Pobeže mi Batić. Moja šala je bila a propo onog Čankovog – kad kažeš DOS, začepi nos. Nema veze.
Suverenitet, nažalost, u Srbiji i bivšoj SFRJ, postao je vrlo rastegljiva kategorija. Sada ću da krenem s onim što je Batić rekao, gde je u potpunosti u pravu.
Hrvatska nije imala suverenitet na teritoriji Republike Srpske Krajine, nije imala faktičku vlast, nije pod svojom kontrolom imala tu teritoriju, pa je od strane Vatikana i, u to vreme, Evropske zajednice, kasnije i nekih drugih velesila, priznata za suverenu državu. Kolektivno priznanje je bilo 6. januara 1992. godine, a što se tiče BiH, mislim da je to bilo u aprilu 1992. godine. To je jedna dimenzija.
Postoji jedna teorija koja kaže – suveren je samo onaj ko ima atomsku bombu. Postoji nešto što je klasična definicija suverenosti i to se, gospodine Dačiću, nalazi u Ustavu Republike Srbije.
Što se tiče 1999. godine, to je bio zločin protiv mira. Tako je to utvrdila i Komisija Haškog tribunala, Tužilaštva, ali je rekla – ne možemo da pokrećemo postupak, jer u Statutu Haškog tribunala nema zločina protiv mira. Ima kršenja zakona i običaja rata, ima o ratnim zločinima, o zločinima protiv čovečnosti, ali nema protiv mira, nema protiv agresije.
Šta se desilo? Neko je tužio, povlačio tužbe, ali da pođemo od onoga što je bilo 1999. godine. Jedini koji su bili protiv Plana Ahtisari-Černomirdin bili su poslanici SRS-a, ovde su sedeli. Svi drugi su bili za.
Čak je Vuk Drašković pričao – ljudi, sada će UN da vode računa o Srbima na KiM-u. Zavladao je mir i napad je bio sa svih strana, u to vreme, na Vladu. Da ne pričamo o DS-u, oni su u to vreme pričali – bombardujte još sedam dana, ovo nije dovoljno. Pričamo o DS-u, ne o agentima iz Američke ambasade. O njima ću malo kasnije.
Sa gledišta međunarodnog prava, gospodine Batiću, tu ste se vi malo kasnije setili, pa ste ispravili, garantovan je suverenitet SRJ i Republici Srbiji kao pravnom sledbeniku na teritoriji KiM-a.
Problem je što realizaciju Kumanovskog sporazuma nije tražila vlast od 2001. godine naovamo. Zašto kažem, od 2001. godine naovamo?
Zato što je do 2001. godine vlast u Srbiji bila u neprijateljskim odnosima sa NATO-om i Evropskom zajednicom, a u to vreme opozicija, a posle vlast, od 25. januara 2001. godine, u prijateljskim odnosima.
Tada su i predsednik Vlade i gotovo svi lideri i liderčići, da ne ređam dalje po rodbini, ovoj iz DOS-a, pričali kako to što je instalisano na Kosovu i Metohiji, to su partneri DOS-a i sa njima partnerski treba to da se reši. Evo, mi možemo hiljadu vojnika i policijskih službenika da vratimo, ali problem je što to niko ne traži iz Srbije.
Nije dovoljno da tražimo, gospodine Batiću, vi ste sada u opoziciji, ja u opoziciji od 2001. godine, pa naovamo, ali ovi koji su na vlasti neće, neće. Znam da Dačić pritiska ove, ali šta vredi, on je jedan deo samo u toj vlasti. Tadiću ne pada na pamet, tata i Dobrica su rekli – ne, sine, guramo ovako, guramo ovako, ''veće staraca'' je odlučilo. Guramo ovako, ponizno, poslušno, tako je i Tito. E, pogrešili su, nije isto vreme. Znači, suverenost postoji.
Sad, da se gospođa Slavica Đukić ne bi naljutila na mene, gospodine Dačiću, mislim da prvi stav člana koji je predmet ovog amandmana, a to je član 50, morate da izbrišete. Vlada mora da podnese amandman i da traži brisanje ovog prvog stava.
Evo zbog čega to mora da uradi. To mora da uradi zbog člana 8. Ustava Republike Srbije – teritorija i granica. Prvi stav: ''Teritorija Republike Srbije je jedinstvena i nedeljiva. Stav 2: ''Granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava''.
Molim vas, to što se tiče utvrđivanja granice, to je završeno sa gledišta Ustava; eventualno, neke promene mogu da budu u skladu s Ustavom.
Stav drugi ovog člana 50. je u tom smislu potpuno kompatibilan sa drugim stavom člana 8. Ustava Republike Srbije, dok u prvom stavu ovog člana 50. vi kažete – državna granica određuje se međunarodnim ugovorom. Ne, nema određivanja, to je već određeno.
Stav drugi uvažava neke stvari, međutim stav drugi je krajnje neprecizan. Zašto? Ne samo zato što pominjete jedno ministarstvo, ne samo zato što pominjete druge nadležne organe, nego govorite – u skladu sa zakonom. U skladu sa kojim zakonom? Koji naš zakon može da obaveže drugu stranu sa kojom pričamo o granici? Znači, ona može da se uredi međunarodnim ugovorom, ali sa gledišta određivanja, molim vas, to je završeno.
Zato sam vam i rekao, stav 1. člana 50. amandmanom izbrišite iz ovog predloga zakona, jer reč "određuje se" može da deluje vrlo stimulativno za ove procese, recimo, u Vojvodini.
Jer, vidite, i kada je donet onaj omnibus zakona o pravima autonomne pokrajine, svi su gledali, ovi iz Demokratske stranke, ovog Čankovog dela, i tako dalje, šta da dograde od nepreciznih formulacija, navodno, samo ka borbi za autonomiju, a to nije bila autonomija, nego nastojanje da se ostvari separatizam.
Zato treba da budete vrlo precizni u zakonima, jer Jović je jutros pričao, granica, spoljni neprijatelj, a mi imamo mnogo veći broj unutrašnjih neprijatelja.
Imamo da vršljaju agencije, vršljaju, uključuju se u politički život, medije, ekonomiju, svuda su ti stranci prisutni. Nisu oni ovde zbog toga da bi bilo dobro građanima Republike Srbije. Ne.
Znači, ovo sam pokušao da vam pokažem. Ali, sada se vraćam na onu priču o suverenitetu.
Da kojim slučajem Srbija nema suverenitet na Kosovu i Metohiji, onda ni ova rezolucija u Generalnoj skupština ne bi mogla da se donese, da će i tom rezolucijom nama priznato pravo da možemo pred Međunarodnim sudom pravde da tražimo zaštitu nekih svojih prava.