Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?

Narodni poslanik Nebojša Ranđelović se javio za reč.

Izvinjavam se, shodno mojoj profesiji, volim da imam papire ispred sebe koje sam pripremao za današnju diskusiju. Dobar deo toga što sam želeo da kažem vezano za ovu materiju iznela je uvažena gospođa ministarka, gospođa Malović, tako da ću gledati da svoje izlaganje skratim, kako ne bih oduzimao dragoceno vreme Skupštini.
Počeću jednom konstatacijom i jednim citatom. Zakon o krivičnom postupku spada u red najbitnijih zakona. Po mnogima to je najbitniji zakon posle Ustava. I jednim Roksinovim (Klaus Roksin) citatom: krivični postupak je seizmograf prava i sloboda čoveka i građanina.
Kakva je naša situacija u vezi procesnog zakonodavstva koje se tiče krivično-pravne materije? Na snazi imamo Zakon o krivičnom postupku iz 2006. godine, koji je donet na brzinu, za koji je izostala široka stručna i naučna rasprava, bez prethodnih priprema i proveravanja ideja koje su u njega ugrađene. Taj zakonski tekst, između ostalog, nastao je i kompilacijom jednog broja potpuno novih procesnih ustanova i rešenje preuzetih iz inostranog prava i procesnih odredaba postojećeg zakona.
Naravno, pre nego što je počeo da se primenjuje ovaj zakon, već je pripremljena i njegova izmena i dopuna faktički dok još uopšte nije ni postojao zakon. Tom činjenicom autori su priznali da taj tekst nije za primenu.
Ovo o čemu je govorila gospođa Malović je jako dobro što je napravljena grupa eksperata koji će upodobiti krivično-procesnu materiju, ali to je ono što nas očekuje. Govorim o onome što je sada naša stvarnost u oblasti krivičnog procesnog zakonodavstva.
Samim tim, shodno ovome što sam naveo, imamo nemoguću situaciju da važeći zakon ne primenjujemo jer je neprimenljiv, a da noveliramo zakon koji je derogiran i da taj zakon koji u stvari treba da bude stavljen van snage još uvek primenjujemo. To je naša trenutna situacija što se tiče procesnog zakonodavstva u oblasti krivičnog prava.
Stvarnost je i nakaradnost ustavnih okvira koji se tiču ove materije. Napraviću digresiju što se tiče nakaradnosti tih ustavnih okvira. Nekadašnji radikali, sada pripadnici nove poslaničke grupe, ovaj Ustav su držali ispred sebe kao ikonu, govoreći o njegovim kvalitetima, a neke koleginice iz DSS o ovom Ustavu su govorile kao o najvažnijem ostvarenju, o najvažnijem uspehu prethodnih vlada, na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica.
Zamolio bih da najpre pročitaju Ustav, pa da onda pričaju o njegovim kvalitetima. Konkretno, pitao bih da li znaju da je član 102. Ustava u suprotnosti sa članom 5. Ustava, sam sa sobom? Da li znaju da je član 105. Ustava u suprotnosti sa članom 134. Ustava? Ti članovi se tiču ministarske odgovornosti i skidanja imuniteta ministrima. Ustav je sam po sebi antinomičan, odnosno sam sebi predstavlja suprotnost.
Zato molba svima da o ovome nakaradnom Ustavu ne govore kao o najznačajnijem ostvarenju i o velikom uspehu. Znamo kako je Ustav donet i znamo da je jedino LDP ukazivala na nakaradnost i postupka i teksta Ustava.
Takva je i normativa u Ustavu koja se tiče pravosuđa, posebno državnog tužilaštva. Sadašnji Zakon o krivičnom postupku koji se ne primenjuje, a čini mi se i buduće zakonodavstvo, o kome je gospođa Malović detaljno govorila, predviđa tužilačku istragu. To je u redu.
Tužilačka istraga je planetarni trend, tužilačka istraga je korak napred u krivično-procesnom zakonodavstvu, ali za tužilačku istragu potrebno je i nezavisno tužilaštvo. Uvođenje ovog instituta prati jedan protivrečni proces, jer se sa nezavisnog organa, a to je istražni sudija, prenosi istraga na tužioca i u isto vreme mu se sužava samostalnost. Samostalnost tužioca sužava sam Ustav, član 158. Istraga se praktično prenosi na Vladu.
Da podsetim, u članu 158. stoji da nijedan tužilac, od republičkog pa do najnižih tužilačkih organa, ne može biti imenovan bez predloga Vlade. Da li to znači da će se istraga u budućnosti preneti na Vladu i da će tužilaštvo biti poslušan organ Vlade? Sama situacija u tužilaštvu je takođe neodrživa. Mi sad imamo v.d. stanje u tužilaštvu. Ima li nezavisnog tužilaštva sa v.d. stanjem koje već duže traje?
Čak bih i citirao vršioca dužnosti Republičkog tužioca - to je samo ilustracija o anomalijama o kojima pričam. Ovo je transkript emisije u kojoj je učestvovao uvaženi tužilac. On kaže: ''Dao sam obavezno uputstvo na sve uslovne osude. Tužilac ima obavezu da se žali, ako to i ne želi da uradi." Čemu onda uslovna osuda, ako tužioci apriori osporavaju njeno postojanje?
Na kraju, rekao bih par stvari o tome šta će se desiti ako se ove izmene i dopune o kojima govorimo ne izglasaju? Dakle, ako Skupština ne izglasa izmene i dopune o kojima je govorila uvažena gospođa Malović, desiće se sledeća situacija - od 1. januara nema istražnog sudije; istragu vodi javni tužilac koji je postao stranka u postupku; pritvor određuje sud; odbrana nema pristup dokazima koje prikuplja tužilac; ni policija ni tužilaštvo nemaju tehničke mogućnosti da se ostvari član 258. koji govori o tehničkim atributima istrage.
Ako se ta prava uskrate okrivljenima, to je bitna povreda krivičnog postupka, a uz bitnu povredu krivičnog postupka sledi i oslobađanje okrivljenog, odnosno sledi činjenica da se tako prikupljeni dokazi ne mogu tretirati kao dokazi.
Shodno tome će se ponašati i LDP, jer bez obzira na sve anomalije stanja u procesno-pravnoj normativi, interes građana je iznad svega i mi ne smemo dozvoliti da se građani nađu u takvoj situaciji, gde će se prema njima primenjivati neprimenjiv zakon.
Na samom kraju bih dodao i to, reči su upućene uvaženoj gospođi Malović, meni je jako žao što ona kao odgovoran ministar mora sada da vadi tuđe kestenje iz vatre, nekih neodgovornih vlada i neodgovornih ministara koji su tu funkciju obavljali pre nje.
U ovome o čemu je malopre govorila, želim joj puno uspeha i želim da se to što pre upodobi i ostvari. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Milica Radović, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe DSS.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Ministarstva, moram da priznam da sam ovaj predlog izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku očekivala mnogo ranije u ovoj skupštini. Poslanici DSS-a su u svojim načelnim raspravama o setu pravosudnih zakona nekoliko puta ukazivali na činjenicu da Zakonik o krivičnom postupku treba da počne da se primenjuje 1. januara 2009. godine i da bi bilo neophodno da se on odloži, ukoliko nisu ispunjeni osnovni uslovi za njegovu primenu.
Neshvatljivo je da mi u ovom trenutku raspravljamo o ovom tekstu zakona, kada je ovaj posao trebalo da završimo mnogo ranije. Takođe je neshvatljivo da je Vladi bilo potrebno ovoliko vremena da u skupštinsku proceduru uputi samo jedan jedini član ovog predloga koji je trebalo da se izglasa mnogo ranije.
Moram da napravim malu digresiju. Danas sam u dnevnim novinama "Blic" pročitala izjavu cenjenog sudije, gospodina Omera Hadžiomerovića, koji je rekao, i na neki način prebacio krivicu na same poslanike, zašto mi zagušenjem u kom se Skupština nalazi dovodimo u pitanje izglasavanje ove izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku i faktički dovodimo u neizvesnost da li će on biti odložen, da li će primena ovog zakonika biti odložena.
Prosto, zbog tačnosti i informacije, moram da kažem da poslanici ne snose nikakvu krivicu zbog toga što možda primena ovog zakonika neće biti odložena. Moram da napomenem da je Vlada Republike Srbije 17. decembra ove godine uputila u skupštinsku proceduru ovaj predlog izmene i dopune Zakonika o kojem mi danas raspravljamo i na samim poslanicima ne stoji nikakva odgovornost ukoliko se njegova primena ne odloži.
Znači, Vlada je ta koja je isključivo i jedino odgovorna za eventualno neodlaganje primene Zakonika o krivičnom postupku. To je prosto bilo zbog javnosti, da se zna o čemu se ovde radi. Naravno, moram da napomenem da Skupština nikada do sada nije brže stavila na dnevni red neki od zakona, nego upravo ovaj o kome mi danas raspravljamo.
S druge strane, ovo naravno nije ništa čudno, ukoliko imamo u vidu način na koji radi ova vlada, kasni se u svemu. Vladajuća koalicija nije u mogućnosti da obezbedi efikasan rad parlamenta. Takođe, ne postoji nikakav dogovor sa samom opozicijom ni oko jedne tačke dnevnog reda, ni oko bilo koje druge procedure i zadataka vezanih za rad ove skupštine. To sve zajedno nije dobro zato što posledice svega toga trpimo mi svi ovde zajedno.
Vladajuća koalicija, svojom nemogućnošću da obezbedi 126 poslanika, nedavno je mogla da dovede u pitanje i izglasavanje Zakona o putnim ispravama. Sada se dovodi u pitanje i izglasavanje samog budžeta, jer je sednica na kojoj se budžet raspravlja zakazana pre samo nekoliko dana. Na budžet je podneto 243 amandmana, što upravo govori o samom karakteru i uopšte kvalitetu takvog jednog zakonskog predloga.
Da je ova vlada ozbiljna i odgovorna, mi juče, 23. decembra, ne bismo raspravljali o budžetu, samo par dana pre 29. decembra, kada treba da bude završena ne samo ova sednica, nego uopšte redovno zasedanje. To su sve činjenice na koje opozicija svakodnevno ukazuje.
Mislim da će Vlada pokazati svoju konstruktivnost, da će obezbediti da se predlog budžeta izglasa i da državu neće odvesti u privremeno finansiranje, jer ukoliko se to desi, onda će još jednom, po ko zna koji put, da pokaže koliko nije sposobna da vodi ovu zemlju.
S druge strane, nekom se možda čini da ovde ne govorim o dnevnom redu, ali sve ovo iznosim samo zato što ukazujem da u uslovima u kojima vlast vlada i u uslovima u kojima vlast nije u mogućnosti da obezbedi normalne uslove za rad parlamenta, sumnjam da će se primena Zakonika o krivičnom postupku odložiti.
Jednostavno, tako ćete dovesti u nedoumicu i u samu konfuziju ne samo dežurnog istražnog sudiju i ne samo dežurnog javnog tužioca, koji će biti dežuran u noći između 31. decembra 2008. i 1. januara 2009. godine, jer neće znati koji će zakon da primenjuje, nego ćete dovesti u konfuziju celokupnu pravosudnu javnost, sve one sudije, sve one tužioce, sve one predstavnike i pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova koji svakodnevno u svom radu primenjuju Zakonik o krivičnom postupku.
Zakonikom je predviđena nova uloga javnog tužioca u krivičnom postupku. On bi trebalo da rukovodi pretkrivičnim postupkom. To znači onim postupkom pred organima unutrašnjih poslova i samim istražnim postupkom. Ovim predlogom se istražni postupak iz nadležnosti sudstva prebacuje u nadležnost tužilaštva. Jednostavno, da bi to bilo moguće, tužioci moraju da budu kadrovski osposobljeni da bi se prihvatili jednog takvog posla kao što je vođenje istrage.
S druge strane, predviđa se promena procesnog položaja policije u samom postupku, jer bez obzira na činjenicu što će javni tužilac i dalje da rukovodi krivičnim postupkom, pripadnici policije će moći samoinicijativno da preduzimaju sve one radnje i da rade na osvetljavanju i rasvetljavanju krivičnih dela, na pronalaženju učinilaca krivičnih dela i na obezbeđivanju samih tragova. Takođe, policija će moći sama da vrši uviđaj za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora do pet godina.
Da bi sve ovo zaživelo, da bi se sve ovo primenilo, neophodno je da svi ljudi i sva lica koja će biti ovlašćena za primenu ZKP-a, u svetlu novih ovlašćenja, moraće da budu prosto ovlašćena i osposobljena za njegovu primenu.
Takođe, pored toga što nisu obezbeđeni kadrovski uslovi, za koje je potrebno vreme, u kojem bi lica koja su ovlašćena za primenu ZKP bila osposobljena da ga na adekvatan i pravilan način primenjuju, nisu obezbeđeni ni tehnički ni materijalni uslovi za primenu ovog zakonika.
Što se tiče materijalnih i tehničkih uslova, moram samo da ukažem o čemu se radi - nisu obezbeđene prostorije u kojima će se sprovoditi istraga u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku. Takođe, nisu obezbeđeni ni nužni tehnički uslovi koji bi omogućavali tajno zvučno i optičko praćenje samih osumnjičenih lica.
Takođe nisu obezbeđeni ni nužni tehnički uslovi za snimanje ispitivanja lica u policiji, naravno i sredstva za same veštake i niz drugih faktora, ali sve to govori u prilog tome - da je neophodno da se primena Zakonika o krivičnom postupku odloži.
Postavlja se osnovno pitanje - zašto Ministarstvo pravde do sada nije potenciralo, odnosno bar iniciralo u krajnjem slučaju edukaciju kadrova koji će biti ovlašćeni da postupaju u skladu sa ovim zakonom. Mogu da imam razumevanja za činjenicu da materijalni uslovi za primenu ovog zakonika nisu obezbeđeni, ali prosto ukazujemo na vreme - na potrebu da se ova sredstva predvide u budžetu za 2010. godinu, kako ponovo ne bismo došli u situaciju da se opet odlaže primena ovog zakonika.
Čini mi se da se predstavnici Ministarstva pravde ležerno ponašaju kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, što u krajnjem slučaju dokazuje i datum kada su nam poslali u skupštinsku proceduru ovaj predlog zakona koji ima samo jedan član. Same poslanike su doveli u situaciju da mi sada nismo u stanju uopšte da predvidimo da li će primena zakonika biti odložena, zbog situacije u kojoj se nalazi Skupština, zbog toga što je Vlada zakasnila sa predlaganjem budžeta, zbog toga što je na budžet podneto 243 amandmana i na sve ostale finansijske zakone negde oko 500 amandmana, a rok kada treba da završimo ovu sednicu je 29. decembar.
Na samom kraju, po ko zna koji put, ukazujem ponovo na obavezu vlasti da primenjuje ono što piše u Ustavnom zakonu, a to je - da uskladi sve one zakone, kojih po mojim analizama ima preko 50, sa samim Ustavom.
Vlada po tom pitanju nije uradila ništa, nije ih čak ni uputila u skupštinsku proceduru. Radi se prosto o tehničkim zakonima. Radi se o zakonima koji su mogli da budu usvojeni u roku od jedan sat. Uverena sam da poslanici opozicije se ne bi javljali po njima, jer se radi o tehničkim zakonima i radi se o nečemu što proizilazi iz samog Ustava, što predstavlja našu ustavnu obavezu.
Smatram da je situacija još čudnija ukoliko imamo u vidu to da je i ovaj zakonik, o kome mi sada govorimo, upravo taj iz grupe 50 zakona koji treba da se usklade sa samim Ustavom i zato prosto ne razumem - zašto je Vlada, ako je već uputila u skupštinsku proceduru izmene i dopune ovog zakonika, zašto nije predvidela i one tehničke izmene koje ga na potpun način usklađuju sa samim Ustavom.
Mislim da to ne bi produžilo rad ove Skupštine, jer ako već dođemo do samog glasanja o ovom zakonu, onda bi na taj način završili kompletno njegovo usklađivanje sa samim Ustavom. Jednostavno, na ovaj način Vlada po ko zna koji put pokazuje - da nije dorasla poslu kojeg se prihvatila. Hvala vam.

Ima reč narodni poslanik Petar Jojić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, gospođo predsedavajuća, ovaj zakon koji je stavljen u proceduru pred Skupštinu, stavljen je sa zakašnjenjem.
Radi se o najznačajnijem zakonu u jednoj državi, on može biti i treba da bude izjednačen sa Ustavom. Jer, ako hoćete da cenite stepen demokratije u jednoj državi - uzmite procesno zakonodavstvo i iz njega ćete izvući zaključak i utvrditi da li ima tu demokratije ili nema demokratije.
Ono što sam želeo ovog puta da istaknem i podsetim poslanike i stručnu javnost jeste - da je Zakonik o krivičnom postupku koji je u primeni, njegova suština i njegove odredbe su nastale između 1999. godine, 2000, a konačno 2001. godine je usvojen jer je stavljen pred Saveznu narodnu skupštinu i Savezna skupština je taj zakonik i usvojila. To je bio prvi radikalni postupak u reformi krivičnog zakonodavstva u Srbiji, tadašnjoj SRJ.
Radikalni rezovi su zaista utemeljeni 2000. godine, kada smo u Saveznoj vladi pripremali ovaj predlog i ovaj zakonik, čiju sam grupu formirao i uz pomoć najstručnijih ljudi u državi, uključujući pre svega sudije, tužioce, advokate, profesore pravnih fakulteta, koji su u dužem vremenu s nama radili na pripremi ovako jednog važnog zakona u tadašnjoj SRJ, čije su odredbe prenete i preuzete u važećem Zakoniku o krivičnom postupku.
Šta je karakteristično i u čemu se sastoje te odredbe koje govore da je stručna javnost iskazala svoje mišljenje u odnosu na prethodne zakonike, kako zakone o krivičnom postupku, tako i Krivični zakonik. Prvi Zakon o krivičnom postupku je donet 1946. godine. Međutim, on je noveliran i donet sledeći, sa izmenama i dopunama, jedna čvršća norma koja je sadržala odredbe zakona, jer se onda zvao Zakon o krivičnom postupku, to je bilo 1953. godine.
Da bi novi zakon, odnosno Zakon o krivičnom postupku bio donet 1976. godine, a nove izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku izvršene su 1985. godine, da bi konačno ovaj zakon koji je u primeni trenutno bio donet u skladu sa važećim Ustavom SRJ iz 1990. godine.
Dame i gospodo narodni poslanici, čime se karakterišu odredbe i razlozi za donošenje takvog ciljnog zakona, gde smo mi tada u Saveznoj vladi, a to je bila politika SRS-a, da se mora doneti jedno novo krivično zakonodavstvo, kako u odnosu na procesno, tako i na materijalno zakonodavstvo.
Koji su ciljevi bili da treba da se ostvare demokratska načela iz uporednog prava? Najobimnije izmene i dopune ovog zakona iznošene su, kao što sam rekao, 1985. godine. Šta smo mi želeli i šta smo bili u obavezi prema građanima: da izgradimo ne zakon o krivičnom postupku, nego Zakonik o krivičnom postupku, koji treba da kodifikuje procesno krivično zakonodavstvo.
Prvo - usklađivanje zakona sa Ustavom, i to posebno sa odredbama koje se neposredno odnose na procesnu materiju ili su sa tom materijom bile u nekoj vezi.
Drugo - usklađivanje sa međunarodnim aktima, koje je naša zemlja ratifikovala ili čija ratifikacija predstoji, među kojima je najvažniji Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i skup minimalnih pravila o postupku sa zatvorenicima.
Treće - utvrđivanje novih rešenja na kojima je praksa i jugoslovenska tada krivično-pravna nauka ukazivala u toku dosadašnje primene ovog zakona, a koja će doprineti većoj efikasnosti krivičnog postupka i većoj zaštiti sloboda i prava čoveka.
Pored ovoga, u radu su uzeta u obzir i rešenja krivično-procesnog zakonodavstva većeg broja evropskih država, kao i sastavni delovi savremene krivično-pravne nauke uopšte, kako u odnosu na anglosaksonsko pravo, tako i u odnosu na kontinentalno.
Četvrto - usklađivanje teksta zakona sa izmenama društveno-ekonomskih i političkih prilika u našoj zemlji.
Peto - terminološko i redakcijsko usklađivanje Zakonika sa terminologijom novog ustava i pozitivnog zakonodavstva, sa kojim je Zakonik o krivičnom postupku u komplementarnom odnosu, kao i unapređivanje sistematske faze i sadržaja sistematskog Zakonika o krivičnom postupku.
Mada ovaj predlog, kada smo ga radili, ne predstavlja suštinsko odstupanje od koncepcije dosadašnjeg zakonodavstva.
Skrećem pažnju da ovo zakonodavstvo nije nastalo juče, niti je nastalo, vidite koliko je u Srbiji razvijeno zakonodavstvo bilo, od Dušanovog zakonika pa nadalje.
Pored dosadašnjih osnovnih načela, što smo se zalagali da u novi zakonik o krivičnom postupku moraju biti ugrađena načela - načelo zakonitosti, utvrđivanje istine, postavljanje kontradiktornosti tj. kontradiktornog postupka na širim osnovama, javnost, neposrednost. Dakle, zakon uvodi i nekoliko novih načela, koja proističu iz Ustava, kao što su načelo zaštite lične slobode i zabrane ponovnog suđenja. Ovo je novo, zabrana ponovnog suđenja.
Neki postojeći procesni principi su učvršćeni i prošireni, a odstupanja od njih reducirana, kao što je to u slučaju principa odbrane okrivljenog, odnosno osumnjičenog, odnosno optuženog.
Konkretizacijom ovog načela na mnogim mestima u zakoniku značajno su poboljšani položaj i pravo osumnjičenog, jer smo mi tada u radnoj grupi zauzeli stav da moramo izgraditi i uvesti institut osumnjičenog, a ne odmah optuženog ili okrivljenog. To je jedan značajan korak bio u odnosu na ostvarivanje osnovnih ljudskih prava, jer kao što je poznato za vreme komunizma ovoga nije bilo.
Bio je to period u kome je lako bilo uhapsiti čoveka. Uhapsi ga onaj sa četiri razreda osnovne škole, pa ga drži u pritvoru mesecima, bez da zna sudija ili tužilac. Zato smo uveli status osumnjičenog i to iz uporednog prava.
Ali, mogu vam reći da kada smo pristupili ovim izmenama i radikalnim promenama, mi smo se rukovodili svim dostignućima iz uporednog prava iz evropskih zemalja i kontinentalnog prava, a čak smo uvodili i određene norme koje idu korak dalje, koje idu u prilog da se građanima Srbije pruže osnovna ljudska prava više nego što su to bila za vreme Informbiroa, za vreme Titovih pisama i za vreme raznih policijskih tortura.
Bila su u to vreme značajno proširena ovlašćenja organa unutrašnjih poslova, a mi uvodimo i ovde jedan deo da imaju i organi unutrašnjih poslova određena ovlašćenja, ali ta ovlašćenja organa unutrašnjih poslova tj. pripadnika policije moraju biti pod kontrolom, pre svega, suda i tužilaštva.
Šta znači institut i položaj osumnjičenog? To je nešto novo bilo koje je SRS želela, da mi poboljšamo krivično pravo, naročito u procesnoj sferi, tj. da policija može pozivati građane, ali u pozivu mora biti naznačeno u kom svojstvu se građani pozivaju. To je prvi put ugrađeno u novi, a sada važeći Zakonik o krivičnom postupku.
To mnogo znači građanima. Oni se osećaju bezbednije, sigurnije i ne mogu biti izloženi bilo kakvoj zloupotrebi, progonima ili šikaniranju.
Policija danas ima pravo da pozove građanina, ali u pozivu mora da naznači razloge pozivanja, u kom svojstvu se poziva građanin, da li se poziva kao osumnjičeni ili se poziva kao građanin da bi pružio određeno obaveštenje pripadnicima policije.
Drugo, uzimanju izjave u policiji mora da prisustvuje i branilac. Advokatura kao deo pravnog sistema, ustavna kategorija, prvi put ulazi u policijske prostorije. Za to sam se ja zalagao. Naročito zbog toga što oni tužioci, što profesori ni sudije ne znaju, nisu imali prilike da dožive šta znači pozivati čoveka, a da on ne može da se brani. To je ono što je izuzetno bitno.
Taj razgovor u policiji može da traje najduže četiri sata. Posle četiri sata, ako policija proceni da na osnovu prikupljenih dokaza ima mesta da se podnese krivična prijava, tada policija podnosi krivičnu prijavu, zavodi je u svoj zapisnik, lice sprovodi istražnom sudiji i predaje krivičnu prijavu javnom tužiocu, javni tužilac daje saglasnost za istražne radnje ili ne daje ili se lice pušta na slobodu. To su značajne stvari.
U Zakoniku o krivičnom postupku, dalje, šta smo zaključili, nije dobro niti je to po Ustavu, da se jedno lice više puta poziva povodom jednog krivičnog dela. Ne, zauzeli smo stav da se lice u policiju može pozvati samo jednom i više ne, ali povodom tog krivičnog dela. Ne može se pozivati više puta, pa da kaže, držimo ga od osam do osam uveče, pa onda kaže dođite sutra u 8 časova, pa narednog dana i tako možemo dozvoliti da se građani šikaniraju. Međutim, ovaj zakonik o krivičnom postupku to je sprečio.
Dalje, založili smo se da razgovoru pred istražnim sudijom mora da prisustvuje advokat, alfa i omega za odbranu i ostvarivanje ljudskih prava. Prava i dužnosti su branioca, koga angažuje sam optuženi, a ukoliko on nema pare ili nije mogao da angažuje branioca, tada je sud dužan po službenoj dužnosti da postavi branioca, kako bi to lice imalo pravnu zaštitu u toku krivičnog postupka.
Šta smo želeli kao novo? To je da lice iz pritvora bez istražnog sudije ne može biti izvedeno ni na jednu drugu stranu, ni u jednom pravcu. Može biti izvedeno i dovedeno samo u prostorije suda i, s druge strane, da tom razgovoru mora da prisustvuje branilac i mora da prisustvuje sudija, i da se o tome sačinjava zapisnik.
Dalje, što je praksa pokazala kao jednu lošu i negativnu praksu u prošlosti, osumnjičeni i optuženi ima pravo, nakon lišavanja slobode, obavljenog razgovora u prostorijama policije, da predloži i da traži od istražnog sudije da se izvrši lični lekarski pregled i utvrdi da li je možda bio izložen torturi ili prinudnom priznanju.
(Predsedavajući: Gospodine Jojiću, oko mnogo čega možemo da se složimo, ali jedan minut više vremena.)
Izvinjavam se, ali ovo je 16 minuta. Koliko ste rekli? Dvadeset minuta.
(Predsedavajući: Izvinjavam se.)
Dalje, dame i gospodo narodni poslanici, razumeli smo se ja i potpredsednik. Ono što je bitno, a jeste da smo takođe državnog tužioca nazvali državnim tužiocem, a ne javnim tužiocem, i da državni tužilac ima veća ovlašćenja u odnosu na proširenje, odnosno stavljanje zahteva za istragu, proširenje istrage i preduzimanje određenih mera kada je u pitanju prikupljanje dokaza za kontradiktorni postupak.
Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka smatra da je ovaj zakonik o krivičnom postupku trebalo ranije izneti pred narodne poslanike i da se izmene i dopune ne svode samo na ovoliko odredaba, već da je morao biti izrađen novi zakonik o krivičnom postupku.
Jer, mnogo odredaba neće biti potrebno da se menjaju iz postojećeg ovog zakonika o krivičnom postupku, mogu da vam priznam, verovali ili ne, da li hoćete da se složite sa tim ili ne, to je bio radikalski novi Zakonik o krivičnom postupku.
Naravno da sam u tu grupu uključio zaista najveće stručnjake, dok smo bili u Saveznoj vladi, da se donese jedan zakon koji garantuje prava i slobode našim građanima. Kada uporedite pre 2000. godine i 2001. godine one zakone i Zakonik o krivičnom postupku, naći ćete jednu čitavu skalu i sistematizaciju određenih krivično-pravnih propisa koji nisu garantovali osnovna ljudska prava i njihove slobode.
Ono što je jako važno, a to je da sada Ministarstvo pravde ima veliku odgovornost da u narednom periodu mora da što pre donese novi predlog zakonika o krivičnom postupku. Ali, i u tome kasnite. Moram da skrenem vašu pažnju, kada sam radio studiju u Institutu za uporedno pravo, i svih zakona koje sam radio sa grupom stručnjaka, uvek sam išao na to da vidim u kojim državama je koliko godina koji osnovni sistemski zakon je trebalo pripremiti i izneti pred parlament da bude usvojen.
Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku u zemljama anglosaksonskog prava i kontinentalnog rade se između 10 i 15 godina. No, mi nismo ti koji sada iznova izgrađujemo i vršimo reformu krivičnog zakonodavstva. Imamo podlogu iz ovog važećeg zakona, izuzetno veliku podlogu i široku, i ovo su uradili stručni ljudi. Ništa bolje nije tamo.
Uporedite, daću vam studiju koju smo radili, Instituta za uporedno pravo. Videćete da je naš Zakonik o krivičnom postupku iz 2000. godine, odnosno iz 2001. godine, demokratskiji više nego što je u ijednoj zemlji u Evropi. Da se podsetimo, kada je donošen Zakonik o krivičnom postupku 2006. godine, SRS je uložila veliki broj amandmana i ukazala je tadašnjoj vladi i tadašnjem predlagaču da to što predlaže neće moći u praksi da zaživi.
I to ste, gospođo ministre, i sami konstatovali, jer da nije te činjenice, te konstatacije poslanika SRS, vi ne biste sada bili u prilici da tražite odlaganje tog jednog zakonika, koji nije mogao ni slovom da bude primenjen u praksi.
Konstatovali smo tada da je 78 odredaba Zakonika o krivičnom postupku u suprotnosti sa Ustavom, dakle postoji nužna potreba da se uskladi sa Ustavom. Velikih ovde nekih mudrovanja ili uvođenja nekih novih načela ne treba.
Veliki je broj ovih članova, 125 članova koji su bili predloženi i verovatno će se staviti na dnevni red, da bude usvojen zakonik o krivičnom postupku. Ali, to nisu izmene, to mi liči, ovo što ste bili dostavili, to je već preširoko za izmene i dopune. Zbog toga je nužno doneti novi zakonik o krivičnom postupku, uobličiti ga, norme da budu precizne.
Ima nešto što sam primetio da preuzimate i prepisujete iz onog zakona koji je 2006. godine donet. Međutim, primećuje se odmah da su definicije i izreka normi izuzetno preširoke. Norma mora biti kratka i jasna, a da u praksi bude primenjena.
Zbog toga, dame i gospodo, narodni poslanici SRS u svakom slučaju ostaju kod ovih amandmana, mi smatramo da je ovaj zakonik trebalo doneti pred Narodnu skupštinu daleko ranije i da bi njegova primena bila odložena, kako smo mi to predložili, kako Ustav garantuje, predviđa i propisuje, nakon osam dana. Zbog toga smatramo da ovaj zakonik radikalski treba samo malo uskladiti sa Ustavom, ne može bolji biti u Evropi. Hvala vam.

Hvala vama. Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne.)

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe Nova Srbija, Liberalno-demokratska partija i Srpska radikalna stranka.

Dajem reč narodnom poslaniku Srđanu Spasojeviću. Izvolite, gospodine Spasojeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, uvaženi ministri, ovaj predlog zakona koji je u skupštinskoj proceduri, praktično o odlaganju nečega što je doneto, jeste još jedna poruka da se u Skupštini ishitreno zakoni usvajaju, mislim na zakone o teritoriji i sedištima sudova, koje smo juče-prekjuče usvojili.
Evo jedne izmene koja je mogla da zaživi u pravosudnom sistemu ove zemlje, koja pokazuje koliko je teško napraviti veliku reformu.
Mislim da ćemo 1. januara 2010. godine, kada bude stupio zakon koji smo izglasali pre dva dana, ponovo ovde zasedamo i da njegovu primenu odlažemo.
Najbolji primer za to je upravo ovaj predlog zakona o izmeni Zakonika o krivičnom postupku. Dakle, nismo sproveli da tužilačka istraga zaživi i pomeramo je za godinu i po dana. Poslanici NS u raspravi u načelu i u pojedinostima pokušaće da jednom blagom sugestijom, kroz amandman, utiču na to da se ova izmena prolongira za još šest meseci, dakle da stupi 31. decembra 2010. godine.
Razlozi za to su, pre svega, u tome da presek ovakvog zakona u toku godine nije dobar i da ga treba prolongirati za kraj godine. Znamo da u našim sudovima postoje godišnji izveštaji, znamo da se početkom godine vrši preraspodela u svim sudovima u Srbiji, ko će od sudija u toj godini voditi krivični postupak, istražne radnje, vanparnične, parnične postupke itd.
Tako da, iz razloga celishodnosti i opravdanosti, bitno je da ovako nešto, ukoliko se prolongira, bude na početku godine, a ne na sredini godine. Uz to, ako je to 1. jul, praktično pred sezonu godišnjih odmora u sudovima, nešto ovako menjati nije dobro.
Dakle, apelujem na Vladu i na podnosioca ovog zakona da ima u vidu, kada bude odlučivao o amandmanu NS, da taj amandman prihvati, jer taj amandman je sigurno dobar i popraviće ovaj predlog.
Ovaj zakon o sedištima i teritorijama sudova treba da zaživi 1. januara 2010. godine, jedan veliki, ogroman, komplikovan poso. Biće mnogo zabune u pravosuđu. Neki sudovi se ukidaju, uvode se teritorijalne jedinice, sudske jedinice. U svemu tome, za šest meseci od stupanja tog zakona, treba da primenimo nešto kada je u pitanju istraga, dakle da tužioci krenu da vode istragu.
Naravno, bilo je ovde reči o tome da je to komplikovan posao, da tužioci nisu spremni za prihvatanje ovakvog jednog veoma teškog posla, praktično, da nemaju sredstva. Neću da se ponavljam, već su poslanici pre mene ukazali na to. Mislim da je suština ovde da, ako uopšte zaživi ovaj zakon o sedištima i područjima sudova, treba bar godinu dana od tog dana prolongirati stupanje na snagu ovog zakona.
Ne znam, ali sam potpuno uveren da ćemo sesti i 1. januara 2010. godine i prolongirati odlaganje tih zakona. Sa tog aspekta, mislim da nosioci pravosudnih funkcija treba da budu mirni i da taj zakon, potpuno sam siguran, neće zaživeti 1. januara 2010. godine. Kao što sam siguran da ćemo ovde sesti i prolongirati Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, prolongiraćemo verovatno i onu famoznu direkciju o oduzimanju imovinske koristi proistekle iz krivičnih dela. Šta je moja poruka? Moja poruka je da treba donositi zakone koji će se primeniti, koji će zaživeti, koji će biti u funkciji građana Srbije.
Ne treba stalno da donosimo neke zakone koji ne mogu da opstanu i onda parlament Srbije, umesto da se bavi pitanjima građana, suštinskim pitanjima, mi se ovde bavimo i često gubimo vreme prolongiranjem zakona koji treba da stupe na snagu.
Još nešto, ovakve zakone treba staviti bez ovakvih dnevnih redova. Ovde danas treba da raspravljamo o budžetu, o veoma važnom državnom pitanju, a uvek nam se provuče nešto ovako što treba da rešimo u jednom danu. Nužna je izmena, nužno je da se ovo prolongira. Tako isto i o setu pravosudnih zakona, umesto da osiguranje depozita, putnih isprava i ovakav zakon stavimo i u jednom danu rešimo, mi ih uguramo u jedan veliki dnevni red i onda se dešava to da su poslanici iznuđeni da ovakva rešenja prihvataju. To nije dobra poruka, to nije dobro za građane Srbije.
Još nešto, videli smo pre neki dan izjavu da će problem putnih isprava, ukoliko ne prođu ovde u parlamentu, da se reši uredbom. Za ovaj zakon već danas u dnevnom štampi imate da će biti inicijativa pred Ustavnim sudom da se ovo prolongira, ukoliko ne budemo ovde stigli da uradimo posao. To zaista nema smisla.
Parlament je institucija gde se takve stvari rade, gde se donose zakoni. Nemojte stalno da imamo neku alternativu, nemojmo pred svršeni čin da stavljamo građane Srbije sa uredbama, inicijativama, jer znamo da je parlament ključan za takve stvari i nemojmo sami sebe da dezavuišemo i da pravimo cirkus.
Još jedanput, poslanici NS su podneli amandman koji popravlja ovaj zakon. Nužno je da se primena ovog zakona odloži za 31.12.2010. godine. Nemojte presek praviti u toku godine, to nije dobro. Napominjem, imaćemo ponovo zahtev za odlaganje, jer na početku svake godine se u sudovima radi plan rada, raspoređuju se sudije za poslove koje će obavljati u toku godine i godišnji plan.
Dakle, očekujemo da u raspravi u pojedinostima Vlada prihvati ovaj amandman, apsolutno je u duhu zakona i mislim da će Vlada i ministar, koja, nažalost, nije ovde i nije čula ovo što sam rekao, imati to u vidu i da će reagovati.

Reč ima gospođa Judita Popović.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da će LDP glasati za ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Naravno, mi smo ponovo dovedeni u situaciju da između dva zla biramo manje. Smatramo da je veće zlo da stupi na snagu Zakon o krivičnom postupku iz 2006. godine. Zato smatramo da treba da podržimo i podržaćemo ovaj predlog zakona.
Problem je u tome što se čekalo do 24. decembra tekuće godine da se stavi na dnevni red i da se raspravlja o ovom ključnom predlogu zakona o izmenama i dopunama ZKP-a.
Ključni je iz tog razloga jer apsolutno nemamo nikakve uslove za primenu ZKP-a koji je usvojen od strane Skupštine Srbije 2006. godine.
Ministarka je sama navela koji su to sve razlozi koji su Vladu faktički naterali da podnese ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama ZKP. Ne bih da ponovim sve te razloge. Očigledno je da prilikom donošenja tog zakona 2006. godine jedino se vodilo računa o tome da to bude brzo, odmah i ad hok.
Ta činjenica je dovela do te situacije da mi više ne znamo šta ćemo sa tim zakonom, niti je on stupio na snagu, niti je dobro da stupi na snagu, niti ćemo mi njega ikada primenjivati i ne daj bože da ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama ne prođe.
Prema tome, ako smo u tu situaciju dovedeni, jer onaj koji je predlagao zakon 2006. godine i koji ga je usvajao nije bio dovoljno dalekovid, onda se postavlja pitanje da li zakoni koji prolaze kroz ovu skupštinu zaista imaju sve uslove da budu izglasani i da zaista stupe na snagu. Govorili smo već za ovom skupštinskom govornicom da su tri preduslova potrebna da jedan zakon bude dobar, da jedan zakon može da se primenjuje.
Pre svega, zakon mora da ima određenu reformističku potenciju, dakle, mora da nosi određenu dozu reformi koje su potrebne ovom društvu, a ako se donosi novi zakon, upravo je usmeren da dovede do nekih promena u određenom segmentu zakonodavstva. To je jedan od preduslova.
Drugi je da dođe do nekog konsenzusa, a u ovom ZKP bilo je potrebno da do konsenzusa dođu i sudije, i tužioci i advokati, da bi zaista taj zakon mogao da se primeni. Da je zaista do konsenzusa došlo, onda ne bismo imali tako nakaradna rešenja koja bukvalno anuliraju kompletan zakon.
Treći uslov je taj da Ministarstvo ima te sposobnosti da organizuje sprovođenje zakona. Očigledno da Ministarstvo, i u momentu kada je zakon izglasan, a i sada, nije spremno i nije sposobno da sprovede do kraja taj problematičan ZKP.
Mnogo šta je potrebno, mnogi uslovi moraju biti ispunjeni da bi taj zakon mogao da se sprovodi. Očigledno da nemamo te uslove i očigledno da smo došli u situaciju da taj zakon, koji nikada nije stupio na snagu, sada ponovo odlažemo, a pri tom ne pripremamo neku opsežniju, neku kompletniju zakonsku regulativu u pogledu izmena, dopuna ili eventualno donošenja potpuno novog ZKP.
Zakon o krivičnom postupku iz 2001. godine očigledno nije dovoljan, očigledno nije u skladu sa postojećim Ustavom. Očigledno je život u međuvremenu prolazio i doveo je do mnogih promena koje iziskuju donošenje novog, odnosno bar u znatnoj meri promenjenog ZKP.
Prema tome, kada svi ti uslovi koji su bili potrebni nisu postojali u momentu donošenja ZKP u 2006. godini, postavlja se pitanje zašto se uopšte taj zakon i donosio. Ne verujem da oni koji su ga pisali, oni koji su o njemu raspravljali, oni koji su predlagali amandmane i koji su na kraju izglasali taj zakon nisu bili svesni baš svih tih propusta i loših rešenja iz zakona.
To jednostavno ne mogu da shvatim i ne mogu da razumem, obično u skupštinskom sazivu uvek ima bar nekoliko advokata, nekoliko pravnika koji se iole razumeju u samu problematiku krivičnog zakonodavstva i procesnog krivičnog zakona. Inače, ako su i taj zakon radili stručnjaci, pa valjda je trebalo i oni da znaju šta pišu i šta predlažu da Skupština usvoji.
Zaista je neshvatljiva ta nemarnost i svi ti propusti koji su doveli do ovog dana, 24. decembra, da na brzaka odlučimo o tome da li ćemo usvojiti ili ne Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona, koji se sastoji samo u tome da se prolongira primena Zakonika iz 2006. godine. Dakle, potpuno jedna apsurdna situacija koja je prilično nedolična za parlament, a smatram da je velika sramota za prethodni parlament i prethodnu Vladu koji su bili inspiratori i donosioci takvog zakona.
Ako zakoni nisu usklađeni sa životom, ako zakoni nisu u skladu sa potrebama jednog društva, sa potrebama jedne države i sa potrebama građana, koji će na kraju krajeva morati da taj zakon žive, u tom slučaju radi se samo o nekim nametnutim rešenjima koja završavaju ovako kao i ovaj nesrećni ZKP iz 2006. godine.
Normalno, kada govorimo o tom zakonu, asociramo i na set pravosudnih zakona koji su bili na dnevnom redu Skupštine u toku proteklih dana. Nadamo se da ti zakoni neće na kraju doći u situaciju da budu prolongirani u poslednjoj nedelji pred okončanje 2009. godine.
Prema tome, ukoliko je zaista zakonodavac imao pred sobom sve te uslove koje sam malopre nabrojala, koji moraju biti ispunjeni da bi zakon bio životan, u tom slučaju imamo šanse i realne mogućnosti da doživimo 2010. jednu ozbiljnu reformu pravosuđa.
Ukoliko su propuštene prilike, ukoliko ti uslovi nisu bili u dovoljnoj meri ispunjeni, nisu bili cenjeni, nije bila dovoljno cenjena mogućnost da li ti uslovi mogu naknadno da se stvore, u tom slučaju zaista se ne piše ništa dobro ni reformi pravosuđa.
Prema tome, to je u stvari jedna konstatacija da se zakoni ne donose radi donošenja zakona, nego da se donose radi regulisanja života u ovoj državi, radi primene tih zakona, radi reforme, radi demokratije, koja mora da zaista zaživi u našoj državi, u našem društvu, da bismo mogli da krenemo dalje, da bismo završili sa ovom stagnacijom u kojoj se nalazimo.
Nisam za to da Skupština bude jedan protočni bojler Vlade u pogledu donošenja, izglasavanja zakona, nego u zaista odmeravanju smisla racionalnosti predloženih zakona. Prema tome, sve te kritike koje su usmerene prema Skupštini, da Skupština usporava donošenje zakona, treba ipak da se stave pod lupu, jer nije stvar u kvantitetu nego je stvar u kvalitetu.
Iz tog razloga, ne može se uskratiti ni opoziciji da raspravlja, da podnosi amandmane i da pokuša da poboljša svaki zakon koji je na dnevnom redu Skupštine. Prema tome, potvrđujem, LDP će glasati za usvajanje ovog zakona o izmenama i dopunama ZKP.