnik Branislav Ignjatović boravi u Americi radi preuzimanja zlata u vrednosti 500.000 dolara i zlatnog nakita u vrednosti 100.000 dolara. Ali, tog zlata nema, nestalo je. Nestalo zlato. Jer je takođe pred nadležnim organima u Americi poveden stečajni postupak za preduzeće koje je pripojeno Sartidu i koje je raspolagalo zlatom u vrednosti od 500.000 dolara i zlatnim nakitom u vrednosti od 100.000 dolara.
Prilikom primopredaje dužnosti (znači, stečajna masa Sartida sa novim upravnikom) i u kasnijim kontaktima, stečajni upravnik Branislav Ignjatović isticao je da se u Americi nalazi zlato u vrednosti 500.000 dolara i zlatni nakit u vrednosti oko 100.000 dolara i druge stvari, vlasništvo preduzeća ''Metal hemikal korporejšn'', čiji je osnivač Jugometal, odnosno stečajna masa Sartida a.d.
Iz dokumentacije kojom raspolažemo proizlazi da je nad ''Metal hemikal korporejšn'' otvoren likvidacioni postupak pred nadležnim sudom u Americi i gde je Branislav Ignjatović pozvan u svojstvu stečajnog upravnika Sartida a.d. u stečaju radi saslušanja u postupku 30.10.2002. godine. U knjigovodstvu stečajne mese Sartida a.d. zlato u pomenutoj vrednosti nije evidentirano. To je ono što sam čitao o propustima koji su urađeni prilikom otpočinjanja stečajnog postupka nad Sartidom. Slučajno.
Analizom raspoložive dokumentacije došli smo do sledećih saznanja, verovatno opet slučajno: stečajni upravnik Branislav Ignjatović, kum Kolesara, službeno je putovao u Ameriku, u Njujork, u periodu 27-31.10.2002. godine, da ne čitam dalje.
Je l' treba da kažem da zlato i nakit nikada nisu pronađeni, da su nestali, da nikada u stečaju koji se vodio za Sartid to nije proknjiženo i ušlo u stečajnu masu? Verovatno se zlatni nakit i zlato nekim čudnim načinom obrelo kod gospodina Ignjatovića. Verovatno je podeljeno sa nekim, nije to mogao sam, verovatno sa kumom, ali ni taj nije mogao sam – biće da je sa nekima koji su učestvovali u postupku privatizacije Sartida.
Dalje, 8. novembra 2002. godine, kad u stvari otpočinjete drugu fazu poklanjanja Sartida, sklapa se ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji između ''Ju-Es stila Košice'' i Sartida a.d. u stečaju.
''Ju-es stil Košice'' i njegova firma u Srbiji dobijaju pravo da tokom pet godina upravljaju celokupnim poslovanjem Sartida uz ekskluzivitet prisvajanja kompletno ostvarenog profita iz tekućeg poslovanja, a pri tom je isključena svaka odgovornost za eventualne štete i gubitke koji mogu nastati u vezi s nadzorom nad operativnim, komercijalnim, administrativnim, računovodstvenim i finansijskim poslovanjem Sartida.
Ako se Sartid proda nekom drugom licu, a ne ''Ju-Es stilu Košice'' u toku tih pet godina, onda je predviđeno da se ekskluzivna prava iz tog ugovora automatski produžavaju za narednih sedam godina.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ''Ju-Es stil'', odnosno Sartid, privatizovan je još 8. novembra 2002. godine. Sklapanjem ovog ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, novi vlasnik, koji bi čak i kupio Sartid, ne bi mogao da uđe u Sartid u sledećih 12 godina.
Znači, Sartid je već privatizovan. Možda bi to novi vlasnik i prihvatio da smo zakupca ''Ju-Es stil'' obavezali i načinili zaštitni mehanizam kako da sačuvamo imovinu Sartida i kako da on snosi troškove i odgovornost za eventualnu štetu koja bi nastala njegovim rukovanjem, odnosno eksploatisanjem pogona Sartida.
Međutim, i pored toga, postoji zakonski problem. Takav ugovor je ništavan u smislu člana 103. Zakona jer je protivan prinudnim propisima, gde se kaže da se u stečaju mogu zaključivati ugovori radi unovčenja imovine stečajnog dužnika i smanjenja eventualne štete i dobrim poslovnim običajima, da svako srazmerno svom ulaganju ima pravo na deo dobiti. Znači, Vlada Republike Srbije i novi stečajni upravnik unapred su se odrekli dobiti koje je ''Ju-Es stil'', odnosno Sartid sa ''Ju-Es stilom'', mogao da ostvari prilikom potpisivanja ovog tehničkog sporazuma. Takav ugovor je i prividan, prema članu 66. Zakona, jer prikriva drugu nameru, prodaju stečajnog dužnika unapred poznatom i privilegovanom kupcu i jednom od poverilaca prema stečajnom dužniku, pa ne može proizvoditi pravno dejstvo.
Znači, da se vratimo na početak. Prvo smo krenuli sa uništavanjem banaka koje su bili poverioci Sartida, na nezakonit način. To je bio prvi korak. Drugi korak jeste pokretanje stečajnog postupka pred mesno nenadležnim sudom. Treća faza je sklapanje ovog poslovno-tehničkog sporazuma, jer on unapred odbija svakog potencijalnog kupca i daje pravo da ''Ju-Es stil'' ucenjuje i Vladu i Veće poverilaca i stečajnog upravnika da je on jedini kupac, pod uslovima koje samo on ponudi i na ni na koji drugačiji način.
Verujem da će građani 2008. godine, 20. januara, voditi računa i o ovome kada budu glasali i ubeđen sam da, zbog ovakvih zloupotreba, jer ova nije jedina, vi na ovim predsedničkim izborima nemate šta da tražite i da će se novi predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić svim srcem zalagati da se s ovakvim zloupotrebama prekine, a da svi odgovorni za ovaj i svaki sledeći slučaj budu procesuirani pred nadležnim organima.

Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 21. Predloga zakona. Radi javnosti, pročitaću član 21: ''Vlada će sprovesti postupak javne nabavke za izbor brokersko-dilerskih društava i ovlašćenih banaka koje će po nalogu nosilaca prava sprovoditi prvu prodaju besplatnih akcija za one nosioce prava koji se opredele da takvu prodaju sprovedu preko brokera.
Troškovi brokerskih usluga iz stava 1. ovog člana padaju na teret budžeta Republike Srbije za besplatne akcije čiju prvu prodaju nosilac prava izvrši do 31. decembra 2011. godine''.
Upravo je ovaj datum, koji je ovde određen, 31. decembar 2011. godine, predmet mog amandmana. Predložio sam da se stav 2. menja i da se 2011. godina zameni 2015. godinom.
Vlada je u obrazloženju svog stava iznela sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je period od tri godine dovoljan da nosioci prava odluče da li će da zadrže akcije ili će da ih prodaju. Prolongiranje rokova bi značajno uvećalo troškove i otežalo tehničku sprovodljivost ovog člana, i stvorilo dugoročni trošak, odnosno obavezu za budžet Republike Srbije koju bi bilo nemoguće kvantifikovati. Ne ukazuje se za potrebno i celishodno da Republika Srbija snosi troškove prodaja akcija za one građane koji odluče da dobijene besplatne akcije drže na duži rok u svom posedu''.
Ovaj član i moj amandman moramo povezati sa članom 16. ovog Predloga zakona, koji u stavu 2. kaže: ''Sredstva ostvarena prodajom akcija i udela, po odbitku troškova prodaje, prenose se na poseban račun Akcijskog fonda otvoren za te namene''.
Znači, država je u ovom slučaju naplatila sebi troškove prodaje i privatizacije. Ona nije oštećena. S druge strane, članom 21. je predlagač ovog zakona predvideo da će troškove koji nastanu u postupku prodaje privatizacije snositi Vlada i da će troškove brokerskih usluga izmiriti na teret budžeta Republike Srbije.
Međutim, time stavljamo u neravnopravan položaj one građane koji se ne opredele za prodaju svojih akcija u periodu posle 2011. godine, koji žele da zadrže svoje akcije i da trpe tržišne uslove, i na taj način se država odriče svog prava. Odriče se svoga prava jer je u interesu države da građani zadrže te akcije i da ih ne prodaju, da tom vrednošću raspolaže država, da je ona plasira i koristi, da od toga ona ima koristi, a ne građani. Država ovim aktom uslovljava ubrzanu prodaju, a i sama se zalaže kroz obrazloženje ovog zakona i poziva građane da ne prodaju to odmah na tržištu, da ne uzimaju naknadu i da na taj način zadrže za sebe sve one privilegije koje će na osnovu akcija imati u kasnijem periodu.
Bitno je još napomenuti da ovakvom odredbom zakonodavac i predlagač ovog zakona dovodi u neravnopravan položaj one koji prodaju akcije do 31.12.2011. godine i one koji će prodati kasnije. Kakva je razlika da li će građanin akciju prodati 31.12.2011. godine ili će je prodati prvog radnog dana 2012. godine?
U interesu je te države da ona radi sa tim akcijama, sa tim vrednostima, i da, s obzirom da je ona naplatila sve troškove, to i izmiri jer je preuzela obavezu na sebe da će ona to – naplatili smo troškove i te troškove ćemo izmiriti brokerskoj kući 2012, 2015. godine itd.
S obzirom da je ministar ovde, moram da kažem da je, kada je bila rasprava u načelu, potpredsednik Vlade gospodin Božidar Đelić, u dva navrata nedvosmisleno dao izjave, shodno odredbama člana 2, kod nosilaca prava, spomenuo je izbeglice i otvoreno je rekao da će i izbeglice imati pravo na besplatne akcije i pripadajuću novčanu naknadu. Rekao je da će se naći pravna forma po kojoj će se sve to i rešiti. Ne vidim ni iz amandmana, ni iz diskusije, ne vidim ni obrazloženje predstavnika Vlade da će se izbeglicama to pravo i dati.
Još jednom pozivam ministra i predstavnika Vlade da izađe ovde i decidirano iznese zvaničan stav Vlade. Potpredsednik Vlade valjda ima zvaničan stav. Trebalo bi da taj stav ima i ovde prisutan ministar. Pozivam da, posle završetka moje diskusije, ministar iznese zvaničan stav – da li izbeglice i prognana lica imaju pravo na besplatne akcije ili nemaju?
Kada govorimo o privatizaciji, onda moramo reći da je aktuelna vlast posle 2000. godine imala vrlo aljkav pristup privatizaciji. Zašto? Zato što su donošenjem Zakona o privatizaciji 2001. godine želja i cilj tadašnje vlasti bili da sveobuhvatno reši pitanje privatizacije, da je oroči, da je ubrza i da dovede društvenu svojinu u poziciju da ona više ne postoji, da se dokapitalizuje ono što se može, da se unovči i ta sredstva daju u određene fondove, pre svega u Fond za razvoj i ostale fondove, i da na taj način prebrodimo sam pojam te svojine i da je stavimo u funkciju.
Zakonom o privatizaciji nismo u celini rešili pitanje privatizacije, pa smo onda išli na donošenje Zakona o Akcijskom fondu, Zakona o Agenciji za privatizaciju, pa smo išli na promene zakona 2003. i 2005. godine, sada smo menjali Zakon o privatizaciji i donosimo leks specijalis zakon o besplatnoj podeli akcija, 2006. godine smo imali Zakon o restrukturiranju NIS i imaćemo leks specijalis zakon o prodaji NIS, imaćemo leks specijalis kod zakona o EPS, Telekomu itd.
Od jednog sveobuhvatnog zakona došli smo do obilja zakona i aljkavo i traljavo smo rešili ovu privatizaciju. Ona je trebalo da bude oročena, ubrzana, sa pozitivnim efektima, sa jasno postavljenim ciljevima, sa postupkom koji je jasan, decidiran, unapred određen i zakonom jasno definisan. Od svega toga nemamo ništa. Imamo ovu brljavu današnju.
Posebno je bitan ovaj zakon o besplatnoj podeli akcija, koji je predizborni. On sigurno neće biti stavljen u funkciju kako je ovde postavljeno jer, da bismo sve to postigli u ovom ubrzanom postupku, moramo imati jasno postavljene ciljeve. Zakon sebi nije postavio ciljeve, on je samo jedan vid predizborne aktivnosti aktuelne vlasti i u sebi ne sadrži sve ono što bi svaki zakon trebalo da ima.
Gde je izlaz? Izlaz je u tome da se neke nove snage koncentrišu oko ovog pitanja. Posle izbora koji će biti u toku sledeće godine nove snage će sigurno postaviti potpuno drugačiji princip osnove privatizacije i doneti nove ciljeve.
Zato koristim ovu govornicu da pozovem sve moje Krajišnike i prijatelje Krajine da izađu i glasaju za Tomislava Nikolića. Ako da bog, u toku iduće godine će nam se vratiti dr prof. Vojislav Šešelj, pa ćemo onda krenuti u najozbiljnije reforme, najozbiljniji razvoj Republike Srbije i tek tada će nastupiti blagostanje za Republiku Srbiju. Hvala vam.

Hvala, gospodine Buha. Reč ima gospodin Stupar. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo poslanici, pošto gospodin Dinkić nije bio tu pre podne, kada smo mu postavljali pitanja, vratiću se na ono što je bila suština, što je bitno da pojasni meni, kao poslaniku, verujem i velikom delu poslanika koji sede ovde, a sigurno se i građani interesuju šta piše u članu 3.
"Lica iz člana 2. ovog zakona (u daljem tekstu: nosioci prava) stiču pravo na jednak iznos novčane naknade i na jednaki broj akcija svakog od preduzeća..."
Da li ovo znači, gospodine ministre, nije mi jasno, da ćete dati i akcije – kaže: imaju isto, jednak iznos novčane naknade i jednak broj akcija – hoće li dobijati neko hiljadu evra, pa će po istom principu dobiti i akcije? Očigledno, trebalo je ovo drugačije da uredite.
Hteo sam da vas pitam kada ste bili odsutni, pa postavljam sad pitanje: kako je moguće da mi danas, kada raspravljamo o ovom zakonu, nemamo tačnu evidenciju? Stavili ste u član 2 da će na bazi biračkog prava i biračkog spiska građani ostvariti svoje pravo. Jedan deo Vlade je rekao da nemamo šest i po miliona birača, nosio je birački spisak, kada se žalio na vas, i rekao da ima 700-800 hiljada građana koji se nalaze u biračkom spisku, a među njima mnogo ima mrtvih. Da li ćete vi na bazi ovog zadnjeg spiska, na bazi januarskih izbora, ili zaključno sa 31.12. utvrditi pravo i reći - svi oni imaju pravo?
Molim vas, gospodine ministre, da objasnite javnosti i nama poslanicima da li se u ovoj podeli besplatnih akcija nalaze i građani koji su otišli pre 20-30 godina u inostranstvo a i dalje se nalaze u biračkom spisku?
Šta to znači – samo se nalazi u biračkom spisku i stiče pravo? Da li će pravo po ovom zakonu dobiti svi zaslužni sportisti? I oni su jednaki. Da li će, gospodine Dinkiću, pravo po ovom zakonu dobiti i oni koji su postali milioneri i milijarderi u ovoj državi, koji su postali vlasnici polovine Srbije? Da li je to jednakost prema svima?
Šta je sa građanima, gospodine Dinkiću, koji su ceo radni vek pošteno radili?
Došli su u situaciju da nemaju uslova ni da dođu do zdravstvenog osiguranja, nemaju uslova da odu u penziju, a vi mislite da ćete jednim potezom, time što ćete im dati hiljadu evra, zadovoljiti njihove potrebe.
Ne možete se, gospodine ministre, tako odnositi prema građanima. Jeste da je ovo vaša izborna kampanja, ali kada pričate o jednakosti, šta mislite ko je učestvovao u izgradnji Beograda? Sećate li se vi, gospodine ministre, kako je izgledao nekada Novi Beograd, koliko je generacija stvaralo to? Vi ste uzeli gumicu i jednim potezom rekli - izvinite, dragi prijatelji, poštovani građani, vi nikada ništa niste radili. Šta je sa građanima koji su nekad učestvovali u Fondu zajedničke potrošnje, koji su radili, pa su izdvajali u taj fond? Neko je dobio stan, neko je dobio kredit za kuću, a neko nije dobio ništa.
Kada pričate o jednakosti, onda morate da vodite računa o svakom segmentu. Znači, nije ostvario ovo pravo, nije ostvario ono, onda je to jednakost. A vi uzmete određeni segment i kažete - poštovani građani, hiljadu evra. Hvala vam puno.

Reč ima ministar ekonomije i regionalnog razvoja, gospodin Mlađan Dinkić. Izvolite, gospodine ministre.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, da iskoristim priliku da dam odgovore na ova pitanja. Najpre, izbeglice. Kao što znate, član 2. ovog zakona tačno definiše koje uslove treba da ispune građani da bi stekli pravo na besplatne akcije. Moraju biti državljani Republike Srbije, prema onom što je amandmanom predložio Odbor za privatizaciju a Vlada prihvatila – na dan stupanja zakona na snagu.
Verzija zakona koja je prvobitno bila predložena kaže da je to državljanstvo na dan 30. jun 2007. godine. Želeli smo da svima koji su podneli zahtev za državljanstvo, a izbeglice su, damo mogućnost da steknu pravo na evidentiranje, ukoliko su dobili državljanstvo do stupanja zakona na snagu. Mora, ipak, da se podvuče jedna crta.
Pitanje je, ako neko podnosi zahtev za državljanstvo, zašto ga nadležni organ ne odobrava u nekom drugom roku. To je pitanje za taj organ, jer mi, kao Ministarstvo ekonomije, ne možemo da ulazimo u te stvari. Mi moramo jednu crtu da podvučemo. Mislili smo da to bude 30. jun 2007. godine, kako u toku debate oko ovog zakona ne bilo prelaska u državljanstvo samo radi ovog zakona.
Da budemo potpuno otvoreni. Kada su izbeglice došle u Srbiju? Uglavnom su došle 1995. godine. Ako neko za 12 godina nije iskoristio pravo da se upiše u državljanstvo Srbije, znači da je imao neki razlog zašto to nije želeo. To je slobodna volja ljudi da odluče ko će biti državljanin Srbije.
Ovaj zakon kaže - svi koji su državljani na dan stupanja zakona na snagu, uključujući izbeglice ako su postali državljani do tog perioda, imaju pravo na besplatne akcije. Mislim da najveći broj tih ljudi ima državljanstvo, odnosno najveći je broj onih koji su želeli da postanu državljani. To je jedna stvar.
Drugo, objašnjenje na ovo poslednje pitanje – šta tačno znači odredba člana - svi isto u svim preduzećima. To faktički znači da svaki građanin koji se bude evidentirao, ako ih bude četiri miliona, svi imaju pravo na akcije u svim ovim preduzećima koja su predmet zakona, kao i u svim javnim preduzećima koja bi mogla ići u proces privatizacije u narednom periodu, nakon donošenja zakona. Dakle, svako dobija jednak broj akcija, jednake vrednosti, u svakom od ovih preduzeća, bilo da ima 18 ili 118 godina, bilo da je student ili neko ko ima 40 godina radnog staža.
Zašto? Zato što, evo, i vi ste postavili pitanje šta je sa onim ljudima koji su gradili ta javna preduzeća, pošto je ovde gotovo nemoguće u potpunosti izbalansirati pravdu.
Jednostavno, pitanje nekog kriterijuma je jako teško odrediti. Mi smo pošli od toga da naslednici onih koji su gradili, ako oni nisu među živima, dobijaju to pravo, da različite generacije dobijaju jednako i na taj način se, koliko-toliko balansira ta pravda. Naravno da je nemoguće u potpunosti to izbalansirati, ja sam toga potpuno svestan. Mi smo sve moguće varijante razmatrali, ali smo pošli od toga da bi ovo bio neki balans.
Što se tiče ovih uslova, oni moraju kumulativno da se ispune. Drugim rečima, nije dovoljno da bude samo na biračkom spisku. Ako nema prebivalište (to je ovo što ste rekli), ako je na biračkom spisku, ali je otišao, pa sada u nekoj drugoj državi plaća porez, dakle, nije državljanin Republike Srbije – nema pravo.
Ali, bez obzira gde se nalaze, ako kumulativno ispunjavaju da su upisani u birački spisak, da su punoletni, da su državljani Republike Srbije na dan stupanja zakona na snagu, da imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije, odnosno status privremeno raseljenog lica sa Kosova i Metohije, da nisu dobili besplatne akcije u skladu sa prethodnim zakonima, iz 1997. i 2001. godine, znači, ako sve te kumulativne uslove ispune – onda imaju pravo na akcije.
Bitno je da sve ove uslove ispunjavaju momentom stupanja zakona na snagu, sem upisa u birački spisak. Dakle, ako neko sada nije upisan u birački spisak, a ispunjava ostale uslove, može se tokom perioda evidentiranja, koji traje najmanje šest meseci, upisati u birački spisak. S obzirom da će evidentiranje početi tek nakon što se objavi javni poziv i trajati najmanje šest meseci, ovaj zakon zaista nije u svrsi predizborne kampanje. Izbori se dešavaju u januaru, a ovo evidentiranje će trajati šest meseci.
Moram da kažem da će ovaj zakon imati puno pozitivnih eksternih efekata. Jedan od pozitivnih efekata, pretpostavljam, biće i ažuriranje biračkih spiskova. Sada će i oni ljudi koji nisu bili zainteresovani da budu u biračkom spisku, pretpostavljam, da bi dobili ove besplatne akcije, ići da se upišu u birački spisak. To nema efekta na ove izbore, imaće efekata na neke naredne izbore, jer taj proces traje šest meseci.
Druga stvar, ako je neko preminuo a nalazi se u biračkom spisku, ne može zloupotrebiti to pravo, jer ćemo podzakonskim aktom odrediti da može biti evidentiran samo onaj koji dođe lično, sa ličnom kartom, kao na izborima. Dakle, princip evidentiranja će biti - lično, bez obzira da li se radi o zaposlenima i bivšim zaposlenima u javnim preduzećima ili o svim drugim punoletnim građanima Srbije.
Evidentiranje će biti na šalterima Pošte. Pošta će dobiti sledeće stvari. Najpre, birački spisak, kao kada izlazite na izbore. Dakle, imaju birački spisak na šalteru i građanin dolazi samo sa ličnom kartom, nijedan drugi dokument mu nije potreban.
Kada dođe na šalter Pošte, onda, ukoliko jeste u biračkom spisku, zaokruži se da jeste, popunjava jedan jednostavan obrazac, gde se uzimaju lični podaci i gde potpisuje da nije do sada uzeo akcije, da jeste državljanin Republike Srbije, da ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije i potpiše taj obrazac. Kada se taj obrazac potpiše, šalje se u Agenciju za privatizaciju.
Trošak provere tačnosti podataka pada na državu. Dakle, građani neće biti slani da vade uverenja o državljanstvu, da plaćaju takse, već će Agencija za privatizaciju sa MUP i drugim nadležnim opštinskim organima to odraditi i proveriti da li je tačno to što je neko potpisao da jeste državljanin Republike Srbije.
Takođe, u Agenciji za privatizaciju se već nalazi i Privatizacioni registar, gde će se proveriti da li je neko već ranije dobio besplatno akcije, po prethodnim zakonima, ili nije. Na kraju će se to sravniti i svaki građanin koji se bude evidentirao će na kraju ovog procesa dobiti i potvrdu, poslatu na kućnu adresu, da jeste u bazi akcionara, onih koji imaju pravo na ove besplatne akcije.
Dakle, tako ide taj proces. Naš plan je da, sa svim proverama i eventualnim žalbama, koje će uslediti zbog ovoga ili onoga, sve to bude završeno na jesen sledeće godine i da onda imamo formiranu bazu akcionara.
Zbog toga i kažem da ovaj zakon nije predizborni. On kaže da u naredne tri godine treba da otpočne privatizacija javnih preduzeća. Za neka će biti korišćen metod inicijalne ponude akcija na berzi, a to su Telekom, Galenika, Aerodrom i EPS, i vreme će biti potpuno različito. Najspremniji za izlazak na berzu u ovom trenutku su Galenika i Telekom.
Plan je da na berzu izađu u četvrtom kvartalu sledeće godine. Telekom i Galenika u prvom kvartalu 2009. godine, zatim u 2009. godini na berzu ide Aerodrom, a EPS tek 2010. godine, dok se pripremi za ovaj postupak.
Što se tiče mogućnosti da ove besplatne akcije koje dobiju građani iznesu na berzu, oni imaju to pravo, po ovom zakonu, tek u roku od šest meseci od formiranja tržišne cene, kako bi mogli da imaju dovoljno vremena da odluče da li hoće te akcije da prodaju ili da ih zadrže i drugo, da se stabilizuje cena kada se formira na berzi, kako bi dobili što veću vrednost.
Evo, ovo su, u osnovi, odgovori na pitanja. Jako važna stvar jeste da je Odbor za privatizaciju usvojio amandman, sa kojim se slaže Vlada, da se pokušaj da neko posreduje u evidentiranju građana proglašava za krivično delo. Dakle, vlasnici ovih agencija, koje su formirane u poslednje dve-tri godine, po ovom zakonu će krivično biti gonjeni. Mora biti lično evidentiranje.
Potpuno je isti princip i logika kao kod izbora. Onaj ko hoće da ostvari izborno pravo, mora lično da izađe na glasanje sa ličnom kartom. Isto je i ovde, onaj ko hoće besplatne akcije, ne može da šalje čak ni svog oca, ni majku, niti da porodica dolazi za njega, već mora lično, sa ličnom kartom. Isto važi i za zaposlene u javnim preduzećima. Jedino će za nepokretna lica biti predviđeno, potpuno isto kao u izbornom procesu, da se formira odgovarajuća komisija koja će otići da evidentira onoga ko je nepokretan i ko ne može lično da dođe.
Princip će biti jednostavan - samo lična karta i, drugi princip, samo jednom na šalter. Dakle, da čovek jednom dođe na šalter i da se evidentira. Osim u slučaju da ga nema u biračkom spisku, ali onaj koga nema, trebalo bi to da zna. Eventualno bi on mogao biti vraćen, da ode da se upiše u birački spisak, pa da dođe sa tom potvrdom. I nikakvi drugi dokumenti se neće tražiti od građana. Trošak provere ide na teret države.

Hvala, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dinkiću, niste u pravu. Ne samo što niste u pravu, nego je licemeran takav vaš stav. Malopre sam vas pažljivo slušala, u stvari sve vreme, i vi ste rekli - Ministarstvo ekonomije nema ništa s tim ako neko nije upisan u knjigu državljana Srbije na dan 30. juna 2007. godine.
Zaista je neodgovorno da to kažete, kao ministar u Vladi Republike Srbije. Gospodine Dinkiću, ovo vam govorim iz ličnog iskustva. Kao opozicioni poslanik (javila sam se, kolega Albijaniću, po članu 31. koji reguliše pravo i obaveze potpredsednika Narodne skupštine), želim da vam kažem da je tu, u stvari, najveći problem.
U ovom trenutku ne mogu da vam kažem, to je pitanje za ministra Dragana Jočića i ljude koji rade na poslu prijema zahteva za upis u knjigu državljana, koliko je to hiljada, da ne govorimo o izbeglim Srbima koji su prognani od strane hrvatske ustaške vlasti iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Srpske i o Srbima koji, nažalost, imaju takav status a prognana su lica iz naše južne pokrajine.
Ali, evo, da govorim samo o onim ljudima koji su podneli zahtev za državljanstvo Srbije, a iz Kragujevca su. Recimo da ih znam par desetina. Zar to nije mnogo? Evo, ja znam par desetina takvih, vi možda znate neke ljude i ko zna koliko građana ih zna.
Da li vi verujete, gospodine Dinkiću, da pojedini zahtevi iz oktobra 2005. godine, koje je MUP Kragujevac prosledio ažurno, nisu pozitivno rešeni do današnjeg dana? Evo, imam ovaj najnoviji slučaj. I da vam kažem, ja ne mogu da sedim na grbači gospodinu Nemanji Bojičiću, koga zaista moram da pohvalim, on je jedan od saradnika ministra Jočića, koji mi je uvek izašao u susret u urgentnim situacijama. Evo kakvim.
Pre par meseci mi se desilo da me zaista moli jedna mlada žena, majka devojčice koja ima nekoliko meseci. Ta majka je u međuvremenu sa svojim suprugom podigla tržišni kredit da kupi stan u Kragujevcu, da imaju ljudi krov nad glavom, mladi bračni par, ne može da uknjiži stan ako nije upisana u knjigu državljana. Inače, poreklom je iz srpske Crne Gore, odnosno iz Bara. Zahtev za upis u knjigu državljana joj je prosleđen iz MUP-a Kragujevac u nadležnu službu Ministarstva unutrašnjih poslova pre nego što se udala i rodila dete.
U toj situaciji, jer je bilo biti ili ne biti, ljudi čekaju, konkurisali su kod korporacije, nisu mogli da dobiju ta sredstva, otišli u banku, podigli taj veoma skupi kredit, zaista sam morala da zovem i zamolim, zato što je takva urgentna situacija, da se što pre državljanstvo uradi za tu mladu ženu. A šta da radim sa ovim drugim slučajevima? Imaju kolege tu i druge primere.
Evo, reći ću vam, gospodine Dinkiću. Žena, samohrana majka dvoje dece, ugledni kragujevački advokat, ima 40 i nešto godina, poreklom je iz Bijelog Polja, nije upisana u knjigu državljana. Dugo godina živi i radi, uspešno se bavi advokatskim poslom u Kragujevcu, ima dva već odrasla sina.
U aprilu 2005. godine je gospođa, sada nije korektno da kažem njeno ime i prezime, predala zahtev za upis u knjigu državljana. Njen sin je možda upisan u knjigu državljana, ovaj stariji, mislim da jeste, i drugo dete je skoro stasalo, punoletno, i treba da ostvari biračko pravo. On će imati pravo a majka neće, jer ona nije, to znam sigurno, jer me je zamolila negde u avgustu ove godine da vidim šta je s tim. Znači, na dan 30.07. ona nije bila upisana u knjigu državljana.
Vi ste sve to pre toga morali da rešite sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, naročito zbog činjenice da je mnogo zahteva pristiglo od momenta kada je izvršena secesija Crne Gore iz državne zajednice Srbija i Crna Gora.
To ne da nije korektno, nego toliki će biti bes i gnev tih ljudi jer je neverovatno da država nije uradila najobičniji, gospodine Dinkiću, administrativni posao.
Ljudi otišli u matičnu službu MUP-a, podneli zahtev, platili taksu (ne znam koliko je po Zakonu o administrativnim taksama) i čekaju. Ne mesecima, već godinama. I oni su sada uskraćeni za svoje pravo.
Drugo, moram da vam kažem, kada je u pitanju birački spisak, to je tako fluktuirajuća kategorija. To najbolje znamo mi koji se bavimo izbornim procesima, naročito mi iz SRS-a koji ćemo da pobedimo na izborima 20. januara i naš kandidat za predsednika, ali da pitate vašeg člana RIK-a, to je ovaj beogradski advokat gospodin Aca Nikolić, evo, pitajte ga, on je inače koordinator za Šumadijski okrug, pitajte ga – da li vi znate, odnosno da li ti znaš koliko je birača u Srbiji? On ne može to da vam kaže.
(Predsedavajući: Gospođice Jovanović, zaista biste morali da se zaustavite jer je vreme nametnuta kategorija.)
Rok za upis birača za ove izbore je 4. januar. Mi, kao država, nemamo centralni birački spisak, razumete? To su dve važne kategorije, državljanstvo i birački spisak. I nerešen status izbeglih lica.
Vi kažete – on je imao vremena, 12, ne znam, 15 godina da reši. Pa, problem je u tome što ti ljudi pokušavaju da reše svoj status ali ne mogu, ne dobijaju državljanstvo - je li tako, gospodine Buha? - a gube pravo izbeglice.
Morala sam da reagujem. Primera je milion. Zakon nije korektan i on diskriminiše te ljude.
Gospođa iz Batajnice, 1931. godište, rođena u Benkovcu kod Knina, izgubila je status izbeglog lica a nije upisana u knjigu državljana. Bolesna je, nema zdravstvenu knjižicu, ne može da ide da se leči, stara, nemoćna. Onda sam morala da zovem Sekretarijat i gospodina Dabetića da naknadno tražimo da dobije status izbeglice kako bi ostvarila pravo da se leči.
Ovaj zakon nije dobar. Povucite ga, gospodine Dinkiću, dok ne prepravite ove termine, odnosno prihvatite amandmane SRS-a, jer ovako ćete vi da diskriminišete na desetine hiljada ljudi.
(Predsedavajući: Gospođice Jovanović, molim vas, završite.)
Evo, završavam. Hvala vam, kolega Albijaniću.
(Predsedavajući: Otkad završavate, moram da vam opcigujem vreme za sledeći amandman.)
Možete, nego ja mislim da je ovo i za vas bilo korisno, da naučite nešto o stanju stvari, kako je i što se tiče državljanstva i što se tiče biračkog prava, jer vi sami znate da smo mi ozbiljni ljudi.
Uostalom, videli ste, a i takve su vam impresije na osnovu sinoćnjeg veličanstvenog mitinga u Kragujevcu pred 10.000 mojih sugrađana i građana Šumadije, da je gospodin Tomislav Nikolić svakako čovek koji će da pobedi na izborima i da će njegova pobeda biti garancija da će ljudi dobiti državljanstva i da će rešiti svoj status koji je nerešen u državi. Hvala.

Narodni poslanik Željko Vasiljević, po Poslovniku.