Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, sada ste pokušali da objasnite situaciju na jedan, vama svojstven, način. Naravno, niste u pravu. Treba da znate da onda kada vidite da nema predstavnika predlagača ne možete da ga pitate da li želi da govori. Naravno, bili ste u obavezi da to uradite sada kada je on tu. Dobro, nije to prvi put da kršite Poslovnik.
(Predsedavajuća: Molim vas da izreknete koju odredbu Poslovnika sam prekršila, ako smatrate da jesam.)
Gospođo Čomić, čini mi se da ste mi dali reč kao ovlašćenom predlagaču predstavnika poslaničke grupe SRS. Da vas nešto naučim: imam 20 minuta kao predstavnik predlagača, po Poslovniku, ovde da koristim. Tih 20 minuta mogu ovde da ćutim, ako mislim da je to poruka narodnim poslanicima i poruka građanima Srbije. Nemojte da pametujete na koji način, na koji Poslovnik, koji član ... Zaista, previše sebi dozvoljavate. Dozvolite mi da koristim 20 minuta, kao ovlašćeni predstavnik SRS, čiji je predsednik dr Vojislav Šešelj, pravo koje imamo po Poslovniku Narodne skupštine.
Najpre bih želela da se osvrnem, čisto da podsetim građane Srbije, na to ko je odgovoran za to što u Srbiji gotovo ništa ne funkcioniše. Odgovorna je vladajuća većina, a pre svega DS.
To nije samo kada je u pitanju pravosuđe, to je slučaj kada je u pitanju bilo koja oblast društvenog života.
Zašto naglašavam odgovornost Demokratske stranke kada je u pitanju nesređeno stanje u oblasti pravosuđa? Imamo vrlo često, poslednjih meseci, izjave i intervjue predsednika Vrhovnog suda gospođe Škero, koja se na izvestan način žali da je rad pravosudnih organa usporen ili na neki način ograničen zbog nefunkcionisanja Narodne skupštine. Potpuno razumem gospođu Vidu Petrović-Škero, svakako da ona kao predsednik Vrhovnog suda teško može da organizuje rad sudova kada mi tek danas, u nekim slučajevima nakon godinu i više dana, raspravljamo o razrešenju nosilaca određenih sudijskih i javnotužilačkih funkcija.
Kada se govori o odgovornosti u parlamentu, onda jasno mora da se zna čija je to odgovornost. U ovom slučaju to je nesporno odgovornost Demokratske stranke ili, bolje reći, neodgovornost Demokratske stranke.
Pokušali smo danas, i uspeli smo, da ubedimo skupštinsku većinu da o ovoj tački dnevnog reda ne možemo da govorimo bez ovlašćenog predlagača. Ovlašćeni predlagač je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu gospodin Boško Ristić. Njegovo je apsolutno pravo da ništa ne govori ili da kaže ako ima šta da kaže, ali je njegova obaveza da bude prisutan tu kada se govori o tački dnevnog reda za koju je ovlašćen.
Ovde je trebalo da budu i neki drugi ljudi. Mi smo na Odboru za pravosuđe i upravu govorili o tome. Kada govorimo o razrešenju dužnosti nosilaca pravosudnih funkcija, ili postavljenju, svejedno je, mi ovde moramo da imamo ispred sebe i prave predstavnike predlagača, a to su članovi Visokog saveta pravosuđa, Velikog personalnog pravosudnog veća ili ministra pravde, kao jednog od članova Visokog saveta pravosuđa. Nisu bili prisutni ni na Odboru za pravosuđe, nisu prisutni ni danas na sednici Narodne skupštine. Moguće je da nisu ni obavešteni, ali u svakom slučaju, ovo je javna kritika i predstavnicima pravosudnih organa koji su morali ovde da budu prisutni da bi nam odgovorili na neka pitanja na koja Boško Ristić, kao predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, sasvim sigurno ne može da odgovori jer nije mogao da odgovori na ta pitanja kada smo o tome govorili na sednici Odbora za pravosuđe i upravu.
Prema članu 5. stav 2. Zakona o proglašenju Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije obavezno je bilo da u toku drugog zasedanja, nakon izbora Vlade, Narodna skupština uskladi sa Ustavom zakone koji se odnose na primenu odredaba Ustava na sudove i javna tužilaštva, i to zakone kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova, izbor i prestanak funkcije predsednika sudova i sudija, Visoki savet sudstva, organizacija i nadležnost javnih tužilaštava, izbor i prestanak funkcije javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i Državno veće tužilaca.
Nijedan od ovih zakona nije donet, iako je prošlo vreme kada smo bili u obavezi da donesemo ove zakone.
Istina je da član 6. kaže da se primenjuju zakoni koji su sada na snazi dok se ne donesu ovi gore navedeni zakoni. Ali, znate, ovo ne može da traje beskonačno. Očekujemo ozbiljnost i odgovornost od vladajuće većine i kada su u pitanju predlozi zakona, a ne da mi u dnevnom redu dobijemo predloge nekih odluka, za koje ne mislim da su nebitne. Mora Vlada Republike Srbije da vodi računa o prioritetima. Prioriteti su utvrđeni Ustavom i Zakonom za sprovođenje Ustava koji sam citirala. To je obaveza vladajuće većine i to je obaveza Vlade Republike Srbije.
Ne znam da li gospodin Boško Ristić može da odgovori narodnim poslanicima i građanima Srbije zašto Srbija nema državnog tužioca. Imamo jednog čoveka u funkciji vršioca dužnosti. Više ne znam u koju godinu je prešlo njegovo vršenje dužnosti. Stalno u pravosuđu imamo neki problem, u koji svrstavamo i Ustavni sud, uslovno rečeno.
Podsećam koliko dugo smo bili, u dva navrata, bez Ustavnog suda; pa smo već jedanput bili bez državnog tužioca; pa smo sada opet bez državnog tužioca. Ne znam, zaista, kako uopšte neko može da kaže da je Srbija pravna država i da u Srbiji funkcionišu te državne funkcije.
Očigledno je da to nije tačno i mi upravo o tome želimo da govorimo. Neko je možda mislio, kada je predlagana ova tačka dnevnog reda, šta tu ima da se priča. Neki ljudi su podneli zahtev da se više ne bave pravosudnim funkcijama, nekima je odavno došlo vreme da budu penzionisani, za neke se čak kaže da se predlaže da se razreše zbog nesavesnog vršenja sudijske funkcije. Dakle, to je i te kako bitno. Verujte, koliko god je bitno da raspravljamo kada se postavljaju neke sudije na te funkcije, toliko je bitno i da raspravljamo kada su u pitanju razrešenja sa tih funkcija.
Pitali smo na Odboru za pravosuđe i upravu da li imamo obrazloženje nekih sudija ili javnih tužilaca koji to već odavno nisu, iako formalno nisu razrešeni od tih funkcija, a odgovornost zašto oni nisu i formalno razrešeni je isključivo na gospodinu Oliveru Duliću, pošto ste videli u materijalu da su ovi materijali u Narodnoj skupštini bili u proceduri skoro godinu dana, možda i više od godinu dana.
Dakle, gospodin Oliver Dulić je tada, kao predsednik parlamenta, procenio da je to nebitno i da narodni poslanici ne treba o tome da raspravljaju.
Šta je posledica toga? Posledica je da imamo jednu grupu bivših sudija ili tužilaca koji su već odavno stekli uslove za penziju i koji u međuvremenu, pretpostavljam, tako je gospodin Ristić rekao sa ovog mesta, primaju plate, a ne penzije.
Pitanje na koje bi nam odgovor dala (Boško Ristić sigurno ne može) gospođa Vida Petrović-Škero, pošto državnog tužioca nemamo, ne znam koga drugog da pitamo, ili gospođa Malović, ministar pravde, jeste pitanje – da li u našim sudovima i javnim tužilaštvima rade još uvek ljudi koji su stekli pravo na penziju? Ako rade, onda je to nedopustivo, jer kako mogu da sude, recimo, neke sporove iz radnog odnosa ili bilo koje druge sporove ako su i sami stekli pravo na penziju? Ako ne rade, onda pitam na koji način će snositi odgovornost gospodin Oliver Dulić, Boris Tadić i Demokratska stranka, vladajuća većina uopšte, za to što ti ljudi umesto penzija primaju plate. To je onda potpun poremećaj u budžetu Republike Srbije, da ne pričam o strukturi budžeta; u svakom slučaju, jasno vam je da plata i penzija, jasno je i građanima Srbije, nije isto.
Dakle, to su pitanja na koja nam danas, sasvim izvesno, niko u ovoj sali ne može dati prave odgovore. Možda će neko da pokuša, ali to može samo neko od lica koja sam malopre pomenula.
Imamo, takođe, predlog da se razreši dužnosti neki bivši sudija ili javni tužilac, na lični zahtev. Pitanja na koja bismo želeli da čujemo odgovore, ali nažalost, nemamo koga da pitamo i zato se obraćam pre svega javnosti, građanima Srbije, pitanja na koja nemamo odgovor jesu – koji su razlozi zbog kojih su ti ljudi podneli zahteve za razrešenje funkcija. Ako je neko samo napisao "tražim da se razrešim sudijske funkcije, sa danom tim i tim", onda zaista niko nema pravo da tog nekog pita zbog čega je poželeo i tražio da se razreši funkcije, ali svakako smo u tom slučaju bili u obavezi da to uradimo u roku od 30 dana od dana podnošenja tog zahteva, a ovde vidite u materijalima da imamo zahteve koji su stariji i od godinu dana. Tu se postavlja pitanje u kom su statusu sada ti ljudi.
Iako su rekli da sa tim i tim datumom, pre sedam meseci recimo, ne žele više da vrše tu funkciju, da li su oni i dalje sudije i tužioci? Ako nisu, recimo, pretpostavljam da su u najvećem broju slučajeva advokati, kako mogu da budu advokati ako nisu razrešeni sudijskih funkcija? Ko je te ljude doveo u situaciju ili da budu potpuno u nerešenom pravnom položaju ili da, bez svoje krivice, krše propise, ili da primaju platu, a da ne rade svoj posao, ili da ne mogu da rade drugi posao pa da ne primaju nikakvu platu, pa je onda egzistencija njihove porodice dovedena u pitanje. To su pitanja na koja očekujemo odgovore, ali nažalost, u ovoj sali danas nema ko da nam odgovori na ta pitanja.
Vrlo su interesantni, pogledajte, predlozi odluka o razrešenju dužnosti, recimo, jednog predsednika suda. Namerno neću da govorim o imenima, ali predlog je da se razrešava dužnosti predsednika suda zbog nesavesnog vršenja dužnosti, neki predsednik suda u Srbiji. Imamo ovakvih predloga i za sudije i za javne tužioce.
U obrazloženju ovakvog predloga dobijamo prepisan član 69. Zakona o sudijama gde je utvrđeno da se predsednik suda razrešava te dužnosti ako nesavesno ili neuspešno vrši tu funkciju, a nesavesnost se pre svega ogleda u propuštanju da se uspostavi pravilan i blagovremen rad suda i spreče postupci štetni po nezavisnost ili ugled suda. Ovo je neozbiljno i neodgovorno.
Tražimo odgovor na pitanje da li su svi ovi predlozi odluka o razrešenju sudija ili predsednika sudova ili javnih tužilaca... Veliko personalno veće je navodno u postupku utvrdilo da su oni nesavesno vršili funkciju.
Pitamo, u čemu se ogleda ta nesavesnost? Da li su nesavesni zato što nisu pristali, kao, recimo, gospođa Gordana Božilović, da im Nataša Kandić diktira odluke? Da li su nesavesni zato što nisu pristali da ispune neki nalog koji im je dala ministar Malović, koja će ostati čuvena po tome što je potpisala nalog za izručenje Radovana Karadžića? Da li su u pitanju sudije koje nisu mogle da izdrže pritiske tajkuna, pritiske izvršne vlasti? Da li su u pitanju sudije koje su zaista bile nesavesne, ali mi ne vidimo na ovom papiru u čemu se ogleda ta nesavesnost? Da li je taj sudija nekog suda, o čijoj sudbini mi danas treba da odlučujemo i da glasamo, jedini sudija u tom konkretnom sudu koji je nesavesno obavljao svoju funkciju? Da li neko ko je predlagač ovoga može da nam tvrdi da su sve sudije u tom sudu, bar u proseku, ako ne iznad proseka, veoma savesne, a samo je ovaj nesavestan, ali mi opet ne znamo iz kog razloga.
Za ovakve odluke, da sam na vašem mestu, na mestu vas koji ćete glasati za ovo, nikada ne bih glasala. Vi se dovodite u situaciju da ispunjavate naloge Borisa Tadića koji svoju diktaturu sprovodi i u sudovima i bez pravog obrazloženja. Samo se vi smejte, a pitajte se čije porodice dovodite u situaciju da ostaju bez hleba zato što ćete vi... Možda je ovo zaista ovako, ali da li vi koji ćete da glasate za ovo imate dokaz da je ovo ovako? Da li možete da tvrdite da apsolutno sve sudije u Subotici rade fenomenalno svoj posao, osim predsednika suda kojeg hoćete da razrešite?
Ja ne govorim ni za ni protiv, govorim samo primere i govorim principijelno i skrećem vam pažnju da odbijanjem ovakvih odluka... Vi ste, valjda, skupštinska većina i trebalo bi da odbijate ovakve predloge odluka, da tražite, kao vladajuća većina, od Velikog personalnog veća konkretne podatke zašto je neko od sudija bio nesavestan pa danas vi treba da ga razrešite, a ne da se pretpostavlja, da se priča po gradovima Srbije – onog su predložili zato što nije "žuti", onog su predložili zato što mu je predsednik opštine to i to tražio a on nije izvršio.
Dakle, vrlo neozbiljno, vrlo neodgovorno prema obavljanju posla narodnog poslanika a, bogami, i prema porodicama ovih ljudi. Sve su ovo živi ljudi, koji imaju svoje porodice.
Ukoliko su zaista nesavesno obavljali svoje funkcije, treba da budu razrešeni; ako su u vršenju funkcije vršili krivična dela, treba krivično da odgovaraju. Ali, ako je sve to izostavljeno a u pitanju je samo to što se neko nekom ne dopada partijski ili što neko nije ispunio nečiju želju, nekog tajkuna, da donese ovakvu ili onakvu presudu, ili nekog iz Vlade Republike Srbije... Ja sada nikog ne sumnjičim, samo govorim šta sve može kao pretpostavka da se pojavi kada su ovakve odluke u pitanju.
Ubeđena sam da ste i vi svesni da sam potpuno u pravu kada ovo izgovaram, ali šta ćete, vi ovde niste u funkciji narodnih poslanika već u funkciji izvršilaca Borisa Tadića. Da nije tako, onda biste i vi bar ovog vršioca dužnosti (ako nemamo pravog) državnog, odnosno javnog tužioca upozorili da se nešto dešava u Narodnoj skupštini, da se nešto dešava u Haškom tribunalu; upozorili biste ih da ovde sedi jedna grupa građana koji su oteli mandate SRS, čiji je predsednik dr Vojislav Šešelj, i koji na taj način i iznošenjem neistina u javnosti saučestvuju u ubistvu Vojislava Šešelja.
Ističe 19. minut, ali moje kolege će koristiti vreme da govore i o Brunu Vekariću, i o Vukčeviću, i o tome kako su se tribunalizovali sudovi u Republici Srbiji, a pre svega i najviše od svih ovaj Specijalni sud za ratne zločine, koji je specijalan samo po tome što njegove sudije i tužioci primaju znatno veće plate od svojih kolega koje rade u okružnom sudu, a potpuno su isti, samo što su ovi poslušnici sistema, ranije poslušnici Karle del Ponte, sada Serža Bramerca.
Dakle, kolege poslanici, dvadeseti minut je prošao vrlo brzo. O ovome bi moglo da se govori, verujte, satima.
Skrećem vam pažnju, još jedanput razmislite i sami o ovome što sam u ime poslaničke grupe SRS govorila i naterajte vladajuću većinu da se prizove zakonu.