Molim vas da onda zatražite od nekog informaciju, inače stvarate osnov da vam izreknem opomenu zbog zloupotrebe Poslovnika Narodne skupštine. U članu 225. i 226...

... gospodina Antića, jer upravo Antić je pomenuo SRS i predstavnike SRS-a ...

Narodni poslaniče, pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe, zamenik predsednika poslaničke grupe, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, ako predstavnik druge poslaničke grupe spomene u negativnom, uvredljivom kontekstu poslaničku grupu koja traži repliku. Vi nemate pravo na repliku. Niste izrekli..

... predsedavajuća, osećam da se vi nalazite uvređeni, dozvolite mi da završim samo ovo jednom rečenicom.

Narodni poslaniče, nema ovde reči ni o uvredi, ni o dozvoli da imate prava imalo više od bilo kog drugog narodnog poslanika.
Tražili ste reč na osnovu člana 100. stav 1. da kažete koji je član povređen. Niste to u tri minuta...
Narodni poslanik Milan Škrbić dobacuje, što predstavlja povredu Poslovnika, člana 104, dok ja po dužnosti dajem objašnjenje narodnom poslaniku koji, očigledno, nije konsultovao Poslovnik Narodne skupštine, a tražio i dobio reč.
Dakle, u trećem minutu, što je Poslovnikom propisano vreme da iskažete zahtev za traženjem objašnjenja, niste to učinili. Pitala sam vas, a onda ste rekli da tražite repliku.
Ja vam zahvaljujem i molim vas da drugi put ne zloupotrebljavate Poslovnik, pošto je ovo osnov za izricanje opomene.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podnela narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 10. stav 2. tačka 6) Zakona o budžetskom sistemu.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Poštovane kolege narodni poslanici, građani Srbije, podnela sam amandman na član 3, koji u delovima obeleženim kao projektni zajmovi, unutrašnji dug i indirektne obaveze Republike Srbije, u stvari, govori o zaduženosti i o načinu na koji Republika Srbija, preko svog organa koji se zove Vlada Republike Srbije, a u dokumentu koji mi žargonski zovemo rebalans budžeta, brine o tom javnom dugu.
Primedbe koje sam pokušala da iznesem kroz ovaj amandman, biće obrazložene Memorandumom Vlade koji je bio objavljen 10. oktobra 2008. godine i potpuno zvaničnim podacima koje je objavio Republički zavod za statistiku, i to u svoja dva statistička priloga, jedan u broju 1/2008, a drugi – u broju 3, znači, govori o kraju 2007. godine.
Ono čime želim da vas zaintrigiram da biste shvatili ozbiljnost problema o kojem govorim, jeste udeo godišnje otplate duga u bruto društvenom proizvodu.
U 2001. godini, prema zvaničnom izvoru Zavoda za statistiku, svi smo, znači, građani Srbije, preko budžeta, izdvajali od ukupno proizvedene robe i usluga 3,7%.
Godine 2007, udeo godišnje otplate duga u bruto društvenom proizvodu iznosi 29,8%. Matematički je dozvoljeno da ovih 29,8% zaokružimo na 30%.
Kada uporedite 2001. i 2007. godinu, gotovo 10 puta je porastao udeo godišnje otplate duga u bruto društvenom proizvodu. Da li je gotovo 10 puta povećan broj radnih mesta, ili se time opravdavaju nova kreditna zaduženja?
Da li je blizu 10%, ili deset ili devet puta povećan standard stanovništva, da bi krediti tako našli svoje opravdanje?
Ono što zabrinjava jeste ona tehnika, o kojoj govorim u više navrata, kojom vlast pokušava da smanji efekte svojih loših poteza, time što spoljni dug izražava u milijardama evra, da bi to psihološki imalo utisak na građane da iznosi manje, jer 8,8 milijardi evra izgleda manje za građane koji se ne udubljuju, ili ne žele da se plaše, nego kad kažete da je taj dug 29 milijardi dolara, zvaničan podatak.
Ta tehnika kojom se pokušava dug predstaviti manjim ne koristi se i u slučaju kada Narodna banka, na primer, predstavlja devizne rezerve kao rezultat svoje uspešne politike, kojima će, navodno, moći da brani kurs, štednju i stabilnost finansijskog sistema, a preko njega, i sistema čitavog realnog sektora.
Zašto to nije moguće? Kakva varka. Zašto je takva varka nedopustiva, govori baš Memorandum o budžetu.
Opet ću pomenuti Upravu za javni dug, koja je, po zakonu ovde izglasanom, dužna da brine o spoljnom dugu i o njegovoj održivosti.
Neverovatno je da vi u 2008. godini, na strani 24, objavljujete strategiju za upravljanje javnim dugom, ono na šta ste zakonom obavezani 2005. godine, znači, da osnujete Upravu za javni dug, koja će funkcionisati u okviru Ministarstva finansija, Uprave za trezor i brinuti o onim prioritetima koje ste naveli, a oni su, na primer, smanjenje obima emisije trezorskih zapisa, otplata druge serije obveznica emitovanih po osnovu duga Narodne banke Srbije.
Da prevedemo građanima, ne samo da ste dužni da smanjite kreditno zaduženje iz inostranstva, nego i štampanje hartija od vrednosti kojim povlačite novac iz opticaja, da to radite u skladu sa Zakonom o javnom dugu, koji kaže da država ima pravo da hartije od vrednosti štampa, znači, utiče na finansijske tokove, samo ako ima problema u dotoku sredstava i ako je taj dotok nekontinuiran, čime se mogu, bukvalno, peglati neravnomerni prilivi u budžet. Šta to znači?
Vlada Republike Srbije se, preko svog ministarstva i nikada formirane uprave za javni dug, zarekla da će voditi računa o procesu emitovanja hartija od vrednosti i kaže, na strani 27 – da u proces emitovanja hartija od vrednosti Uprava za trezor može ući tek pošto se načelno dogovori maksimalni obim zaduživanja.
Budžetsko pravilo trebalo bi da bude formalizovano nekim od pravnih akata. Pa se dalje kaže, ''to bi mogao biti Ustav''. U 2008. godini, Vlada u Memorandumu, svojoj bibliji, kaže – trebalo bi odrediti granice zaduženja i nekim aktom.
Na početku svog izlaganja, rekla sam vam da je taj spoljni dug, sa 10 milijardi dolara u 2001. godini, bukvalno porastao na 30 milijardi dolara krajem 2007. godine, 29, precizno.
Da li je takav rast održiv, da li je on zasluživao da ono što pišete da su obaveze već bude pretočeno u zakonske projekte i u formalno ponašanje?
Ovo je taktika koju možemo nazvati – taktika gospodina Mlađana Dinkića, taktika obećanja koja narod treba da shvati kao pravo na upis besplatnih akcija.
Gospodin Dinkić je ovde u ime Vlade, jer on ovde ne nastupa kao privatno lice, čime čitava Vlada deli odgovornost za njegovo ponašanje, izašao s obećanjem akcija koje će vredeti po građaninu hiljadu evra.
Nije problem to što je to bilo u predizborne svrhe. Problem je što je izgrađen manir da građani obećanje moraju da prihvate kao stvarno činjenje. Problem je što se kroz proces privatizacije slivaju sredstva za denacionalizaciju, o kojoj niko nema pojma kad će se vremenski realizovati i na koji način. To je obećanje. Problem je što se nama obećava da će se voditi računa o kreditnom riziku, o valutnom riziku i o ročnosti kredita, ali se o tome ne vodi računa.
Problem je što u Memorandumu koji ste dostavili, odnosno bili dužni da objavite u "Službenom glasniku", pišete kao cilj, iza kojeg ću uvek stati, da održiv nivo odnosa između javnog duga i bruto društvenog proizvoda mora da bude dopunjen i odnosom javnog duga i fiskalnih prihoda. Pozdravljam cilj, ali cilj nije činjenje, cilj nije delo, cilj je za poštovanje.
Bruto društveni proizvod, koji se namerno naduvava da bismo se uspavali u zaduženjima, nije dovoljno korektivna mera da ulazimo u ovakve obaveze i da trošimo građanima, mladoj generaciji, budućnost. Pošto se krediti vraćaju iz budžeta i građani vraćaju sve kredite nabrojane na ove četiri strane i garancije, indirektne obaveze i direktne kredite, za koju god namenu da su, jedini kriterijum za nivo zaduženosti mora da bude odnos javnog duga i fiskalnih prihoda. Nije dovoljno da vi objavite Memorandum, koji se zove spisak lepih želja, vaša je obaveza, kao Vlade, da to i sprovedete u delo. Vaša je obaveza, kao Vlade, da napravite godišnji bilans stanja imovine i obaveza koje jedna država ima i ne može niko ovde da tvrdi, niti da dovodi u pitanje objašnjenje da je kredit obaveza.
Pitanje koja ja ovde otvaram, jeste da li je kredit rashod? Da li je kredit trošak? Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga u šta ste ga uložili, koliko je koštao i da li je rezultirao povećanjem prihoda u budžetu. Gde mi to da vidimo? Gde to da procenimo?
Ne mogu da se složim s onima koji kažu – nema završnog računa. Ima, za 2007. ste nam dostavili, i za 2006. Neko ume da čita, neko ne ume, ali ga niste stavili na dnevni red skupštinskog zasedanja. Iz njega bismo morali da vidimo šta je ova vlada naplatila od prihoda, kako je iskoristila ove kredite, kakvo je stanje na računima budžeta i fondova, kuda teče novac od privatizacije onih ugašenih i rasprodatih banaka u dve kategorije, gde su devizne rezerve, a čuli smo ovih dana, u Americi, štednjom ovih građana razvijamo američku državu. Čuli smo i da su devizne rezerve u ''Bundes banci'', ali ne znamo koliko ova država naplaćuje kamata od tih deviznih rezervi.
Vi ste dužni da u ovom domu kažete šta ste prodali, a šta ste prihodovali. Budžet i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu je prilika i mesto gde jedino možete biti procenjeni da li ste uspešno vodili državu ili ne.
Ne može se ta uspešnost prenositi na tabloidne novine i na afere bilo koje mafije, bilo koje agencije i bilo koje zloupotrebe. Svaki organ mora da radi svoj posao. Tabloidne i bilo koje druge novine, novinari analitičari, moraju da ispituju, ali oni ne mogu da zamene nadležnost Skupštine Republike Srbije i vašu odgovornost za upotrebu ovih sredstava.
Zašto to kažem? Ostvarenje ciljeva, povećanje zaposlenosti i standarda stanovništva, koje ste ovog puta stavili u Memorandum kao cilj, pozdravljam, ali može da bude ostvareno samo ako se u vršenju budžetske vlasti organizujete kao profesionalci koji će raditi u interesu svog naroda. Ovakvo zaduživanje bez izveštaja, bez podnošenja računa, jeste trošenje budućnosti, a ne odgovorno vršenje vlasti.
Zahvaljujem.
(Sve vreme trajanja govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković, narodni poslanici SRS-a lupali su o klupe.)

Zahvaljujem gospođi Tabaković koja je, i pored toga što je Poslanička grupa SRS-a činila smetnje, imala koncentraciju i obratila se Parlamentu do kraja u skladu sa planom koji je sama sačinila.

Reč ima gospodin Nikolić, po Poslovniku, a zatim gospodin Vujadinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da se izvinim građanima Srbije za ponašanje narodnih poslanika koje sam uveo u ovu salu Narodne skupštine.
Zaista mi je drago što ste se vratili, gospođo Đukić-Dejanović. Vaše odobravanje ovog ponašanja liči mi na saradnju u kojoj profitirate vi ''žuti'', svesni toga da se pažnja javnosti skreće sa veoma teške krize u koju Srbija ulazi sigurno, zajedno s ostalim svetom, enormnim povećanjem cena osnovnih životnih namirnica, komunalija, svih infrastrukturnih usluga koje država pruža građanima Srbije, sa veoma riskantne situacije na Kosovu i Metohiji, a mi ćemo ovde da se zamajavamo.
Ponavljam, drago mi je što ste tu, kao jedan vrstan neuropsihijatar, profesor na medicinskom fakultetu, sudski veštak, da potvrdite, ili da kažete da nisam u pravu kad mi se čini da je ovo stanje produženog puberteta, a da su ovi pokreti rukom veoma slični pokretima koje mladi ljudi u pubertetu vrlo često svojom rukom čine.
Zato vam se, zaista, izvinjavam, poštovani građani, ni sami niste svesni koliko je bizarna situacija u sali Narodne skupštine. Izvinjavam vam se kao doajen među narodnim poslanicima. Ovo se nikada nije desilo i ovo se nikada više u Narodnoj skupštini neće desiti. Ovakvi ni na jednoj listi više u Narodnoj skupštini neće moći da prođu.
Zbog toga vas molim, gospodo iz DS-a, nemojte više da kalkulišete, nemojte da se preračunavate, nemojte da se dogovarate kako da bude malo galame, malo da teče sednica. Idemo mi na nove izbore. Na novim izborima će Srbija da se podeli na dve normalne političke opcije, koje će se na normalan način, dostojanstveno, smenjivati na vlasti, da jednom konačno narodni predstavnik, narodni poslanik, liči na narodnog poslanika.
Narodnom poslaniku koji se maločas usudio da me povredi nogom, da kažem, tačno je da kopito može da povredi ljudsku nogu, ali to nije spas za tog narodnog poslanika.
(Sve vreme trajanja govora narodnog poslanika Tomislava Nikolića, narodni poslanici SRS-a lupali su o klupe.)

Gospodine Nikoliću, vi se ljutite na one koje ste uveli u politiku, a meni prigovarate na vođenju sednice.

Koristim i ovu priliku da upozorim poslanike SRS-a da ima dosta elemenata za izricanje opomena i drugih mera.

Očekujem da ćete ovaj metod izražavanja sopstvenog nezadovoljstva i animoziteta prema poslaničkoj grupi koja je bila deo vas do pre nekoliko dana, promeniti. Ja vas, zaista, molim, i u ime građana, da to učinite.

Dostojanstvo ove skupštine gradimo svi zajedno, ne samo predsednik.

Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana?

Gospodin Mijaljević Slađan, po Poslovniku.

Poštovane kolege, poštovani sugrađani zemlje Srbije, imam neizmernu sreću što me gospodin Tomislav Nikolić nije uveo ni u politiku, a ni u Parlament države Srbije. U politiku sam, makar ovoliko koliko sam ušao, ušao sam, a u Parlament me je uveo dr Vojislav Šešelj, i to iz trećeg pokušaja.
Presrećan sam zbog toga, nakon ovih mesec dana kad vidim šta se sve dešava, što me Tomislav Nikolić nije mogao uvesti u nešto, ili navesti na nešto što danas propagira ovde, po zemlji Srbiji, sklapajući razne koalicije s onima koji su na nas bacali tone i tone bombi.
Hvala gospodinu dr Vojislavu Šešelju na ukazanoj časti i poverenju što sam poslanik Narodne skupštine Republike Srbije.