Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo kolega i obrazložio, jeste amandman koji poboljšava tekst ovog zakona, a ujedno on služi kao primer za određivanje kriterijuma prilikom izbora sudija i tužilaca za određene funkcije i za nosioce pravosudnih funkcija.
Kod nas i pripravnik može da bude član Visokog saveta za pravosuđe. Molim vas, on treba da ima 20 godina radnog iskustva na poslovima pravne struke, tj. da je radio ili u sudu ili u tužilaštvu, a ni u kom slučaju se ne može prihvatiti da član za Visoki savet treba da ima sedam godina radnog iskustva. Ko je izmislio tih sedam godina, ne znam, ali se postavlja jedno pitanje – da li postoje izgrađeni kriterijumi za izbor članova Visokog saveta sudstva? Kriterijuma nema, nema izgrađenih kriterijuma ni za izbor sudija ni za izbor tužilaca.
Nužno je da se utvrde kriterijumi, a pre svega, treba utvrditi one kriterijume koji se odnose na najvišu instancu koja treba da odlučuje o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno Visoki savet sudstva. Da ponovim, u Engleskoj se postaje sudija sa 52 godine, a kod nas treba da bude član Visokog saveta za pravosuđe sa sedam godina radnog iskustva. Međutim, ne postavlja se pitanje da li je to sedam godina koje mora da ima u struci ili može, recimo, ako je bio negde punomoćnik ili advokat kao zastupnik neke zemljoradničke zadruge. E, tu su problemi ozbiljni.
Molim vas, nema ni govora o tome da treba prihvatiti, maltene da pripravnik i novi sudija može imati to stručno iskustvo i da može da zna koji kandidat ispunjava kriterijume i koji bi trebalo da zauzme tu visoku, časnu i privilegovanu funkciju. Uzmite Ustav Savezne Republike Nemačke, videćete kako reguliše izbor sudija i nosilaca pravosudnih funkcija. U Engleskoj, takođe. Molim vas, što bismo mi sada bili kao početnici, nemamo stručnjake, nemamo iskusne nosioce pravosudnih funkcija i sada treba da biramo u Visoki savet sudstva ljude koji za to nemaju legitimaciju.
Tvrdim, sa sedam godina nema legitimaciju da odlučuje o tome ko sutra treba da bude sudija u Srbiji, to ne može! Bez 10 godina radnog iskustva ne može da bude sudija, a kamoli da bude član Visokog saveta sudstva. Najmanje 10 godina treba da se bavi pravnom strukom, kod nas u Srbiji, lice koje se kandiduje da bude sudija ili tužilac i tek tada možemo da imamo odgovarajuće pravosuđe u Srbiji.
Dame i gospodo, što reče jedan sudija – opet prave spiskove podobnih i nepodobnih. Ovo se odnosi na DOS. To je rekao jedan sudija jednog okružnog suda. Ne bih želeo da pokazujem njegovu sliku da čovek ne bi sutra imao neprijatnosti, ali je rekao sledeće: "Ljubazno molim nosioce vlasti iz DOS da me bez mog ovlašćenja ne zastupaju pred Republičkim parlamentom u sukobu sa svrgnutim režimom Slobodana Miloševića".
Kaže na početku razgovora za jedne taj čovek, sudija okružnog suda. On kaže da je uputio pismo predsedniku Vlade Srbije Zoranu Đinđiću, u to vreme, i ministru pravde Vladanu Batiću, u kojem insistira da ga ne vraćaju na posao. "Hvala im na zalaganju da me vrate na mesto sudije okružnog suda, na kom sam proveo", neću da navodim godine, jer za mene je on zaštićen svedok. Ne smem da obelodanim, je l' tako, gospodine Krasiću.
Kaže novinar: "Taj sudija ne krije da nimalo nije zadovoljan prvim potezima nove vlasti, za koju je, kako kaže, mnogo učinio, a nekoliko puta rizikovao i sopstveni život". Sada se postavlja pitanje da li je ovaj čovek u pravu? Dakle, bio je u pravu tada kada je dao izjavu. Zašto je bio u pravu? On govori da je nešto za određeni režim učinio i da je najmanje pet puta izlagao svoju glavu i zalagao svoj život da bi spasao određenu koaliciju na određenoj vlasti. On kaže: "Opet prave spiskove podobnih i nepodobnih sudija"! To je ono što sam želeo kao primer da navedem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je više nego bolji od bilo kog člana koji se odnosi na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Ako je potrebno da se izabere sudija u opštinskom sudu, po mom mišljenju, potrebno je da ima deset godina radnog iskustva. Ako je u pitanju izbor za okružnog sudiju, potrebno je petnaest godina radnog iskustva. Za Kasacioni sud, najmanje dvadeset godina radnog iskustva, pri tom, da je prošao sve referade, da je u opštinskom sudu prošao sve pisarnice, zatim gruntovnicu, da je prošao katastar, da je učestvovao u vanparničnom postupku, kao što se to događa u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj.
Prethodno, godinama idu da uče pred istražnim i sudećim sudijom, čak i saveznog suda, recimo, u Nemačkoj. Kad stekne određeno znanje, on ima težinu, on ima stručnost i njemu se može poveriti funkcija da on deli pravdu. Ovako, nema jemstva, nema garancije, može neko da bude izabran, a da prethodno ne bude izvršena dovoljna provera.
Ima jedna stvar koja je zabeležena u Nemačkoj i što jeste u praksi. Veliku ulogu kod izbora ima ministar pravde sa parlamentom. Kod nas nije takav slučaj. U Engleskoj su se zvali, dok nije došlo do obračuna između krune i parlamenta, kraljičini sudovi i kraljičine sudije. Engleski parlament je kasnije vodio krvavu borbu da preuzme od krune, i uspeo je, da oduzme onu vlast koju je imala kruna. Međutim, kod nas je nužna reforma pravosuđa, tu nema spora.
Kada je u pitanju efikasnost sudstva, tu ima spornih činjenica. Te činjenice su sporne zato što se nije radilo ono što se moglo uraditi. Izmakla je kontrola nosilaca pravosudnih funkcija, pogotovo starešina pravosudnih funkcija, dakle izostala kontrola predsednika sudova.
Ono što zapažam, a to je dobro, da poslovnik o radu suda donosi ministar pravde, po novom. Međutim, više imam poverenja da će ministar da naredi da se izvrši inspekcijski nadzor u sudovima i da će da provere radno vreme sudova. Kolega koji sedi iza vas, on često odlazi u taj sud na kome piše: "Radno vreme sa strankama je od 7.45 do 13.00 časova." Pa, gde to može, ljudi moji? Radno vreme je od 7.30 do 15.30 časova. Da li je tako, gospođo ministre? Izvinjavam se, u Beogradu rade sudovi sa strankama do 15.00 – 15.30 časova, a neki sudovi su izmakli kontroli.
Imao sam prilike da overavam neke izjave građana, vezano za Haški tribunal, u Prvom i Drugom opštinskom sudu, i do 15.30 časova. Idite u Pančevo da vidite šta piše na toj tabli! Više puta sam o tome govorio, a ovoga puta imenujem Opštinski sud u Pančevu. Možda je Poslovnik predsednika Vrhovnog suda, koji je na snazi, odredio tako. Ako je odredio, neka proveri predsednik Vrhovnog suda, gospođa Vida Škero, da li Opštinski sud u Pančevu radi od 7.45 do 13.00 časova sa stankama i ko je to dozvolio da građani budu uskraćeni za ostvarivanje svojih prava bar do 15.00 časova? Dođe čovek iz Subotice ili iz Vranja da overi ugovor, izjavu, ispravu ili da preda podnesak u Opštinski sud u Pančevu, on ga ne može predati, jer šalterski radnik kaže: "Izvinite, molim vas, radimo sa strankama do 13.00 časova." E, to nije dobro.
Zato se ovom prilikom obraćam i predsedniku Vrhovnog suda, da Nadzorni odbor Vrhovnog suda izvrši proveru da li je ovo tačno ili govorim neistinu. Nisam zadovoljan, a građani često gunđaju i imaju opravdane primedbe zašto ne rade sudovi puno radno vreme, nego, neki rade i pola radnog vremena, a hoće velike plate. Treba da im se daju plate, ali moraju da rade i moraju da budu na usluzi građanima, kad građanin dođe u sud, on je za njega Bog. Tu nema druge. On nije tamo zbog bilo koga, tamo su ti činovnici, pre svega, radi građana.
Veliki su problemi i molim vas, gospođo ministre, da to sa predsednikom Vrhovnog suda razrešite i proverite da li je ovo tačno. Ovo nije samo slučaj u Pančevu, ima i drugih mesta. To je ozbiljna stvar. Ovim se uskraćuje ustavno pravo naših građana. Imam pravo i vi imate pravo da odete u sud i da u 15.00 časova overite izjavu. Rekao sam, neko dođe iz Subotice, pređe 200 kilometara, neko iz Vranja pređe 300 kilometara i kaže mu jedan činovnik, birokrata: "Izvinite, mi ne radimo sa strankama, mi smo završili posao do 13.00 časova". Ponavljam, ovo je veliki problem.
Dame i gospodo, smatramo da treba drugačije urediti instituciju izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Bolja je bila dosadašnja praksa. Zašto je ona bila bolja? U ovaj parlament dolazi 250 poslanika, u ovaj parlament dolaze poslanici sa teritorija preko 120-130 opština. Poslanici koji dolaze ovde imaju informacije o liku i ugledu kandidata koji se predlaže i koji se kandiduje.
Ovo je mesto rešeto i ovde treba reći koji kandidat ispunjava kriterijume da bude sudija koji tužilac, koji zamenik tužioca. Bez toga, to će biti Vladina ispostava za lustraciju i Vladina ispostava za selekciju i obračun, eventualno, sa političkim protivnicima.
Ono što je vrlo nekorektno i nedopustivo, a to je da nam neke sudije, a pogotovo iz Društva sudija upućuju primedbe i optužuju poslanike u Parlamentu što se oni bave pravosuđem i što se oni toliko upinju iz petnih žila da dođemo do kvaliteta i do kadrova u pravosuđu. Ta gospoda iz Društva sudija, njihove primedbe mogu da prihvatim...
(Predsednik: Gospodine Jojiću, vreme.)
... završiću, pa ću nastaviti kasnije. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć.

Reč ima gospodin Aligrudić.

 Hvala. Prvo moram da ukažem na to šta sam želeo ovim amandmanom.
U Predlogu zakona član 23. se bavi uslovima za kandidovanje članova Visokog saveta sudstva koji dolazi iz reda sudija, u stavu 1. i 2. Stav 1, o kome je već bilo reči kada je reč o prethodnom amandmanu, predviđa sledeće: ''Kandidat za izbornog člana Saveta iz reda sudija može biti svaki sudija u Republici Srbiji, koji obavlja sudijsku funkciju najmanje sedam godina.'' Dakle, uslov da bi sudija postao član Visokog saveta sudstva jeste da je sedam godina obavljao stalnu funkciju u sudu. Nije dovoljno da je položio pravosudni ispit, nije dovoljno, čak i da je radio u pravnoj struci, neophodno je i traži se od njega da je obavljao sudijsku funkciju najmanje sedam godina.
Maločas smo čuli gospodina Spasojevića koji je obrazlagao Markićevićev amandman, pri čemu je rekao da ta granica, taj rok treba da bude i duži da bi se garantovalo iskustvo članova stalnog Saveta sudstva, naravno, i kod predlaganja kandidata, i da bi na taj način ta institucija bila ozbiljnija. To svakako ima nekog rezona.
Međutim, u stavu 2. predlagač je predvideo sledeće: ''Izuzetno od stava 1. ovog člana'' (kada je reč o sudijama) ''kandidat za izbor člana Saveta iz reda prekršajnih sudija i Višeg prekršajnog suda'' (ako je u pitanju prekršajni sudija) ''može biti svaki sudija ovih sudova koji posle položenog pravosudnog ispita ima najmanje šest godina radnog iskustva u pravnoj struci.'' Znači, ovde se traži mnogo niži uslov za kandidovanje. Dovoljno je imati pravosudni ispit i šest godina staža u pravnoj struci.
Kasnije vidim da je moj amandman kojim sam tražio brisanje ovog stava 2. odbijen iz sledećih razloga, kaže se – Vlada je prihvatila amandman narodnog poslanika Borisa Aleksića, koji je predložio da kandidat za izbornog član Saveta iz reda ''prekršajaca'', skraćujem namerno da bi se lakše razumelo, posle položenog pravosudnog ispita treba da ima najmanje sedam godina radnog iskustva u pravnoj struci. Verujte mi, ovim amandmanom gospodina Aleksića ništa se nije rešilo. Nije problem da li je šest ili sedam, problem je u drugom sadržinskom uslovu. Nedostaje nešto, u ovom slučaju, prekršajnom sudiji, a objasniću zbog čega mu to, normalno, nedostaje. Nedostaje mu sedam godina ''stalnosti'' na sudijskoj funkciji On tih sedam godina ne može da ima!
Evo zašto i tu dolazimo do problema koji ovaj predlog zakona, pa čak i prihvaćeni amandman ne mogu da reše. Naime, prekršajne sudije do sada su bile, i jesu još uvek, praktično, organi za prekršaje, bez obzira na naziv prekršajnog suda. Onog trenutka kada stupi na snagu zakon o sudovima, a to je 1. januar 2010. godine, tada, slovom zakona, posle tog perioda, a to je vacatio legis, oni postaju isto što i druge sudije. Od tog trenutka oni bi morali biti u svemu izjednačeni i pred Ustavom i pred zakonom sa svakim drugim sudijom. Trebalo bi da budu. Ali, očigledno nisu i neće biti.
Član 153. Ustava sada idemo na to, predviđa u četvrtom stavu sledeće: ''Izborne članove'', misli se na Visoki savet sudstva, ''čine šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina,'' o tome smo već pričali i srećom ti amandmani su usvojeni kada je reč o množini, autonomnih pokrajina, i sada dalje ide tekst koji se ne odnosi više na sudije koji imaju stalnu sudijsku funkciju.
Drugim rečima, Ustavom je stimulisano da to moraju biti sudije sa stalnom sudijskom funkcijom. Onog trenutka kada predvidimo da su sudije za prekršaje bilo kojim propisom koji smo doneli, nebitno, to nije ovaj propis, to je, recimo, Zakon o sudijama, neki drugi zakon, sudije koje mogu imati stalnu sudijsku funkciju, od tog trenutka moraju svi propisi biti u saglasnosti sa članom 153. stav 4. Ustava i ne može se praviti diskriminacija. E, tu je sada nerešiv problem. S obzirom na rok kada stupa na snagu zakon koji će predvideti drugačiji položaj sudija za prekršaje, kako sada reagovati u toj praznini.
I, ovde se našlo u Predlogu zakona solomonsko rešenje, da se odredi jedan rok, kada je reč o stažu u pravnoj struci i uslovu koji se odnosi na pravosudni ispit, da se onda kaže, eto, to je taj staž, to je taj uslov da bi neko mogao biti kandidat iz reda prekršajnih sudija za Visoki savet sudstva. Istog trenutka je prekršena odredba člana 153. stav 4. Ustava. Ona uopšte ne poznaje ovu vrstu prelaznog rešenja o kome ovde govorimo, kroz prelazne odredbe našeg zakona. Kako to rešiti?
Mi smo predložili sledeće, zato je vrlo važno pratiti amandmane u svojoj celini i ukupnoj povezanosti, da se u prvom stavu ovog člana ukine ovaj uslov kod sudija. Rekli smo – ništa stalnost sudija, ništa sedam godina!
To je sada potpuno suprotno amandmanu gospodina Markićevića, ja se u osnovi slažem sa idejom gospodina Markićevića, ali se onda postavlja pitanje kako u praksi realizovati tu ideju, s obzirom na ovu šumu propisa koju imamo i na uslove iz Ustava. Logičnije je da propustimo priliku da normiramo dužinu roka koji je potreban da bi neko postao član Visokog saveta sudstva, da to prepustimo predlagaču i njegovoj savesti.
Jer, svakako da predlagač neće predložiti nekoga ko ima pola godine staža u sudu za člana Visokog saveta sudstva, nego polazimo od razumne pretpostavke da su oni koji sede u Visokom savetu pravosuđa dovoljno razumni da će nam dati predložene kandidate koji ispunjavaju neke normalne, moralne uslove za obavljanje te funkcije, a, na koncu, oni koji odlučuju o izboru vlasni su da ne prihvate predlog.
Prema tome, umesto da se pravi šuma propisa koja postaje nejasna i koja se vrlo teško pravda sa aspekta odredbe člana 153. stav 4. Ustava, mnogo je pametnije brisati date uslove. Kada već brišemo uslov iz stava 1, potrebno je potpuno izbrisati stav 2. Ako zadržavamo stav 2, gledajte, samo semantički, za prekršajne sudije, onda nije tačno da su prekršajne sudije izjednačene u svemu sa ostalim sudijama. Ako to nije tačno, onda im ovde nema ni mesta.
Zbog čega bi se onda sudija za prekršaje našao u Visokom savetu sudstva? Pa, nalazi se zbog toga što će se taj visoki savet sudstva naći sutra nadležan i za sudije za prekršaje, kada je reč o sudijama za prekršaje. Pojam sudija od 2010. godine se odnosi na sudiju za prekršaje.
Moramo ovde da se odlučimo šta želimo. Imate sisteme u svetu u kojima nemate sudiju za prekršaje, nego određeni državni organi vode prekršajni postupak i izriču prekršajne sankcije. Kod nas postoje elementi toga koji se neće lako promeniti. Uzmite samo carinski organ. Imate u drugim državama, možemo to da izmenimo, to nije problem, nego kažem da postoji u praksi, a u drugim državama imate kod kojih ne postoje, zapravo, sudije za prekršaje.
Pitanje je samo, za šta se opredeljujemo. Ako se opredelimo za jednu vrstu metoda kako da rešimo položaj sudija, da ih uvrstimo u sudije za prekršaje, onda moramo biti pažljivi kako to normiramo. Jako mi je žao da odavde iz ove skupštine izlaze propisi koje, kada bi neko proučavao, a proučavaće ih sigurno na pravnom fakultetu, neko će sutra da predaje to studentima, i onda treba da im objasni kakve smo budalaštine ovde radili.
Zbog čega smo morali u jednom trenutku da prekršimo odredbu člana 153. Ustava Republike Srbije da bismo rešili jedan tehnički problem koji nam je, prosto, nametnut u jednom trenutku? Zato vas molim, pametnije je bilo da smo pogledali pažljivo ove amandmane, koji su ovde predloženi, da smo seli i o tome na Odboru valjano razgovarali. Ja nisam član tog odbora, ali je valjalo to činiti i da se našlo neko rešenje koje bi najmanje štete ovde nanelo.
Čak, ako treba, i da se menja odredba vacatio legis i posebne prelazne odredbe drugih zakona, kao što je Zakon o sudijama, u nekom delu, kako bi se propisi uskladili i u jednom trenutku stupili složno na snagu, a na taj način se rešio problem koji se ovde pred nama nalazi.
Ja vas najlepše molim, razumem sve probleme koji ovde stoje kada je u pitanju ova odredba, ali vas najlepše molim da prihvatite na kraju, da objasnite i da kažete vladajućoj većini da glasa za ovaj i prethodni amandman, pa ćemo tu imati najmanje štete. Ukoliko je potrebno nešto promeniti u drugom zakonu, koji je već prošao raspravu, možemo i to da uradimo kroz izmenu tog zakona, kroz jedan član, i u narednom periodu, tako da se ti propisi usklade. Da ne dolazimo u priliku da odavde izlazimo kao zakonodavci i vi kao predlagači propisa, kojima će se studenti pravnog fakulteta smejati kada budu slušali predavanje o ovoj materiji. Najlepše vas molim da prihvatite ovaj amandman, kao i prethodni amandman. (Aplauz.)

Zahvaljujem.  Ima reč gospodin Zoran Krasić o amandmanu.

Moram da skrenem pažnju na ono što je rekao gospodin Aligrudić da je potpuno u pravu. Ali, onda problem nije u ovom članu, nego u prethodnom članu. Problem je u tome što ste, u suštini, pogrešno interpretirali ono što stoji u članu 153. Ustava Republike Srbije. Za šest kandidata, izbornih članova, uslovi su ovde, praktično, propisani i pitanje je da li mi možemo da idemo van ovih uslova koji su Ustavom određeni.
Da li Skupština ima to ustavno ovlašćenje da, na neki način, uvodi kvalifikacioni oblik uslova u primeni člana 153? Sa gledišta Ustava, znači, kandidat za člana Visokog saveta sudstva iz reda sudija, tih šest izbornih članova moraju da ispunjavaju samo taj uslov – da su sa stalnom sudijskom funkcijom.
Sada je tu pitanje da li smo mi ovlašćeni da zakonom utvrdimo još nešto preko toga, pa da vežemo za godine vršenja sudijske funkcije? Ovde je samo slučaj hteo, zbog činjenice da se sudije za prekršaje nalaze u organu za prekršaje, to je faktičko stanje, da u bliskoj budućnosti to treba da bude sud. I ovom izmenom Zakona o prekršajima mi jeste da promovišemo sud, ali kažem da se sud za prekršaje promoviše samo zbog kazne zatvora.
Nemoguće je da sudija za prekršaje, koji je sada u organu uprave, maltene, može da kazni nekoga kaznom zatvora. To je jedini uslov evropskog suda za ljudska prava i Saveta Evrope, a tiče se Evropske konvencije o ljudskim pravima. Mi sada imamo situaciju da, sa gledišta prekršaja, buduća organizacija tih sudova, prekršajni i Viši prekršajni, nijedan u stvari ne ispunjava uslov. Znači, nijedan sudija ne bi mogao da ispuni ove uslove.
Međutim, moram da skrenem pažnju, a verovatno će predlagači to da tumače na taj način, ako je neko od sudija u opštinskom organu za prekršaje, da mu se to računa kao sudijska funkcija. Moram da kažem da i to ima nekog opravdanja, jer je činjenica da je on vršio tu sudsku funkciju u ovom periodu kao sudija za prekršaje, bez obzira što je u organu ili u tom drugostepenom organu za prekršaje.
Ovo samo doprinosi onoj tezi od jutros – da je ovo, u suštini, pogrešan koncept, stvarno je pogrešan koncept. Vidite, Vlada, u stvari, računa da načinom izbora i načinom kako se formira taj državni organ, Visoki savet sudstva, može da se da neki demokratski legitimitet i da se iz toga izvlači legitimitet zakonitog rada, što nije tačno. Jednostavno, nije tačno. i to više ne može biti stručni organ koji bi vodio računa o našem pravosuđu.
Ovo jeste veliki problem. Podnosioci ovog amandmana su u pravu, ali moram da kažem da su u pravu i oni koji su tražili nešto rigoroznije uslove. U pravu su i oni, jer, ipak, neka garancija za članstvo u ovom državnom organu jeste svakako, pored vršenja sudijske funkcije, i činjenica da ima neko radno iskustvo u vršenju sudijske funkcije, pa, da li je to šest, sedam ili deset godina, u ovom slučaju, možda, to toliko i nije bitno.
Ali, svesni smo i situacije da i čovek koji dve-tri godine radi kao sudija može da bude izuzetan poznavalac, izuzetan stručnjak. Čak, verovatno je to i pravilo, pošto savladava materiju, želi da se dokaže, poseduje i mnogo veću stručnost, jer ima i vremena i obavezu da proučava i sudsku praksu, pošto ne želi sebi da dozvoli da mu padaju presude i da ima, što reče Batić pre nekoliko dana, potvrđene presude 10 ili 15%, nego, želi da ima što veći broj potvrđenih presuda, da dobije sudijski autoritet za ubuduće.
Vidite, mislim da se ovim amandmanima pokazuje neka vrsta apsurda samo zbog pogrešnog koncepta. Ne želim da diram onaj deo koji je propisan Ustavom, koji može da se kritikuje, ali stvarno može da se kritikuje. Zbog čega može da se kritikuje? Jer, sudiju na probnom radu bira Narodna skupština, a sudiju, kako oni to kažu, u trajnom vršenju sudijske funkcije, bira Visoki savet sudstva – i u čemu je razlika? Valjda, ako je nešto kvalitet da bi dobio svoj legitimitet – treba da dobije ovde, u zakonodavnom organu, a ne u nekom nazoviorganu.
Stičem utisak da se, čak, i Društvo sudija ograđuje od ovakvog predloga zakona. Oni ga pisali?! Znam da su ga pisali, ali zavisi koji je lobi pobedio, znate? Uopšte nije dobro kada se u nešto što se zove državna organizacija, državni organi, uključe nevladine organizacije ili udruženja.
Ja se u potpunosti, gospođo, sa vama slažem. Znam da ste imali velikih problema, jer kada oni krenu sa nekim emisijama i da lobiraju itd, svašta se dešava. Morate da shvatite – komunisti su bili veliki mangupi. Oni su formalnopravno ispunjavali uslov u pogledu udruženja sudija i tužilaca, a znate li kako? Postojao je Komitet pravnika i predsednici Komiteta pravnika u mestima su bili ljudi iz sudova. Oni su imali tu izdavačku delatnost – da objave neke sudske presude. Na papiru je postojala kao neka organizacija, a suštinski bez ikakvog uticaja.
Međutim, sada se javio taj strani faktor. Pogledajte Društvo sudija, uđite na njihov sajt i videćete ko finansira njihovu izdavačku delatnost – inostranstvo! To je problem države – zašto? Jer, ne znam, zašto bi onaj iz inostranstva dao pare da se nešto dešava u Srbiji sa tim parama i da to bude korist građana Srbije – nema šanse. To vam je isto kao onaj sir u mišolovci, potpuno ista situacija – stavi se sir, besplatan, da kljusa udari i da ubije nekoga. Mi, nažalost, postajemo poligon prepun tih kljusa – to je naša istina, naša stvarnost.
Znači, ovaj amandman je utoliko dobar što pokazuje apsurdnost čitavog ovog projekta. Drugo nešto, potpuno sam siguran da se u toj opštoj devalvaciji svega i svačega, prosto, svi ovde u Skupštini utrkuju u tome da devalviraju politički uticaj stranke i u startu se politički uticaj neke stranke tretira kao nešto loše. Onda se šalje jedna loša poruka da se sve loše nalazi u političkim strankama.
Ako ide takva poruka, onda s pravom neko postavlja pitanje – kako političke stranke, bez obzira na svojevrsnu tranziciju, mogu da donesu nešto dobro kada sami kažu da se sve loše nalazi u političkim strankama. Onaj ko kaže da se nešto loše nalazi u onoj političkoj stranci spreman je da prihvati da mu neko drugi kaže da se kod njega u političkoj stranci nalazi nešto loše. Tu pogodujete ovima sa B-92, iz "Blica", "Presa" i ovima koji žele da dokažu da je politika najstariji zanat i da je to, po pravilu, nemoralno.
Mi, upravo, treba rezultatima našeg rada, izglasavanjem zakona i na drugi način, da dokažemo nešto obrnuto – da je politika visokomoralna kategorija. Naravno, kada tu postoje građani koji se predstavljaju da su poslanici, pa još kada čitam novine, oni kritikuje G17 za krađu. Onda vam je sve jasno. Čovek kupi novinu, pročita, kaže taj i taj zumbul, kritikuje G17 da su lopovi, a ima poneki i u DS. Onaj koji čita kaže – kako je to moguće? Zakleo se u crkvi, a sada priča kod ovih drugova da je lopov. Ne ide.
Mislim da pogrešan koncept zakona neminovno nameće da kroz nekoliko godina vi opet tražite promenu ovog zakona, neko usaglašavanje, ako mogu da kažem, neki manevarski prostor i neku fintu za neku novu prevaru.
Jutros sam vam objašnjavao, formalnopravno je moguće da predsednik Odbora za pravosuđe bude metalostrugar. On po funkciji postaje član Visokog saveta sudstva koji će da razmatra ko bi mogao da bude sudija Vrhovnog kasacionog suda. Znam da ga bira Skupština, i kod nas se u Skupštini dešavaju čudne stvari. Zahvaljujući ovim prenosima, građani kažu, gledajte ove stvari koje se dešavaju u Skupštini, ne služe na čast nikome. Znači, ne možemo mi da se krijemo iza Skupštine u svakom segmentu i u svemu.
Nama je rečeno, u Ustavu je tako zapisano, da Visoki savet sudstva treba da bude visokostručan, profesionalni državni organ, koji bdi nad nezavisnim, samostalnim, osokoljenim, hrabrim sudstvom, koji treba da deli pravdu, pravičnost, itd.
Ovo, posle ovog vašeg koncepta zakona postaje nemoguća misija, apsolutno nemoguća misija. U načelnoj raspravi sam skrenuo pažnju da imate pogrešan koncept, da ovo sve treba da vratite na neku doradu, ali vi ste stvorili medijsku atmosferu da od ovih zakona zavisi i kurs dinara, sutra koji će da bude, iako ste u Predlogu zakona naveli da počinje da se primenjuje 1. januara 2010. godine. Sada mi, sa ove govornice, ne možemo da se borimo protiv medijske slike. Možda ovaj prenos gleda sto hiljada ljudi, ali šta vredi, neke druge televizije, neke druge zabavne emisije, neke druge novine pročita daleko veći broj ljudi, gde dobija potpuno drugačiju poruku.
Mislim da je prednost ovog amandmana što gospodina Aligrudića konkretno dokazuje apsurdnost svega ovoga što se radi. Vi sada imate nekih 126-128, moguće je da 2010. godine ta većina, od 128 ili 130, bude nekog drugačijeg sastava. Zvanični predlagači dostave spisak kandidata za izbor za Visoki savet sudstva i ti ljudi ne prođu. A u svim sudovima se sprovela i kampanja i lobiranje i glasanje za izbor za članove radničkog saveta, sve je završeno i onda sudija kaže – izvinite, molim vas, vi ste nas po zakonu naterali da uđemo u tu proceduru, da se međusobno svađamo, da se kandidujemo, da se biramo, pa birački odbori, pa ovo, pa ono. Mi taj posao završili, vi niste izabrali Visoki savet sudstva.
Sve je to smišljeno! Zašto? Da bi ostao onaj nulti sastav Visokog saveta sudstva. Nulti sastav, u kome formalnopravno ne postoji nijedan sudija sa stalnom sudskom funkcijom, zbog ovoga što vi predlažete reizbornost ili da budem precizniji – za njih 6 postoji stalnost i trajnost, ali za 2.494 ne postoji. To je taj problem. Znači, opet se vraćamo na političku pozadinu, na motive zašto se ide u ovu operaciju na ovakav način.
Apsolutno sam siguran da iz ovakvih ustavnih rešenja mogu da se naprave kvalitetniji predlozi zakona, koji sigurno mogu da garantuju nezavisnost i samostalnost našeg sudstva. Kako god da se okrenemo dolazimo do one priče o tome šta je hteo predlagač da kaže ovim predlogom zakona. Znači, poruka koja nam dolazi nije ni Ustav, niti nešto zakonito, nego nulti sastav Visokog saveta sudstva, koji će da vedri i oblači i posle 2010. godine i ko zna koliko dugo, naravno ako je DS na vlasti, jer je praktično on nepromenljiv. Zašto nepromenljiv? Jer, po ovome, ne može da se izabere novi sastav Visokog saveta sudstva, nemoguće je da se izabere. Mi smo to već imali 2002. godine.
Ne sumnjam u namere predlagača, ali su blokirali oni koji su bili na vlasti. To je činjenica. Zato mi i dan-danas primenjujemo odredbe o nadležnosti sudova iz 2001. godine. I dan-danas imamo u budžetu stavku za apelacione sudove, a nemamo apelacione sudove. Imamo stavke za neke druge. Znači, pogrešna operacija u vrlo loše vreme. (Aplauz.)

Zahvaljujem.

Da li još neko želi o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 23. amandman je podneo poslanik Boris Aleksić.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 23. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Miloš Radulović.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć

Gospodin Miroslav Petković želi reč. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine Ćosiću, s obzirom na to da je ministarka trenutno izašla, nadam se da ćete joj preneti ovo o čemu smo pričali, mada ćemo imati priliku u pojedinostima još uvek da razgovaramo. Očigledno da je nesporna namera poslanika DSS da svojim amandmanima poprave ovaj tekst Predlog zakona. Ne samo što je prihvaćeno sedam amandmana, već oko toga se slažu, kako smo čuli, sve opozicione stranke u Parlamentu da u članu 23. predviđeno rešenje neće dati očekivane rezultate. Činjenica je da je ovo trenutak kada može da se ispravi ova greška i da se na jedan i sveobuhvatan način reguliše ova materija.
Naime, mi smo podneli amandmana na prvi stav. Mislim da je gospodin Aligrudić, obrazlažući prvi i drugi stav člana 23. u jednoj briljantnoj pravičnoj argumentaciji uspeo da ubedi ministarku zbog čega insistiramo na svemu ovome, jer je ukratko obrazložio sve ono što se izbegava i sve one stvari i kvalitete koje možemo dobiti, ukoliko ovi amandmani budu prihvaćeni.
Imali smo priliku da čujemo da je predloženi član zakona u sukobu i sa ustavnim rešenjima i sa članom 146. Ustava, koji garantuje stalnost sudijske funkcije, i sa članom 153. Ustava. Mislim da na ovaj način najelegantnije izbegavamo to brisanjem jednog dela prvog stava, znači, da učestvuju sudije sa stalnom sudijskom funkcijom, i brisanjem drugog stava predloženog zakona, jer ne želimo da delimo sudije u Srbiji. Ne želimo da ih dovodimo u neki neravnopravan položaj – da sedam godina sudijske funkcije, praktično, bude degradirano, na neki način, sa obavljanjem šest godina posla, radnog iskustva u pravnoj struci.
Mi smo, čak, pokušali da ovo ne bude shvaćeno pogrešno da želimo restriktivno da delujemo svojim amandmanima, da se nakon 3. stava doda još jedan stav. To je uvaženi kolega Miloš Radulović predložio svojim amandmanom gde je predviđeno: "Status kandidata stiče i sudija koga svojim potpisima podrži najmanje deset sudija vrste i stepena suda u kojem kandidat vrši sudijsku funkciju."
Stav 3. ovog člana predviđa da status kandidata stiče sudija koga predloži sednica svih sudija jednog ili više sudova, ali na ovaj način pokušavamo da predvidimo mogućnost da sve sudije, koje svojim ugledom, svojim radom, zaslužuju poverenje svojih kolega, sakupe određeni broj potpisa, recimo, da to bude deset, mogu da se kandiduju i na ovaj način da se obezbedi maksimalna demokratičnost izbora i sloboda sudijama da predlažu i da biraju.
Možda to, na neki način, odudara od koncepta koji je imalo Ministarstvo pravde, ali mislim da je dobro rešenje za budućnost. Dajte, da ne gledamo, da uradimo, samo da neki zakon prođe ovde, načelna rasprava, prihvatite par amandmana i onda za šest meseci ili godinu dana ponovo pristupamo njegovim izmenama i dopunama.
Mislim da je svima u Srbiji jasno, i narodnim poslanicima, kakva su ovlašćenja i kakvi su zadaci koje treba da obavi Visoki savet sudstva, organ koji pušta kišu u pravosuđe u Srbiji, koji bira sve sudije u Republici Srbiji. I, zato dajte da iskoristimo ovu priliku, kada raspravljamo o ovom zakonu, da sve ono što je dobro ugradimo u ovaj zakon, a ako bude eventualnih izmena, da to radi neki drugi saziv kroz nekoliko godina, a ne da se bavimo istim ovim poslom već u narednoj godini ili 2010. kada počne ovo da funkcioniše i kada shvatimo da su napravljeni određeni propusti. Hvala najlepše.

Zahvaljujem. Najpre gospodin Krasić, pa gospodin Palalić.

Zahvaljujući ovim inspirativnim amandmanima DSS, najbolje može da se vidi kakav je apsurd prisutan u predlaganju ovog zakona. Verovatno, ili Suzana Grubješić ili Srđan Milivojević imaju autorstvo nad ovakvim rešenjima.
Da prevedem to na narodni jezik. Gledaoci ne bi trebalo da se smeju, pošto se radi o veoma ozbiljnoj temi. O čemu se radi?
Po ovom amandmanu, koji je humorističke prirode, deset sudija može da napiše predlog da se njihov kolega kao jedanaesti stavi na listu kandidata o kojima će sudije da glasaju, da bi utvrdili glasanjem ko će da pobedi, taj ko pobedi biće samo predložen, a neće biti ovde izabran.
Ako već idemo na tu vrstu izbora, a oni se gotovo ne razlikuju od izbora za odbornike ili za poslanike Narodne skupštine Republike Srbije, onda vam treba i nadzorni odbor koji će da kontroliše da li je kampanja izbora kandidata, koga bi neko predložio, bila korektna, pa da se vidi kakvo je bilo lobiranje, pa da se vidi koliko su bili zastupljeni u medijima, verovatno bi bile potrebne i blanko ostavke, ali bi sigurno i ti potpisi sudija morali da budu overeni od strane suda.
Moram da vas obavestim da je podneta krivična prijava protiv nekih ljudi koji rade u opštinskim sudovima, koji su tokom prethodne izborne kampanje overavali izjave kandidata koji su podržavali neke izborne liste, a radi se o kandidatima koji su umrli. Znači, građani koji su umrli, neko je došao sa ličnom kartom, izdejstvovao sudsku overu potpisa, pa onda otvaramo pitanje – da li taj što radi na sudskoj overi ispunjava uslove?
Od ovoga može da se pravi cirkus. Ne pravim ja taj cirkus, nego taj cirkus prave predlagači koji su ovo predložili.
DSS je sa dva amandmana imao osnova da kaže, da to ozbiljno predlože, ali ja mislim da se šale, da u toj vrsti šale prikažu na šta će da liči naše pravosuđe. Ne znam zašto je nekome stalo da se naše pravosuđe svede na te niske grane.
Deset sudija mogu da predlože svog kolegu, jedanaestog, ne znam da li je ovo ''kokus'', grupa za lobi pri Senatu, pri Kongresu. O čemu se ovde radi? Najbolji su oni amandmani koji kažu – član se briše, jer imaju primerenu širinu. Ovakvi kreativni amandmani pokazuju pod kakvim psihičkim stanjem je Društvo sudija dolazilo do visoko misaonih rešenja i vršili pritisak na Ministarstvo pravde.
I gospođa ministar je u pravu, nije ovo njihova izvorna tvorevina. Gospođa Boljević, Vida Petrović-Škero, pa onaj Boža Prelević, pa Zoran Ivošević, sigurno i Vučetić, pa Hadži Omerović, ta intelektualna sila srpskog pravosuđa osmislila je ovakvo rešenje i, naravno, da ste isprovocirali ljude da kažu da status predlagača kandidata može da ima i deset sudija, oni koji svojim potpisom potpišu nečiju kandidaturu, onda bi vam bio potreban i nadzorni odbor. Morali biste da vodite računa o proširenom sastavu biračkog odbora, Ćosiću, isto kao za izbore. Svako ko predloži, mora da ima člana u proširenom sastavu biračkog odbora. To je nama demokratija dala u vreme kada su se birali radnički saveti, isto ovako je bilo, Kardelj je tako bio predvideo.
Slažem se da ima Kardeljevog uticaja u toj ''žutoj'' firmi, ako ništa drugo, preko Ljube Tadića, Dobrice Ćosića i nekih drugih, ali ovo su prevaziđena rešenja. Ova rešenja su popljuvana odavno, da budem precizan, još 1991. godine, jer ničemu nije vodilo.
Želite neku neopartijsku državu i ovakva rešenja nudite, a onda DSS pokazuje smisao za humor, a mi se samo bavimo tumačenjem da bi građani shvatili o čemu se radi. Bolje da shvate sa govornice šta se priprema, nego iz neke burleske. Praksa će biti strašna.
Ako ovo zaživi, mi više nećemo imati sudove. Dobićete obaveštenje na vratima – danas sud ne radi, biramo kandidate koje bi neko mogao da predloži da budu kandidati za Visoki savet sudstva. Onda će sudije da se posvađaju, pa pošto su sudovi istog stepena malo rašireni, nisam hteo dalje da idem, ovde, u ovom članu ste priznali ono rang itd, što sam pre neki dan pričao, da su svi sudovi u Srbiji, po novom Ustavu, republički. Nema opštinskih, nema okružnih, svi su republičkog ranga.
Posle predsedničkog saopštenja SB, ne daj bože da odete u Kosovsku Mitrovicu. Ako odete u južni deo, imate tri zakona koja će da se primene za jedno ponašanje. Ako odete u severni, dobro ste prošli, imate dva. Ako pređete carinski punkt, pa krenete prema Raškoj, imate jedan.
Sve te teritorije su u sastavu Republike Srbije po Rezoluciji 1244. Da vam nisam u koži kad krene rasprava o nepoverenju Vladi. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Gospodin Palalić ima reč, izvolite.