Zahvaljujem gospodinu Krasiću.
Molim narodnog poslanika Slobodana Maraša da uzme reč. Izvolite, gospodine Maraš.

Hvala, poštovani predsedavajući. Predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas biramo predsednika Skupštine Srbije i zaista sam očekivao da će ovlašćeni predlagač, odnosno gospodin Ivica Dačić, predsednik SPS, mnogo više vremena utrošiti u tome da nam objasni zbog čega treba da podržimo ovaj predlog. Nažalost, njegovo obraćanje se svelo na tri minuta čitanja biografije gospođe Slavice Đukić-Dejanović.
Nasuprot tome, čuli smo puno razloga zbog čega ne treba da podržimo ovu gospođu kao kandidata za predsednika, tačnije njen izbor za predsednika Skupštine. S jedne strane, došli su nam tuga i bol zbog toga što ona nije njihov kandidat. Jedini ko je izneo neki drugačiji stav bio je predsednik i narodni poslanici iz poslaničkog kluba LDP. Mislim da smo pogodili suštinu, odnosno razloge zbog kojih ne treba da podržimo ovaj predlog i ne treba da glasamo za kandidata Slavicu Đukić-Dejanović.
Nažalost, ni predsednik SPS, ni sama kandidatkinja za predsednika Skupštine Srbije u proteklih mesec i po dana nakon završetka, odnosno nakon izbora nisu pokazali zaista ni trunku želje da će se promeniti. Sva njihova priča se svodi na priču o Evropi i bojim se da je samo jedna šarena laža iz prostog razloga što i tih proteklih mesec i po dana nama pokazuje da od toga nema ništa.
Ono što smo mi danas pokušali da kažemo iz LDP, nadam se da ćete vi to dobronamerno shvatiti, i vi i ostali koji su podržali vas potpisom. Mi smo danas pokušali da vam pružimo šansu da se odreknete politike koju ste zastupali tokom devedesetih godina. Danas smo u više navrata rekli da to očekujemo od vas i da očekujemo od onih koji su vas predložili da će vam pomoći da to uradite.
Gospodine Dačiću, on nažalost nije tu trenutno u sali, to što ćete postati verovatno ministar policije ne znači da jednog dana opet nećete morati da se suočite sa odgovornošću. Znači, niko od vas ne traži da prestanete da se bavite politikom, niko od vas ne traži neke druge radikalne stvari, ali tražimo da se suočite sa odgovornošću zbog politike koju ste propagirali devedesetih godina i koja je i dan-danas kod vas u srcu.
Neću govoriti šta je ta politika učinila Srbiji tokom proteklih godina, ali moram da kažem šta je učinila Vojvodini. Devedesetih godina SPS je bila apsolutna u vlasti u samoj Vojvodini. Šta se desilo u Vojvodini? Donošenjem Ustava '90. godine AP Vojvodina je dovedena do besmisla.
Samo ću podsetiti, verujem da se svi sećate gospodina Radomana Božovića, šta je gospodin Radoman Božović uradio sa IV Vojvodine. Faktički, od te institucije je napravio slepo crevo u ovom sistemu. Ta zgrada je bila prazna, niko ništa nije radio u toj zgradi, niti je postojao interes da neko nešto radi u IV Vojvodine. Penzijski, zdravstveni fond Vojvodine, koji su bili prepuni, prebačeni su u republički fond , ušli su u bunar bez dna i naravno da su se ispraznili.
Zakonom o sredstvima državne imovine od 1996. godine, sva imovina na teritoriji AP Vojvodina je prešla iz vlasništva same AP u vlasništvo Republike Srbije. I to je delo, između ostalog i SPS, odnosno najvećim delom. To znači da ni tepih, ni pisaći sto u toj zgradi Banovine ne pripada AP Vojvodina. Zato me čudi što su neki, koji dolaze baš iz Vojvodine, spremni da podrže za predsednika Skupštine osobu koja ne želi da se suoči sa tim šta su posledice njene politike.
Jako bih voleo da pitate građane Vojvodine, mahom iz svih mesta, ali recimo iz najsiromašnijih mesta, Žitišta, Plandišta, Titela, šta su proživeli tokom '90-tih godina, odnosno da su postali jedna od najrazvijenijih opština u samoj Srbiji.
Gospođo Dejanović, ukoliko budete izabrani za predsednicu parlamenta, vi ćete u isto vreme biti i predsednik Odbora za ustavna pitanja. Znamo kakav je bio Ustav iz '90. godine, koliko smo se tokom '90. godina i nakon toga borili da se taj Ustav promeni. Osoba koju smo mi nazvali novim Miloševićem je 2006. godine donela novi Ustav. Mogu da vam kažem da ćemo sve učiniti da, zajedno sa građanima, iniciramo promenu ovog ustava koji je sada na snazi.
Mnogi kažu da je kompromis odraz mudrosti, ali isto tako znam da kompromisa sa životom nema. Zbog svog života, zbog života svoje porodice, zbog života svojih prijatelja, koji su ranijih godina, za vreme dok je politika koje se vi ne odričete vladala ovom državom, mi ne možemo vas da podržimo. Onog momenta kad budete spremni da se suočite sa odgovornošću i politike koju ste zastupali, tada možemo i da podržimo vas kao kandidata. Do tada, nikako.

Reč ima poslanik Milica Radović.

Posle mesec i po dana, koliko traju pregovori između SPS i koalicije okupljene oko DS, mi smo juče konačno shvatili i saznali smo da su ti pregovori upravo završeni. Danas je na dnevnom redu izbor predsednika Narodne skupštine.
Molim kandidata SPS da mi ne zameri što se danas neću najviše baviti njome i njenim ličnim atributima koji je kandiduju za ovu funkciju, već ću malo više pažnje posvetiti principima na kojima je ova novostvorena koalicija nastala.
Naime, ono što moram da primetim jeste da je gospođa Đukić-Dejanović saznala da će da bude predsednik parlamenta iz medija. To nije dobro zato što imamo i ranija iskustva nekih koji su vodili ovaj veliki dom i koji su isto tako saznali iz medija da će biti predsednici. To govori o ozbiljnosti onih koji je na tu funkciju kandiduju. Naravno, ne sumnjam da će se ona izuzetno dobro snaći na toj funkciji, ali mislim da to nije dobro.
S druge strane, želim da se, kao i ostali, između ostalog pitam zar nije sve ovo što se sada dešava na srpskoj političkoj sceni pomalo čudno? Čudno je šta je to sve odjednom počelo da ih spaja. Kažu - ideološka sličnost. Za nekog ko je u Srbiji sve ovo vreme i za nekog ko je sada u Srbiji, koji se ranije aktivno ili pasivno bavio politikom, ovaj argument bi teško mogao da bude razumljiv.
Smatram da kada govorimo o ideološkoj sličnosti DS, sem članstva u Socijalističkoj internacionali, nema nijednu odliku stranke leve orijentacije. Dok je bila na vlasti ona je sprovodila liberalni metod upravljanja ekonomijom koji, po svim svojim ideološkim odlikama, predstavlja koncept isključivo desničarske orijentacije.
Mogu da pomenem i drugu razliku između njih - pitanje saradnje sa Haškim tribunalom. Od trenutka kada je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu i kada je većina partijskog rukovodstva izručena Haškom tribunalu, ta stranka je donela odluku da se oštro suprotstavi svakom vidu saradnje sa tim tribunalom.
Koliko me sećanje služi, mislim da je na prošlom kongresu SPS doneta jedna rezolucija, koja je tada bila obavezujuća za rukovodstvo SPS, a mislim da je i sad obavezujuća, kojom se zahteva krivično gonjenje svih onih koji su imali bilo kakve veze sa izručenjem Slobodana Miloševića Hagu.
Kao što znamo, DS ovom problemu pristupa hladno racionalno i već duže vreme radi na ispunjavanju međunarodno preuzetih obaveza.
S druge strane, vidimo da se SPS, znajući da neće sarađivati sa Haškim tribunalom, zalaže za evrointegracije, a unapred znaju da one ne mogu da budu nastavljane ukoliko ovaj uslov ne bude ispunjen.
Jednostavno, ne mogu a da ne pomenem još jednu tačku njihovog razdora ili kako bi neki rekli - jedinstva. To je odnos prema KiM. Naizgled je on jedinstven, ali je u suštini, ako se podsetimo i prisetimo nekih izjava, izuzetno različit.
Na vanrednoj sednici Narodne skupštine, koja je održana u septembru 2006. godine, ako me sećanje ne vara, tada sam bila poslanik i mislim da se toga dobro sećam, predsednik SPS gospodin Ivica Dačić se zalagao za prekid diplomatskih odnosa sa svim državama koje imaju nameru ili kane priznati nezavisnost Kosova. Tada je otvoreno pred svima nama rekao da će se za Kosovo boriti svim sredstvima, uključujući i oružje.
Ovde ne iznosim svoje lično mišljenje o svemu tome, ali podsećam na sve ono što je ranije rečeno.
Stav DS o tome nam je jasan. Oni su već duže vremena obelodanili, a da ih pri tom još niko nije pitao, da se neće oružano sukobljavati sa onima koji budu rasparčavali njihovu zemlju.
Čudno je sve to kako se preko noći sve zaboravi, kako više ništa ne postoji od onog što je bilo ranije. Naravno, mislim na njihove tačke sporenja. Neću se baviti odnosima unutar same koalicije okupljene oko DS i okupljene oko SPS. Mislim da bi mi to oduzelo mnogo vremena.
S druge strane, moram da kažem da analizirajući sve ove, nazvaćemo ih tačke spajanja, koje su preko noći tako nastale, možemo da dođemo i do izraza koji se mnogo koristi u poslednje vreme. Radi se o nacionalnom pomirenju.
Ne mogu da ne primetim da je taj izraz izuzetno često korišćen i da je izuzetno frekventno u upotrebi, a nažalost u izuzetno pogrešnom kontekstu, pa se uopšte lično plašim, da bi daljom analizom i uopšte upotrebom ovog izraza došli do konkretno njegovog jezičkog potpunog u stvari upropašćavanja. Ono uopšte ne znači u kom kontekstu ga koriste neki političari.
Naime, da se neko istinski zalaže za nacionalno pomirenje ne bi kampanju bazirao na polarizaciji društva, na zastrašivanju izolacijom i povratkom u 90-te, a onda glavnog aktera tog perioda svesrdno tražio u zagrljaj i svesrdno tražio kao najbližeg njegovog političkog saradnika. Nacionalno pomirenje nije pomirenje nekoliko stranaka na političkoj sceni, već je to iznalaženje minimuma konsenzusa o najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima koje je, nažalost, u ovom trenutku u Srbiji potpuno izgubljeno. Moram da kažem da je 2006. ono postojalo, ali da ga sada nažalost ili na sreću nekih više nema.
Na kraju, ne mogu, a da se ne stavim u poziciju običnog glasača i da prosto razmišljam kako on u ovom trenutku gleda na celokupnu stvar. Mislim da ne može, a da se ne pita, nije li sve ovo što se danas dešava u Srbiji isključivo i samo u funkciji danas predsednika Skupštine, a za koji dan u funkciji premijera, odnosno ministarskih mesta. Hvala.

Zahvaljujem. Molim poslanika Ivana Andrića da uzme reč. Imate šest minuta i nešto.

Hvala vam, biće dovoljno. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, tema je izbor predsednika Skupštine.
Nažalost, ni jedan politički argument, samo blago objašnjenje u vidu skraćenog čitanja biografije od strane predsednika SPS. Pretpostavljam da je za sve poslanike Skupštine Srbije, za nas iz LDP sigurno jeste, to pre svega političko pitanje, a ne personalno. Zato nažalost možemo da konstatujemo da nismo čuli nijedan argument, a potrebno nam je nekoliko političkih argumenata, ako se već od ovih poslanika traži da podrže novu predsednicu Skupštine.
Prvo, za nas je ovo pitanje važno zato što ono predstavlja na samom početku prvog predstavnika nove vladajuće većine. To je prvi javni predstavnik, koji je ujedno i simbol nečega što će nova vladajuća većina biti.
Kao druga važna stvar, politički, mesto predsednika Skupštine dobija stranka koja nije dobila najveći broj glasova. Koji su politički argumenti onih koji su dobili najveći broj glasova da to mesto prepuste manjem partneru. Nažalost, gospodine Todoroviću, niste vi dobili najveći broj glasova, na sreću, može tako da se kaže.
Naročito nam je važno zašto ste za to prepuštanje ovog mesta, koje je jako važno, traži podrška poslanika Skupštine Srbije. Međutim, to što ovde nemamo argumenata za ovom govornicom, ne znači da tih argumenata nema u našem društvu. Mi ćemo se osvrnuti samo na dva danas. Jedno je da se SPS promenio i drugo je tzv. nacionalno pomirenje, o kome je govorila i prethodna poslanica.
Da su se promenili, nisu. To su sami rekli i o tome ne treba dalje govoriti. Ali, hajde da se zadržimo na nečemu što je za naše društvo naročito važno, oko toga se svi slažu ovde, a to je nacionalno pomirenje. Iz ugla LDP do nacionalnog pomirenja se ne može doći za dva dana, razgovorom između dva predsednika partije i raspodelom ministarstava u Vladi. Nacionalno pomirenje je mnogo dublja stvar.
Ako je i to moguće, ako mi grešimo, ako je to pravi način, ono što se ne može izbeći, a to je da do nacionalnog pomirenja dođe oko stvari koje su bile uzrok nacionalne podele. Ako je već do tog nacionalnog pomirenja došlo, vladajuća većina je dužna da nam objasni stavove do kojih se došlo o temama koje su ovo društvo delile. Uzeću slobodu i pomenuću samo neke od tih tema oko kojih nas politički stav nove većine zanima. Te teme nisu sve, ali to su one za koje imamo sada vremena da ih nabrojimo.
Kakav je sada stav politički vladajuće većine oko ubistva Slavka Ćuruvije, oko ubistva Ivana Stambolića, oko pokušaja ubistva Vuka Draškovića, oko 40.000 uhapšenih Otporaša 2000. godine, oko Srebrenice, oko krađe izbora 1996-2000. godine, oko hiperinflacije?
Do nacionalnog pomirenja je moguće doći samo ako se pogleda u ono što je bilo uzrok te podele, ako se istina prihvati i ako se preuzme i politička odgovornost, ali i krivična odgovornost. Ako se krivci kazne, ako se delo koje su krivci počinili jasno osudi. Do svega toga ovde nije došlo. Zbog toga, bar od LDP, nemojte tražiti podršku za ovo.
Da završim, ovo pitanje nacionalnog pomirenja, i pored toga što je to možda samo jedan argument, ono je takođe važno pitanje u procesu izbora predsednika Skupštine. Jedan od najvažnijih koraka ka nacionalnom pomirenju je usvajanje implementacije Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, tzv. Zakona o lustraciji.
Taj zakon je u ovoj Skupštini usvojen 2003. godine. Od tada su se mnoge vlasti promenile. Ne možete više govoriti da je reč o revanšizmu. Kao članovi LDP, kao predstavnici ljudi koji glasaju za LDP apsolutno insistiramo i sada da nam se odgovori da li će nova predsednica parlamenta poštovati zakon, da li će, za razliku od tri ili četiri bivša predsednika Skupštine, zakon sprovoditi i da li će predložiti članove lustracione komisije. To je tema i to jedan od osnovnih koraka da bi do nacionalnog pomirenja došlo.
Za kraj, samo ću reći jednu stvar. Ovo pitanje postavljam kao narodni poslanik, ali i kao član političke stranke koja ima veći broj narodnih predstavnika u ovom parlamentu nego stranka koja predlaže novu predsednicu Skupštine. Hvala.

Molim poslanika Dragana Šormaza da uzme reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako smo došli u ovu situaciju danas i naročito ono juče sve što se događalo, Srbija je – odlično je, predsedavajući, dok kolega govori mobilnim telefonom, sedi u prvom redu i dekoncentriše govornika, vi ne reagujete, a dužni ste to da radite, ali dobro.

Molim vas, kolege, imajte malo pažnje da saslušamo poslanika, budite ljubazni, molim vas.

Neka priča, nema veze.
Došli smo u situaciju tako što su ZES i SPS pregovarali dva dana, zvanično, tako kažu, a što je brzo to je naravno i kuso, to kaže naš narod. Naš narod ima pametne poslovice i treba ih slušati, osim ako se nije dešavalo nešto drugo, možda još od predsedničkih izbora, i osim ako se nije pregovaralo, kako sam juče rekao, po nekim staklenim dvoranama, restoranima, barovima, rupama, šupama i ko zna gde, i sve se ovo pripremalo. Pripremao se Glavni odbor SPS za takvu odluku, pojedinačno svaki član, radili su to razni ambasadori, razni biznismeni, ne volim izraz - tajkuni, ali činjenica je da se o tome pričalo i da se o tome govorilo, pisalo i sada vidimo da se to izgleda i događalo, jedno besramno, van očiju javnosti pregovaranje, dogovaranje.
Čak i u ova dva dana kao zvaničnog dogovaranja, opet ništa javnosti nije rečeno, osim da su se usaglasili, dogovorili. Ne zna se ni program, ni principi. Vidimo, postoje kadrovska rešenja i o tome se govori, između ostalog, čuli smo da će, barem tako kažu mediji, ne znam, videćemo kada bude predloženi mandatar, pa sastav Vlade, da će SPS imati i ministarstvo policije u celoj toj vladi.
Čuli smo ovde i da se tačka spajanja, neko je govorio o vezivnom tkivu, ali recimo EU i put u EU, ratifikacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, da je i to tačka spajanja ovih stranaka. Moram reći sledeće stvari.
Prvo, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je mrtvo slovo na papiru. To je činjenica. On ne može da se primeni. Nijedan parlament država članica EU ga nije još uvek ratifikovao. Ne znam koliko puta treba holandski ministar inostranih poslova da kaže da neće biti ratifikovan u holandskom parlamentu, a dok ga ne ratifikuje svih 27 plus naš parlament, on se ne može primenjivati i nema ništa o priči, o evropskim integracijama.
Meni je jasno, jer je to bila propaganda DS, varka za birače na ovim izborima, to će birači i građani Srbije videti ubrzo. Zna se šta je najmanji uslov, a i to je rečeno od više zvaničnika EU, to je završetak saradnje sa Haškim tribunalom, tj. da se Hadžić, Mladić, i Karadžić, iako ne postoji ni jedan dokaz da se Karadžić ikada nalazio na teritoriji Srbije od kada ga jure, ali upravo se ovih dana pominje i to ime kao obaveza Srbije, da se nađe u Hagu. Mene interesuje da li to znači da će SPS, držeći Ministarstvo policije, hapsiti Hadžića, Mladića, Karadžića, tražiti, juriti, uhapsiti ih i isporučiti Hagu.
Pre nešto više od mesec dana, 22. maja, gospodin Ivica Dačić je izjavio - protiv smo izručenja, ali podržavam ako neko želi dobrovoljno da ode. To je bilo i one tri godine dok je podržavana Vlada Vojislava Koštunice. Znači, nisu promenili stav, pošto se stalno postavlja pitanje da li su promenili mišljenje, da li su promenili stav, kakav će dalje odnos imati prema tom pitanju npr.
Mogu da postavim nekoliko pitanja i budućim koalicionim partnerima SPS, pa i samom SPS. Da li se sećaju dana kada je Slobodan Milošević preminuo u Haškom tribunalu. Mnogi su tada govorili da je Slobodan Milošević ubijen u Haškom tribunalu, upravo iz redova SPS.
Koliko puta je prikazan snimak na TV B92, kako gospodin Dačić i gospodin Mihajlov stoje u ''25. maju'' gde je bio izložen kovčeg Slobodana Miloševića, da bi članovi SPS mogli da ga obiđu, jer je bila, koliko se sećam, opšta histerija napravljena u medijima, pre svega od strane budućih koalicionih partnera SPS, kako to nikako ne sme biti dozvoljeno, napad na Vladu Vojislava Koštunice, napad na Dejana Mihajlova zbog toga i kako to nikako ne treba biti omogućeno.
Tog dana su budući koalicioni partneri, mislim da se oni toga ne stide, ne vidim ni jedan razlog zašto bi, tako su se ponašali sve vreme, organizovali hepening u centru Beograda. Puštali su muziku, pevali, igrali, puštali su balone, Mića Albijanić je bio tamo, gledao sam ga na televiziji, duvao balone, puštao balone u vazduh, članovi DS, funkcioneri DS. Da li je gospođa Đukić-Dejanović tog dana pustila suzu za Slobodanom Miloševićem?
Dve godine kasnije pravi se Vlada sa onima koji su se veselili toga dana. Šta se još priča? Priča se - da li je došlo do promene SPS-a. Obišao sam nekoliko prostorija opštinskih odbora SPS u Srbiji pregovarajući o formiranju lokalnih koalicija, znaju me neke kolege poslanici SPS-a, bio sam i u Vranju, i u Palanci, kod mene u Smederevu, nigde nisam video fotografiju Ivice Dačića. Svugde su, i dan-danas, biste, slike, tapiserije Slobodana Miloševića. Ni jednu Ivice Dačića nisam video. Toliko o raščišćavanju sa prošlošću.
Opet, s druge strane, kako će Nenad Čanak i njegovi poslanici da glasaju za Slavicu Đukić-Dejanović, kada je Čanak govorio da Miloševića treba obesiti na kandelabr. Bio sam ispred bine kada je to govorio.
Poslanici SPO, kada je bio pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, mislim da ste vi to bolje pratili, koliko mene sećanje služi, čini mi se da je posle toga upravo gospodin Ivica Dačić držao konferenciju za štampu i da je rekao na toj konferenciji da ne zna iz kog razloga, ali da je on ubeđen da je Vuk Drašković sam sebi pucao u uvo u Budvi. U to ne ulazim, oni neka pogledaju snimke i neka vide koji su razlozi, kako je to obrazloženo.
Postavljeno je nekoliko pitanja od strane poslanika LDP-a, da li je to novi SPS, o čemu se radi, da bi oni mogli da podrže. Vidim da im je to bitno da se izgovori, možda zbog 14. jula, jer možda u Skupštini grada bi LDP trebalo da podrži stvaranje gradske vlasti SPS i DS, ako i do toga dođe, ako se prekrši koalicioni sporazum koji je napravljen sa nama i sa SRS. Ne može se bez Čede, pa se možda zbog toga postavljaju ova pitanja, ali meni tu ništa nije nejasno.
Gospodin Baki Anđelković je juče rekao, na B 92 televiziji, da se SPS uopšte nije promenio, nego da se promenila DS. Znači, to je on juče izgovorio. Danas je gospodin Dačić rekao da je SPS, raspravljajući se sa radikalima, bio 10 godina vlast, a ne radikali. Drugim rečima, oni su personifikacija tih 90-tih. Ko se od nas, kad pričamo o tom 5. oktobru i pre 5. oktobra, borio – mladi gospodine, u tom sam periodu 17 puta hapšen, ne znam koliko ste vi godina imali – ko se od nas tada borio protiv radikala? Nismo ih videli ko buvu u ektaru. Borili smo se protiv režima Slobodana Miloševića i protiv SPS-a. Ako je neko personifikacija 90-tih, valjda je to SPS.
Dobili ste izbore predsedničke, i delom parlamentarne ste dobro prošli, na histeriji koju ste pravili da neko želi da vrati Srbiju u 90-te. Sada ste spremni, svega nekoliko dana kasnije, da sa onima koji su personifikacija devedesetih, pravite vlast.
Nešto još nije izgleda jasno poslanicima LDP-a. Podsetiću ih na još nekoliko stvari. Usvojili smo 26. decembra onu poslednju Rezoluciju o Kosovu i Metohiji, koju smo, nažalost, u prošlom sazivu parlamenta uspeli da usvojimo i posle toga nijednu, iako je bilo proglašenje nezavisnosti jednostrano od strane albanske nacionalne manjine itd. Tada je gospodin Ivica Dačić izjavio, kritikujući pre svega Tadića i Koštunicu za stavove koje su iznosili - niko nema pravo da kaže da se neće ponovo ratovati za Kosovo. To je citat, možete proveriti u stenogramima, to je bilo 26. decembra, pre šest meseci.
Gospodin Ivica Dačić je 16. februara pozvao, gospodo demokrate, Skupštinu Republike Srpske da proglasi nezavisnost ako albanska nacionalna manjina u svojoj skupštini proglasi nezavisnost kosovske države. Dan kasnije je rekao da ukoliko KFOR ne može ili neće da zaštiti Srbe, to treba da uradi vojska i policija Republike Srbije. To je sve bilo pre nekoliko dana praktično.
Posle neko govori da nisu prevareni građani Srbije. Naravno da su prevareni. Vi ste ih prevarili sa SSP-om, koji je mrtvo slovo na papiru. Nažalost, ali to je činjenica i takav odnos ima EU prema nama. Zaista smatram da zaslužujemo bolje i više, i smatram da smo spremniji kao država, i od Bugarske i od Rumunije, da postanemo članica EU, ali nažalost takav odnos prema nama ima EU. Nije sporan odnos Srbije prema EU, nego odnos EU prema Srbiji. Šta je u stvari cilj? To je ono što neko ovde spominje neku žalost, žal za vlašću i tako dalje. Što se DSS tiče, nama je možda i bolja opoziciona pozicija i rad protiv takve vlasti, vratićemo stari rejting i vrlo brzo završiti posao sa obaranjem te vlade.
Ali, ne valja za državu i zbog toga ćemo se boriti, jer šta je krajnji cilj. Ne bi učestvovali američki ambasador i engleski ambasadori u svemu. Krajnji cilj je napraviti vladu u Srbiji koja se neće baviti Kosovom, jer je procena Stejt departmenta, Brisela i NATO pakta, svojim ušima sam ih slušao pre deset dana u Berlinu, da je Albancima na Kosovu, uz pomoć Euleksa i NATO pakta, potrebno pet godina da im zaživi država na svakom kvadratnom santimetru te teritorije, bili Srbi lojalni ili ne koji žive tamo.
Pet godina im je potrebno, a za to vreme je potrebna vlada u Srbiji, koja će fokus pažnje sa KiM prebaciti na neke druge teme, na neke zamrznute SSP, na neke zamrznute evropske integracije, baviti se nečim drugim, a ne Kosovom, jer dok se Srbija bavi Kosovom, onda se i javnost u svetu mora baviti Kosovom, onda se i Rusija, i Kina i drugi naši prijatelji mogu baviti Kosovom.
Ako mi prestanemo, Kosovo prestaje da bude tema, nema razloga više ni Rusija onda da se bavi Kosovom, postoje neka druga pitanja, i Kosovo postaje nezavisna država. Nažalost, cilj je to. Ali mi to nećemo dozvoliti i borba za nezavisnost, za spas Srbije, za teritorijalni integritet i suverenitet Srbije će se nastaviti, bez obzira što će ova vlada po volji Vašingtona biti formirana.
Na kraju ću samo reći još jednu stvar. Kako dolazimo na ovaj svet, tako sa njega i odlazimo. Nema veze kojoj veroispovesti pripadamo. Dolazimo bez ičega i Bogu na istinu idemo bez ičega. Potpuno je nebitno šta za života steknemo, ali se i te kako, drugovi i drugarice socijalisti, ceni kada se ode Bogu na istinu na koji način se nešto steklo.