Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, reč je o amandmanu na član 42, gde je predloženo da se u stavu 1 - 50% zameni sa 20%, u stavu 2 - 100% zameni sa 30%, a u stavu 4 - 50% zameni sa 15%.
Dakle, reč je o članu 42. u kojem se kaže sledeće: "Osnovna plata sudije koji obavlja funkciju u sudu u kome se ne mogu popuniti sudijska mesta može se uvećati do 50%. Osnovna plata sudije koji postupa u predmetima krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala i ratnog zločina može se uvećati do 100%. Odluku o uvećanju osnovne plate iz st. 1. i 2. ovog člana donosi Visoki savet sudstva. Osnovna plata zamenika predsednika suda uvećava se za 50% uvećanja iz člana 40. stav 1. ovog zakona."
Šta je poenta amandmana? U obrazloženju je Vlada rekla da je u porastu broj krivičnih dela sa elementom organizovanog kriminala za koje se sudi.
Međutim, mi smo ovde pre svega imali u vidu, s jedne strane, sudije kojima se ne povećava zarada, jer samo tri kategorije sudija potpadaju pod ovaj član, da im se povećava zarada, dok ostali ostaju bez mogućnosti povećanja zarade. Ali, problem leži i u jednoj drugoj stvari, koja je znatno ozbiljnija.
Ovde se, kao što ste videli, pominju krivična dela sa elementom ratnog zločina. Postavlja se pitanje kako se u ovoj državi sudi za ratne zločine i da li se uopšte sudi. Sudi se, ali pod potpunom kontrolom Tribunala u Hagu. Pošto vidim da se ovde određeni ljudi u prvom redu smeju, moram odmah da kažem da se za zločine nad srpskim narodom gotovo ne sudi, što je prosto neverovatno.
Daću vam jedan podatak, da je najveća izložba o genocidu nad srpskim narodom 2003. godine zapaljena u Parohijskom domu u Vranju. To je izložba kakvu ova država nikada nije imala. Ona je obuhvatala period 1941-1945. i 1991-1992. godine, baš vezano za ova dela i za ove zločine koje vi navodite (pročitaću kasnije) i za koje se sudi pred Specijalnim sudom.
Materijalna vrednost te izložbe je, kao što sam ranije rekao, 300.000 evra, nematerijalna vrednost je neprocenjiva. Autor izložbe je Bojana Isaković. Godine 2003. je zapaljena, do dana-današnjeg nije utvrđeno ko ju je zapalio.
Zamislite koji bi značaj bio te izložbe u ovom procesu protiv Republike Hrvatske, jer se tu pominju i Ovčara, Vukovar itd. To nisu bile samo fotografije; ona je sadržavala brojne dokumente (predmete, objekte) o izvršenju krivičnih dela, tj. genocidu.
Do dana-današnjeg niko nije utvrdio šta je bilo s tom izložbom. Očigledno je, znači, da našu državu ne interesuje zločin genocida nad Srbima. To ste stavili sa strane. Pominjete neko etničko čišćenje u mogućoj tužbi protiv Hrvatske itd. Ta izložba bi danas bila pravo blago. Ali, postavlja se drugo pitanje - zašto se pred sudom za ratne zločine izbegava da se pokrenu procesi koji su vezani za ratne zločine nad Srbima? Pokazaću vam (99% je na drugu stranu), evo dokaza. Vlada Republike Srbije je poslala narodnim poslanicima Nacionalni program za integraciju Srbije EU, pa kaže:
Regionalna saradnja i međunarodne obaveze – Oblici saradnje: ''Saradnja sa MKTJ se odvija kroz nekoliko segmenata: hapšenje i transfer optuženih; saradnja na pronalaženju svedoka i osumnjičenih; dostavljanje dokumentacije; održavanje redovnih kontakata sa predstavnicima Tribunala, a naročito tužilaštva MKTJ; regionalna saradnja ... Tužilaštvu je do sada obezbeđeno na stotine hiljada dokumenata..." (Niste mogli precizan broj da stavite, kao da se radi o krompiru. To su vrlo bitni dokumenti, ali hajde da vidimo koji su to dokumenti.) "...uključujući poverljive dokumente sa sednica Vrhovnog saveta odbrane, Ministarstva odbrane, državnih bezbednosnih agencija, MUP i drugih organa. Od sredine 2006. godine Tužilaštvo MKTJ ima opšti i direktan uvid u sve arhive državnih organa Republike Srbije..." (Ovakva ovlašćenja nema niko, nema MUP, nema BIA, čak ni Vlada nema ovakva ovlašćenja.) "...Navedena dozvola uvida je uzrokovala značajno povećanje broja zahteva Tužilaštva MKTJ, koji su iz istog razloga znatno obimniji nego prethodnih godina".
Onda se priča kako glavni tužilac (ili glavni tužioci, kako se već smenjuju) hvale Vladu, ali, evo, vezano za suđenja za ratne zločine u samoj Srbiji, znači pred Specijalnim sudom: "Novoustanovljeni pravosudni organi za ratne zločine procesuirali su preko 100 lica osumnjičenih za ratne zločine. Različiti postupci koji se vode protiv ovih lica nalaze se u različitim fazama - od faze istrage pa do postupaka koji su okončani donošenjem pravosnažnih presuda. Ovi postupci, iako procesno razdvojeni, poznatiji su grupisano kao sledeći slučajevi: slučaj ''Osvetnici'', slučaj ''Štrpci'', slučaj ''Ovčara''.... (Baš ste imali, recimo, Ovčaru obrađenu u ovoj izložbi o kojoj sam govorio, koja je zapaljena 2003. godine, a vezana je za genocid nad srpskim narodom. Kompletan slučaj, znači ne samo parcijalno, kako predstavljaju u Tribunalu i na drugim mestima kod nas, već kompletno kako se odvijalo, od početka do kraja.) ... slučaj ''Zvornik'', slučaj ''Škorpioni'', slučaj ''Batajnica'', slučaj ''Lovas''. Tužilac za ratne zločine aktivno je sarađivao i sarađuje s Tužilaštvom KMTJ u pripremi ovih predmeta''. (Znači, sami ste rekli da vam Tribunal priprema predmete.)
Već sam naveo velik broj problema koji se tiču uopšte funkcionisanja Tribunala u Hagu. Jedan od najtežih problema jeste uvođenje kolektivne krivice. Oni tamo ne sude za individualnu krivičnu odgovornost, sude za kolektivnu krivičnu odgovornost. To su analize američkih stručnjaka. Oni to rade preko koncepta udruženog zločinačkog poduhvata. Američki profesori Alen Deršovic, koji dolazi sa Univerziteta ''Harvard'', zatim Dženi Martinez, koji dolazi sa Univerziteta ''Stenford'' naveli su te primere. To uopšte nije sporno, da je treća kategorija udruženog zločinačkog poduhvata praktično uvođenje kolektivne krivice u opticaj.
Oni su počeli da primenjuju udruženi zločinački poduhvat od 2001. godine, od presude Dušku Tadiću. Osam godina pre toga uopšte ga nisu primenjivali. Zašto? Zato što se on ne nalazi u Statutu Tribunala. Izmisli su ga posle osam godina. Od 2001. godine preko 70% presuda protiv Srba se zasniva na udruženom zločinačkom poduhvatu. Šta mislite zašto? Upravo zbog tog koncepta kolektivne krivične odgovornosti.
Evo šta kažu, recimo, američki stručnjaci sa Univerziteta ''Berkli'', opet vezano za udruženi zločinački poduhvat. Ovo je objavljeno na njihovom zvaničnom sajtu, na sajtu Univerziteta ''Berkli'' - Ukoliko ekstenzivni oblik UZP, kategorija tri, nema jasan presedan u slučajevima iz epohe Drugog svetskog rata, onda on zaista podseća na druge dve kontroverzne doktrine, gonjenje zločinačkih organizacija i zločin zavere, koji su korišćeni pred Međunarodnim vojnim tribunalom u Nirnbergu.
Samo da objasnim, oni ovde analiziraju pozivanje u presudama Tribunala, pozivanje na pravnu praksu međunarodnih vojnih tribunala nastalih posle Drugog svetskog rata i dokazuju da nema osnova tome, tj. da oni uopšte ne primenjuju tu praksu, da čak rade sasvim suprotno. Na stranu što ne primenjuju zločin protiv mira, za koji se sudilo pred vojnim tribunalima, pre svega. Predstavnici Tribunala se ne pozivaju na najvažnija dela iz nadležnosti Vojnog suda u Nirnbergu, kao ni na njegovu praksu u tom smislu, jer im to nikako ne ide u prilog.
Kada govorimo o praksi suda u Nirnbergu, vezano za zločinačke organizacije, treba istaći (dakle, to pišu Amerikanci) da su sudije Međunarodnog vojnog tribunala pokazivale značajnu nelagodnost prilikom odlučivanja u tim predmetima. Naime, ni Londonska povelja, kojom su regulisana nirnberška suđenja, ni optužnica u kojoj su iznete optužbe od strane tužioca nisu dale definiciju zločinačkih organizacija. Vi je dajete gotovo svakodnevno.
Sudije su konačno zaključile da tužilac da mora da dokaže da je organizacija nužno postojala kao grupni entitet, i to takve vrste da je njegovim članovima moralo biti jasno da služe zajedničkom cilju.
Sudije su takođe presudile da je za proglašenje organizacije zločinačkom potrebno da zločinački ciljevi organizacije budu prožimajući i prihvaćeni među članovima. To ne važi za kategoriju tri udruženog zločinačkog poduhvata, ni za kategoriju dva koja se odnosi na koncentracione logore, a ni za kategoriju jedan.
Na kraju, sudije u Nirnbergu su uklonile sa liste četiri od sedam inkriminisanih organizacija. Zločinačkim su proglašene samo državni vrh Nemačke - Gestapo i SS-trupe.
Konačno, sudije su izmenile teret dokazivanja i presudile da u narednim postupcima tužilaštvo mora da dokaže da je svaka osoba kojoj se sudi za članstvo u zločinačkoj organizaciji pristupila organizaciji dobrovoljno - ne važi za kategoriju tri - i da je znala da je organizacija učestvovala u zločinima inkriminisanim u Londonskoj povelji - ne važi za kategoriju tri udruženog zločinačkog poduhvata, koji primenjuje Tribunal.
Ukoliko tužilac za ovo poslednje ne bi mogao da izvede dokaz, onda bi bio u obavezi da pokaže da je optuženi lično učestvovao u takvim zločinima - no ne važi za kategoriju tri udruženog zločinačkog poduhvata, koji primenjuje Tribunal u Hagu. U narednim postupcima Tužilaštvo je bilo prinuđeno da podnese teret dokazivanja vojnog i svesnog učešća svakog pojedinca u grupi sa zločinačkim ciljevima. Dakle, sve suprotno praksi Tribunala u Hagu.
Praksa vezana za druga dela za koja je suđeno u Nirnbergu takođe ne ide u prilog tumačenju udruženog zločinačkog poduhvata. Član 6. Nirnberške povelje inkriminiše zaveru kao zločin protiv mira. Nije u nadležnosti Tribunala u Hagu. Pogodite zašto – zato što znamo ko je izazvao rat.
Presuda vezana za ovaj zločin, a koji se proteže na oko 1.000 strana, sadrži odeljak od tri strane naslovljen ''Pravo po pitanju zajedničkog plana ili zavere''. U njemu sudije Vojnog tribunala u Nirnbergu usvajaju restriktivan pojam zavere, odbacuju primenu zavere na zločin protiv čovečnosti i ratne zločine, i konačno, ograničavaju osudu za zaveru na vođenje agresivnog rata i na osobe visokorangirane u Hitlerovom rukovodstvu koje su aktivno učestvovale u planiranju agresije, dakle, zločina protiv mira.
Koristeći te kriterijume, sudije su zaključile da dokazi potvrđuju zajedničko planiranje, pripremu i vođenje rata od strane određenih optuženih. Od 22 optuženih za zaveru samo je osam bilo osuđeno, pri čemu zavera nije igrala značajnu ulogu u konačnim presudama. Štaviše, u razmatranju pojedinih osuda u presudi za zločin protiv čovečnosti i ratne zločine ne spominju se ni odgovornost za zaveru ni odgovornost za zajednički plan.
Konačno, domet optužnice za zaveru u Nirnbergu je bio značajno sužen od strane sudija Vojnog tribunala, a igrao je istaknutu ulogu samo u pogledu zločina protiv mira. Dakle, opet da pomenem – zločin za koji se ne sudi ni kod nas, ni u međunarodnom sudstvu, a naravno ni pred Tribunalom u Hagu. Tribunal u Hagu se svojim odlukama očigledno suprotstavlja sudskoj praksi Vojnog tribunala iz Nirnberga iako se na nju poziva.
Koncept udruženog zločinačkog poduhvata, koji je usvojio Tribunal, a naročito treća kategorija, praktično uvodi na mala vrata odgovornost po osnovu kolektivne krivice.
U ovom slučaju je prosto zapanjujuće da se Vlada hvali saradnjom sa Tribunalom u Hagu, da Vlada kaže u ovom Nacionalnom planu pridruživanja Evropskoj Uniji da tužilac za ratne zločine aktivno sarađuje i da je sarađivao sa tužilaštvom Tribunala u pripremi svih predmeta koji se tiču suđenja za ratne zločine u Srbiji.
Ovo je jedna katastrofalna situacija. Prvo, protivustavna je, suprotna je međunarodnom pravu. Videli ste iz analize ovih američkih stručnjaka da i oni tako smatraju. Zato vas pozivam da prekinete sa ovom praksom i da počnete da poštujete Ustav, zakone i međunarodno pravo.