Zahvaljujem. Zakon će biti uvršten u prvu narednu sednicu, s obzirom na to da ste predložili hitan postupak, a Skupština će se izjašnjavati o tom dnevnom redu. Dakle, biće predložen i po hitnom postupku uvršten u prvu narednu sednicu.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 10. stav 2. tačka 6) Zakona o budžetskom sistemu.

Reč ima gospodin Jojić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je na dnevnom redu rebalans budžeta i amandmani vezani za prihode koji se ostvaruju i koji se usmeravaju prema korisnicima, radi podsećanja, samo malo o budžetu.
Budžet je akt predstavničkog tela kojim se predviđaju i odobravaju prihodi i rashodi republika, gradova i opština za određeni budžetski period, po pravilu, za jednu godinu. Budžetom se predviđaju i raspoređuju rashodi i prihodi radi osiguranja kontinuiteta u funkcionisanju javnih funkcija i usklađivanja potrošnje države s ekonomskom politikom i njenim mogućnostima.
Ekonomska funkcija budžeta je višestruka. Preko budžeta se u savremenim državama traži više od jedne trećine nacionalnog dohotka. Preko budžeta može, direktno ili indirektno, da se utiče na proizvodnju, obim i strukturu potrošnje, reprodukcije, osnivanjem državnih preduzeća, državnim investicijama i raznim subvencijama u pojedinim sektorima privrede i sl.
Značajnim nabavkama, uslugama i javnim radovima u celini, svojim rashodima, država se javlja kao krupan činilac tražnje i globalne ravnoteže na tržištu, kao i njenog formiranja. Budžetska potrošnja je značajna komponenta agregatne tražnje, koja ima uticaj na cene i privrednu ravnotežu. Iz tih razloga se budžetska politika uključuje u opštu privrednu politiku države.
U sklopu antiinflacione politike, a naročito u stanju inflacije tražnje, budžet predstavlja značajan instrument kompresije tražnje. Država tada vodi restriktivnu budžetsku politiku, smanjuje se potrošnja države i sprovodi politika budžetskih viškova. U suprotnom, u okviru savladavanja privredne depresije, povećavanja budžetske potrošnje, povećava se agregatna tražnja i time stimuliše oživljavanje privrede. Ako se radi o inflaciji troškova, smanjenjem budžetskih prihoda, država rasterećuje privredu fiskalnih obaveza i stvara mogućnost za kompenziranje porasta troškova i izbegavanje porasta cena.
Dame i gospodo, u odnosu na budžet Republike Srbije i u odnosu na rebalans ovog budžeta, istakao bih neke primedbe.
Izmene zakonskih propisa u budžetskom sistemu Srbije posle 2000. godine otvaraju neka nova, a ne daju odgovore na neka ranije otvorena, a nerešena pitanja reforme ovog ključnog segmenta javnih finansija Republike Srbije. Ključne su sledeće činjenice. Sprovođenje tranzicionih reformi u celom fiskalnom sektoru, a posebno u javnom sektoru na polju fiskalne politike, podrazumeva izuzetno ozbiljan i dugoročan proces, koji se mora planirati u fazama, i to po godinama i strukturi sadržine reformi. Slovenci, su na primer, najpre napravili taj plan, posle razduživanja sa tom državom iz bivše SFRJ.
Naime, ključna funkcija jedne države, a posebno države u tranziciji, jeste redistribucija nacionalnog dohotka, nacionalnog bogatstva, a to je glavna delatnost svake vlade u svetu. To se svuda u svetu radi kroz poresku politiku, ulaz prihoda i politiku izdataka, rashoda. Glavni dokument koji to sadrži jeste, svakako, budžet jedne države. Stručnjaci za budžet u svetu, obično budžet definišu kao glavni instrument po kome se vidi šta je vlada radila, šta vladi radi ili šta namerava da uradi u jednoj državi.
Na strani prihoda, kao prvi uslov, vlada mora da poseduje fiskalnu obazrivost i odgovornost, odnosno da proceni fiskalni rizik, poresko opterećenje, u pogledu mogućnosti poreskih obveznika da izdvajaju sredstva za izdatke iz budžeta. Počev od 2001. godine, mnogo je promena u budžetskom sistemu Srbije izvršeno, ali mnoge od njih nisu dosledno uvažavale određene specifičnosti stanja u našim javnim finansijama, bilo da su bile iz uspostavljenog ranijeg sistema, Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima, ili su u toku reformi javnih finansija i u najkasnije vreme neke započete promene ostale po strani, a na posledice tog nerešavanja se uopšte nije obraćala pažnja. Na primer, dugoročna strategija u planiranju promena u javnim finansijama, posebno u budžetskom sistemu, ni za narednih nekoliko godina, uopšte, ne postoji.
Ozbiljne zemlje u tranziciji, kao što je, na primer, Slovenija, najpre su napravile plan promena i faze u kojima se planira kada se uvodi trezor, kada se konsoliduju, objedinjavaju, koja grupa je koji nosilac javnih rashoda, kao i budžetski korisnici, fondovi, PIO, zdravstvo i slično. U tom pitanju, važna karika u celoj reformi je informatička podrška, mašina, softveri, informatika, a naročito kadrovi i njihova obuka.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poseban problem je što uopšte nema nijednog završnog računa od 2001. godine u Parlamentu, pa nije ni moguće utvrditi da li su i u kolikoj meri budžetske procedure dobre, a naročito se, bez revizije završnog računa budžeta i revizije budžetskih procedura, ne može oceniti da li su i ove do sada preduzete mere, reforme budžetskog sistema, sasvim dobre ili nisu.
Način utvrđivanja krajnjeg rezultata, poslovanja budžeta kao finansijskog dokumenta, jeste metodologija za obračun suficita i deficita budžeta, i to, što je najstrašnije, u toku samog izvršavanja, trajanja implementacije budžeta, što, s obzirom na aktivno tekuće poslovanje budžeta, koji je jedan živ dokument i koji prati, preko trezora, sve nastale sadašnje i buduće, a naročito neizmirene obaveze, redovne u budžetu, ostavlja veliku dilemu kod svakoga od učesnika u budžetskom procesu, bilo da je on u nivou republičkog budžeta korisnik, ili na lokalnom nivou, korisnik opštinskog, odnosno gradskog budžeta.
Ako se sećate potraživanja koja je imalo Preduzeće za saobraćaj i puteve i Direkcija, pre par godina, između pet i šest milijardi dinara je bilo dugovanje njihovim podizvođačima, preduzećima za puteve, a ta preduzeća duguju državi poreze, čije kašnjenje se, krivicom države, kamati po izuzetno visokoj kaznenoj kamati, koja se kretala, koliko se sećam, oko 20%, što je, u stvari, prava mera za inflaciju u jednoj zemlji, jer država nikad ne dozvoljava da joj se sredstva koja nije naplatila obezvređuju.
Taj podatak se prilično krije, moguće ga je proveriti u svakom rešenju od strane finansijske, odnosno budžetske policije i budžetske inspekcije. U ozbiljnim zemljama se za ovakav postupak prevelikog poreskog zahvatanja postavlja pitanje odgovornosti Vlade i ministra finansija, pre svega.
Dame i gospodo, kada pogledate da je budžet mikrohirurgija jedne države, rekao sam prošli put, najopasnija služba u državi je, u odnosu na budžet, Ministarstvo finansija i njegova desna, produžena ruka, poreska uprava, koja može da skrši privredu bez velike dreke i vike, i za vrlo kratko vreme, prostom i jednostavnom blokadom žiro-računa onih obveznika koji, upravo, stvaraju dohodak i od kojih zavisi budžet i njihovi korisnici, a u narednom periodu to će se vrlo negativno odraziti u našoj državi.
Dame i gospodo, u 2007. godini predviđena je u budžetu Republike Srbije cifra od 42 milijarde dinara za specijalne usluge i robu. Zamislite, specijalne usluge. Koje su to specijalne usluge koje treba da iznose 42 milijarde dinara?
Sada ću vas podsetiti, gospođo ministre, da je za 42 milijarde dinara moglo da se kupi 14 hiljada traktora srednje kategorije i da se ti traktori poklone individualnim poljoprivrednim proizvođačima, da ti individualni proizvođači proizvedu proizvode za državu i za izvoz, da ne dozvolimo da prodajemo, kao što se to kod nas događa, i kuću i avliju.
U tome je Srbija tragična zemlja i zbog toga jedino srpski radikali mogu u ovoj državi da preuzmu obavezu i da izvedu ovaj narod na put, da im obezbede bolji prosperitet nego što bilo ko obećava na bilo koji način. Hvala vam.

Da li još neko želi reč?

Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Jelena Budimirović.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Gospodin Palalić, izvolite.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije, onako kako se popularno zove rebalans, jeste prilika da se na neki način, uoči najvažnijeg zakona koji ova skupština donosi, zakona o budžetu, jasnije sagleda nova politika nove vlade Republike Srbije.
U više navrata u toku ove diskusije isticani su razlozi zašto ovaj rebalans budžeta predstavlja ono što nije dobro za ukupan razvoj Republike Srbije i ono što nije dobro, uopšte, u politici, a to je da se na kompromisima različitih političkih programa i na jednoj izrazito populističkoj kampanji, koja je vođena za parlamentarne izbore, formira jedan ovako važan zakon i donose ovako važne odluke.
Ovaj rebalans jeste plod kompromisa političkih stranaka koje su formirale Vladu. On je izraz onoga što su pojedine stranke obećavale građanima u toku izborne kampanje.
On je rezultat pritisaka pojedinih članica vladajuće koalicije da se na brzinu, odmah sada, kada Vlada treba da deluje u dosta teškim političkim i ekonomskim okolnostima, neka nazoviobećanja ispune.
Zato ovaj predlog rebalanasa ima ovoliko nedostataka. Navođeni su ti nedostaci u više navrata kroz diskusiju, ali ono što jeste činjenica i što proizilazi iz Zakona o ministarstvima, koji definiše mnogo više organa državne uprave, jeste povećana javna potrošnja, da bi se jedan veliki, ogroman državni aparat, sada proširen u najvećoj mogućoj meri, zadovoljio i da bi se ti povećani troškovi opet prevalili na teret poreskih obveznika, a posebno na teret privrede, koja je i sada u mnogo teškoj situaciji zbog ove ekonomske krize s kojom smo svi suočeni.
Znači, javna potrošnja jeste jedna od najvažnijih odlika ovog budžeta i ona, u svakom pogledu, diskvalifikuje obećanja koja je ova vladajuća koalicija pružila građanima u toku izborne kampanje, a pogotovo nakon ekspozea predsednika Vlade, gospodina Mirka Cvetkovića, tako da je u svih šest tačaka ova vlada pala na ispitu.
Nijedna od šest tačaka, koje su istaknute u prioritetima Vlade Republike Srbije, nije realizovana. To je važno spomenuti kada se diskutuje o rebalansu budžeta, zato što je rebalans uvek šansa da se sagleda politika jedne vlade.
Zaista je velika šteta i ja opet koristim priliku da uvaženoj predsednici Narodne skupštine uputim zahtev da gospodin Mirko Cvetković dođe u Narodnu skupštinu, da obavimo jedan otvoreni dijalog, otvorenu diskusiju o svim problemima koji su se nagomilali, a na koje Narodna skupština, narodni poslanici, građani, nemaju odgovor od predstavnika najvažnije institucije kada je u pitanju izvršna vlast, a to je Vlada Republike Srbije, jer ona, po Ustavu, utvrđuje politiku i tu politiku sprovodi. Mi nismo uspeli da dobijemo odgovor na sve ove probleme koji su se sada otvorili, a ti problemi su posledica neispunjenih obećanja. Mi smo ovih dana svedoci činjenice da jedno od obećanja, koje je uticalo na to da se jedna politička koalicija opredeli za formiranje vlade sa DS-om i koalicijom Za evropsku Srbiju, nije ispunjeno, iako je jedan od ključnih dogovora kada je formirana ta koalicija bilo, upravo, povećanje penzija.
Građani s pravom reaguju i s pravom zovu i naš poslanički klub i pitaju – zašto se ovako ponašaju predstavnici vladajuće koalicije, zašto se ovo važno obećanje, koje je uticalo možda i na raspoloženje birača u jednom trenutku, sada potpuno diskvalifikuje, i to smo čuli ne samo od potpredsednika Vlade, koji je bio nosilac tog obećanja, nego, ovih dana, i od samog predsednika Republike, iako mi ne znamo u kom svojstvu je govorio o ovom pitanju, nemajući, kao predsednik Republike, nikakve nadležnosti da govori o politici koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Da ne govorimo o besplatnim akcijama kojima je obmanuto više od pet miliona građana, da ne govorimo o činjenici da ova socijalno odgovorna Vlada nije nijedan segment svoje socijalne politike ispunila, a upravo je promovisana kao socijalno odgovorna Vlada. Da ne govorim o padu investicija i, uopšte, indeksa na Beogradskoj berzi.
Najproblematičnija, najspornija, koja će vam se tek olupati o glavu, jeste odluka o jednostranoj primeni Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Mi smo ušli u jednu potpuno nenormalnu situaciju, kao nijedna evropska država, da donosimo odluke da jednostrano primenjujemo akt koji ne želi da primenjuje druga ugovorna strana.
Pitam se, zašto sada predstavnici vladajuće koalicije ne donesu jednostranu odluku da smo mi članica EU? Šta je problem da kažemo – mi smo, u stvari, članica UN-a, a kada ćete nas vi primiti i da li ćete ikada, to nas uopšte ne zanima, kao što je urađeno s jednostranom primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, gde će tek naša poljoprivreda da vidi šta to znači?! Da ne govorim o činjenici da su nas ocenili kao zemlju gde je povećan rast korupcije, da Vlada nema i ne preduzima mere u borbi protiv korupcije, i niz drugih stvari, kao i činjenici da smo poslednja vlada u svetu koja je reagovala na ovu ekonomsku krizu i pokušala da donese određene mere, koje, bojim se, neće imati efekta na stanovništvo.
Ovo je Vlada neispunjenih obećanja. Ovo je Vlada u kojoj nijedna tačka iz njenog ekspozea nije realizovana i zaista je trenutak da Mirko Cvetković, premijer ove vlade, dođe u Narodnu skupštinu.
Ne znam zašto predsednik Vlade izbegava da se pojavi pred narodnim poslanicima. Svaka diskusija jeste u interesu građana. Poslanici DSS-a, svaki korak koji su učinili, svaki predlog koji su podneli, i kada je u pitanju podizanje štednih uloga, i ovo sada što je gospodin Šami predložio, sve su to predlozi konstruktivni, usmereni ka tome da se u svim segmentima društvenog života poboljša život građana. Sigurno bi predsednik Vlade Mirko Cvetković imao šta da čuje od predstavnika DSS-a i ubeđen sam da bi u toj otvorenoj diskusiji uvažio naše argumente, koji bi doveli i do promene u politici Vlade.
Ono što je, takođe, jedna od karakteristika ovog rebalansa budžeta, jeste i činjenica da, pored povećanja javne potrošnje, ostaje veoma velika sumnja da li je ovaj rebalans budžeta u skladu sa Zakonom, odnosno vrlo su ozbiljne pritužbe da nije usaglašen s odredbama Zakona o budžetskom sistemu. Mi nismo čuli uverljiv odgovor od gospođe ministarke na ove pritužbe.
Znači, mi moramo da pričamo u kontekstu u kom se donosi ovaj rebalans. On se donosi u situaciji unutrašnjih pritisaka u okviru vladajuće koalicije, donošenja odluka mimo institucija, konkretno, Parlamenta, najvažnijih odluka, i, u isto vreme, kao posledice jedne populističke, demagoške kampanje, u kojoj su učestvovali i predstavnici iz inostranstva, pokušavajući da na taj način kriju javno mnjenje i stvore vladu koja će, kao što smo videli ovih dana i uporno ponavljamo, biti i te kako popustljiva, i te kako fleksibilna, da ne kažemo kapitulantska prema politici koju EU želi da promoviše na prostoru KiM-a, tj. ova vlada je stvorena da bi prihvatila misiju Euleks.
Sve ono što je obećavano i sve ono što je govoreno u kampanji, ima samo jedan cilj, da Vlada Republike Srbije prihvati misiju Euleks i da se ta odluka, krupna odluka za ovu državu, donese mimo Narodne skupštine, jer mi ne možemo drugačije da objasnimo činjenicu da ne raspravljamo o Rezoluciji o KiM-u nigde, čak ni na samoj vladi, nego u kabinetima najviših nosilaca izvršne vlasti, predsednika Republike i predsednika Vlade.
To je kontekst i to je atmosfera u kojoj je donet ovaj rebalans – da se Vlada ne bi raspala. To je suština priče. Vlada bi se raspala da ovakav populistički rebalans, s ovolikim stepenom javne potrošnje, nije donet.
Ovaj amandman se odnosi na sredstva koja su predviđena za regulisanje pitanja poplava u Vojvodini i čitava ta atmosfera u Vojvodini, koja je stvorena usvajanjem Statuta na Pokrajinskoj skupštini, jeste nešto što stvara atmosferu koja nije dobra u Republici Srbiji.
Mi sada treba da uđemo u proces usvajanja Statuta AP Vojvodine u Narodnoj skupštini. Tu ima još jedan vrlo bitan akt, o kom ćemo ovde raspravljati, koji se, takođe, tiče sredstava koja se definišu u okviru ovog budžeta i okviru, uopšte, nadležnosti AP. To je zakon koji definiše nadležnosti, poverene nadležnosti AP Vojvodini, tzv. ''omnibus'' zakon, koji je usvojen 2001. godine u Narodnoj skupštini, a sada, na osnovu Statuta, treba ponovo da se usvaja.
Podsećam javnost i narodne poslanike na to da obrate pažnju da su nadležnosti, koje mi tek treba ovde da definišemo kao nadležnosti koje se poveravaju AP, već definisane u Statutu koji je usvojen u Pokrajinskoj skupštini.
Narodna skupština Republike Srbije će biti stavljena pred svršen čin, da raspravlja o nečemu što je već definisano i da sutra, eventualno, bude optužena da je opstruirala volju političke elite u Vojvodini, tako što kroz amandmanske izmene može da promeni nadležnosti koje su u Statutu.
Nemam dilemu, nemam sumnju da će skupštinska većina ovde usvojiti i taj zakon, ali se postavlja pitanje – da li je dobro da se na taj način ulazi u jedan ozbiljan, važan proces unutar države Srbije a da najviši državni organ o tome ne može da se izjasni na valjan način? Umesto da se jednom opštom normom u Statutu definisalo da će se nadležnosti rešiti posebnim zakonom, one su pobrojane i stavljeni smo pred svršen čin. Tako će biti i sa Euleksom. Isto ćemo biti stavljeni pred svršen čin. Neko će se dogovoriti, neko će taj problem rešiti, doći će pred Narodnu skupštinu i mi ćemo ovde, tj. vladajuća većina, tako nešto usvojiti.
Samo skrećem pažnju da Narodna skupština ne sme da dopusti da se o tako važnim pitanjima, kao što je Euleks, kao što je Statut AP Vojvodine, ovde donose odluke kada već budu završene i dogovorene mimo Narodne skupštine, mimo najvažnijih institucija, već da mi, o tim najvažnijim pitanjima, kao u prethodnom periodu, u februaru, kada se Skupština izjašnjavala poslednji put o KiM-u, ponovo u Narodnoj skupštini donosimo najvažnije državne odluke, a ne da budemo samo servis odluka koje se donose na nekom drugom mestu, mimo svih institucija.
Apelujem da obratite pažnju na taj zakon koji definiše nadležnost AP Vojvodine i videćete u kojoj meri ćemo mi, kao Narodna skupština, biti stavljeni pred svršen čin; ništa se nećemo pitati, a kada ispustimo te nadležnosti koje nam pripadaju po Ustavu, jer smatramo da je Statut neustavan, bojim se da će se sve manje Republika Srbija pitati o onome što se događa preko Save i Dunava.
Hvala.

Zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, čuli smo gospodina Palalića i zaista je njegovo izlaganje iskreno. Trebalo bi da se baziramo na nečemu o čemu je on uopšteno govorio, a što je problem ovog društva i šta će nas sve čekati kada usvojimo ovaj rebalans, a odmah zatim pređemo na planiranje budžeta za 2009. godinu.
Zašto onda ne govorimo otvoreno građanima Srbije da su mnogi računi vezani za prošlost, a i za ovaj budžet i, siguran sam, biće vezani i za plan budžeta za 2009. godinu, pa sada dolaze na naplatu, a stižu i novi, za učinjeno i neučinjeno nakon 5. oktobra?!
Mnoge prilike su, dame i gospodo, propuštene, mnoge greške učinjene, i to treba priznati, uključujući i one koje se u politici i životu jednog malog naroda kakva je Srbija ne smeju činiti, odnosno ne smeju se propuštati. Ne smeju se propuštati neki momenti, a mnogi su momenti propušteni u poslednjem periodu, pogotovo u periodu posle petooktobarske revolucije.
Našim izlaganjima, nas iz Poslaničke grupe SRS - dr Vojislav Šešelj, želimo samo da u granicama svojih mogućnosti, a nikada se nismo hvalili da smo najpametniji, doprinesemo da se ti propusti shvate, kolektivno osveste i koliko god je pre moguće saniraju, a ne da nešto, kako vi kažete, opstruišemo. Ovo govorim radi građana Srbije, jer znam da se prenos sluša sad, pre ''Dnevnika''.
Nema nikakve sumnje da je Srbija jedno dezorijentisano društvo, to moramo da priznamo, duboko podeljeno i zavađeno samo sa sobom, pa i sa drugima. Da li je Srbija, pitamo se, u nekom stalnom, tihom, vanrednom stanju, još od ''Sablje'', pa naovamo? Da li smo rascepljeno društvo? To se pitaju i mnogi u Srbiji, a i mnogi van Srbije. Da li oni koji vladaju misle da se ponašaju kao da su građani Srbije, u stvari, jedno umorno i zbunjeno društvo, kojim je lako manipulisati?
Posle svih ovih događanja, pa i ovih malopre, koji su bili za ovom govornicom, Tomislava Nikolića, koji se i meni obratio, kao i svima iz SRS-a, kao da me je on doveo ovde, moram da kažem građanima da me baš on nije doveo ovde. Mene nije doveo ovde ni Tomislav Nikolić, ni Dragan Todorović, niti iko od mojih kolega, mene je doveo prof. dr Vojislav Šešelj. S njim sam od 10. marta 1991. godine i ostaću dok god postoji SRS.
Dame i gospodo, činjenica je sledeća. Ljudi koji su doveli ovu Srbiju, malu i napaćenu, u stanje u kakvom se danas nalazi, to je ekipa okupljena oko Demokratske opozicije Srbije, 5. oktobra. Setimo se 18 stranaka.
Skupština Srbije je zakonodavni organ koji kontroliše i Vladu i ministre, ona ih i postavlja i bira.
Ta praksa postavljanja predsednika partija na mesta ministara se, čini mi se, nastavlja i danas u ovoj koaliciji. Kako će onda poslanici da kontrolišu ministra kada im je on partijski šef? Odmah će ga skloniti s mesta poslanika. Ta praksa se nastavlja već osam godina i to je veliki problem ovog društva.
Ne mogu oni isti ljudi koji su doveli zemlju u ovu krizu, svojom kreacijom da je izvuku, svojim novim projektima, svojim pozitivnim novim projektima; o njima ne mogu ni da govorim, oni su maksimalno dali sve da bi napunili svoje džepove.
Znam da će se nekome ovo moje izlaganje i analiza učiniti previše dramatičnim, nažalost, to je istinito. Siguran sam da su se svi preračunali i u ovom budžetu, i u ovom rebalansu, i u narednom budžetu. Po svemu sudeći, smatrali ste i bili ste ubeđeni da je narodom lako manipulisati. Mislili ste da čovek ogugla na bol, da se ljudsko oko vremenom navikne na tamu i na pomrčinu.
Mislili ste i sledeće, da će sve laži da se provuku kroz kratko pamćenje naroda, da će biti kao u onom primeru žabe, kojoj postepeno i kontinuirano zagrevamo posudu u kojoj se nalazi, pa na kraju neće ni primetiti da je skuvana. Valjda ste mislili da će se građani Srbije naviknuti na to da nenormalno uzimaju za normalno, da laži stalno opraštaju ili da na vanrednu okolnost počnu da gledaju kao na redovno stanje u ovoj Srbiji.
Narodu je danas, posle svih prevara ove koalicije u predizbornoj kampanji, jasno više nego ikada. Dokaz su i mnoge SMS poruke koje nam šalju građani Srbije, i oni koji su članovi SRS-a, i oni koji nisu, da izdržimo u ovoj borbi sada kada nam je najteže, kada su nas napustili ovi izdajnici, kojih sada nema ovde, izašli su napolje, otišli su.
Zašto nisu ostali ovde ako su u pravu, nego se jave, jedna grupa dođe, kaže i ode? Valjda, smišljaju ceo dan šta će da kažu, pa se povuku, nisu u stanju da izdrže odgovore nas iz SRS-a.
Dame i gospodo narodni poslanici, čak i onima kojima rad na kolektivnom pamćenju spada u opis radnog zadatka, nije baš najjasnije kako smo uopšte dogurali dovde. Kad stigosmo da pogubimo tolike ratove, uključujući i one u kojima nismo ni znali da učestvujemo, a vladajuća koalicija to tako tumači? Kako smo se iz redova pobednika u dva svetska rata, preko noći, obreli na spisku malobrojnih hladnoratovskih gubitnika? Kako protraćismo tolike kredite i istorijski kapital minulih generacija?
Mislite li da ćemo to kroz rebalans budžeta, ili budžetom za sledeću godinu, koji ćemo raditi, možda, za dve nedelje, sve to ispraviti? Ne, ovaj budžet je budžet kompromisa i pretkoalicionih dogovora.
To moram da naglas kažem, radi građana Srbije, a i radi svih vas koji to znate, ali nećete da izađete, iskreno da kažete, mislim na poziciju, jer to ne smete da kažete.
Kako to da smo proglašeni za agresore čak i unutar sopstvenih, priznatih međunarodnih granica? To je sve pod ovom vlašću. Kako smo uspeli da budemo osumnjičeni kao zločinci, čak, i tamo gde smo bili osvedočene istorijske žrtve? Stotinu pitanja – kako. Kako kraj tolike svoje državotvornosti završismo tako da ne znamo ni koje su nam granice, a do nedavno nismo znali ni simbole svoje države? Kako smo postali država koja u čitavom svetu nema uporediv pandan?
Gde nestade petooktobarska nada, otkud u jednom polumodernom društvu tolika postmoderna relativizacija pojmova istine, pravde i morala?
Kako dođosmo do toga da se ne možemo složiti ni oko toga da li je ubistvo - ubistvo, da li je krađa - krađa, špijunaža - špijunaža? Sada se ne možemo složiti ni da li je jedan saobraćajni udes - saobraćajni udes, ili ga pretvaramo u nešto drugo.
Da li to sve zavisi od opozicije, ili od onih koji su na vlasti? Jasno je, politiku kroje koalicije koje su na vlasti, uz pomoć onih koji nameću to, da li parama, da li ucenama, ili nekim drugim stvarima. Kada bi sve zavisilo od američkih imperijalista i evropskih reakcionara, mnogo bi vode proteklo evropskim rekama pre nego što bi se Evropljani oslobodili američkog tutorstva i uradili najprirodniju stvar, ujedinili ceo evropski kontinent.
Međutim, tzv. globalizacija kojoj su Amerikanci kumovali i od koje su očekivali da ostvari sve njihove imperijalističke fantazije, pokazala se kao mnogo složenija i opasnija stvar za svetske imperijaliste nego što je iko mogao da pretpostavi. Da bi se stvar bolje razumela, treba da se zna da je globalizacija primarno ekonomski faktor, opet vezan za budžet, ili primarno ekonomski fenomen. Suština globalizacije je preka potreba kapitalističkih korporacija da se šire i da kroz ekspanziju proizvodnje produže svoj život, jer najvažnija stvar u celom kapitalističkom sistemu je ekspanzija i proizvodnje i potrošnje. Morate se složiti s tim.
Žao mi je što gospođa ministarka ne sluša moje izlaganje. Kraj ekspanzije je kraj kapitalizma. Da bi izbegli tu neprijatnu sudbinu, američki kapitalisti su krenuli i u Aziju, u kojoj su tražili jeftinu radnu snagu i porast profita, ali su oni tamo našli i ono što nisu očekivali, brzi industrijski i tehnološki razvoj azijskih zemalja, posebno Kine, koja je već danas treća industrijska zemlja u svetu i koja će, ako nastavi da se razvija istim tempom, za nekoliko decenija da bude najveća svetska ekonomska sila. To će biti početak kraja svih, ne samo američkih imperijalističkih fantazija.
Naravno, svetski ekonomski centar će biti u Aziji, a Amerikanci će da podviju rep, da pokopaju svoje militarističke prnje i da idu kući.
Verovatno im neće biti lako ni kod kuće, jer ih tamo čekaju potomci crnih robova i ona šaka Indijanaca koji su preživeli tretman kome su ih podvrgli preci današnjih imperijalista. Čekaju ih da naplate stare račune.
Evropski kapitalisti mogu da se nadaju još goroj sudbini nego njihovi američki rođaci, jer su i oni dužni mnogim narodima sveta. Međutim, Evropska unija, tj. Evropa je ta koja nas uslovljava. Mogu da izvuku korist iz trijumfa kineskog naroda, da zaborave svoje istorijske grehe i da nauče da jedan u drugom vide prijatelje i saveznike. Tako Kina, koja nije doživela mnogo dobra od Evropljana, može jednog dana da izvede Evropljanina put saradnje, a iz te saradnje, vrlo lako, može da se rodi nova evropska kultura, a ''crna'' Amerika, koja će u to vreme da bude još crnja, može da se nada da će slobodni, ujedinjeni Evropljani, prvi put u svojoj istoriji, da priteknu u pomoć i urade nešto zaista dobro za svoje crne rođake.
Što se nas Srba tiče, mi treba i moramo malo da mućnemo glavu i da prekratimo sve razgovore o odlasku u tu čuvenu Evropu. Treba da kažemo našim Evropljanima da su oni mnogo zakasnili s tom Evropom. Da je Broz hteo da ide u Evropu, to bi još imalo nekog smisla, ali danas to niko ozbiljno ne uzima.
U stvari, ono što Amerikanci i naši vlastodršci hoće, to je da nas uguraju u NATO. To je poenta cele priče. O tome još ne govore otvoreno, ali ono na čemu oni vrlo uporno i otvoreno insistiraju, jeste da spreče svako zbližavanje Srbije sa svojim jedinim prijateljem i saveznikom, s ruskim narodom.
Onima koji hoće u Evropu, treba reći da se tamo stiže preko Rusije. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 10. Zakona o budžetskom sistemu.

Da li neko želi reč?

Reč ima Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam, u ime SRS-a, amandman na član 5. stav 1, da se iznos od: "623.233.827.601" zameni iznosom: "593.233.827.601", a to se uklapa u amandman koji sam, isto, u ime SRS-a uputio, u smislu smanjenja deficita budžeta sa 45 na 15 milijardi.
Međutim, Vlada se razbacuje milijardama i ono što je trebalo da namenski uloži u određene projekcije i prioritete, koje je trebalo da utvrdi i koji su joj zadati raznim nacionalnim strategijama, nju ne interesuje, što se vidi i kroz budžetski deficit, koji je tako visokog nivoa da treba da nas zabrine.
Mi ćemo ovaj veliki budžetski deficit pokriti iz privatizacionih prihoda i kredita. Sve ono što su generacije stvarale, mi ćemo prodati i ubaciti u budžet, a uzimajući kredite, mi ćemo zadužiti potomke. Nama će biti jako lepo.
Uz ovu vladu i ovu koalicionu vlast, imaćemo i živećemo u izobilju, a to što su generacije stvarale za svoje potomke, to ćemo sada fino pokopati.
S druge strane, kroz kreditna zaduživanja, čuli smo ovde puno priča o kreditnim zaduživanjima, opteretićemo svoje potomke da neće moći da izađu iz dužničke krize i ropstva.
Moramo upoznati javnost da se na ruskom tržištu, s aspekta privrede Srbije, događaju vrlo pozitivni pomaci i da smo u poslednjih nekoliko dana zaključili nekoliko sporazuma o izgradnji građevinskih objekata.
Pre tri dana, jedna građevinska firma je sklopila višemilionski sporazum, radi se o građevinskoj firmi koja će izvoditi objekte u gradu Krasnodaru, u Rusiji.
Pored toga, pre mesec dana, nekoliko naših građevinskih firmi je formiralo jednu korporaciju, koja će zajednički raditi na izgradnji Moskve. Radi se o 80-ak miliona dolara.
Vrlo je pozitivno samo zato što su nam Rusi stvorili preduslove da možemo doći na njihovo tržište. Možemo ravnopravno da se takmičimo, a u nekim situacijama, kao što je u Krasnodaru, bez tendera; bratski su nam izašli u susret i dali su mogućnost našim građevinarima da stvore uslove za rad i za zaradu.
Ovo je nastavak vrlo pozitivne priče koja nam dolazi sa istoka, iz Rusije. Moramo ovde reći da imamo zaključen sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom. Ruska Federacija nam je izašla u susret, oslobodila nas je, kao i Belorusiju, plaćanja carine. To su sve pogodnosti koje moramo iskoristiti.
Međutim, ovu vladu to ne interesuje. Nju interesuje EU i nemogućnost da živimo u ovim uslovima, da pretačemo sve ono što smo mogli ostvariti na ruskom tržištu.
Ovde moram spomenuti, namerno ću spomenuti, baš zbog toga što sam napravio paralelu između Rusije i mogućnosti poslovanja, rada i privređivanja sa Ruskom Federacijom, koje nam prepreke stvara druga strana, odnosno Evropska unija.
Krenuću od nama jako dobrog poznatog pisma Vilija Vimera, inače, potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a, iz 2000. godine, kojim se obraćao Gerhardu Šrederu, tadašnjem kancelaru Nemačke, s obzirom na to da je bio na sastanku u Bratislavi, gde su organizatori bili Amerikanci, članovi Spoljnopolitičkog instituta Republikanske stranke i predstavnici Ministarstva inostranih poslova SAD-a, gde su zauzeli vrlo bitne i ključne stavove vezane za Srbiju, srpski narod i srpsku državu.
Između ostalog, na tom sastanku su se dogovorili: "Srbija mora biti trajno isključena iz evropskog razvoja, zbog obezbeđenja nesmetanog vojnog prisustva SAD-a (NATO), i Srbija nikada ne može postati punopravni član EU". To je zaključak sastanka u Bratislavi, koji potpredsednik Parlamentarne skupštine, inače, Nemac, iznosi svom kancelaru, Gerhardu Šrederu.
Dalje, u tom pismu ističe da je neophodno ubrzano međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo. Radi se o 2000. godini. Vili Vimer prenosi stavove sa sastanka. Znalo se 2000. godine, i u Evropi i u Americi su stvoreni planovi za priznanje nezavisne države Kosovo.
Vidite, aktuelna vlast ciljano ide u pravcu Evropske unije, umesto da se ekonomski, politički, privredno, finansijski vežemo za Rusku Federaciju, gde imamo mogućnosti, imamo sve benefite, koje nema niko, samo Belorusija i Republika Srbija. Idemo našim neprijateljima, klanjamo se i ponizno molimo, umesto da ravnopravno radimo s našom braćom iz Ruske Federacije.
Vlada nam u Predlogu ovog budžeta ide s određenim projekcijama i ciljevima makroekonomske politike, pa kaže da su osnovni ciljevi: dinamičan privredni rast i rast investicionih aktivnosti, rast zaposlenosti i standarda života.
Ovog trenutka, niko u Evropi ne može s ovakvim ciljevima izaći. Evropa stenje, Amerika stenje, svet stenje, jedino Srbija velikodušno, idemo, dinamičan privredni razvoj, zapošljavanje itd.
Hajde da vidimo kako mi to zapošljavamo, da vidimo šta je nacionalna strategija kod zapošljavanja. Imamo Nacionalnu strategiju zapošljavanja, koju je Ministarstvo rada usvojilo 2005. godine, a odnosi se na period od 2005. do 2010. godine, gde će, ističu, aktivno raditi na zapošljavanju, smanjenju siromaštva itd. i utvrđuju dinamiku zapošljavanja, odnosno smanjenja broja nezaposlenih, pa se kaže: ''U 2005. godini, stopa nezaposlenosti će se smanjiti, sa tadašnjih 19,1 na 17%. Dalje, 2006. godine, na 14,5%, 2007. godine – na 12%, 2008. godine – na 9,5%, pa 2009. godine, na 7% i 2010. godine – na 5%. Kažu da je to optimalna zaposlenost.
Da vidimo šta kaže statistika za 2007. godinu. Imamo sledeće stanje 2007. godine.
Po ovoj nacionalnoj strategiji zapošljavanja, morali smo biti na 9,5%. Kod nas je u 2007. godini bilo, po Republičkom zavodu za statistiku, 18,1%, a prema Nacionalnoj službi za zapošljavanje – 28%. Ovde kažu 9,5%. Ovo je lupanje. Neodgovorna vlast se ponaša ovako kako se ponaša.
Da vidimo šta kažu sada, ko je preuzeo politiku zapošljavanja i konkretne mere iz ove nacionalne strategije. U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja postoji Služba za zapošljavanje, koja ističe da će u 2008. godini da napravi sledeće. Kaže: "Bavićemo se aktivno politikom zapošljavanja u 2008. godini, podsticaćemo razvoj malih i srednjih preduzeća, koji će biti praćen merama finansijske podrške, otvaranjem novih radnih mesta i smanjenjem nezaposlenosti". U planu Službe za zapošljavanje ovog ministarstva ističe se: ''1) obezbediće se bespovratna sredstva za zapošljavanje, obezbediće se subvencije za preduzeća koja zapošljavaju novu radnu snagu, subvencije za samozapošljavanje, a za preduzeća koja zapošljavaju preko 50 radnih mesta obezbediće se subvencije od 80.000 do 160.000 dinara".
Šta smo mi od svega ovoga dobili? Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je od tog silnog zapošljavanja izdvojilo svega 2,8 milijarde dinara. Stvorili su preduslove za zapošljavanje 2.200 do 2.300 radnika, obezbedili su, po programu "Start-apa", kredita za 2000 i nešto preduzetnika. To će biti svo zapošljavanje koje je u planu ove vlade. Umesto da sredstva iz privatizacije, od prodaje državnog i društvenog kapitala, pretočimo u razvoj, unapređenje privrede, poljoprivrede, u zapošljavanje, mi to prebacujemo u budžet, finansiramo projekte Vlade koji su propali projekti i nemaju u sebi karakter razvoja, a posebno ne dinamičnog razvoja.
Ova služba u Ministarstvu, u svom planu, predvidela je zapošljavanje 70.000 radnika. Videli smo, svega 2000 i nešto radnika ćemo zaposliti. Prema Predlogu budžeta, predlagač, odnosno Vlada, ta neodgovorna, socijalno neodgovorna Vlada, sama priznaje da će se broj zaposlenih smanjiti za 0,1%.
U Memorandumu Vlade o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2008. godinu, sa projekcijama za 2009. i 2010. godinu, stoji: "Očekuje se rast zaposlenosti od 0,7% u 2008. godini, od 1,2% u 2009. godini, od 1,5% u 2010. godini. Projekcija predviđa smanjenje nezaposlenosti, računato po međunarodnim standardima, sa 21,6 u 2006. godini, na 19,6% krajem 2006. godine".
Sada ste videli podatke koje ne može niko povezati. Šta je suština? Nema zapošljavanja, nema programa Vlade za zapošljavanje. Razbacujemo tamo gde ne smemo razbacivati, budžetska sredstva nenamenski koristimo.
Sredstva od privatizacije, koja bismo morali namenski, shodno odredbama Zakona o privatizaciji, prebaciti u razvojne programe, nenamenski trošimo, razbacujemo, a predstavnici SRS-a su otvoreno rekli gde se razbacuje i gde se troši, umesto da se ulaže u razvoj. Dinamičnog privrednog razvoja zapošljavanja nema i to nam mora biti jasno.
Ova vlada će otići, i moraće otići, zbog toga što ne vodi socijalno odgovornu politiku. Za sebe kaže da je socijalno odgovorna, proevropska vlada, a nema nijedan plan, nijedan program, a, s druge strane, krši sve ono što je sama donela. Donela je Nacionalnu strategiju zapošljavanja, koju ne poštuje, Memorandum Vlade za 2008. godinu, gde kaže da će zaposliti 0,7%. Vidimo da toga neće biti, da će smanjiti broj zaposlenih, odnosno povećaće se broj nezaposlenih.
Ova država s ovom vladom nema perspektivu. Vi morate ovde otvoreno reći narodu – snađite se kako znate i umete, mi vam to ne možemo omogućiti. To što smo napisali ovde, to ne vredi, sutra ćemo doći sa novim podacima, koji će se opet razlikovati od svih ovih ovde. Tri izvora sam rekao šta ste planirali i šta je isprojektovano...

Vreme.

... i šta je zvanično doneto, a od toga ništa.