Gospođica Nataša Jovanović, još pet minuta je ostalo. Gospodine Šormaz, vi inače nemate dovoljno vremena. Počećemo sa vašim učešćem u raspravi posle pauze. Izvolite.

Hvala vam, gospođo predsedniče. Koleginica Dimitrijević je suštinu usmerila na ono što se zove recesija naše privrede i ako govorimo kako ćemo da punimo budžet u 2009. godini, ceo set zakona svodi se na to koliko će Srbiju da potrese svetska finansijska kriza i da je to, u stvari, kriza industrijskog društva, kriza vrednosnog sistema, kriza kulture i kriza ideologije u glavama onih koji  ne znaju šta je ideologija i ne znaju šta treba da ih vodi u budućnost i kako jedno društvo da se usmerava i na šta mi da se oslonimo.
Danas je problem taj što niko u Srbiji od naših seljaka neće moći da vas razume, da povećavate akcizu na ono što je njima osnov da bi mogli da obrađuju svoju zemlju, u trenutku kada na svetskom finansijskom tržištu, za razliku od perioda o kojem je Lidija govorila, letnjih meseci, sada vrtoglavo pada cena nafte i naftnih derivata, a vi povećavate akcizu.
Kako ćete da objasnite svakom razumnom čoveku da u tim zemljama, a videli smo potez nekih vlada poput nemačke i nekih drugih, gde država interveniše da pomogne svakome, od seljaka, preko radnika i industrije, vi novim nametima, koji su skroz nelogični, idete na to da onemogućite tim ljudima da prežive ovu ili sledeću tešku godinu.
Čitajte malo šta pišu ekonomisti kod nas, ekonomisti u svetu, pre mesec dana je jedan od vodećih novinara Gardijana, hajde da uzmemo njega za primer, koji se bavi samo svetskom poljoprivrednom proizvodnjom, govorio o tome da je proizvodnja organske hrane budućnost za svaku zemlju, i ako Srbija ima te mogućnosti i ako se danas u svetu potroši 30% više prirodnih resursa od onoga što može priroda da obnovi, valjda je nama cilj da radimo na tome da stvaramo ono što je potrebno.
Mislite da će potražnja za hranom da bude manja u ovoj situaciji kada je teška ekonomska kriza? Neće, zato što ljudi moraju da jedu i decu da prehranjuju. To je još jedan od paradoksa. Sve drugo će da bude sa izuzetno smanjenom tražnjom. Videli ste šta rade sve svetske kompanije, od autoindustrije, preko proizvođača tehnike, bele tehnike itd, sve više će da daju tih boniteta i da stimulišu ljude da kupuju te proizvode.
Šta će biti sa hranom? Vraćamo se na ono - bazna proizvodnja hrane za srpskog poljoprivrednika, seljaka bilo gde u svetu je mnogo teška, potrebno je mnogo rada. Taj sirov proizvod koji iznese na tržište, da li je u pitanju stoka, prodaja na stočnoj pijaci, govorim o sirovini, da li je u pitanju voće, povrće, to je izuzetno jeftino i sada na tržištu nema, pogotovo kod nas u Srbiji zbog ovog uvozničkog lobija, tu pravu realnu vrednost, koliko je uloženo energije, koliko je uloženo repromaterijala, koliko je bilo potrebno tog višemesečnog rada da bi se taj proizvod stvorio. S druge strane, kada dođete u prodavnicu, cena hrane je visoka. Dakle, taj prerađeni proizvod je izuzetno skup.
Valjda mi, kao država koja zna da skoro jedna trećina, možda čak i više našeg radno-aktivnog stanovništva živi u tim ruralnim područjima, u selu, sada imamo, gospođo Đukić-Dejanović, dobili smo pre izvesnog vremena Predlog zakona o poljoprivrednoj proizvodnji, odnosno poljoprivredi u ruralnim područjima, valjda to treba da nam bude putokaz, jer to stoji u onoj nacionalnoj strategiji za pridruživanje za evropske integracije, na šta mi treba da se baziramo.
Upravo država svega drugog treba da se odrekne, da smanji javnu potrošnju, da se malo zavrnu slavine ministrima i direktorima javnih preduzeća u Srbiji koji pljačkaju i otimaju, a da se seljaku pomogne. Zaista je neprimereno i u pravu su kolege iz DSS koje su predložile brisanje ovog člana 3. jer je danas, o tome govorimo, svakom seljaku neshvatljivo da jedan jedini dinara povećate cenu za ono što je njemu najpotrebnije.
Mi smo, takođe, predložili da se taj član briše, to je amandman u istovetnom tekstu, jer smatramo da u ovoj i narednim godinama Srbija treba da ima isključivo izrađenu i na najbolji mogući način preciziranu strategiju razvoja poljoprivredne proizvodnje i kako mlade ljude da vratimo na selo. Uostalom, prvih pet godina civilizacije vam dovoljno govori. Svi su se bavili poljoprivredom i svako je imao farmu.
Pogledajte gde smo mi danas i u Srbiji unazad 50 i više godina od dolaska komunista na vlast, a očigledno je da se sad ništa nije promenilo, ili su neki... (Predsednik: Vreme) neokomunisti na vlasti ili vi imate istu logiku, da uništavate male poljoprivrednike, male posede i da im ne date mogućnost da žive. Hvala.

Zahvaljujem. Do 15.00 časova pauza, a onda nastavljamo rad. Gospodin Dragan Šormaz će biti privi učesnik u raspravi.
(Posle pauze – 15.05)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu. U prepodnevnom delu zastali na raspravi u pojedinostima o amandmanu na član 3, amandmanu koji su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Arsen Đurić, Miloš Radulović i Aleksandar Pejčić.
Reč ima Dragan Šormaz.

Poštovani građani Srbije, kome drugom da se obratim, iz Vlade nema nikoga, a od narodnih poslanika može da se vidi koliki je broj u sali.
Javljam se po amandmanu kolege Arsena Đurića iz poslaničke grupe DSS i u nadi da ćemo ubediti, ako ne apsolutno nesposobnu Vladu Republike Srbije, onda poslaničku većinu, koja je u nekoliko navrata pokazala da može da, bez obzira na negativno mišljenje Vlade, usvoji neki amandman opozicije, da usvoji i ove amandmane koje je podnela DSS, jer svi zajedno moramo da znamo da budžet nije sve u ekonomskoj politici jedne zemlje. Jednostavno nije. Mnogo toga ima što čini ekonomiju i ekonomsku politiku jedne države.
Ovim predlozima zakona, koji su sada na dnevnom redu, Vlade Republike Srbije, koja ne samo što nije prisutna na sednici Narodne skupštine, nego je i apsolutno nesposobna, ponavljam po drugi put, svrha je samo jedna, punjenje budžeta, lošeg budžeta Vlade Republike Srbije koji smo doneli, u što je većem mogućem obimu, pošto već svi znaju da onako kako je predviđen, kao što ni ovaj za 2008. nije realizovan na način na koji je predviđen, ni ovaj neće biti realizovan, niti napunjen na način na koji je predviđen, a Vlada Republike Srbije ovim predlozima zakona ulazi u čitavu seriju grešaka koje pravi još od septembra.
Podsetiću vas da je ova vlada donela pred ovaj dom i da se opozicija tome žestoko suprotstavila, pa i privredni ljudi u Srbiji, izmene i dopune Zakona o doprinosima, kojim je omogućeno onim pravnim licima ili privrednim subjektima, koji nisu na vreme regulisali svoje obaveze prema zaposlenima u tom smislu i prema državi i državnim fondovima, da te svoje obaveze izmire do kraja 2008. godine, a da im država zauzvrat otpiše sve one kamate koje su imali.
Mi smo govorili da je taj predlog zakona veoma loš, da će izazvati suprotan efekat, da se privilegijom takvih privrednih subjekata koji ne posluju na zakonom predviđen način i ne ispunjavaju svoje obaveze prema državi i zaposlenima na zakonom predviđen način, i normalan način svugde u svetu, u suštini u neravnopravan položaj stavljaju oni koji su redovno, pošteno i na zakonit način obavljali svoj posao.
To može izazvati suprotan efekat i izazvalo je suprotan efekat. Izazvalo je, jer budžet u 2008. nije punjen onako kako je predviđeno i povećao se, umesto da se smanji, broj privrednih subjekata koji su počeli na takav način da duguju, jer je bilo potpuno logično.
Odmah su se pojavili, i to su upozoravali privrednici i udruženja privrednika u Srbiji (može li, predsedništvo, malo tiše) da će se to dogoditi i da to ne treba raditi. Dogodilo se, zaista se dogodilo. Povećao se broj privrednih subjekata koji je prestao te obaveze da uplaćuje. Povećao se.
Šta se sada dešava? Sada ovim zakonom treba povećati akcize. Zašto? To je svima jasno. Zbog nesposobnosti Vlade Republike Srbije, koju predvodi Boris Tadić, kada smo upozoravali da svetska ekonomska kriza stiže u Srbiju, da je stigla u Srbiju, govoreno je da širimo paniku, da se služimo demagogijom, da pokušavamo da diskreditujemo novoizabranu vlast i formiramo vladu koja će voditi računa o socijalnim pravima i zaštititi svakog građanina pojedinačno. Sve se suprotno dešava.
Govorili smo tada - ljudi, stigla je ekonomska kriza. Ona nije počela da bi bilo koga iznenadila u septembru-oktobru. Oni koji prate to, a znamo da su vlade dužne to da prate, znaju da je ta kriza počela još 2007. godine u SAD i da je samo ovo što se dešavalo u 2008. bilo ojačavanje te krize, a prava recesija je 2009.
Jer sada kada se urade bilansi kompanija, banaka, osiguravajućih društava, pa kada vide šta su sve izgubili 2008, kreće recesija u 2009. godini.
To je nešto što se i ranije dešavalo i što je bilo predvidivo za svakoga ko se malo barem malo razume u ekonomiju, a očigledno da u ovoj vladi, koja stalno priča kako vrvi od eksperata, od toga nema ništa. Nisu uopšte kao vlada bili spremni da zaštite ovu državu. To je realnost. Pogledajte novine koje su vam čak i naklonjene, dve decenije su vam naklonjene, pogledajte naslov u "Vremenu".
U novembru, kada je Vlada Republike Srbije i ova prazna stolica ovde, ne obećala, nego potpisala Prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, kada je obećala i potpisala regrese i topli obrok, u to vreme su uveliko skidali sa asfalta brokere u Njujorku koji su se bacali sa zgrada. Kako je to moglo da vas iznenadi u novembru? Kako ste mogli u novembru da imate takav potez?
Sada posle nekoliko dana to ne može i onda rasprave sa privrednicima, rasprave sa sindikatima, nategnuta situacija. Ko je kriv? Skupština. Vrši opstrukciju, da nije Skupštine ništa, sve bi bilo u redu. Naravno, jer jedino u Skupštini, i uz ove medije koje imamo, čuje se o tome šta i kako radite.
Sada ste pristali, jedan deo Vlade, pre svega u DS, i te kako je razmišljao da ne radi ovo što se sada dešava. Sami znate da su vam koalicioni partneri iz G17 plus rekli mora i vi ste čučnuli i rekli mora, vezano za jednostranu primenu trgovinskog sporazuma SSP-a sa EU. O tome vam pričamo danima.
To ne košta samo tih 300 miliona evra Srbiju. To košta mnogo više. To košta svakog građanina Srbije pojedinačno, siromašnog građanina Srbije najviše, jer će oni bogati sada moći da plaćaju automobile iz EU za 10% jeftinije i sedam koma nešto, ali to obični građani Srbije, 90% njih iovako ionako ne rade.
Ali će zato, zbog povećanih akciza na gorivo, morati da plaćaju skuplje gorivo na pumpama, a samim tim će morati naravno i privreda, a ako plaća privreda šta ćemo dobiti sledeće? Naravno da ćemo dobiti veće cene privrednih proizvoda. Ne, nego će gospodin Mišković da se odrekne marže u svojim trgovinama, baš da vidimo i to čudo. On je najveći, ali ima ih još, nije jedini.
Da li treba voditi računa o njima ili o najsiromašnijima? Da li ste vi obećali u kampanji pristupne fondove EU? Jeste, obećali ste. Gde su? Šta je sa njima? Vi dajete 300 miliona evra para srpskih EU.
Vi pomažete EU. U svetskoj ekonomskoj krizi ispada da Srbija pomaže EU ovim predlogom zakona, a ne EU Srbiju. Sve ste okrenuli naopako. Tačno pet puta sam postavio pitanje sa ove govornice, na osnovu ekonomskih mera koje je predvidela Vlada Republike Srbije za 2009. godinu, koliko će novozaposlenih ljudi u Srbiji biti 2009. godine na osnovu obećanja koje ste dali u izbornoj kampanji od 200 hiljada zaposlenih. Ne mora 200 hiljada u prvoj godini, ali nešto mora. Obećali ste. Nema odgovora uopšte.
Kažu mi kolege iz opozicije - aman, čoveče, nemoj to više da ih pitaš, kako da ti odgovore, šta da ti odgovore? Znači, mnogo teško pitanje. Povećava se broj nezaposlenih i još će se više povećati. Cela Evropa spušta PDV, cela Evropa spušta kamate, spušta opterećenje privredi, upravo da se ne bi gubila radna mesta, ovde se radi obrnuto. Privreda se opterećuje, privrednici se opterećuju.
Juče sam govorio, sada može da izađe bilo ko iz vladajuće većine da kaže - nije tako, biće ovako, ali meni je danas poruku poslao privatnik, neću reći koji, da ne bi imao probleme, koji je od dve svoje firme jednu zatvorio. Jednostavno čovek kada je video još ove mere koje spremate da uradite, kada je sve stavio na papir on je izračunao da je gotovo, da njemu sledi bankrot, likvidacija, propast preduzeća i poslao mi je poruku kojom podržava sve što sam juče rekao i traži da vršimo još veći pritisak na Vladu da se spusti PDV, da se ne donose ovi loši zakoni.
Ako niste uradili budžet kako treba, a niste, dajte rebalans budžeta koji će zaista biti restriktivan. Povećali ste broj zaposlenih u javnom sektoru, povećali ste od maja naovamo, umesto da se smanji. Povećali ste potrošnju u javnom sektoru, umesto da se smanji.
Ovo je jedina država u svetskoj ekonomskoj krizi, u trenutku svetske ekonomske krize na teritoriji Evrope koja povećava javnu potrošnju umesto da je smanjuje. Možete da vrtite glavom koliko hoćete, to objasnite preduzetnicima. Vi povećavate javnu potrošnju, ako je neko i povećava, povećava je po pitanju socijalnih davanja i pomoći ugroženih kategorija svoga društva i pomoći onih koji ostaju bez posla.
A ovde kome se ovde pomaže? Direktno ovim merama i direktno ovim zakonima je najugroženija privreda i metalski kompleks Srbije, i to baš interesantno gradovi kao što su Niš, Kraljevo, Čačak, Kruševac, moje Smederevo. Pitajte potpredsednika Vlade iz DS da li je tačno, ne samo da nije tačno ono što je izgovorio predsednik Republike u svom novogodišnjem intervjuu na RTS-u vezano za "US Steel" da u Košicama fabrika staje, kao i u Smederevu; usporava, ali ne staje. U Smederevu su zaustavili obe visoke peći i stavili ih na onaj tih hod.
Ne samo to, nego pored zagađenja koja čine Smederevu, a ne ispunjavaju one uslove koji su predviđeni svugde, pa i kod njih u Pitsburgu koji su predviđeni, ne samo to, nego planiraju, a pitajte potpredsednike iz DS Vlade da li je to tačno ili ne, da ceo pogon, koji je verovatno najsavremeniji u Evropi, hladno valjanog lima, tzv. hladnu valjaonicu pakuju i prevezu u Slovačku ove godine.
Koliko će to smanjiti broj zaposlenih u toj fabrici, koliko će smanjiti prihod ovom budžetu i ovoj državi od firme koja je bila najveći izvoznik, i pored svega toga planiraju da naprave koksaru u krugu fabrike, samo jedna postoji na teritoriji istočne Evrope i nigde više, jer su takve fabrike najveći zagađivači životne sredine. Tako oni gledaju na nas. Razlog zašto se tako ponašaju je način na koji ste im prodali železare.
Inače, pokojni predsednik Vlade i predsednik DS, Zoran Đinđić, bio je protiv toga. Znate da je on išao i u "Tisen Krup", to je prva poseta koju je napravio kao izabrani predsednik Vlade, otišao je u Nemačku da pregovara sa Nemcima o prodaji železare, ali ste na silu koja je načinjena ovoj državi, na jedan potpuno nezakonit i katastrofalno loš način, tu fabriku prodali "US Steel"-u za 20 puta nižu vrednost nego što je procenjena od strane "Deloitte&touche".
I, završavam, onda ste doveli sad i čitavu fabriku, je l' šta, hoćete li vi možda Amerikancima da kažete da to ne rade. Vi? Hajde da vidim i to čudo. Meni je potpredsednik Vlade rekao da se muči.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
Ponavljam još jednom, ovim zakonima, završavam, izvinjavam se, mada smo imali četiri amandmana vezana, sat vremena, nema veze, završavam, biće manje od tih sat vremena, budite ubeđeni, završavam, još jednom ovom rečenicom, ovim predlogom zakona Srbija finansira EU, Srbija pomaže EU sa najmanje 300 miliona evra. Zahvaljujem.

Izvinite, narodni poslaniče, za ometanje našim međusobnim razgovorom tokom vašeg izlaganja, radilo se o razmeni informacija.
Obaveštavam i Narodnu skupštinu, na osnovu člana 85. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, danas ćemo raditi i posle 18.00, a raspravom po tački koja u tom trenutku bude bila na dnevnom redu, ali ne dalje od 20.00 časova.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.
Dakle, radi se o amandmanu na član 3. Narodni poslanik Dragan Šormaz je rekao da ima vezane amandmane. Dakle, u istovetnom tekstu su amandmane podneli, jedan isti amandman, četiri poslanika jedne poslaničke grupe, i tumačenje je da svaki amandman nosi po svojih 15 minuta za svaku poslaničku grupu, odredbama Poslovnika, ali vezanih amandmana ne može da bude.
Narodni poslanik Zoran Krasić, izvolite. Narodni poslanik Zoran Antić, posle njega.
Samo vas molim da kažete po kom od četiri istovetna amandmana se javljate za reč u raspravi.

Javljam se povodom amandmana poslanika Arsena Đurića, s obzirom da je gospodin Šormaz pričao o tom amandmanu, zato što su oni poprilično slični i sa amandmanima drugih poslaničkih grupa, to je više tama za predstavnike Vlade, a ne za narodne poslanike.
Tačno je, nekoliko poslanika je podnelo amandman na član 3. Predloga zakona. Tim članom Predloga zakona vrši se izmena člana 9. Zakona o akcizama, a to je član koji se odnosi na akcize na derivate nafte, na derivate nafte plaća se akciza.
Ovim predlogom zakona Vlada traži da se kod motornog benzina akciza poveća sa 27,50 na 42 dinara po litri, da se kod dizel goriva sa 16,66 dinara podigne na 26 dinara po litri tog goriva i kod ovih ostalih frakcija je ostalo 32 dinara, a kod tečnog naftnog gasa za pogon motornih vozila predlaže se da akciza bude 13 dinara po kilogramu, pošto postoji razlika u načinu kako se izražava količina goriva i tečnog naftnog plina, to je plin koji koriste putnički automobili.
Sve bi ovo moglo da se na neki način shvati kao poruka, s obzirom da kod prihoda od carine u 2009. godini Vlada računa na realni pad prihoda, onda po logici nekoj, da bi se nadomestio taj nedostatak sredstava, predlaže se povećanje akciza.
Akcize su najinteresantnije baš kod ovih proizvoda iz člana 9. Videli ste da je predloženo značajno povećanje, da bi se, pre svega, namirilo ono što je Vlada planirala u 2009. godine da bude budžetska potrošnja.
Znači, u odnosu na 2008. godinu imamo realni porast javnih rashoda koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Samo da podsetim da je nekoliko puta za proteklih sedam i po godina povećana državna administracija, da što se tiče obaveza koje se podmiruju preko budžeta, a tiču se socijalne politike, nije došlo do nekog značajnijeg pomeranja, te možemo zaključiti da ovo povećanje akciza poprilično nema nekog opravdanja.
Zamolio bih, pošto će verovatno još sat i po trajati rasprava oko člana 3. Predloga zakona, da svi koji učestvuju u raspravi imaju u vidu i odredbu člana 17. postojećeg Zakona o akcizama, jer to je član koji reguliše indeksaciju akciza koja se, po nekom automatizmu, sprovodi jedanput godišnje. Poslednja indeksacija čini mi se da je bila u februaru 2008. godine.
Posebno bih skrenuo pažnju na odredbe stavova 2. i 3. člana 17. koje propisuju, ako mogu tako da kažem, i tzv. vanrednu indeksaciju, za slučaj kada dođe do pada proizvođačke cene derivata nafte izazvanog pre svega poremećajem na tržištu sirove nafte. Onda imamo varijante kada se ta akciza povećava na bazi ovlašćenja koje je zakonom preneto Vladi i kada se umanjuje.
Mislim da član 9 sa ovom intervencijom i član 17. Predloga zakona moraju jedinstveno da se sagledavaju tokom današnje rasprave. Zašto? Zato što ta dva člana, praktično, treba da omoguće prihode po akcizama kako je planirano budžetom Republike Srbije.
Moram da vam skrenem pažnju da smo u toku 2007. i 2008. godine bili u situaciji da se obogatimo sa jednim iskustvom, jer je cena sirove nafte po barelu išla do nekih 130-140 dolara, čini mi se, naravno, u zavisnosti od situacije na Bliskom istoku, i ne samo situacije na Bliskom istoku, u zavisnosti od rata, od politike članova OPEKA i činjenice da se sagledavaju svetske rezerve sirove nafte i da sve procene ukazuju da, pored nekih novih nalazišta koja treba da se otvore i treba da se traže, na svim drugim lokalitetima možemo pričati o ograničenim izvorima, tako da ova promena cene sirove nafte na svetskom tržištu sigurno će da se odrazi i na naše tržište.
Vi se sećate da smo u toku 2008. godine, verovatno neću mnogo pogrešiti ako kažem, gotovo svakog meseca imali promenu maloprodajne cene derivata nafte.
Mislim da smo čak jedanput ili dvaput imali dva puta u toku meseca zbog tog drastičnog skoka.
Mora da se uzme u obzir i da nabavka sirove nafte, kupovina sirove nafte, bez obzira da li ide preko berze ili ide na neki drugi način, jedna je cena kada se ugovori, druga je cena kada se isporuči. I to, takođe, utiče na maloprodajnu cenu derivata nafte.
Da se vratimo na to zašto mi smatramo da je ovo povećanje akcize neopravdano. Ono je neopravdano iz prostog razloga što, u uslovima kada svi razmišljaju o tome kako da se preživi 2009. godina na globalnom nivou – malo će zemalja imati pozitivnu stopu rasta bruto društvenog proizvoda, vidite da se i kod nas luta sa tim procenama koliko će doći do realnog rasta bruto društvenog proizvoda, bez obzira na promenjenu metodologiju izračunavanja bruto društvenog proizvoda, čini mi se od juna 2001. godine – sva ova kretanja ukazuju da država mora da reguliše i onaj deo koji se tretira kao trošak ili kao rashod. Mora da se ograniči u svojoj potrošnji.
Kada ovde pričamo, barem mi iz SRS, o potrebi ograničavanja javne potrošnje, pre svega mislimo na budžet, mi mislimo ne na socijalne komponente našeg budžeta, ne na one transfere koji su definisani materijalnim propisima, gde postoji obaveza države, već, pre svega, mislimo na one pozicije, a samo kao asocijaciju za razmišljanje, to su, pre svega, one pozicije – usluge po ugovoru, službena putovanja, neopravdano veliki broj zaposlenih, razmnožen broj agencija za proteklih šest-sedam godina, povećanje broja zaposlenih i činjenicu da za mnoge državne poslove ili neke procene koje bi trebalo da rade državni organi, angažuju se razne agencije sa strane, da tu treba tražiti prostor za smanjenje javne potroše, i to ove direktne javne potrošnje, te na taj način omogućiti da se ne povećava akciza, da se ne povećava i stopa poreza na dodatu vrednost.
Jer moram da podsetim javnost da i kada se donosio Zakon o porezu na dodatu vrednost, pre nekoliko godina, kao stranka smo predlagali da ta stopa ne bude 18%, nego smo rekli da krenemo sa 14%, pa da vidimo u perspektivi da li treba da se menja na gore.
Ovako smo sada došli u jednu situaciju, krenulo se sa 18%, zadovoljili su se neki apetiti i sada se javlja kao problem nedostatak sredstava, i javljaju se ovakva razmišljanja oko poreza na dodatu vrednost, a znate i sami da, što sa onom nižom, što sa onom višom stopom poreza na dodatu vrednost, gotovo da je obuhvaćeno preko 90% svih, ako mogu da kažem, i roba i usluga.
Mislimo da mora štedljiva politika da se vodi, jer ukoliko se ta politika ne vodi na taj način, onda dolazimo u situaciju da od materijalno-pravnih propisa, koji moraju da imaju relativno dug vremenski period garantovane nepromenljivosti, mi dolazimo sada u situaciju da se, zbog Zakona o budžetu, svake godine menja 10-15 materijalnih propisa koji treba da predstavljaju relativno trajnu vrednost.
Jer ako neko treba da planira svoju proizvodnju za nekoliko godina, on mora da zna - stopa PDV neće da se menja, akciza neće da se menja, porez na imovinu neće da se menja, porez na dohodak građana neće da se menja, porez na dobit preduzeća neće da se menja. Znači, on mora da zna šta su to njegovi, ako mogu da kažem, "fiksni troškovi poslovanja", vrlo specifični, ali ipak oni troškovi na koje on mora da računa.
Samo da vas podsetim, mi smo pre nekoliko meseci ovde doneli dva zakona kojima smo odložili izmirivanje nekih obaveza po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja i po osnovu poreza. Mislim da je to u zbiru negde oko 45 milijardi dinara, tako da onaj ko bude uredan može da računa da će da mu se otpiše ono što je dospelo do 31. 12. 2008. ili 2007. godine, nije ni bitno.
Bitno je da postoje neki mehanizmi i da mora dugoročno da se razmišlja, jer ako se svake godine dva puta menja Zakon o akcizama, onda bi Privredna komora morala da organizuje štrajkove, morala bi da organizuje demonstracije privrednika, jer oni nemaju stabilne uslove poslovanja. Kako se promeni ideja o izgledu budžeta, tako se menja materijalni propis dugoročnog karaktera. Mi se, naravno, bunimo protiv toga, podižemo glas i kritikujemo Vladu.
Sada bih skrenuo pažnju na još neke momente koji nemaju možda direktne, ali imaju indirektne veze sa ovim. O čemu se radi. Ako se iz budžeta forsiraju neke "kapitalne investicije" i za to obezbeđuju neka sredstva sa strane ili Vlada pokušava da glumi dobrog kreditora svojim sredstvima, ili preko nekog javnog preduzeća, pa onda oni koji se upuste u tu operaciju, poput putara, građevinaca itd, da bi ostali u tom poslu moraju da uzimaju komercijalne kredite i da se mole kada će država, što direktno, što preko paradržavnih organa, da ispuni svoju obavezu za izvršeni rad i usluge, i onda dolazimo u situaciju da se svi uspešni rezultati nekog poslovanja sele u banke.
Sve se preselilo kod banaka. Videli ste, putari kažu ne znam koliko milijardi je dug države prema njima. Vidite ko zarađuje, nije zaradio onaj ko je radio, koji je organizovao posao, nego onaj ko je bio vlasnik kapitala i ko je mogao tim kapitalom da finansira ovo. Stičem utisak da ovom vladom rukovode bankari, trgovci dušom.
Mogu da vam dam još jedan primer. Uzmite štampane medije u Republici Srbiji, ne računajući dva-tri koja imaju privilegovani položaj, svi drugi su zavisni od nekoliko preduzeća koja se bave distribucijom novina. Po pravilu, tu se duguje 45-70 dana. Štamparije traže pare odmah, ima listova koji duguju po dva meseca. Da bi obezbedili izlaženje, oni moraju da uzimaju bankarske kredite. Kada im posle 60 dana distributer novina vrati njihove pare, oni su namirili praktično banku. Da bi opstali, žive od onih reklama koje mogu da naplate. Tako ste počeli da gasite i medije.
Da budem još precizniji, ako uzmete šta ste radili u 2008. godini, šta ste zaradili, radili ste za Vladu Republike Srbije. Nema zarade. Zarada postoji samo kod onih privrednika koji su zagarantovanu dobiti gotovo planirali kao fiksni trošak poslovanja, pa šta ostane neka ide na struju, na poreze, i na zaposlene, kao vlasnik kapitala zgrabio sam ono što sam očekivao i planirao u toku ove godine ili ovog meseca. Tako se ne vodi ekonomska politika. Kada bi se tako vodila ekonomska politika, onda malo ko bi mogao da kaže da na nekoj teritoriji postoji neka država.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemoguće je ne reagovati na ovaj amandman koji su podneli moje kolege iz DSS i nemoguće je ne podržati ovaj amandman, ne podržati ga i kao narodni poslanik, a ubeđen sam da govorim u ime svih poslanika SNS-Tomislav Nikolić, jer on podrazumeva ukidanje akciza na derivate nafte.
Derivati nafte i akcize, koji su predviđeni ovim članom zakona, uvećavaju se čak za 60% konkretno za dizel gorivo, na motorni benzin za 52%, a na tečni naftni gas 30%. Na ovaj način bitno se uvećavaju troškovi naše privrede, troškovi proizvodnje. Na ovaj način bitno se smanjuje kupovna moć i to je naravno neprihvatljivo za SNS-Tomislava Nikolića.
Želeo bih da kažem da na ove akcize ide i porez na dodatnu vrednost, jer se samim tim uvećava poreska osnovica i da će ove akcize na taj način biti još veće i još više će opteretiti privredu i građane Srbije.
Isto tako, čini mi se da je neprihvatljivo da smo juče imali jedan zakon kojim smo poklonili EU 25 milijardi dinara, a da danas imamo zakon kojim od naših građana uzimamo 14 milijardi dinara. Ovaj i ovakav zakon, ili sličan zakon, imali smo i pre godinu dana, ako se sećate, čini mi se isto tako u januaru 2008. godine imali smo promene akcizne politike, uvećanje akciza.
I šta smo posle toga imali u 2008. godini? Jednim delom zahvaljujući i tom uvećanju inflaciju, drugim delom zahvaljujući uvećanju javne potrošnje imali smo ogromnu inflaciju u prvom polugodištu 2008. godine, a u drugom polugodištu 2008. godine Vlada je ekonomskom politikom nastojala da tu inflaciju suzbije na jedan jednocifreni iznos, ali je cena za suzbijanje te inflacije bila katastrofalna.
Imali smo u oktobru i u novembru izuzetan pad industrijske proizvodnje, imali smo činjenicu da smo u 2008. godini u odnosu na 2007. godinu imali manje otvorenih radnji, a više zatvorenih, kao što rekoh, u 2008. nego 2007. godine, da je taj trend naročito pojačan u zadnjem kvartalu 2008. godine i da je očigledno da naša privreda, da naši preduzetnici ne mogu da opstanu sa ovakvom ekonomskom politikom Vlade.
Ko može da ima korist od ovakve akcizne politike, od uvećanja akciza? Naravno, budžet koji nije dovoljno restriktivan, pokazaće se to već u prvom tromesečju, rekao bih, 2009. godine. Naravno, političari će imati veći deo novca da raspolažu, imaće državna administracija, ali neće imati, pre svega, građani Srbije, koji će na ovaj način dobiti inflaciju, skuplje proizvode, manji životni standard.
Ali, ono što je najopasnije, povećanjem akciza, povećanjem poreza utiče se pre svega na našu privredu, koja je ionako već poprilično nelikvidna. Radimo ono, ili naša Vlada ekonomskom politikom radi ono što ne rade ostale zemlje u Evropi koje se bore protiv svetske ekonomske krize. Smanjujemo investicije umesto da ih uvećavamo. Opterećujemo privredu umesto da je rasteretimo i da omogućimo da se sačuvaju radna mesta i da privreda bude likvidna.
Uz ovakav kurs, koji i sami vidite, u toku januara već je nepunih 20% veći nego u prethodnoj godini, uz ovakvu politiku i akciznu, pa možda i poresku, jer se najavljuje povećanje poreza na dodatnu vrednost, uz ovakvu javnu potrošnju, bez sumnje, imaćemo velika inflatorna očekivanja.
Ta inflatorna očekivanja, kao i u prethodnoj godini, suzbijaće se restriktivno monetarnom politikom. Suzbijanje inflacije mora da prati i pad industrijske proizvodnje, mora da prati pad privrednog rasta, pad bruto domaćeg proizvoda. Sve će to da se odrazi na pojačavanje recesije, na smanjenje broja radnih mesta, na nove otkaze i na veću stopu nezaposlenosti u narednoj godini.
To je neprihvatljivo za SNS. Vlada mora hitno da menja ekonomsku politiku. Ovu ekonomsku politiku sprovodi već osam godina, oslanjajući se pre svega na zaduživanja i na privatizaciju, prihode od privatizacije. Moramo da se okrenemo svojoj privredi. Moramo da smanjujemo i javnu potrošnju ukoliko želimo da sačuvamo i ovo privrede što trenutno imamo.
Još jednom da ponovim, SNS-Tomislava Nikolića neće glasati za ovaj zakon koji podrazumeva nova opterećenja za privredu i građane Srbije. Hvala vam.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)

Da li se još neko javlja za reč?
Aleksandar Pejčić ima reč. Izvolite.