Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, iskreno mi je žao što niste bili zadovoljni samo mojim prisustvom u ovom domu. Lično sam smatrala da je ovo rebalans, a da rebalans ipak nije najvažniji zakon, rebalansom se ne menja sve nego samo nešto. Predmet rebalansa su dodatni prihodi, dodatni rashodi i dodatni deficiti. Sigurna sam da će kada bude usvajan budžet za narednu godinu biti prisutni i ostali predstavnici Vlade.
Takođe, veoma mi je žao što u većini slučajeva nisam mogla da prepoznam svoje reči. Način na koji ste ih vi interpretirali, kažem u većini, ne kažem svi, prosto ne odgovara onome što sam rekla. Koliko je meni poznato, do sada nijedna zemlja zbog finansijske krize nije radila rebalans budžeta. To nije radila ni Srbija. Finansijska kriza se nije mogla predvideti. Fiskalna politika najčešće se radi za period od tri godine, ređe godinu dana.
Ipak, ne mogu a da ne odgovorim na neka pitanja koja su postavljena predstavnicima Vlade i Narodnoj banci Srbije, a vezana su za finansijsku krizu i da Vlada ništa ne radi povodom toga. Učinjeno je dosta. Prva stvar, postoji redosled poteza. Kada se desi finansijska kriza neko ko prvi nastupa jeste Narodna banke Srbije, odnosno centralna bankarska institucija. Kada ona preduzme sve što je u njenoj moći, nastupa država. Ne igram fudbal i ne razumem se mnogo u fudbal i takvu vrstu sportova, ali to je, što kažu, poslednja linija odbrane, mislim da sam na taj način objasnila ulogu države u ovom trenutku.
Vlada je usvojila promene nekoliko zakona koji su direktno vezani za posledice finansijske krize. Činjenica jeste da je od opozicije potekla ideja da se menja Zakon o osiguranju depozita. On jeste promenjen. U pitanju je sada samo suma osiguranog depozita. Postoji nešto što se zove efekat ogledanja. Kada pogledate da svi u vašem okruženju i u Evropskoj uniji osiguravaju depozit do 50.000 evra, vi nećete da osigurani iznos bude manji.
Da li postoji pokriće? Dozvolite mi da objasnim. Postoji. Pre svega, u zemljama u kojima postoji osiguranje depozita ili fond osiguranja depozita ne postoji obavezna rezerva na depozit. U našem sistemu depoziti stanovništva i štednja su već dvostruko osigurani. Nađite jedan primer zemlje u svetu gde postoji obavezna rezerva na devizne štednje, naročito u visini od 40%. To znači da je tih 40% potpuno pokriveno. To se nalazi na računu centralne banke i to je najsigurnije mesto.
Zemlje koje imaju fond za osiguranje depozita nemaju obaveznu rezervu. Mi imamo i jedno i drugo. Inače, osiguranje i princip osiguranja se zasniva na tome da svi ili većina uplaćuju, a da koristi samo onaj kome treba.
Znači, pored sigurnih 40% deviznih depozita koji leže na računu centralne banke, postoji još Fond za osiguranje depozita, a osiguranje se zasniva na principu da svi ili velika većina uplaćuje, a nije potrebno svima. Jer, šta znači biti potrebno svima? To znači da nema uopšte finansijskog sistema, da sve propadne, što je stvarno potpuno nerealno.
Znači, ti zakoni su promenjeni. Te zakone je usvojila Vlada i oni su već u parlamentu.
Šta je još urađeno? Najavljene su promene fiskalnih propisa, pre svega propisa koji na neki način treba da i dalje stimulišu razvoj tržišta hartija od vrednosti i da stimulišu domaću štednju. Dakle, biće privremeno ukinut porez na kamatu i to će sigurno stimulativno uticati na štednju, kao što će biti ukinuti neki porezi koji zaista nisu bili tipični i koji su opterećivali trgovinu hartijama od vrednosti. Tu se uloga države završava.
Postoji još ta poslednja linija odbrane - da država interveniše. To je ona već činila u prethodnom budžetu, doduše, ne da spase tu banku nego da poveća kapital, dakle, država je, da bi povećala kapital Komercijalne banke ili Poštanske štedionice, već ubrizgavala novac, to nije tajna, to ste vi usvojili sa budžetom. Ona to namerava da ima i dalje kao, eventualno, poslednju liniju odbrane.
Što se tiče pitanja koja se meni postavljaju, a vezano za različite izjave gospodina Krkobabića i gospodina Dinkića povodom iste teme, ipak bih želela još jednom da kažem da je svaka odluka izbor i da je ovo što danas vi radite ovde borba i da je isto tako borba unutar Vlade. Prema tome, borba je sastavni deo života i nešto što je normalno. Ne znam da li je crvena ili plava, ali, u svakom slučaju, mislim da se vi, leva i desna strana, i ja sa vama danas za nešto borimo. Takođe, i u Vladi se za nešto bore i svaka odluka, i budžet i rebalans, jeste rezultat te borbe. Neko u toj borbi prođe lošije, neko bolje, a to je odluka, to je kompromis i konsenzus. Mislim da u tome ništa nije sporno. Šta će biti rezultat te borbe najbolje će pokazati budžet za 2009. godinu. Nećete, nadam se, biti toliko nestrpljivi, on će uskoro ovde doći.
U diskusiji koju je vodila gospođa Mićić ja zaista nisam prepoznala svoje reči. Nikada nisam rekla da sam zadovoljna budžetom i nikada nisam rekla da je on dobar. Ne zato što nije, nego zato što je u prirodi čoveka da nikad ne bude zadovoljan i uvek može bolje. Nikada nisam rekla da je javna potrošnja niska. Radi se o tome da ona upotrebljava reč rasipništvo. Ja više volim da kažem da je fiskalna politika umereno prociklična. Ona jeste takva i ne sporim to.
Inače, podsećam da je najveći deo te potrošnje, o tome smo govorili prethodnih dana, ipak određen zakonima a zakone je doneo ovaj parlament.
Gospodin Šami je pitao šta je to socijalno odgovorna politika. Nažalost, ekonomija nije prirodna nauka, koliko god ja, recimo, želela da ona bude što prirodnija. Kada bih znala tačnu formulu ja bih vam rekla. Znam da u tom budžetu definitivno mora da bude zaštićen najranjiviji deo populacije i definitivno znam da je u budžetu koji je pred vama gotovo 60% izdataka namenjeno različitim vidovima socijalnih izdataka.
Što se tiče kretanja kursa i toga da li je moguće predvideti kako će se kretati kurs, mislim da nije. Ne možete nikada predvideti sa izvesnošću zato što je kretanje kursa rezultat veoma različitih događaja i naših reakcija na te događaje. Činjenica jeste da dinar danas pada, činjenica jeste da je u periodu kada smo radili rebalans dinar jačao, ali ovo nije prvi put da nam se to dešava. Ako hoćemo samo malo da pogledamo istoriju, čas raste, čas pada, kao što cene nafte čas rastu, čas padaju; kao što kamatne stope u svetu čas rastu, čas padaju; kao što na zelenoj pijaci cene nekih proizvoda čas rastu, čas padaju.
Što se tiče toga kakav će biti deficit 2009. godine i kakvu će to Vlada voditi politiku, manji deficit, ali još uvek deficit, planiran je nezavisno od efekata finansijske krize. Mislim da će fiskalna politika biti još odgovornija, sa uvažavanjem efekata finansijske krize. Da li je deficit pokriven ili nije pokriven? Sve što država napravi kao izdatak mora da se pokrije. Čime se pokriva? Gospodin Ilić mi je, ne znam da li je tu, postavio isto pitanje kao i prethodnog dana, njega zanima gde su novci od privatizacije. Mogu samo jedno da mu poručim, ukoliko slučajno nije ovde, odnosno ukoliko ga ne interesuje moj odgovor, sve ono što je ostalo nakon odlaska Vlade čiji je on bio član, sve to se nalazi još uvek na računu države. Mogu da kažem tačno šta je ostalo: "Robne kuće" nisu potrošene, otprilike nešto ispod 500 miliona evra još uvek leži na računu države. To su neutrošeni privatizacioni prihodi. Nije sve potrošeno. Ono što je potrošila Vlada na to ne može da se utiče. Sve ono što je ostalo još uvek stoji.
Takođe, to su novi krediti. Vidim da se vi zbog toga često bunite, ne volite da se država zadužuje, ali ja kažem, nađite primer jedne zemlje koja se ne zadužuje.
Možda želite da budemo izuzetak, ali dokle god su otplate države veće od novog zaduživanja država se zapravo razdužuje. To možete videti iz podataka o javnom dugu. Javni dug pada. Javni dug koji ova država vraća i sve ove stare dugove prema penzionerima nije stvorila ova vlada. Oni su stvoreni davno. Ova vlada i one prethodne, od 2000. 2001, vraćaju dug koji je stvoren ranije. Mislim da kada nešto čovek pozajmi treba i da vrati; ako ne može iz redovnih prihoda, mora nešto da proda. Mnogo je dugova stvoreno u prošlosti i oni se moraju vratiti.
Ne znam da li je gospodin Popović ovde, pretpostavljam da nije izdržao; ovo je odgovor namenjen njemu i ne znam koliko treba da vas time opteretim. Ono iza čega definitivno stojim jeste da fiskalni rezultat koji je prikazan ovim budžetom jeste najbolji indikator karaktera fiskalne politike, daleko bolji od onog prethodnog indikatora na kome je rađen budžet za 2008. godinu. Metodologija se menja. Stojim iza toga da je deficit povećan ne, kako je on rekao, 10 milijardi, nego pet milijardi. Sa njim mogu da razgovaram o tehničkim detaljima.
Takođe, gospodin Popović bio je iznenađen što je za pokriće deficita bila predviđena, kao jedan od mogućih izvora, emisija državnih obveznica. Podsetila bih ga da je to standardan način pokrivanja deficita. Koristiće ga i ova država. Koriste ga i druge države. Oduzimate nekom tražnju da bi država potrošila više. Dakle, to je standardan način finansiranja deficita.
Verujte, ja znam šta je najbolja fiskalna politika. Možete da mi verujete ili ne. Najbolja je neutralna. O tome možemo da govorimo, svako ima pravo na vlastito mišljenje. Najbolja fiskalna politika je neutralna, ravnotežan budžet ili, možda još i bolje, kontraciklična, ali ako je kontraciklična u uslovima ovakve finansijske krize, o kojoj ste vi danas govorili meni kao da ja nisam svesna, upravo je najbolji odgovor ekspanzivna fiskalna politika. Ipak, ja bih najviše volela neutralnu, odnosno ravnotežu.
Što se tiče mog mišljenja o porastu penzija, mislim da sam svoje mišljenje javno rekla i neka od tih svojih izlaganja sam danas prepoznala u vašim rečima. Dakle, lično ne volim linearne mere, mislim da one ništa ne rešavaju i predlagala sam nešto drugačije rešenje, ali, kao što sam rekla, odluka je uvek kompromis. Ali, kompromis je nešto što je normalno u političkom i ekonomskom životu. Budžet je rađen u septembru mesecu kada je, kao što sam već pomenula, situacija bila potpuno drugačija.
Penzije su, to pitanje je postavio gospodin Batić, porasle u toku ove godine tri puta: prvi put u januaru za 11%, grubo, drugi put u aprilu za otprilike 6,9%, treći put će to biti sada u novembru, od oktobarske penzije, i to će biti tačno 10% plus 4,3, dakle 14,3. Kada izvršimo odgovarajuću operaciju, penzije su u toku ove godine porasle za preko 35%, a u ovaj porast penzija ne računam dug prema penzionerima koji se vraća svake godine.
Inače, poznajem tržište Crne Gore i moram da priznam da sam bila prilično iznenađena činjenicom da su u Crnoj Gori cene daleko niže nego u Srbiji. Mogu da kažem definitivno, znam sigurno, voda je tamo daleko skuplja, skoro kao mleko, struja, kilovat-čas, takođe je daleko skuplja, lekove srećom nisam kupovala tako da ne mogu da vam kažem, pijaca je ...
Nešto je skuplje verovatno, ali značajan broj proizvoda u Srbiji je jeftiniji. Ne treba zaboraviti da je PDV niži u Crnoj Gori, da su carinske stope niže; sve to može da objasni razlike. Ono što je najbitnije jeste da ako se poredi ista korpa dobara u Srbiji i Crnoj Gori, ja to ne znam, ali na osnovu toga što provodim godišnji odmor u poslednjih 20 godina u Crnoj Gori znam da Crna Gora definitivno nije jeftinija država za život.
Takođe je postojalo pitanje da li je pala devizna štednja. Sigurno da jeste pala, međutim, neosporno je da je bankarski sektor bio dovoljno stabilan da taj pad apsorbuje, a prema najnovijim informacijama koje imam, verovatno kao i rezultat povećanih kamatnih stopa, banke već povećavaju neto depozit. U svakom slučaju, mislim da Narodna banka Srbije redovno objavljuje podatke o rezervama.
To bi uglavnom bilo ono što sam želela danas da vam kažem. Sva ostala pitanja kojih se nisam setila ostaviću za kraj. Hvala.