Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ukazujem na povredu člana 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine. I gospodin magistar Živanović i gospođica Nataša Jovanović grubo su prekršili Poslovnik iznoseći neistine o stanju privrede u Šapcu.
Naime, Demokratska stranka je u Šapcu na vlasti od 2000. godine. Budžet za 2001. godinu bio je 250 miliona, danas je budžet za 2008. godinu preko dve milijarde. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se budžet, između ostalog, puni i porezom na zarade zaposlenih, onda u svakom slučaju ne možemo zaključiti da je u Šapcu propala privreda. Stoga vas molim još jedanput da ne iznosite neistine. Na kraju krajeva, građani iz Šapca i Srbije jako dobro prepoznaju ko govori istinu, a ko ne. Na to ukazuje i činjenica da je DS na lokalnim izborima u Šapcu ove godine osvojila 33 mandata od ukupno 35 koliko je potrebno da formira vlast u opštini Šabac. Prema tome, građani opštine Šabac, odnosno grada, jako dobro poznaju ko govori istinu, a ko ne. Molim vas još jedanput da ne iznosite laži za ovom skupštinskom govornicom.

Gospodin Živanović, po Poslovniku.

Dame i gospodo, građani Srbije i građani šabačke opštine mogu se uveriti u ovo što je dotična gospođa govorila. Moram vam reći, što se tiče svih afera, da li vezano za izbore ili bilo gde u javnim preduzećima, dotična gospođa je sa svojom sestrom umešana. Prema tome, o njoj neću govoriti, ali ću govoriti o onome što se danas zbiva ili, kao što ona reče, o uspešnoj privredi šabačke opštine.
Moram da vam kažem da je preko 25.000 nezaposlenih. Ono što je najvažnije, pitao bih je da mi kaže koja preduzeća i koja privreda danas u Šapcu funkcioniše. Ne funkcioniše ništa. Zbog čega? Zato što je najveći gigant, Hemijska industrija "Zorka" u Šapcu takoreći zatvorena. To je, u stvari, delo Lovrinke, Dušana Petrovića. To je ono čime mogu da se pohvale oni koji danas vladaju šabačkom opštinom.
Ovo što ona kaže nije tačno, 35:34 je bilo. Kako oni danas opstaju na vlasti u šabačkoj opštini? Da nije bilo šest izdajnika iz SRS oni ne bi bili danas uopšte na vlasti u šabačkoj opštini.
Ono što dalje moram reći, znajte da su mnoge afere prisutne u šabačkoj opštini, sigurno ćemo ih obelodaniti, a dotična gospođa, njena sestra i oni koji danas vladaju umešani su u te malverzacije.

Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Riza Halimi.

Vlada i Odbor za pravosuđe nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da.) Riza Halimi, narodni poslanik, ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, ovaj poslednji amandman ću pokušati da obrazložim kao prvi, pošto nisam uspeo prethodna tri. Na Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva podneo sam pet amandmana, kojima tražim da Bujanovac ima prekršajni sud, a da zajedno opštine Preševo i Bujanovac imaju osnovi sud i osnovno javno tužilaštvo.
Pošto sam već obrazložio opravdanost zahteva da Bujanovac ima prekršajni sud, sada ću to pokušati i za osnovno javno tužilaštvo, koje bi, kao i osnovni sud, po svim relevantnim kriterijumima trebalo da bude zajedno za ove dve opštine, ako se budemo opredelili za novu mrežu sudova i javnih tužilaštava. Inače mislim da je trebalo, uz male korekcije, sačuvati postojaću mrežu osnovnih sudova i javnih tužilaštava.
Opštine Preševo i Bujanovac, na osnovu podataka Zavoda za statistiku, imaju oko 80.000 stanovnika. U ovaj broj stanovnika nije uključeno 25.000 lica sa ovog područja koja preko godinu dana borave u drugim državama, a koja imaju nepokretnu imovinu na teritoriji ovih opština, pa samim tim imaju i određenih relacija i sa pravosudnim organima. Sa ukupnim brojem stanovnika po ovom osnovu od 105.000 ove dve opštine imaju približno isti broj stanovnika kao i većina područja za koja su predviđeni osnovni sudovi i osnovna javna tužilaštva.
Takođe, i broj predmeta koji se obrađuju u postojećim opštinskim javnim tužilaštvima i opštinskim sudovima u Bujanovcu i Preševu jeste dodatni kriterijum koji bi opravdavao zajednički osnovni sud i osnovno javno tužilaštvo.
Naime, u toku 2007. godine u oba opštinska suda je primljeno 8.974 predmeta, a iz prethodne godine je bilo preneto 5.638 predmeta. U toku 2007. je rešeno 7.842 predmeta, što znači da je u 2008. godinu preneto 6.770 predmeta.
Iz ovih podataka se jasno vidi da postoji trend rasta broja predmeta, i to zbog intenzivnijeg saobraćaja na Koridoru 10, ali i na magistralnim putevima u ove dve pogranične opštine, na čijim teritorijama funkcionišu dva granična prelaza sa Makedonijom i dve carinske jedinice prema Kosovu.
Izneto je već dovoljno činjenica koje opravdavaju zahtev iznet u ovom amandmanu kojim se traži formiranje osnovnog javnog tužilaštva, dok sam prethodnim amandmanima tražio formiranje osnovnog suda za opštine Preševo i Bujanovac zajedno. Smatram da je neodrživ predlog nove mreže osnovnih javnih tužilaštva i osnovnih sudova, jer se njom samo na području Pčinjskog okruga predviđa da se od šest javnih tužilaštva i šest opštinskih sudova formira po jedno osnovno javno tužilaštvo i jedan osnovni sud. Predloženom centralizacijom se, pre svega, ugrožava glavni cilj ove reforme sistema pravosudnih organa, a to bi svakako trebalo da bude povećanje efikasnosti i objektivnosti rada sudova i javnih tužilaštava.
Ponovo bih morao da primetim da mi je nejasno kako se zamišlja da će se preko nove mreže pravosudnih organa omogućiti veća objektivnost tako što će se izbeći uticaj lokalne sredine, kako je objašnjeno u obrazloženju Predloga zakona.
Postavlja se pitanje, zbog čega je uticaj lokalne sredine dat u negativnom kontekstu? Kako se to uticaj građana u mesnim zajednicima i opštinama i uticaj njihovih legitimnih struktura i predstavnika može apriori proglasiti štetnim pa da to bude razlog za ovako krupne promene, za koje očigledno nismo spremni?
Mislim da je još davne 1991. godine promenjeno ranije uređenje ove problematike, u kojoj je u to vreme bio omogućen uticaj lokalne sredine preko skupština opština koje su tada imenovale ili postavljale predsednike sudova. Takve prakse nema u poslednjih 17 godina.
Po svemu sudeći, u obrazloženju zakona o sedištima sudova i javnih tužilaštava pod uticajem lokalne sredine koji je dat u negativnom kontekstu trebalo bi podrazumevati različite nezakonite uticaje koji dolaze od moćnih pojedinaca, za šta bi zajednički imenitelj bila korupcija koja sve više ugrožava ne samo sudstvo, nego i sve druge državne i društvene strukture.
Međutim, sasvim je sigurno da se predloženom strogom centralizacijom sudskog sistema neće nimalo doprineti borbi protiv korupcije, čak će efekat biti sasvim obrnut. To znači da će okružni centri, u kojima se sada koncentrišu sve strukture pravosudnih organa, postati poprišta još intenzivnije korupcije za koju u manjim opštinskim sredinama, gde se građani uglavnom međusobno poznaju, ipak ima manje mogućnosti.
Ovo govorim na osnovu negativne prakse drugih državnih organa koji su se ranije na sličan način centralizovali.
Sasvim je sigurno da povećanje efikasnosti i objektivnosti pravosudnih organa treba tražiti u rešenjima koja su već predviđena u predlozima drugih zakona iz oblasti pravosuđa, a koja smo predvideli preko predloženih amandmana.
Verujem da je na taj način moguće postići veću objektivnost i ozbiljnost u radu sudskih organa, čime bi se prekinula dosadašnja praksa koja je neretko, nažalost, bila prisutna u njihovom radu, naročito u opštini Preševo.
Neretko se rešenjima Opštinskog suda u Preševu i Okružnog suda u Vranju teško oštećivao opšti interes građana, što dokazuje da ne postoji baš nikakav uticaj organizovanih struktura lokalne sredine, ali to ne znači da nema političkog uticaja od strane centara političke moći, naravno iz viših nivoa.
Tipičan primer ovakve vrste uticaja imali smo 2005. godine u Preševu, kada je čitavu jednu godinu zadržavan sudski predmet u vezi sa nezakonito razrešenim načelnikom opštinske administracije. Tada je zbog namerne opstrukcije Ministarstva za lokalnu samoupravu i Okružnog suda izazvan vakuum u lokalnoj samoupravi i time je izdejstvovana bitna promena u vođenju lokalne samouprave.
Ovih dana se rešenjima Opštinskog suda u Preševu, Okružnog suda u Vranju preti blokadom rada lokalne samouprave na taj način što su odlučili da opština Preševo treba da nagradi islamsku versku zajednicu novčanim iznosom od 265.000 evra plus iznos kamate i sudskih troškova, a zbog nacionalizovanja katastarske parcele od 171 kvadratnog metra još davne 1959. godine. Umesto da ovi organi upućuju islamsku versku zajednicu da koristi svoja prava, da od države traži kompenzaciju za oduzetu imovinu, preko Zakona o vraćanju oduzete imovine, oni su odlučili da opterećuju opštinski budžet. Time su odlučili da blokiraju opštinsku samoupravu i sve njene lokalne institucije u nekom dužem periodu, kada bi se ovo rešenje sprovelo u praksi.
Sličan postupak smo imali, da bi bilo neke jednakosti, i sa pravoslavnom crkvom, na čiji žiro račun su iz opštinskog budžeta već prebačena tri miliona dinara zbog grešaka koje su učinile opštinske vlasti još u jednopartijskom sistemu 1991. godine kada se bez pisanog sporazuma počelo sa iskopavanjem temelja za rezervoar vode. Pošto je ovaj rezervoar kasnije izgrađen na nekoj drugoj lokaciji, logično bi bilo da se opštine natera da nekih 150 kvadratnih metara zemljišta vrati u prvobitno stanje, a ne da se na ovakav način drastično kazni opštinski budžet.
Međutim, da ova praksa nije slučajna govori i veliki broj sudskih rešenja za kompenzaciju vlasnika zemljišta upotrebljenog za proširenje lokalnih puteva, koje se kreću od 20 do 30 evra po kvadratnom metru, što je oko tri puta skuplje nego što Republička direkcija za puteve plaća vlasniku zemljišta za potrebe autoputa i graničnog prelaza.
Gde tu ima logike? Ispada da najnerazvijenija opština u državi ima veći budžet nego sama država, pa je onda treba, u neku ruku, obavezivati da plaća tri puta veći iznos za eksproprisano ili oduzeto zemljište.
Ova sudska praksa zapravo govori o dosadašnjem odnosu svih društvenih struktura prema lokalnoj samoupravi u opštini sa većinskim albanskim stanovništvom. Programom Vlade iz 2001. godine je bilo predviđeno da se ovo stanje promeni i da se omogući proporcionalno uključivanje Albanaca u politički i državni sistem Republike Srbije. Naravno da je ovde na tom planu bilo određenih početnih rezultata, naročito u lokalnoj policiji, nešto smo bili počeli i u opštinskom sudu u Preševu, ali se ubrzo nakon toga stalo. Umesto da se u opštini sa 90% Albanaca omogući da Albanci čine polovinu zaposlenih u opštinskom sudu, mi imamo situaciju da od 47 zaposlenih u opštinskom sudu trenutno ima samo 10 zaposlenih sa stalnim radnim odnosom, u Preševu. U Bujanovcu je još drastičnije, od 50 zaposlenih samo petoro ima stalni radni odnos.
Međutim, veoma je indikativna praksa koja se odvija u poslednje dve godine, a kojom se jasno daje do znanja da ova i prethodna vlada nije bila zainteresovana da omogući proporcionalno uključivanje Albanaca u sudske organe.
Naime, u situaciji kada su u oba suda od 14 sudija samo četiri Albanca, kad je od četvoro stručnih saradnika samo jedan Albanac i uz to u Preševu, zapravo, obojica stručnih saradnika su srpske nacionalnosti, postavlja se pitanje: koji je plan sudskih organa ili državnih institucija da se u neko dogledno vreme omogući da bar približno bude proporcionalna zastupljenost Albanaca u sudskim organima i uopšte u pravosuđu? Znači, trenutno se takvo opredeljenje ne vidi.
Dalje, što se tiče tužilaštava, situacija je još drastičnija: u Bujanovcu je od devet zaposlenih samo jedan Albanac. Zato sam u diskusiji u načelu već rekao, kako ćemo mi da sprovodimo Zakon o službenoj upotrebi jezika ako ide ovo ukrupnjavanje, ako u Preševu, gde su trenutno od šest sudija tri Albanca, ne može da se sprovodi dvojezičnost? Kako ćemo zamišljati tu dvojezičnost ako sada pređemo na čitav okrug, pa od 40 sudija imamo četiri sudije Albanca? Kako će u toj novoj varijanti onda moći da se sprovodi ustavno i zakonsko načelo da se jezik manjine može upotrebiti u sudskom postupku?
Znači, toga dosad nema, a mi ovim merama, ovim predlozima zatvaramo mogućnost da se u nekom daljem periodu primenjuje ovo ustavno i zakonsko pravo koje sve manjine imaju, u ovom slučaju Albanci u Preševu i Bujanovcu.
Stoga mislim da je u ovoj situaciji, što se mreže tiče, najbolje da se amandmanima poboljša Predlog zakona, ako je moguće; ako ne, onda je najbolje da se povuče i da se da vremena da stvarno trezveno razmišljamo o ovoj veoma važnoj i osetljivoj problematici. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Vladimir Milentijević, koji želi da nam se obrati.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, retkost je da se ovoj desnoj strani usvoji više amandmana. Imao sam sreću da mi je prihvaćeno tri amandmana na Predlog ovog zakona, među njima je i amandman na član 3, pa povlačim amandman na član 10, jer nije u skladu sa prihvaćenim amandmanom, a predloženo rešenje zadovoljava potrebe više tužilaštava na Kosovu i Metohiji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Milentijeviću.

Na član 11. amandman je podnela narodni poslanik Judita Popović.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Gospođa Judita Popović želi reč. Izvolite, gospođo potpredsednice.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, znam da ste već jako umorni i da jako dugo traje ova rasprava o amandmanima na predlog zakona o mreži sudova. Međutim, moram samo sa nekoliko rečenica da definišem celu problematiku o kojoj smo mi raspravljali i u načelu i u pojedinostima. konkretno o 122 amandmana.
Naš amandman koji smo mi dosledno podneli Vlada je dosledno odbila, sa obrazloženjem takvim kakvo je, da ne citiram. Međutim, meni se javlja stalno jedno pitanje - iz kog razloga? Slušajući danima obrazloženja amandmana postavila bih jedno pitanje narodnim poslanicima u vezi sa donošenjem Ustava. Da li uopšte stranke koje su učestvovale u donošenju Ustava, koje su, dakle, podržale Ustav iz 2006. godine, imaju moralno pravo da kritikuju zakon koji je na dnevnom redu? I to iz kojih razloga: pre svega iz razloga što mi znamo na koji način je taj Ustav donet, Ustav je donet bez valjane javne rasprave, a pod dva, prešlo se preko nedostataka postupka za sprovođenje referenduma, opet u vezi sa donošenjem tog Ustava.
Dakle, ako se sve to uzme u obzir onda se zaista postavlja pitanje da li mi možemo, odnosno da li te stranke koje su takav Ustav na taj način donele mogu da kritikuju zakon koji se bazira na Ustavu iz 2006. godine?
Međutim, mi svi možemo da postavimo određena pitanja Vladi u vezi sa Predlogom ovog zakona. Pre svega, postoji li reformsko društvo raspoloženo za donošenje reformskih zakona u pravosuđu? Dakle, da li je naše društvo spremno i sposobno za reformu koja je predložena, pogotovo ovim zakonom? Da li postoji politička i civilizacijska volja za primenu zakona? Da li mi kao društvo želimo da sprovedemo taj zakon o mreži sudova? Postoji li stabilna politička vlast koja uživa poverenje većine građana?
Da bi se ovaj zakon sproveo mora da postoji neka stabilna politička vlast, dakle, jedna većina u građanstvu koja je sposobna i voljna da zakon sprovede. Da li mi imamo tu stabilnost? Da li postoji spremnost i sposobnost vlasti za sprovođenje reformi? Da li je ta vlast, koja bi trebalo da predstavlja većinu, sposobna i da li može da sprovede te reforme? Da li postoji konsenzus nosilaca pravosudnih funkcija za ovu reformu? Kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, tu bi mogli da se ubroje i tužioci i sudije i advokati; da li su oni spremni, da li postoji konsenzus za jednu korenitu reformu pravosuđa?
Da li postoje sposobnosti nadležnog ministarstva da se organizuje ova reforma? Da li je Ministarstvo spremno i organizaciono sposobno da ovu ozbiljnu i komplikovanu reformu sprovede? Dakle, govorim o čisto tehničkim uslovima, tehničkim pitanjima. Da li su osposobljeni za tako nešto?
Ako se sva ova pitanja postave, a pre svega postoji li ustavni okvir, dakle, da li postoji legitimnost koja omogućava usvajanje i donošenje ovakvog reformskog zakona, onda ne znam kakav bi odgovor bio na kraju.
Zašto insistiram na toj legitimnosti? Baš iz tog razloga što je Ustav iz 2006. godine jako insistirao na jednom ustavnom kontinuitetu. Ako se insistira na tom ustavnom kontinuitetu, šta se onda dešava sa principom retroaktivnosti, jer u tom slučaju uvodimo retroaktivnost koja je u suprotnosti sa članom 197. stav 2. Ustava, koji je izričit u tome kada se može taj princip retroaktivnosti primenjivati. Ali, ovaj ustavni kontinuitet, faktički, dovodi u pitanje taj kontinuitet, odnosno omogućava ga, suprotno prijemu tadašnje SRJ u Ujedinjene nacije 2000. godine, kada je došlo do državnog diskontinuiteta.
Šta se onda dešava? Ukoliko mi ovim setom novih zakona omogućavamo ponovni izbor sudija, dakle jedan opšti izbor, reizbor, nazovite ga kako god hoćete, šta mi radimo? Mi retroaktivno primenjujemo ovaj zakon na već postojeće stanje.
Ove sudije koje sada sude sude po jednom izboru, koji su prošli 1991. ili 1992. godine, recimo. Prema tome, šta se tu dešava? Mi uvodimo princip retroaktivnosti, a ovamo smo insistirali na ustavnom kontinuitetu, tako da dolazimo do jedne kolizije u celoj ovoj proceduri donošenja i usvajanja zakona.
Prema tome, zaključak bi bio da nametnuta rešenja uvek ostaju samo veštačka tvorevina nesposobna da zaživi. Jer, ukoliko na malopre postavljena pitanja nemamo pozitivne odgovore od strane Vlade, onda imamo nametnuto rešenje ovim zakonom. Nametnuta rešenja samo su veštačka tvorevina i neće dati rezultate.
Posebno bih podvukla da mi ne možemo graditi pravnu državu formalnim mehanizmima zasnovanim na nelegitimnom ustavnom poretku. Pokušala sam da vam objasnim zašto smatram da je ovaj ustavni poredak, dakle ovaj Ustav iz 2006. godine, pod velikim znakom pitanja. Dva su razloga: jedan je taj što nije bilo javne rasprave prilikom donošenja Ustava; drugi razlog je taj referendum, o kojem zaista možemo puno toga da pričamo.
Prema tome, ako imamo takav Ustav i na tom Ustavu gradimo i donosimo nove pravosudne zakone, kakav rezultat možemo očekivati posle svega?

Zahvaljujem. Za reč se javio gospodin Tomislav Nikolić, po Poslovniku. Izvolite.