Ja se nadam da ovu sednicu prate ljudi koji se malo razumeju u ove stvari i ne želim da sporim ideju mog prethodnika. Mislim da je ova rasprava potrebna, pre svega, zbog predstavnika Vlade koji treba da prenesu ovo što poslanici osećaju, predlažu, jer su to ipak ljudi koji svakodnevno komuniciraju sa građanima Republike Srbije i sa ljudima koji uživaju socijalnu zaštitu iz oblasti zaštite porodice, a i iz oblasti koja se tiče bolesti i invalidnosti.
Samo da napravim jedno malo poređenje. Ovaj amandman se odnosi na razdeo 19 - Ministarstvo rada i socijalne politike, ekonomska klasifikacija 472 - naknada za socijalnu zaštitu iz budžeta, a tiče se bolesti i invalidnosti. Ova oblast je u delu, ako tako mogu da kažem, visine naknade uređena zakonom. Ovo što je prethodni poslanik pričao treba, pre svega, da tumačite kao nastojanje i zahtev da Vlada predloži izmenu odgovarajućeg zakona koji reguliše ovu oblast kako bi se u budžetu za 2009. godinu stvorila zakonska obaveza koja mora u budžetu da se adekvatno sagleda.
Nisam hteo da se malopre javim kada je bio ovaj građanin, ali on je predložio da se u okviru ove grupe 40, takođe ekonomska klasifikacija 472, u oblasti porodice i dece, naknada koja je propisana zakonom, naknada za socijalnu zaštitu iz budžeta sa 25,5 milijardi podigne na 75,5. To samo lepo zvuči. Ma koliko da Vlada ne ispunjava svoje zakonske obaveze u ovoj oblasti, ne verujem da je ona mogla da promaši za 50 milijardi dinara. To je apsolutno nemoguće. Ali, znate, tu je uvek problem kada građanin sedne pa napiše amandman. Mora da ima nekoga ko zna da mu napiše to. Arsić se malo više bavio time kako sa Nikolićem i Dušicom Nikolić da zamuvaju neke pare kod nekog računa, ali to će sud da razmatra. Ali, da je malo svestan čovek, nikada ne bi napisao ovakav amandman - sa 25,5 na 75,5 milijardi. Možda je Vlada pogrešila za sto hiljada, sto miliona, ali da pogreši za 50 milijardi, to je gotovo nemoguće. Ali, eto vidite, sve to moram da trpim. Pusti papir sve trpi.
No, bez obzira na sve to, treba ozbiljno da se pristupi ovome i da se shvati da nešto u pogledu tih naknada treba da se menja, ali prvo Zakon o socijalnoj zaštiti, pa da se na bazi te promene i povećanja iznosa kasnije izvrši odgovarajuća promena u Zakonu o budžetu za 2009. godinu. To je jedini ispravan put. Ovo drugo su sve lepi snove i lepe priče. Ali, mislim da je dobro što se priča o ovome.
Dobro je, jer verovatno jedino tako Vlada može da shvati da socijalno ugrožene porodice od naknade koju primaju po osnovu socijalne zaštite jedva krpe kraj sa krajem.
Moram da iskoristim ovu priliku da ukažem da je nekada davno našim propisima iz oblasti socijalne zaštite, zakonom, bio propisan svojevrsni luft ili prazan prostor gde Vlada, u zavisnosti od sredstava, može jednokratno da interveniše, ili više puta, mimo onoga što je zakonom propisano kao obaveza u slučaju drastičnog narušavanja socijalnog položaja socijalno ugroženih lica, onih koji primaju ovu naknadu. Mislim da je takav propis neophodan, s obzirom na ove stvari koje se dešavaju kod nas na tržištu, pogotovu što tu postoji velika disproporcija između rasta zarada i rasta troškova života. Ma koliko da rastu zarade kod socijalno ugroženih kategorija, osnovni kriterijum treba da bude rast troškova života i promene u tom delu.
Nadam se da ćete da zapamtite ovo ili iz stenograma iskoristite ovo kao neku dobru ideju da se u 2009. godini napravi relativno dobra procena onoga što bi moglo da se desi sa socijalno ugroženim porodicama, bez obzira na to da li su u pitanju deca koja treba da imaju univerzalnu zaštitu... Odavno pričam, krivo mi je što nije tu Mile Ilić, mi smo imali profesora, čuvenog Ćirića, on je 1981. godine pričao o negativnim demografskim kretanjima u SFRJ, a pogotovo u Srbiji. Svi su se smejali i njemu i meni. Evo, danas je došla ta bela kuga u najdrastičnijem obliku. Više nam ljudi umiru u toku godine, nego što se rađa. Kada se u socijalnoj politici, politici prema porodici i deci napravi jedna greška, onda taj negativni lanac teško može da se zaustavi.
Malopre ste se smejali kada sam pričao da treba da se vraćamo u selo. Treba da se vratimo u selo. Ali, onda celo društvo sve svoje materijalne potencijale treba da plasira prema tim područjima gde treba da se obezbedi pristojan život, a to znači i razvoj tih oblasti, možda formalno-pravno stagnacija gradskih centara i urbanih centara, ali to je neophodno ako hoćemo da opstanemo, jer veliki prostori na teritoriji Republike Srbije su prazni, kada su ljudi u pitanju i sve ono što vezuje te ljude za određenu zemlju. Tu treba ozbiljan program.
Sledeća stvar koja je interesantna možda se direktno ne tiče ovog ministarstva i ovog poglavlja, verovatno nekog drugog organa, ali da biste me bolje shvatili napraviću jednu paralelu sa nečim što se dešava trenutno u Americi.
Pre nekoliko dana ovaj Švarceneger, guverner Kalifornije, napokon se kao republikanac pridružio ovom Mekejnu. Rekao je jednu veliku rečenicu koja je mnogo značila u Americi. Parafraziram, otprilike je rekao - Mekejn je više proveo u zarobljeništvu u Vijetnamu, nego Obama u Kongresu ili Senatu.
Znate, mi svi osuđujemo to što se dešavalo u Vijetnamu, američka invazija itd., ali ma koliko da su mirovni pokreti sedamdesetih godina bili aktivni u SAD, pokreti koji su bili protiv tog rata, država se nikada nije odrekla svojih veterana. Nikada. Evo, i Mekejn stiče simpatije, kao što je Džordž Buš sticao negativne poene, jer je tada bio tatin sin koji se krio da ne bi išao u vojsku. To je poštovanje države. Možemo mi da pričamo šta god hoćemo o toj Americi, pre svega o Beloj kući i njihovoj politici, ali oni cene tu vrstu patriotizma, to je za njih patriotizam.
Vi ste nas doveli u situaciju da čovek treba da se stidi što je branio svoju državu. Jedino kod nas je moglo da se napravi nešto - to će narod pozlatiti. Vodite malo računa. Niko normalan ne želi ratove. Vi ste sada na vlasti, desi se nešto, pozovete neke ljude, odazovu se na taj poziv; da li sutra treba da budu krivi što su slušali svoju državu? A vi se tako ponašate prema ljudima koji su ispunjavali zakonom propisane obaveze i sada su krivi što su poštovali zakon. To je potpuno uvrnuta logika. Tako rezonuje čovek koji ne zna šta je država.
Zbog tog rezona koji je postao dominantan od paljevine Savezne skupštine naovamo, mi imamo situaciju da je pre nekoliko dana Vlada utvrdila Predlog zakona i poslala ga Narodnoj skupštini, gde se ratifikuje sporazum koji je Boris Tadić 2006. potpisao u Americi sa Kondolizom Rajs, gde se svi naši vojni potencijali stavljaju na raspolaganje SAD. Molim vas, vidite li kako ta uvrnuta logika uništava temelje jednog društva.
Znači, septembra 2006. je to potpisano. Predsednik Srbije je potpisao u ime Vlade Republike Srbije kada je bilo ono u Vašingtonu. Sada ga je Vlada utvrdila kao Predlog zakona, taj sporazum, i nudi ga Narodnoj skupštini da ga usvoji. Zašto nije ranije? Zato što je sada omekšana Narodna skupština. Neće biti bunta 78 radikala, nego će biti bunta 58 radikala, a 20 građana će biti mirni. Zašto? Ako Tadić dobije kijavicu, odoše njihovi mandati. To je ta priča. Zašto nije 2007. ratifikovano? Zašto nije početkom 2008. ratifikovano? Ne, sad su se stvorili politički uslovi, jer je dovoljno sve razbijeno.
Čiji sporazum treba da ratifikujemo? Ko je zaključio i s kim? Sa Sjedinjenim Američkim Državama, a one su prve koje su nam otele Kosovo i Metohiju. Ja kažem otele, vi ćete da kažete da nisu otele, ali su prve proglasile nezavisnost Kosova i Metohije, prihvatile nezavisnost Kosova i Metohije. Sada vodimo postupak, vodimo celu priču kako Euleks da ne dođe na Kosovo i Metohiju. Bogdanović se kune, Šutanovac, ovaj veliki vojnik, Cvetko, Boris Tadić nam se kune - pod nekim uslovima; Jeremić jadnik šeta, priča nešto, jedanput pozitivna formulacija, drugi put negativna formulacija, zamajava narod, a na dnevnom redu sporazum sa SAD.
Usput se ljutite na Crnu Goru, Makedoniju, pa još isterujete te ljude tamo, a u Ameriku vraćate Ivana Vujačića. Malo mu bilo, pa hajde još malo da ide tamo.
Koji su to procesi kod vas? To je čista šizofrenija. Građani Srbije, pratite skupštinske prenose, slušajte šta se priča ovde, toga nema u novinama, toga neće biti na televiziji, ovo je jedina prilika da to čujete.
Nažalost, nema Vlade, nema Cvetka, nemamo s kim da pričamo. Ovi ne smeju da kažu ništa. Možda će malo da podrže, da ispričaju iz DSS-a, iz Nove Srbije, a ovi što su ukrali mandate - gde smeju da dignu glavu, prevarili Boga i ljude, ovde planduju dok ih neko ne izbaci.