Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, setom finansijskih ili kako volite da kažete budžetskih zakona o kojima danas polako privodimo raspravu kraju u parlamentu, tačnije predlozima pratećih akata, predviđene su izmene nekih važnih zakona, o porezu na imovinu, akcizama, carinskoj tarifi, republičkoj administrativnoj taksi, porezu na dohodak, kao i zakona o doprinosima za obavezno socijalno i penzijsko-invalidsko osiguranje.
Međutim, mišljenja sam da oni ne predstavljaju ništa drugo do samo sublimaciju loših i ishitrenih rešenja, a sve pod okvirima priče o prilagođavanju evropskim integracijama.
Ono na šta bih želeo na početku svoje diskusije da ukažem jeste i odluka Vlade o kojoj su uvažene kolege prethodnici govorili o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma, usled čega će po priznanju nekih državnih funkcionera, čak u Ministarstvu finansija, prihodi ionako restriktivnog budžeta biti značajno umanjeni u tekućoj 2009. godini.
Kada se greška pokušava ispraviti greškom, onda smo svedoci činjenice da kako bi se nadomestio taj nedostatak, pored redovnog usklađivanja sa inflacijom, predviđa se i dodatno povećanje akciza na gorivo, pivo i cigarete, kafu i po tom osnovu očekuju u Vladi prihod od oko 15 milijardi dinara.
Pri tom, izmenama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju predviđeno je da se u tekućoj 2009. godini penzije ne usklađuju sa troškovima života i inflacijom, već da se isplaćuju u istom iznosu koji je ustanovljen u decembru 2008. godine.
Dakle, u momentu globalne finansijske krize, koja može imati razmere svetske katastrofe, Vlada na neki način nojevski zavlači glavu u pesak i, da stvar bude još gora, donosi odluku o jednostranoj i ničim izazvanoj primeni SSP-a, u vidu skidanja zaštitnih carina na robu iz Evropske unije, u momentu kada sve vlade gledaju da zaštite koliko je moguće svoje finansijske i privredne resurse. Pri tom se objašnjava kako će manji priliv, a procena se kreće od 150 do 250 miliona evra, od carina biti nadoknađeni većom proizvodnjom.
Nije li nekako jasno kako ćemo sa nižim carinskim prihodima Vlade i višim uvozom ostvariti rast proizvodnje. Takvi medijski argumenti su zapravo uvreda inteligencije prosečnog građanina, a najgore je to što liberalizacija uvoza pokazuje ili potpuno ignorisanje realnosti, ili je pak reč o štetnom savezu, možda ovo drugo pre, domaće evrobirokratije i uvozničkog lobija.
Dok sada u svetu niko više ozbiljno i ne veruje u sposobnost neoliberalnih dogmi o slobodnom tržištu i ukidanju granica, da bi zavladala tzv. slobodna tržišna ljubav, samo ovde u Srbiji se to ignoriše.
Samo se u Srbiji moglo u ovom momentu desiti da se jednostrano redukuju carine prema EU, čime ugrožavaju ionako slabu privredu, koja će sada znatno teže dolaziti do kredita i investicija.
Dame i gospodo, kolege narodni poslanici, svakome ko iole zna da računa jasno je da se trgovinski deficit nadoknađivao u ovom proteklom periodu u nekakvom deviznom prilivu kredita, kao što se i budžet popunjavao i kreditima, i nažalost rasprodajom društvenih firmi.
Stoga bi sada kada neće biti moguće doći do kredita i investicija trebalo redukovati uvoz, kako se ne bi trošile fluidne devizne rezerve. Umesto toga srpsko tržište se otvara za strane robe niskim carinama, kao i to da se dinar brani na tzv. prvoj liniji koja, najblaže rečeno, destimuliše proizvodnju i izvoz, što je sa ekonomskog stanovišta potpuno iracionalno razmišljanje.
Pri tom se objašnjava kako je to rušenje zida zaštitnih carina zapravo blagotvorno za našu privredu. To nam zvuči kao i ono nazoviobjašnjenje da će rast cena, recimo, telefoniranja doneti, preko konkurencije, u perspektivi nižu cenu komunikacionih usluga. Naši domaći neoliberalisti su danas, čini se, usamljeni u praktikovanju te neoliberalne ortodoksije, da preti opasnost da budu i poslednji Mohikanci već propale paradigme.
Srbija će, kako je saopšteno, kao prvi korak započeti proces ukidanja carinskih barijera za industrijske i poljoprivredne proizvode iz EU prema utvrđenoj dinamici. Odluka je doneta kako bi se, "skratilo vreme između primene sporazuma i sticanja statusa kandidata za članstvo".
Međutim, suština je nešto sasvim drugo. U suštini ovim potezom Vlada je još jednom dovela Srbiju u podređeni, ponižavajući položaj, preko tzv. partnera u EU, koji su suprotno pravu odstupili od početka primene sporazuma, na šta ih inače obavezuje član 59. famoznog sporazuma.
Poštovani građani Srbije, treba znati da će otvaranje tržišta naše države za industrijske proizvode iz EU biti veliki izazov za preduzeća. Mnogi ekonomisti predviđaju da će otvaranje tržišta za konkurenciju, koja je po pravilu razvijenija i sposobnija, dovesti do toga da pojedina preduzeća, rekao bih veći broj, takvu utakmicu neće preživeti, i to ne usled sopstvenih slabosti, već zbog toga što je u proteklih osam godina u državi Srbiji stvoren jedan ekonomski ambijent, koji više pogoduje uvozu nego što domaćim preduzećima omogućava ravnopravnu utakmicu na otvorenom tržištu.
Kao poslanička grupa SRS mi smo prilikom razmatranja predloga budžeta ukazivali na to da će se poljoprivreda naći na samom tom početku primene sporazuma pred sličnim uslovima kao i privreda, tržišta će se takođe postepeno otvoriti za poljoprivredne proizvode u EU, dok će poljoprivrednici morati da se prilagođavaju evropskim standardima. Međutim, na tržište Srbije će stići visoko subvencionisani poljoprivredni proizvodi iz EU, što predstavlja veoma otežavajuću okolnost za srpsku poljoprivredu, a tržišnu utakmicu čini, kao što sam već rekao, prilično neravnopravnom.
Srpska poljoprivreda u razmeni sa inostranstvom trenutno ostvaruje suficit, koji je u prva dva kvartala prošle godine iznosio 235 miliona evra, ali je srpska poljoprivreda ipak daleko od evropskog nivoa, što najbolje pokazuje podatak da ni do sada odobrene kvote za juneće meso i vino nisu ispunjene, a i pravo je pitanje da li će i kada uopšte biti ispunjene.
Srpsku poljoprivredu inače opterećuju brojni problemi, poput dugovanja države prema proizvođačima, problema otkupa i nakupaca, problema sa bankarskim kreditima, nefunkcionisanje ključnih zakona, porastom cena mineralnog đubriva i energenata, makazama cena između repromaterijala i poljoprivrednih proizvoda, stalnim iseljavanjem i lošom infrastrukturom. Svedoci smo da je budžetom za 2009. godinu u drastično nepovoljan položaj stavljena poljoprivreda, kao da ona ne bi trebalo da bude strateška grana razvoja Srbije.
Prema stručnim procenama, sredstva za unapređenje proizvodnje trebalo bi da iznose oko 500 miliona evra na godišnjem nivou. Srbija, međutim, nema dovoljno sredstava za investicije, dok je poljoprivreda EU zaštićena ogromnim subvencijama, koje iznose približno 34%, odnosno oko trećinu cene.
Seljaci u Mađarskoj, na primer, dobijaju od 250-300 evra po hektaru, što je i u Hrvatskoj, dok je u Srbiji taj iznos u 2008. godini iznosio 120 evra.
Imajući ove pokazatelje u vidu, koji su samo jedni u nizu, ne treba da čude, već da zabrinu i zebnje poljoprivrednika, kao i negativne reakcije na predlog jednostrane primene sporazuma iz Privredne komore i Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije, u kojima se ističe da bi jednostrana primena sporazuma mogla da upropasti našu poljoprivredu, dakle, naše poljoprivrednike, koji očigledno još uvek nisu pripremljeni za ispunjavanje standarda koji se od njih zahtevaju.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, i pored evidentne štete koju jednostrana primena Prelaznog sporazuma može naneti srpskoj privredi, a posebno poljoprivredi, Vlada Srbije je ipak odlučila da sporazum aktivira, dok se u medijima građanima serviraju priče o brojnim koristima koje će imati od nižih cena.
Takav argument se, međutim, pokazuje kao neosnovan, jer bi se posle početka primene sporazuma najpre ukinule carine na proizvode koje iznose 1-5%, tako da je teško očekivati da bi, kada bi uvoznici zaista, što je malo verovatno, i snizili cene za 1-5%, građani ipak osetili nekakav zanemarljiv procenat.
U isto vreme, sniženje carina bi značajno omogućilo i smanjenje budžetskih prihoda u iznosu čak i do 90 miliona evra. Ovaj manjak bi se morao nadoknađivati iz drugih izvora, a poslednja poskupljenja gasa i telefonskih usluga svedoče da će građani, ako nešto i uštede na mostu, odnosno na sniženju carina u ovom slučaju, račun svakako morati da plate na ćupriji. Jedan slikovit životni primer je i to da će se bez carina u neograničenim količina u Srbiju iz EU uvoziti sir i jaja, krompir, pasulj, voće, semenski ječam, ovas itd.
Mi, kao država, praktično ulazimo u zonu visokog rizika bez ikakve zaštite. Objasnite nam, ako sve zemlje veliki deo budžeta upravo pune naplaćivanjem carina, da li će nadležni ministri, primera radi, kada uskoro počnu da štrajkuju prosvetari i lekari reći da u budžetu, nažalost, nema para, a nema jer se carine ne naplaćuju. Ispada da Vlada, umesto da brine o svojoj ekonomiji, mnogo više računa vodi o ostvarivanju ekstraprofita od strane tuđih firmi u sopstvenoj državi.
Dakle, na kraju, set zakona koji je u skupštinskoj proceduri je samo marketinški potez kojim bi se domaćoj javnosti prikazao pomak u evrointegracijama. Glumi se napredak, ali se zbog toga zanemaruju brojne negativne posledice.
Nažalost, od ove farse najveći broj građana Srbije će umesto koristi na duže staze imati samo mnogo, mnogo štete.
Uzrok svih većih ekonomskih nevolja primarno su u domenu monetarne politike, što i ne treba da čudi, s obzirom da NBS apsolutno zanemaruje osnovne makropokazatelje, kao što su nezaposlenost, privredni rast, odnosno platni bilans i spoljni dug Republike Srbije.
Problem je i u politici deviznih rezervi, koje se grade visokim kamatnim stopama, trenutno 17,75%. Problem je i sa trikovima kojima se za trenutak povećava ponuda deviza, brani kurs dinara. Problem je i obavezna rezerva banaka, čijim bi smanjenjem došli do povećanja nivoa kreditiranja, a smanjenja kreditnih stopa.
Budžetska sredstva se, dakle, mogu trošiti i mnogo racionalnije, ali je prostor za spasonosno smanjivanje javne potrošnje mnogo manji nego što se sugeriše. Mit o prekomernoj javnoj potrošnji ponajviše služi da sakrije probleme i nemoć monetarne politike.
Ko je odgovoran za to što Srbija potpuno nespremno dočekuje ovaj finansijski zemljotres? Pre svega, oni iz Dinkićevog benda koji vode našu ekonomiju već punih osam godina. Nijedna država, bez svog bankarskog sektora i bez državnih i razvojnih banaka, ne može računati ne samo na razvoj, već i stabilnost u kriznim vremenima.
Veštački održavan nizak kurs dinara je destimulisao izvoz, pa i proizvodnju, a to je bilo izgleda jedino ekonomsko dostignuće pomenutog benda, koji su branili i po cenu rapidnog topljenja deviznih rezervi, čiji smo svedoci, nažalost, danas i mi građani Srbije.
Jednostrano skidanje zaštitnih carina u ovom momentu globalnog finansijskog haosa izgleda kao "coup de grace" i prema sopstvenoj privredi, ali i državnoj kasi. Svaka logika staje pred vratima ideoloških neoliberala, koji uz to imaju i lični interes da nas vode korak bliže ekonomskom haosu, bedi i nezaposlenosti. Zahvaljujem se na pažnji.