Reč ima Nada Kolundžija, šef poslaničkog kluba DS. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, DS će, naravno, glasati za odluku o potvrđivanju Odluke Vlade Republike Srbije o poništavanju odluka privremenih organa na KiM, proglašenju jednostranog proglašenja nezavisnosti.
Što se DS tiče, ova mera odluke je ono što je mera onoga što se desilo. Dakle, za nas, za razliku od nekih drugih poslanika, ova odluka ne sadrži premalo, niti sadrži previše. Ona je akt države koja na osnovu poštovanja sopstvenog Ustava, rezolucije ove skupštine, međunarodnog prava, poštuje svoje pravo da zaštiti svoj teritorijalni integritet i ona u tom smislu za nas nije sporna i ne osećamo čak ni veliku potrebu da je obrazlažemo i da tražimo dodatnu argumentaciju za nju.
Ono što ova odluka otvara, ali to po nama možda nije tema za današnji dan, ali jeste tema koju ćemo imati vrlo brzo, jeste pitanje daljih koraka Srbije koji su vezani za, pre svega, nastavak odbrane teritorijalnog integriteta sa jedne strane, a sa druge strane za građane koji žive na KiM, za zaštitu njihovih života, zaštitu njihovog prava, da se vrate oni koji su otišli, ali isto tako, za nas je to i pitanje građana Srbije.
I naravno da je ovo što se desilo nešto što je izazvalo u svakom građaninu Srbije vrlo snažne emocije i svaka emotivna reakcija, na neki način je normalna i prirodna. Ono što po našem dubokom uverenju građani Srbije očekuju od svih nadležnih državnih institucija jeste da ne reaguju emotivno, već da reaguju odgovorno, razumno i mudro, jer vreme koje je pred nama, neće biti jednostavno.
Odluke koje ćemo morati donositi biće vrlo složene i njihove posledice osećaće se kroz dugi niz godina koje su pred nama i u tom smislu, bez obzira na to što mi možemo da tražimo istorijske razloge za to šta se desilo i zašto se ovo ovako desilo, i možemo da tražimo razne krivce za ono što se desilo i to će nas odvući i u dalju prošlost no što ponekada možemo da pomislimo – ali ono što mi sada treba da radimo jeste da vrlo pribrano (bez preteranih emocija, dakle, kao ljudi koji su preuzeli odgovornost za građane Srbije) povlačimo poteze koji će, sa jedne strane, čuvati i pokušavati da vrati i ostvari integritet Srbije, na šta Srbija ima pravo, ali sa druge strane, vodeći računa kako o građanima na KiM, njihovom kvalitetu života, njihovoj bezbednosti, tako i o svim građanima Srbije.
U tom smislu, u ime DS, ja bih i završila, očekujući raspravu o paketu mera koje je Vlada pripremila za poteze koji su pred nama i zapravo, mislimo da je to trenutak kada ćemo razgovarati o onome što Srbija mora da uradi, o onome što Srbija ne sme da uradi i o onome što Srbija, upravo zbog svih njenih građana, ne sme da zaboravi, dakle, nadležne institucije moraju biti odgovorne, a ne emotivne. Hvala vam. (Aplauz.)

Reč ima Suzana Grubješić, kao šef poslaničkog kluba G 17 plus.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, članovi Vlade, juče je kosovska skupština donela rezoluciju kojom se Kosovo proglašava nezavisnom državom. Danas i ovde Narodna skupština Republike Srbije ovu odluku treba da proglasi nevažećom i da potvrdi Odluku Vlade Republike Srbije kojom se poništavaju svi akti i sve radnje kojima privremeni organi samouprave na Kosovu proglašavaju jednostranu nezavisnost.
Činjenica je, i to ću ponoviti, i svaki put kada smo govorilo ovde u Skupštini o Kosovu to sam ponavljala, da je srpski pregovarački tim ulagao velike napore da se postigne kompromis. Tokom 2007. godine Srbija se nalazila pred velikim pritiskom glavnih članica NATO da sarađuje u postupku konačnog osamostaljenja Kosova. Srbija je odlučila da se politički i diplomatski suprotstavi ovom pritisku.
U suprotstavljanju tome, Srbija je našla jednog snažnog saveznika, Rusiju, a uspela je da podstakne i određene podele u EU.
Problem je, međutim, bio i ostao u tome što su vlast na KiM od 1999. godine naovamo faktički držale SAD i najistaknutije članice NATO. U tom smislu, otpor Srbije je bio prevashodno formalne prirode. Ovaj otpor je imao značaj svuda tamo gde su ostali da žive Srbi, a posebno na severu Kosova, gde je više godina tekao uporedan proces uvođenja paralelnih institucija pod nadzorom Beograda.
U diplomatskom otporu nezavisnosti KiM zvanični Beograd je istrajavao na tome da mu međunarodno pravo jemči suverenost i nepromenjivost granica. Ovakav stav imao je značaja dokle god su zapadne zemlje bile spremne da rešavaju ovo pitanje u okvirima UN, gde je Srbija mogla da računa na veto Rusije i Kine. Međutim, tokom posete Albaniji u junu 2007. godine, predsednik SAD, Džordž Buš je izjavio da u određenom trenutku i to što pre moramo da kažemo – dosta je bilo, Kosovo je nezavisno.
Ova izjava značila je jasno obećanje da će Kosovo biti nezavisno i to bez obzira na rezultate pregovora i eventualnog protivljenja Rusije. Posle ove izjave postalo je sasvim izvesno da će SAD i njihovi evropski saveznici priznati nezavisno Kosovo, sa ili bez podrške Saveta bezbednosti. Nezavisnost Kosova predstavlja presedan u istoriji postojanja UN. To sigurno nije jedinstven slučaj, jer nema ama baš ničega jedinstvenog u slučaju Kosova. U svetu postoje desetine teritorija koje žele da proglase nezavisnost po kosovskom modelu.
Ova nezavisnost predstavlja ostvarenje albanskog sna o nezavisnoj državi, jedan korak bliže ostvarenju projekta "velika Albanija". Kosovo je prvi put, da se podsetimo, proglasilo nezavisnost 2. jula 1990. godine i tada takvu deklaraciju nije niko prihvatio. Nažalost, činjenica je da jučerašnje proglašenje nezavisnosti ima daleko veće šanse da bude prihvaćeno. Ali, oni koji budu priznavali nezavisnost moraju da budu svesni da nakon toga mogu da uslede samo novi problemi, a ponajmanje je verovatno da je nađeno neko trajno rešenje.
Najvažnije od svega je da Srbija neće priznati nezavisnost KiM, već da će ga tretirati kao svoju teritoriju. Čak i da sve evropske zemlje priznaju nezavisnost Kosova, to priznanje bi i dalje ostavilo brojna otvorena pitanja i probleme. U tim okolnostima samo proglašenje, pa čak ni priznanje ne rešava skoro ništa. Oni koji misle da je ovo kraj raspada Jugoslavije ili da se time rešava poslednji preostali problem Balkana, u ozbiljnoj su zabludi.
Srpska etnička većina na KiM odavno je izgubljena. Neka istoričari utvrde kada se to tačno desilo. Ja, ne mogu da spekulišem. Na KiM danas živi većinsko stanovništvo koje je naraštajima naučilo da u srpskim vlastima vidi krvnog neprijatelja, a da na Srbe gleda kao na strani element, koji treba da bude iseljen čim se ukaže prilika.
Znači, jasno je da modeli kohabitacije ovde nisu primenljivi. Makar ne, u neposrednoj budućnosti. I pored polukolonijalnog stanja na KiM, koje je zavedeno 1999. godine, uspostavljanjem vlasti UNMIK-a i KFOR-a, kolonijalni upravnici nisu uspeli da stvore multietničko društvo, čak su i odustali u praksi od ovog cilja posle izvesnog vremena. Štaviše, pred njihovim očima dogodila se erupcija etnički motivisanog nasilja Albanaca protiv Srba u martu 2004. godine.
Vlada Srbije je od 2005. neprekidno zastupala formulu – više od autonomije, manje od nezavisnosti. Srpski pregovarački tim pristao je najpre na potpunu finansijsku autonomiju pokrajine, zatim na ingerencije Kosovu – 99% oblasti, pa čak i na članstvo u međunarodnim organizacijama, osim u Organizaciji UN. Pošto ta, čak ni simbolička suverenost nije dozvoljena Srbiji od strane međunarodne zajednice i pošto je kosovska skupština jednostrano proglasila nezavisnost, Srbiji na Kosovu i Metohiji preostaje jedan interes koji po značaju premašuje sve ostale. To je pitanje više od stotinu hiljada stanovnika oblasti, pripadnika naroda koji Srbiju smatraju otadžbinom, kao i pitanje 200 hiljada Srba koji su 1999. godine prognani u ostale krajeve Srbije. Pošto Srbija nije u stanju da Kosovo i Metohiju stvarno i potpuno vrati u sastav svoje države, bez obzira na to koliko to želela, onda je najvažnije da se tim ljudima obezbede povratak, sigurnost i sloboda. Međunarodna zajednica mora, iako to do sada nije radila, da apsolutno i bezrezervno podrži povratak izbeglih Srba na njihova ognjišta.
Istine radi, treba reći da Kosovo nikada nije dobilo obećanje međunarodne zajednice da će odmah dobiti pravu nezavisnost. Međunarodna zajednica i albanski političari na Kosovu se poigravaju ovom rečju.
Zapadne države su spremne da upotrebe ovu reč da bi albanski političari mogli da svom biračkom telu predstave da su izvojevali ono što su im obećali. Ustvari, reč je o nadgledanoj nezavisnosti, slično onoj u Bosni, u kojoj će visoki predstavnik EU biti neki lord, protektor Kosova, koji će moći da, bez ograničenja, smenjuje lokalne političare, da se meša u poslove svih organa vlasti. To je daleko od uobičajenog pojma nezavisnosti.
Poređenja radi, ni 12 godina posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, BiH nije prestala da bude međunarodni protektorat. Slično može da se očekuje i na ovom nezavisnom Kosovu.
Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije, svoj teritorijalni integritet i suverenitet čuvaće svim demokratskim sredstvima, pravnim argumentima i diplomatijom. Neće pribegavati nasilju i ratu.
To je zadatak koji je pred svima nama. Treba da budemo uporni u svojoj legitimnoj borbi za poštovanje međunarodnog prava.
Ta će borba biti i duga i teška i zato treba da ostanemo pribrani, racionalni i iznad svega odgovorni. To je onaj minimum koji možemo da učinimo za naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji.
Neki pokušavaju da opet Kosovo i Metohiju zloupotrebe za promociju svojih stanaka, neki su sada čak i u kampanji. Kad god se to tako radilo sa Kosovom i Metohijom, Srbima na Kosovu i Metohiji nije bilo nikada gore. Njima su potrebna dela, a ne velike reči, kako god one lepo zvučale.
Međutim, Kosovo i Metohija se ne brani, ono što je sigurno – besmislenim vandalizmom i rušenjem gradova u kojima svi živimo. Bes, ogorčenje, razočarenje zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije ne može da se iskazuje i ne sme da se iskazuje demoliranjem izloga, uništavanjem prostorija parlamentarnih stranaka, napadima na novinare, kamenovanjem ambasada.
Od takvih pojava Srbima na Kosovu i Metohiji može biti samo teže, a nikako lakše. Njima je potrebna konkretna pomoć države Srbije, svih njenih institucija i ministarstava. To je jedini način da Srbi ostanu na Kosovu i Metohiji. Jer, ako oni odu, šta će nam prazna teritorija, pa makar je bilo i 15%.

Zahvaljujem se.
Pitam, da li žele reči predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93? (Ne.) Hvala.
Pre nego što zaključimo jedinstveni pretres o Predlogu odluke, da li predsednik Vlade, Vojislav Koštunica, želi završnu reč? (Ne.)
Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke Narodne skupštine Srbije o potvrđivanju Odluke Vlade Republike Srbije o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu odluke. Kao dan za glasanje određujem danas, ponedeljak, 18. februar 2008. godine, u 21,42 minuta.
Prelazimo na glasanje.
Pošto je Narodna skupština obavila jedinstveni pretres o Predlogu odluke, a pre prelaska na odlučivanje, potrebno je da se utvrdi kvorum.
Molim narodne poslanike da dignu ruke, a službu da obavi prebrojavanje.
Konstatujem da sednici prisustvuje 234 narodna poslanika i da postoji kvorum za odlučivanje.
Stavljam na glasanje Predlog odluke Narodne skupštine Republike Srbije o potvrđivanju Odluke Vlade Republike Srbije o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti.
Ko je za?
Ko je protiv?
Da li ima uzdržanih?
Konstatujem da je za Odluku glasalo 225 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština usvojila Predlog odluke Narodne skupštine Republike Srbije o potvrđivanju Odluke Vlade Republike Srbije o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je Narodna skupština obavila razmatranje jedine tačke dnevnog reda ove sednice i odlučivanje o njoj, saglasno članu 99. Poslovnika, zaključujem sednicu Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2008. godini. Hvala i laku noć.