Gospođo predsedniče, dame i gospodo poslanici, ovo je tema koju pokrećemo svake godine, i nekako se uvek svakom učini pred kraj, kada je na dnevnom redu rebalans budžeta ili zakon o budžetu. To je važan segment za Srbiju i za naš narod, za vaspitavanje naše dece i za očuvanje nacionalnog identiteta. I vi, gospođo Đukić-Dejanović, i ja rođene smo u gradu u kome je još davne 1835, odmah posle proglašenja Sretenjskog ustava i Kragujevca kao prestonice, osnovan Knjaževsko serpski teatar, kako smo ga mi nedavno nazvali, "Joakim Vujić". Mi Kragujevčani se ponosimo prvim srpskim pozorištem.
Svako ko je došao u Kragujevac, a naročito glumci, profesionalci i amateri, a već nekoliko godina, od 2005. godine, pozorišni festival održava se u Kragujevcu u Teatru "Joakim Vujić", može da vide da nivo pozorišnih predstava kragujevačkih autora i reditelja nimalo ne zaostaje za Jugoslovenskim dramskim, Narodnim pozorištem, Ateljeom 212.
Ti ljudi, mnogi od njih su akademski glumci, prepušteni su brizi lokalne vlasti i Teatra "Joakim Vujić" gde su zaposleni. Isti je slučaj i sa kruševačkim pozorištem, šabačkim, koja često gostuju na pomenutom festivalu sa svojim predstavama.
Imamo situaciju da najstarije srpsko pozorište ima rekonstruisanu fasadu; ne samo da je to istorijski spomenik grada Kragujevca, već je zaista simbol tog vremena u tzv. kompleksu Miloševog venca koji ova kragujevačka vlast nikako da sredi, a to su bila predizborna obećanja još od pre nekoliko godina... Takođe, pošto se tik uz Teatar "Joakim Vujić", dakle prvo srpsko pozorište, nalazi Prva kragujevačka gimnazija, a zatim i pomenuti kompleks Miloševog konaka, imamo veliki problem (ne samo mi kao grad, jer je to spomenik koji je pod zaštitom države) zbog urušavanja jednog dela Miloševog konaka.
Ne znam koliko puta treba da apelujem, o tome sam govorila pre tri nedelje i još nisam dobila odgovor od Vlade Republike Srbije, kada je u pitanju spomenik kulture, gde su održavane književne večeri i mnoge druge manifestacije, a to je zgrada hotela, staro zdanje koje nije oduvek bilo hotel, a simbol je grada Aranđelovca.
Jedna druga tema koja zadire u ovu oblast, koja je osnov za amandman koleginice Svetlane Stojanović, svakako jeste tretiranje i status naših najboljih umetnika koji su u poznim godinama. Koleginica Lidija Vukićević, kao istaknuti poznavalac ove oblasti, kao doajen našeg glumišta, govorila je o tome da je neophodno da se donese tzv. krovni zakon koji će da pokrije oblast kulture.
Prošle godine pričale smo o tome, najpre ona, a zatim ja, jer me je potresla sudbina profesorke Nešović koja je jedan od naših istaknutih stručnjaka u oblasti edukacije i vaspitavanja ljudi, u oblasti solfeđa i horskog nastupa. To je žena koja nema od čega da živi i koja je danas, kao jedan prepoznatljiv umetnik i za nas koji smo imali tu sreću da sa njom sarađujemo u nekom periodu svog muzičkog obrazovanja i odrastanja...
Nije manje drastičan ni slučaj našeg poznatog reditelja dokumentarnih filmova gospodina Bajića, koji je, kao što znate, izopšten sa svih programa državne televizije samo zbog toga što se nekome u ovom današnjem vremenu ne dopada njegov autorski rad i sve ono što je on beležio svojom kamerom i način na koji je to radio.
Imamo zaista tu nesreću, kao narod, da su istaknuti umetnici sa područja naše zemlje koji su dokazane srpske patriote žigosani na ovaj ili onaj način od strane vlasti koja teži kosmopolitizmu po svaku cenu, teži denacifikaciji, zaboravljanju naših tradicionalnih vrednosti.
Sada mi recite, molim vas, kako je moguće da se u jednoj državi ne cene takvi ljudi ili da im se bar ne odaje priznanje, iako ne traže ništa, ako su sami sposobni, kao što je naš poznati reditelj, svetske slave, da mu se ne oda priznanje u njegovoj zemlji, u zemlji za koju on kaže da je njegova otadžbina, u zemlji u kojoj je milione evra koje je stekao širom sveta promovišući svoja umetnička dela, a to su filmovi koji su proneli ne samo njegovu slavu, već slavu našeg naroda i ovog područja. Dodeljena mu je titula počasnog građanina Buenos Airesa i tamo ga je sačekao gradonačelnik sa zlatnim ključem i 20.000 ljudi, a u isto vreme, u režiji DS-a, u Užicu se organizuje hajka i haranga na tog čoveka samo zbog činjenice da on svuda i na svakom mestu kaže da je patriota, da je antiglobalista i da ima Kosovo i Metohiju u svom srcu.
Prema tome, mi ćemo se suočiti sa problemom u narednom periodu; prolaziće godine i mi ćemo, nažalost (ne daj Bože, ali eto, vreme prolazi, a pojedini ljudi su u poznim godinama), videti u dnevniku RTS-a da nekoga od tih umetnika više nema, a da im država nije odala priznanje.
Molim vas, da li je neko od trenutka kada je koleginica Vukićević postavila to pitanje (i onda je nas nekoliko govorilo posle nje) odgovorio Narodnoj skupštini kako se obrazuje Komisija za dodelu nacionalnih penzija? Koleginica Stojanović takođe vrlo dobro zna da je to grupa ljudi koja odlučuje izričito po političkoj podobnosti pojedinih umetnika, pa neke ljude, eto da bi zabašurili onih pet koje daju nekome, provuku i daju im nacionalnu penziju; to je zaista bruka i sramota za naš narod i za našu državu. Ako želimo da se ponosimo onim što nam je najvrednije, a to su, pre svega, i naši spomenici, i kultura, i naši istaknuti umetnici, ne možemo na takav način da tretiramo te ljude.
Ja neću, kao što ni malopre nisam izgovorila ime, ali mislim da je moja moć deskripcije toliko velika da ste svi shvatili o kome i o čemu se radi, pomenuti ime jednog drugog gospodina koji u svojim poznim godinama, u osmoj deceniji svog života, i dan-danas mora, iako je čitava porodica porodica umetnika... Njegove dve ćerke, jedna je doktor a druga magistar muzike, takođe pronose slavu kao njihov otac koji je magistar i maestro jednog orkestra. Taj čovek nije došao u uži izbor da dobije nacionalnu penziju za svoj rad i za svoj doprinos u oblasti muzike. Tako se vi odnosite prema onome što je zaista istinska vrednost. Tako će i ti ljudi vas da cene i tako će da vas prepoznaju svi oni koji vide da su vam draži neki drugi, nego ono što mi imamo i čime treba da se ponosimo.
Od godine do godine, iako to služi u razne druge svrhe, Guča kao nacionalni srpski brend ima problem što se tiče funkcionisanja; od sponzora do sponzora, od milostinje jedne ili druge vlade, od uskakanja Dodika, kao, on je dušebrižnik, kako će da se organizuje srpska Guča, dođosmo do toga da za dve godine imamo jubilej srpske trube, a da država nije izdvojila jedan jedini dinar za osnivanje škole trube, iako su mnogi poznati i istaknuti muzikolozi i ljudi koji se bave tom strukom, poput gospodina Hristića i drugih, predlagali da je to neophodno i da je to nešto što će u budućnosti zaista svuda i na svakom mestu na najbolji način da promoviše našu zemlju. Vas nije briga što se tamo iz godine u godinu okuplja 400.000 - 500.000 ljudi. Ministar je rekao, a nekada je bio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, da to njega ne zanima i da to ne prati, a ovaj drugi (koji je danas dolazio ovde, bio je nakratko, ili kada već), Milosavljević, da mu je gadna maltene i pomisao na srpsku Guču i na srpsku trubu. O čemu mi onda pričamo?
Koliko vas u sali zna da postoji manifestacija koja baštini izvornu srpsku muziku? Zna gospodin Arsen Đurić, ili gospodin Petković. To je festival koji je održan ove godine na Zlatiboru. Da li vi znate ko je Divna Ljubojević, koja je sedam svojih kompakt diskova prodala i prodaje u jednoj Francuskoj, koja je zaista, kako je jedan kolumnista pre neki dan napisao, izabranica, izabranica zbog toga što kao anđeo i kao žena sa anđeoskim glasom promoviše ono što mi nosimo u sebi, a to je Srpska pravoslavna crkva i naša vera; svojim glasom, sa grupom svojih ljudi, ona promoviše ono što je nama najsvetije, pronosi i slavu našeg naroda i našu plemenitost, kakva je pravoslavna vera.
Mnogo je takvih ljudi i malo je ovakvih reči, a ja se trudim da nađem najbolje, da im odam priznanje, ako ništa drugo, jer vidite da nismo u mogućnosti da im pomognemo na drugi način. Ali, to je zaista bruka i sramota za državu koja neće da se okrene onome što su naše najlepše vrednosti. Manifestacija "Dani Dragiše Nedovića", zanatlije iz Gornje Gruže, koji je napisao stotine pesama, od kojih neke znate, a ne znate da je zapravo autor taj čovek koji je živeo nadomah Kragujevca, izmeštena je u neki drugi grad, nije u Kragujevcu. Ko pomaže tu manifestaciju i ko razmišlja o tome da treba da se sačuva ono što je najvrednije, počev od stvaralaštva Mokranjca pa do današnjih autora koji baštine srpsku muziku, i da o tome treba da uče naša deca u školi?
Mislim da biste morali više da obraćate pažnju na sve to, jer i ti ljudi imaju svoju muku, neki jedva preživljavaju, neki nisu dočekali da im država reši stambeno pitanje. Grabite se za upravne odbore, za javna preduzeća, gde imate nadoknade od 200.000 do 300.000 mesečno ili plate od 10.000 evra, a o takvim ljudima koji su čitav život posvetili kulturi, umetnosti i, pre svega, svom narodu i onome što je najlepše sa ovih prostora ne želite i nećete da vodite računa.