Milica Vojić-Marković, narodni poslanik, molim da uzme reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto vidim da je manir da se na pitanja ne odgovara, pokušaću da odgovorim na to pitanje. Naravno, ne na pitanje koje je sada postavljeno, nego na jedno pitanje koje muči Srbiju ovih dana.
Dakle, da podsetim, danas je 25. jun 2008. godine, i to namerno ističem zbog toga što treba da upamtimo, jer od ovog datuma, od danas, od večeras reinkarnacija je uvedena na velika vrata u Srbiju.
Ne reinkarnacija kao filozofski stav, ne kao religijski stav, nego kao politički stav. To je jedna potpuno nova forma.
Da podsetim, religijski reinkarnacija predstavlja vraćanje duše u ovaj svet u nekom novom telu. Filozofski to predstavlja zapravo katarzu, očišćenje, a politički to ćemo videti ovih dana.
Najinteresantnije je ono što sam videla da su predlog kandidature za predsednika Skupštine potpisali poslanici Nenada Čanka, potpisali poslanici Vuka Draškovića i SPO-a, potpisali poslanici DS, gledamo jednog koji se više puta ovde dičio time da je bio jurišnik petooktobarske revolucije.
Dakle, ništa ne bi bilo čudno da kandidat za predsednika Skupštine nije gospođa Slavica Đukić-Dejanović, čije se ime više puta pojavljivalo u vezi sa izbornom krađom 1996. godine, kao i sa pomenutim događajem, da je gospođa umalo linčovana od tih istih koji su toliko strastveno jurišali tog 5. oktobra, kao što se sada strastveno zalažu da je predlože za kandidata.
Ono što je još zanimljivo, jeste da sam u biografiji koja je dostavljena videla da je gospođa stručnjak za mentalno zdravlje. Sada sam potpuno sigurna da je samo vrhunski stručnjak za mentalno zdravlje mogao da nagovori Borisa Tadića, Nenada Čanka i Vuka Draškovića da je stave da bude kandidat ispred njihove koalicije.
O mentalnom zdravlju građana koji su glasali za DS i o mentalnom zdravlju građana koji su glasali za SPS neću da govorim. Hoću da kažem da mene interesuje mentalno zdravlje građana Srbije, koji treba da razumeju o čemu se ovde radi, da progutaju da oni koji su se do juče vitlali sabljama, ubijali, pretili, zatvarali, optuživali jedni druge da su najveći kriminalci, danas rame uz rame prave vladu.
Šta hoću još da kažem? DSS ne priznaje reinkarnaciju i ne veruje u reinkarnaciju. Vaskrsenje je u redu, ali u reinkarnaciju ne verujemo. Hoću još da kažem da takođe ne verujemo da je za dva dana javnog pregovaranja uspelo da se usaglasi ono što se godinama nije usaglasilo. Ali je očigledno da se ovde ne radi o tome da je to bilo toliko daleko, nego je bilo jako blisko i jako se brzo usaglasilo. Takođe moram da kažem da ovo što primećujem - laže ovde neko nekoga, ne laže SPS DS, niti DS SPS, lažu oni, gospodo, građane Srbije. Hvala.

Zahvaljujem. Poslanik dr Mileta Poskurica.

Narodni poslanici, sada ponovo postaje jasno zašto je to brzo trebalo obaviti i zašto je i sam predsedavajući mobilnim telefonom izvešten da treba da postoji sednica, na kojoj će se negde u zabiti formulisani predlog pretočiti u odluku da predsednik Skupštine bude Slavica Đukić-Dejanović.
Naravno da treba kao kolega sigurno iz istog kliničkog centra da budem poslednji koji bi govorio protiv stručnih kvalifikativa profesorske Slavice. Mislim da oni sasvim nedvosmisleno stoje na mestu i ona je dobar stručnjak.
Međutim, pošto je ovo paradigma budućih zbivanja, ovakvo glasanje, i pošto unosi kod nas sasvim opravdani upit - da li je to model i mustra načina kreiranja vlade, onda se postavlja još jedno naredno teže, više i odgovornije pitanje - a kakva je onda nacionalna politika Vlade, odnosno politika, dao sam joj neposredno jedan važan kvalifikativ, kakva će biti politika vlade?
Ako je ona jedinstvo najmanje dvaju vrsta politika, potpuno nesrodnih, nešto što se, ako budete iskreni, dolazeći iz vaših sredina potpuno upitno pred vas postavljalo kao poslanike, koje prepoznaju ljudi na ulici, pa su vam sigurno mnogo češće i mnogo više, makar je moje iskustvo, tako i radikala, prilazili oni koji su glasali SPS i ovu koaliciju koja ide u paketu, pa vas pitali šta je to i da li je moguće. Uglavnom su nevericom iznosili stavove, ostajali pod upitom da li će njihov glavni odbor, njihove najviše političke strukture, to aminovati, kada se to desilo, rekli - pa nas niko nije pitao.
Jednako tako su vam prilazili, možda provokativnije, ovi iz žutog preduzeća, žute koalicije, i sami ne skrivajući nezadovoljstvo i čuđenje - kako to da jesu odlukom nekoga, to je dakle Tadić, koji je i sam svoju listu kreirao tako, da na njoj ne budu samo demokrate, nego je priveo možda i nepotrebno druge. Ali, što bismo ga mi učili? On je skratio, smanjio broj onih što bi eventualno mandate i dobili. Sada je priveo i ove.
Šta sad to znači? Šta se to u Srbiji dogodilo? Da li je to sve zaista legitimno? Da li su zaista zadovoljni birači jednog i drugog bloka? Da li je to opet onaj sindrom Martija Ahtisarija kada je sleteo, posle ubeđivanja Miloševića da će biti tepih bombardovanje, što su neki opozicioni lideri podržali, naterali ga da potpiše ugovor o prekidu oružanih dejstava, tj. kapitulaciju, pa kad je sleteo u Brisel na aerodrom, na pitanje kako se oseća - osećam se kao trgovac koji je prodao kupcu cipele dva broja manje?
Zašto SPS se nalazi u cipelama dva broja manje, zašto to radi i DS? Šta je to što ih je neprirodno povezalo, šta se tu desilo? Šta je to naglo promenilo? Nema tu žala radikala i ovih drugih što oni nisu s nama. Kada ovako stvari vidimo, hvala bogu i da nisu. Jednom smo nosili teško breme toga, bili kažnjeni na izborima, ali smo verovali, tada smo radili za dobru, odgovornu stvar. Branili smo Srbiju i sve kritike koje smo tada imali, koje smo morali da podnesemo, podneli smo, imali smo jedan jasan cilj.
Sada kada treba ponovo braniti Srbiju, sada kada su ponovo stvari dovedene do nejasnoće u Srbiji, zašto je problem da na prvom mestu bude Srbija kao nacija koju treba sačuvati, kao država državni prioritet, a na drugom mestu po hijerarhijskom vrednovanju, a po paralelnom toku, Srbija u Evropi pod uslovom, samo jedan kondicional, da to bude u granicama u kojima jeste.
Dakle, ništa različito i ništa specijalno, što bi oteralo one koji su po prirodi bili skloni toj nacionalnoj koaliciji. Konačno, u izbornoj kampanji su samo to i govorili. Nisu govorili da je moguće da će biti sa žutima, nisu govorili da im nije bitan nacionalni program.
Kako sada svoje biračko telo da obrnu, da objasne? Znamo mi te mehanizme. Dobiće oni nekoliko termina - imaju Palminu televiziju, Pinkovu, da ih sve ne reklamiram. Sve će to oni da pokriju, naći će oni načine gde će to moći da govore. Neke će uspeti da ubede, a neke naravno i neće.
Nije stvar u tome ubediti biračko telo, to već prelazi u nadležnost njihove brige - kako će oni i šta će oni da urade. Mi nećemo oko toga preterano da se zanimamo, ali je sudbina Srbije ono što nas zanima. Da li je zaslužila jedna takva obmana, jedna takva translacija interesa u drugom pravcu, za vrlo kratko vreme?
Čemu onda bi ovih mesec dana obmane? Čemu te paralelne izjave, čemu Danajski pokloni, konj iz koga izađu neka druga dva paketa, koji kao onda sondiraju javno mnjenje u Srbiji - ma, mi smo za Evropu, mi nećemo prihvatiti da neko ocenjuje parafirani i potpisani sporazum? Je li to bilo sondiranje terena i sada je trebao blic krig - juče, daj brzo da usvojimo, da brzo prebolimo činjenicu da su socijalisti evo već ušli u koaliciju?
Naravno, hteo bih, za razliku od drugih, jer prilično dobro znam situaciju u Kragujevcu, na određen način da stavim pod upit i baš personalni izbor toga lika koji će biti ovde predsednik.
Ako se ikada dogodi da se profesorka Slavica Đukić ponaša onako kako se ponašala u jeku izborne krađe, kao direktor Kliničkog centra, i delila otkaze onima koji nisu hteli da glasaju za Slobodana Miloševića, izlagala ih ruglu, kritici, novine o tome pisale, zamislite da jednog trenutka proradi njen ego, pa da to krene tako, poput ona predsednica - tašnu na ramenu, pa da sprovodi ovde neku diktaturu, nekakve sopstvene ili više naloge?
Jer da nije bilo višeg, interesnog naloga, ne bi oni tako lako prešli. Pa šta to socijalisti nisu imali da su hteli i da idu u nacionalnu koaliciju? Šta to nisu imali - ministarska mesta? Ne mogu na to da se vade. Fotelje, upravne odbore, plaćeno sve što su hteli, sve bi to nosilo vršenje vlasti samo po sebi, a nosiće i sada.
Dakle, ostaje upit šta je to, jer oni nisu bili bez ponude. Koliko je nama poznato, oni nikada istinski nisu ni razgovarali, nikad konkretnog razgovora, niko da izađe. Sve je to nešto bilo u kondicionalu - biće, nadamo se, nisu sve lađe potonule, nešto se odlagalo, nešto je bilo ovako i onako.
Dve ozbiljne političke stranke u Srbiji, koje se zalažu za nacionalne programe, doista su očekivale da socijalisti zauzmu racionalan stav, onaj stav koji ih ne bi doveo u priliku da sada objašnjavaju - pa čekajte jesu oni nama, evo još za tri dana, pa oteli Slobodana Miloševića, pa jesu tamo, čovek je ubijen, pa je sahranjen, kao hajduk, negde u dvorištu.
Nije sahranjen kao državnik kako mu priliči, da bude u aleji velikana, da bude tamo gde mu jeste mesto, jer je bio veliki državnik tamo gde je to trebalo da pokaže. Bio je ovde možda tanušan, slab, možda baš zbog nekih takvih kadrova, koji su ga izdavali još ovde, u kontinuitetu mu pravili prepreku u sprovođenju njegove politike.
E pa onda kada se dogodilo ono što se dogodilo s njim, on je završio kako je završio. Zar je sve to zaboravljeno? I baloni, i ovo, i ono, zar je zaboravljena tajkunizacija, privatizacija, kriminalne radnje.
Mislite da su građani zaboravili da su socijalisti, podržavajući neke zakone, glasali tako što su stavili crno i crveno dajući kvorum. I sad te iste zakone treba gospodin Krkobabić da ispravlja i da vraća penzije da popravlja, da promeni model finansiranja. Kad se zakon donosio, onda oni dođu, glasaju crveno, bude kvorum, zakon se izglasa i onda odu na televiziju i kažu, nismo mi kao neki, mi smo se borili protiv zakona. I sad to kod 90 odsto ljudi prođe. Da, da, stvarno su glasali crveno, vidiš, oni se bore.
Vidite kako jedna perfidna podvala, ako neko pažljivo ne prati kako može da naleti. Ovo je sada korak dalje. Ovo je mnogo više i mnogo teže, i ovo zahteva da se preispita politička sudbina te stranke. To neka rade oni, mi im u tome nećemo ni pomagati, ni odmagati, ali ovo je jedna prilično ozbiljna situacija za Srbiju, srpske interese i ono što se Srbiji sprema, upravo u vreme opšte invazije na deo naše teritorije i na velike, opsežne pripremne radnje.
Jer ovo su kreirali ljudi sa zapada, oni koji su do sada bili tradicionalni neprijatelji srpskog naroda. Tu nema dileme. Ne može biti Solana naš prijatelj. Makar profesorka Slavica zna da mora na konsultacije gde su i nesrećna deca i nesrećni roditelji, jer boluju od malignih bolesti, ljudi ne mogu da dođu na red da prime zračnu dozu terapija. Sve su to problemi koji nose to, što će da rešava isti ministar, ako ona bude to što jeste i ako bude Vlada kakva jeste.
Dakle, u mnoge probleme su svesno ušli. Kritika mora da padne.
Mislili smo i očekivali smo da imaju racionalni odnos prema situaciji u kojoj se nalaze. Šta je to što je prevagnulo, ostaje kao velika spekulacija. Da li će svi biti sačuvani od afere ''koferče'' ili ko zna čega još, jedni drugima sačuvati leđa? I to vreme će proći.
Doći će opet vreme u kome će nekakve nacionalno otrežnjene, racionalne, svesne, demokratski orijentisane partije ipak u svojoj osnovi, i pri tom nacionalne, ispitati i tu stranu priče.

Replika, Ivica Dačić, narodni poslanik.

Dame i gospodo narodni poslanici, malopre sam rekao da SPS nema nameru da napada one sa kojima je do sada sarađivala. To je kao kad Matija Bećković kaže da kad Crnogorci pljuju Srbije, da pljuju uvis. Pljujete i sami na sebe.
Zajedno smo radili. SPS ne donosi odluku ni protiv koga. Naše je samostalno političko pravo da vodimo računa o politici koju vodimo i to nije vaš problem. Zato vas molim da, kada o tome govorite, vodite računa da, kada smo sedeli i razgovarali o tome da sa vama pravimo Vladu, niste spominjali ovo što sada govorite, i oko Slavice Đukić-Dejanović, i ovo što je vezano za moje ime.
Kada je reč o Slavici Đukić-Dejanović, ona je posle toga o čemu je govorio gospodin Šormaz, činila parlamentarnu većinu i glasala za Zorana Šamija za predsednika Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ako vam tada nije smetala, nemojte da vam smeta ni sada. Budite korektni do kraja.
Dajmo da razgovaramo politički. Ovde nije reč personalno o ljudima. Ako su oni bili loši, loši su i kada su s vama i kada su s drugima. Ako ste već smatrali da su korektni i dobri, onda ostanite pri takvom stavu i kada je reč o nekim drugim političkim odnosima.
Mi nećemo da vodimo prljavu kampanju ni protiv koga. Ako je neko za nešto kriv, neka odgovara, samo se politička krivica, i pravna i sudska krivica ne utvrđuje po tome ko i kako vodi svoju politiku, nego da li je ili nije počinio krivična dela.
Želim svima da zahvalim i da kažem da je saradnja i sa SRS, sa DSS i NS, u vreme kada smo sarađivali, bila korektna. Nemam razloga da na takav način polemišem o bilo kome. A može se polemisati i o raznim ljudima, i o raznim prijavama, i o raznim delima, ali čini mi se da nije prikladno na ovakav način.
Što se tiče Slavice Đukić-Dejanović, već sam rekao, ona je kandidat za predsednika Narodne skupštine. Izrazite svoje mišljenje tako što ćete glasati za ili protiv. Još jednom ponavljam, ako to što je radila nije smetalo da čini parlamentarnu većinu onda kada ste vi bili na vlasti, onda nije korektno ni da to pitanje potežete pet godina posle toga.

Gospodin Šormaz, po Poslovniku.

Ne znam zašto se uzbuđujete, gospodine Dačiću.
Prvo, nisam pričao ni ko kakvoj prijavi, rekao sam ''istražnom postupku''. Tu postoji razlika.
Drugo, ne možete to spočitavati DSS-u. Mi smo rekli političke razloge zbog kojih nećemo glasati za gospođu Slavicu Đukić-Dejanović. Samo sam postavio pitanje i rekao da mislim da bi ovaj dom trebalo da bude obavešten o tome kako se taj istražni postupak, a ne krivična prijava, završio.
Mislim da bi to bilo potrebno kolegama koji planiraju da glasaju za Slavicu Đukić-Dejanović, mi ne planiramo da glasamo za nju i ovo za nas ništa ne znači; nećemo za nju glasati, ali je interesantno pitanje. Ne vidim zbog čega se uzbuđujete, mislim da to treba da se utvrdi, pre svega zbog Narodne skupštine i zbog onih koji će za nju glasati. Samo to sam rekao, ništa drugo.

Reč ima poslanik Aleksandra Janković.

Pošto smo očigledno apsolvirali bar deo proceduralnih nedostataka i par hiljada ovih prekršaja Poslovnika, a vreme je posta, možemo samo da kažemo ''oprosti im bože, ne znaju šta rade''. To je tako iz Jevanđeljskog konteksta.
No, iz konteksta ovozemaljskog, svakodnevnog, bojim se da rečenica koja se odnosi na ovu ''semafor koaliciju'' glasi: ''Oprosti im Bože, oni dobro znaju šta rade''. Problem je samo što se, kako reče svojevremeno Nemanja Kusturica, domaći miševi još od proteklih predsedničkih izbora kriju i politički petinguju po kafanama, daleko od očiju naroda, kome se plasira iluzija da će biti formirana i Vlada i Skupština u skladu sa njegovom izbornom voljom. Rezultat ovog skrivenog političkog petingovanja je otvorena ''es-pups-js-sps koalicija'', koju će, ideološki dosledno, podržati i ''el du pe''.
Šta je spojilo tako ideološki nepomirljive suprotnosti? Ideologija svakako ne. Nemaju oni nikakvu ideologiju, a kamoli ideju Srbije. Reč je o falsifikatu originala. Oni glume DOS, s tom razlikom što su raznorodne stranke u okviru DOS-a bile navodno okupljene oko zajedničkog neprijateljskog režima, a ova ''semafor koalicija'' oko zajedničkog interesa koji nikakve veze sa Srbijom nema.
Kako inače objasniti susret onih, čiji je predsednik bio nepoželjan i na groblju, a kamoli u Aleji velikana, i to baš od onih koji su u vreme njegove smrti bacali svoje žute balone u ekstazi. Ko god veruje u zagrobni život, verovatno se pita šta sada o svojima i novonastaloj zajednici misle i govore Slobodan Milošević i Zoran Đinđić.
Baš ono što sam rekla na početku: ''Oprosti im Gospode, stvarno ne znaju šta rade''.
Bilo bi lepo da je gospodin u ulozi predsednika Srbije, a zapravo samo predsednik DS, pokazao ozbiljne kapacitete da oprosti i zaboravi sve što je bilo ružno, ali on se uvek čovek selektivno izvinjava, a uz to još malo i preti: ''Imaćete posla sa mnom''.
Što to nije rekao onima koji su činili zločine nad Srbima u Bratuncu, u Kravicama, širom Kosova i Metohije? Zašto nije dozvolio nama da izreknemo svoj stav o tzv. ustavu tzv. države Kosovo? Što nam se nije izvinio što je tada podržavao aktuelnog predsedavajućeg koji, oprostićete na poređenju, zaista funkcioniše kao najbolji eksponat u Palminom muzeju moštanih figura. Ovo nije uvreda, ovo je poređenje.
On neće da ide tamo gde treba zaista pokazati da Srbija nema alternativu, već će uskoro da se izvinjava što u Srbiji zvanični jezik nije engleski, da bi strani ambasadori, koji gostuju po vrtićima, školama i parkićima, lakše razumeli srpsku decu, koju tako uporno kontaminiraju pričama o olakšanom viznom režimu.
Vidim da ovde mnoge postarije poslanike ne zanimaju mladi ljudi, oni su to samo nekada bili, ovi iz Otpora. Zar zaista mlade ljude, koji se danas upisuju na fakultete, treba da marketinški obrađujemo tako što ćemo im obećati brze vize za lep život u Evropi. A sa čime će oni to da putuju i ko će to da finansira? Nemaju svi tetkino kanabe ili roditelje koji su po zanimanju imućni penzioneri. Stranka jakog marketinga, a slabe politike, uz koaliciju sa lako moralnim opcijama, učinila je da i Skupština i Vlada izgledaju kao top lista nadrealista.
Meni je sasvim dovoljno da, recimo, vidim Palmu sa Ustavom i da mi bude sve jasno, kao i kandidatkinju za predsednicu Skupštine u miu-miu cipelama, od tričavih 500 evra, u Srbiji, gde više od polovine stanovništva će uskoro da ukosi očima od kineske obuće i odeće. Nije ni čudo da deca u Srbiji više ne slušaju bajku o Ivici i Marici, već onu o Ivici i Slavici, a sve pod palmicom.
Koristeći svoja psihološka znanja, izbor gospođe Slavice za predsednika Skupštine Srbije mogu objasniti sledećim motivima.
Pod jedan, uspostavljanjem kontinuiteta s onom vlašću, u čije vreme je snimljen naš prvi film "Slavica", titoističkim dakle. Drugo, žena je bila ministar za brigu o porodici, što je najbolje pokazala brinući se za organizaciju prijema i stajling drugarice Mire Marković, uključujući njen famozni cvet u kosi. Treće, gospođa Đukić je psihijatar, a već sam juče rekla da je semafor koaliciji definitivno neophodna stručna pomoć.
Ko će inače da konfrontira megalomanske potrebe svih tih crvenih, žutih i zelenih elemenata?
Ko bi, sem gospođe Slavice, mogao da ubedi Palmu da nije, kao osoba velikog formata, prosto rođen za ministra kulture. Šopen i Betoven su spremni. Ko bi sprečio gospodina Krkobabića da bude ministar omladine i sporta? Da ne govorimo o gospodinu Dačiću, koji po svojim, a i po tuđim saznanjima, viđen da ostane ministar portabl finansija. Ima čovek iskustava sa koferčetom i sve svoje sobom nosi.
Tu ima mesta, u ovoj kombinaciji, i za zaboravljenog Božu Đelića. On je već u Diznilendu, na obuci za Miki Mausa, jer ga čeka posao u Akvalendu, u Jagodini. A možda i devojka iz grada, u liku ministra odbrane, ostvari adolescentne fantazije o rukovođenju Bijom. Šta ćete, pacijenata ima svugde, pa i po bolnicama.
Ali, posao unormaljivanja ovakve koalicije prevazilazi čak i profesionalne kapacitete i vojničku disciplinu gospođe koja kaže - ja sam vojnik svoje stranke. Ne mogu da podržim gospođu Slavicu Đukić, čak ni zato što je žena.
Ako neka žena treba da bude predsednik Skupštine, onda je to mesto moglo da pripadne nekome ko nije vojnik svoje stranke, već zaljubljenik u svoju Srbiju. Recimo, Slavičinoj sugrađanki Nataši Jovanović, ili mojoj mladoj koleginici iz Nove Srbije Aleksandri Ilić, koja je najbolji dokaz da Srbija može da bude i pametna, i lepa, i uspešna. Ili, recimo, koleginici iz DSS-a Donki Banović.
Možda nemaju miu-miu cipele, ni iskustvo organizacije ovih Mirjam prijema, ali imaju podršku svih onih žena koje nisu spremne na prihvatanje nepristojnih ponuda, u okviru kojih je Kosovo, šajkača, porodica, ljubav aut, a Ban Ki Mun, Euleks, NATO i gej lobi veoma in.