Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, koleginica Lidija Dimitrijević je, podnošenjem amandmana na član 1. Predloga zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, pokušala da na jedan bolji i kvalitetniji način obradi i formuliše materiju kojom je obuhvaćen Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda.
Međutim, kao što ćete videti tokom kasnije rasprave, ono što je preovladavalo u razmišljanju predlagača zakona, to su pre svega dve stavke koje ću i ovoga puta izneti.
Naime, kada je reč o svim amandmanima koje smo podneli mi u poslaničkoj grupi SRS, uglavnom dominira činjenica da ono što je Vlada predložila je po njihovom mišljenju tehnički ispravnija formulacija, odnosno da sve što je vezano za članove pomenutog zakona koji je danas u skupštinskoj proceduri, uglavnom je bazirano na usaglašavanju, odnosno regulisanju direktiva i regulativa EU.
S tim u vezi, moram da istaknem da smo mi u poslaničkoj grupi SRS imali zaista najbolju i iskrenu nameru da svim amandmanima koje smo podneli i na Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, kao i na Predlog zakona o elektronskoj trgovini, o kojem ćemo nešto kasnije govoriti, dakle, da pokušamo da doprinesemo da postoji jedan viši nivo zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača koji će proizvode kupovati radi finalne upotrebe, kao i drugih korisnika koji će proizvode koristiti za svoje potrebe, tj. za obavljanje svojih profesionalnih delatnosti.
Uvažili smo pri tom i sugestije, kako Saveza potrošača, tako i nadležnih institucija. Tu pre svega mislim na stavove Privredne komore, međutim, na naše prilično razočarenje, očigledno je da nismo naišli baš ni na promil razumevanja, a čini mi se ni želje da se na jedan ozbiljan i korektan način pristupi i razmatranju amandmana, u ovom slučaju, jedne opozicione poslaničke grupe, dakle SRS.
Time jednostavno ne mogu da se otme tom utisku jer su zapravo samo potvrđena neka naša pesimistička predviđanja da je zapravo istinski razlog donošenja ovog zakona, kao i mnogobrojnih prethodnih koji su ranije bili u skupštinskoj proceduri, samo jedno puko usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, i to je očigledno i postala obaveza koju vlast i želi i mora da ispuni jer živi u uverenju da će EU primiti Srbiju u svoje članstvo, ne želeći pri tom apsolutno da otvori oči pred istinom da u stvari EU neće Srbiju pod svojim okriljem.
Stoga će i ovaj predlog zakona, kada voljom ili tačnije rečeno moranjem skupštinske većine bude usvojen, praktično ostati samo mrtvo slovo na papiru, postojaće reda radi, ali se neće primenjivati. Ovo je, nažalost, i sudbina mnogih zakona u Srbiji koji se navodno donose u interesu građana, i ono što vi volite posebno da naglasite, u daljem pravcu evrointegracija.
Dva obrazloženja koja dominiraju u Vladinom pojašnjenju odbijanja amandmana i koleginice Lidije Dimitrijevići, kao i ostalih kolega iz poslaničke grupe SRS, jesu, kao što sam već istakao: formulacija iz Predloga zakona je pravno-tehnički ispravnija i to što nije u skladu sa pravnim standardom relevantne direktive EU.
Sve je dakle, dame i gospodo narodni poslanici, jasno kao dan. Očigledno je da je i u ovom predlogu zakona dominira onaj prejak uvoznički lobi, na koji smo ukazivali i u raspravi u načelu, i ovoga puta je pokazao svoju snagu. Činjenica je da će na našem tržištu i posle usvajanja zakona o opštoj bezbednosti proizvoda i dalje biti svega i svačega, a da će prioritet u svim tim aranžmanima ostati iznos provizije koji će neko dobiti, a ne karakteristike proizvoda koje će se uvoziti.
U prevodu, ukoliko je provizija odgovarajuća, manje će biti važno da li je proizvod bezbedan ili nije. Ovakva sintagma za građane Srbije nije ništa novo. U takvim uslovima se živi godinama unazad, a pošto nemate, kao slučaj kod najvećeg broja građana, dovoljno novca da kupite proizvod koji želite, jasno je da će se nastaviti stara praksa, odnosno kupovaće se slični za novac koji budemo imali.
Možda čak ne odgovara ni kvalitet, ni ostale njegove karakteristike, ali ukoliko postoji ta potreba za njim, jer za bolji neće biti dovoljno novca, onda kupujemo i takav, kako ne bi ostali bez ičega.
Dakle, koristeći neke teške dugogodišnje uslove života građana Srbije, očigledno je da oni koji su i predlagači ovakvih zakonskih rešenja i kojima čak i globalna finansijska kriza dođe kao šala, obezbeđuju prodor svakojakih proizvoda na naše tržište.
Koleginice i kolege, kao i srpsku javnost, podsetiću vas na jednu činjenicu, da usled lošeg zakonskog rešenja može da se ponovi i slučaj prisustva opasnih dečijih igračaka, o čemu je već bilo reči ovde, kada se ispostavilo da ona SI oznaka na deklaraciji zapravo uopšte ne predstavlja garant bezbednosti i na taj segment smo posebno obratili pažnju u ovom predlogu zakona.
Problem je u tome što ovakva oznaka nije dodeljena od strane zvaničnih nadležnih organizacija i institucija, već ju je, kao što sam već rekao, stavio sam proizvođač, kako bi označio da je proizvod izrađen u skladu sa primenljivim direktivama, ne znam da li je ovde u pitanju EU ili već na koje direktive se pozvao.
Na taj način se ipak omogućilo nesmetano kretanje takvog proizvoda na tržištu i to i jeste generalno problem, pošto nema potrebnih podataka o poreklu, hemijskom sastavu, načinu rukovanja i ostalom, a što je neophodno kako bi se sa sigurnošću znalo da li je u ovom slučaju igračka ili uopšteno proizvod bezbedan za upotrebu.
Odbijanjem amandmana potvrdili ste stavove SRS da se, između ostalog, slepo pridržavate direktiva EU, iako vam je poznata činjenica da je, čak i u renomiranim prodavnicama kod nas, kao i u veletrgovinama velikih distributera, bilo pronađenih proizvoda sa SI oznakom, a koji su povučeni sa tržišta zemalja upravo EU zbog toksičnosti.
Odbijanjem amandmana bićemo svedoci da proizvodi koje prema važećim pravilnicima ne bi smeli da se nađu u slobodnoj prodaji ipak i budu, recimo na osnovu rešenja granične inspekcije o ispravnosti ili nešto slično, kao što je recimo bio slučaj u pojedinim kineskim radnjama u Zaječaru i Boru. Da bi dospeli u naše prodavnice, svi proizvodi bi moralo da prođu kontrolu zdravstvene ispravnosti sanitarne inspekcije i Ministarstva zdravlja.
Dakle, uvoznik je dužan da prijavi svaku pošiljku koja se uvozi, a carinska služba ne bi smela da izvrši carinjenje dok od sanitarnog inspektora ne dobije rešenje da pošiljka odgovara zdravstvenim propisima u našoj zemlji. Osim na licu mesta, laboratorijska ispitivanja se vrše u zdravstvenim i drugim nadležnim institucijama.
S obzirom na to da dosta robe stiže u Srbiju iz inostranstva, mi smo zaista pridali veliki značaj predloženom zakonu, dakle zakonu o opštoj bezbednosti proizvoda, jer se tiče apsolutno svih nas, dakle potrošača, ali smatramo da je morao jedan strateški prilaz da se napravi rešavanje ove problematike, jer u članovima zakona je jasno da nije moguće recimo regulisati ili sprečiti pojavu da se, primera radi, na carinama proveri baš svaka stavka u kontigentu, nego se proizvodi kontrolišu selektivno.
Od uvoznika se zahteva i potpun prevod deklaracije, odnosno uputstva za korišćenje, ograničenje i zabrana korišćenja ukoliko su sadržana na originalnim primercima ili ako za to postoji potreba. Ukoliko se pokaže neispravnost, uvoz se zabranjuje, a roba se ili vraća isporučiocu ili se uništava, ako povraćaj nije moguć.
Proizvodi koji nemaju dokaze o izvršenoj kontroli sanitarne inspekcije, odnosno zdravstvenom inspekcijskom nadzoru pri uvozu, najverovatnije nemaju ni legalno poreklo, što predstavlja predmet kontrole i drugih službi inspekcijskih organa, mislim da to ovakvim zakonom nije regulisano na valjan način.
I pored svih ovakvih kontrola, na našem tržištu je bilo, a zahvaljujući ovakvom zakonu plašim se da će biti i ubuduće proizvoda koji nisu bezbedni.
Moram ovom prilikom, kada govorimo o deklaracijama, da pomenem i slučaj staklenih čaša koje se sakupljaju posle pranja. Da, dobro ste čuli, znači, na čašama za vino koje su se našle u prodaji u centru Beograda, u jednoj prodavnici poznatog inostranog lanca za opremanje kuća, zalepljena je deklaracija na kojoj je doslovce pisalo da se staklo pri pranju skuplja i po dužini i po širini po 2%, a postupak održavanja, inače skupocenih staklenih čaša za vino kako stoji na deklaraciji, vrši se prema ušivenoj etiketi.
Mnogo je nepravilnosti na našem tržištu vezano za isticanje deklaracija na proizvodu. Na mnogim proizvodima čak uopšte i nema deklaracije ili svih relevantnih podataka. U velikim trgovinskim lancima česti su propusti zbog velikog prometa, pa trgovci propuštaju da istaknu deklaraciju zato što ona i ne može fizički da se nalepi na proizvod ili je samo formalno istaknu na grupu proizvoda. Jasno je da sve informacije na deklaracijama moraju da budu tačne i nedvosmislene. Međutim, sve češće smo svedoci da na deklaracijama stoji samo EU umesto zemlje u kojoj je proizvod proizveden. Tržišni inspektori su u svojoj praksi imali slučajeve obmane potrošača, jer poznati su slučajevi da trgovci samoinicijativno, bez provere i laboratorijskih analiza, odštampaju nazovideklaraciju i stave je na proizvod.
Srpska javnost je bila prilično uznemirena i zbog slučaja "Arijel", multinacionalne kompanije "Prokter ~ Gembl". Dokazano je da ova kompanija deli tržište na istočno i zapadno. Mnoge multinacionalne kompanije potcenjuju potrošače iz zemalja u tranziciji, gde nažalost spadamo i mi. Isporučuje se roba na granici kvaliteta, svodeći to pod drugačije standarde ili kriterijume.
Multinacionalne kompanije u čokoladu za istočno tržište stavljaju manje kakaoa, u uređaje jeftinije i manje kvalitetne komponente, u deterdžente i sredstva za čišćenje manje aktivnih sastojaka itd. Primera je, nažalost, sijaset.
Još jedna prevara kupaca koja je moralo da bude regulisana i zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda, kao i nekim drugim pratećim zakonskim aktima, koje u suštini znači prikriveno povećanje cena, jeste i smanjivanje količine proizvoda. Ova novina dolazi nam, odakle bi drugde, iz EU, koja je ukinula regulativu o standardnoj veličini pakovanja namirnica. Tako pojedini proizvođači, ne čekajući da pristupe EU 2027. i 2100. neke godine, odmah su počeli sa primenom novih pravila. Sada, recimo, čokolada od 100 gr može da teži 80 ili 90 grama, a mleko umesto jednog litra 0,9 litara.
Evo informacije, recimo, da je "Imlek" količine kiselomlečnih proizvoda smanjio sa 200 na 180 mililitara. O ovim proizvodima kupci apsolutno nisu obavešteni, jer roba je spakovana u istu ambalažu, količina je smanjena, ali cena nije promenjena, bar ne naniže. Količina proizvoda je sitnim, jedva uočljivim slovima, napisana na pakovanju.
Apsurd veći od svih jeste da Srbija uvozi mnoge poljoprivredne proizvode koje i sama proizvodi u količinama većim nego što su potrebe tržišta. Možda je dobro što i današnjoj sednici prisustvuje ministar poljoprivrede u Vladi Republike Srbije, Saša Dragin, jer smatram da je i ta oblast i te kako ugrožena i povezana ovakvim zakonskim rešenjem.
Poznato je svima da i naši poljoprivredni proizvođači proizvedu i zdravo i kvalitetno voće i povrće, ali se suočavaju sa problemom da ne samo da ne mogu da izvezu viškove proizvoda, već jednostavno ne mogu da prodaju ni na sopstvenom tržištu, jer se uvozi, primera radi, veštački i sazreo paradajz, koji je više zelen nego crven, kupus koji je tvrd i beo itd. Kvalitet ovih proizvoda je nepoznat, ali prodaju se po znatno nižim cenama od domaćih proizvoda.
(Predsednik: Samo da vas podsetim da je prošlo 15 minuta, ali možete koristiti vreme poslaničke grupe. Hoćete? Izvolite.)
Dakle, toliko o onoj čuvenoj akciji – kupujmo domaće. Takve cene su i rezultat subvencionisanja poljoprivredne proizvodnje u zemljama EU.
U Srbiji je nažalost sve dijametralno drugačije. Novčana sredstva iz budžeta za subvencije poljoprivredi su sve manja. Cene koje naši poljoprivredni proizvođači formiraju uglavnom su bazirane na pokrivanje troškova za kupovinu semena, veštačkog đubriva, pesticida, troškova setve, navodnjavanja i slično.
Ako se sve ovo ima u vidu, a Vlada u odbijanju amandmana navede formulaciju – jer su u suprotnosti sa strateškim dokumentima kojim se članstvo u EU definiše kao prioritetan cilj Srbije, onda se stvarno moramo zapitati čemu sve ovo vodi?
Dame i gospodo narodni poslanici, samo je odluka o jednostranoj primeni SSP-a ovoj napaćenoj državi prouzrokovala dodatnih 267 miliona evra manjka u budžetu. Zar treba pri tom podsećati da je otvaranjem tržišta za poljoprivredne proizvode iz zemalja EU tržišna utakmica učinjena svesno izrazito neravnopravnom.
Dodatno opterećenje predstavljaju brojni problemi poput dugovanja države prema proizvođačima, problema otkupa i nakupaca, problema sa bankarskim kreditima, nefunkcionisanja zakona, loše infrastrukture.
Predpristupni fondovi EU namenjeni Srbiji otvoriće se tek nakon sticanja statusa kandidata za članstvo.
Stoga je jednostrano otvaranje tržišta Srbije bez korišćenja fondova kojim bi se eventualno pomogla konkurentnost poljoprivrede, prema mišljenju SRS, jedan sasvim nerazuman čin, i kad to imamo u vidu onda ne treba ni da čudi podatak da je eksplozivan rast cena hrane u prošloj godini doveo Srbiju na mesto evropskog rekordera u poskupljenjima.
Tako, recimo, prema poslednjim podacima Agencije za statistiku EU "Eurostat", jedina zemlja koja je u poslednje tri godine zabeležila veći rast cene hrane jeste Letonija. Samo su cene usluga kod nas niže od evropskog proseka, a gotovo da nema robne grupe u kojoj naša zemlja ne prednjači po poskupljenjima.
Zato mi srpski radikali po ko zna koji put ističemo da su svi ovi tzv. proevropski zakoni, gde je i ovaj o opštoj bezbednosti proizvoda, kao i onaj o elektronskoj trgovini, a pogotovo ovo o čemu sam govorio, dakle, jednostrana primena trgovinskog sporazuma, ništa drugo nego marketinški trikovi kojima bi se domaćoj javnosti prikazao navodni pomak u evrointegracijama. Nažalost, od ove farse veliki broj građana Srbije će na duže staze imati samo mnogo štete. Mi kao država praktično ulazimo u zonu visokog rizika, bez ikakve zaštite.
Predlogom zakona o opštoj bezbednosti proizvoda trebalo bi da bude regulisana i zabrana proizvodnje, uvoza i izvoza ili stavljanja na tržište tzv. obmanjujućih proizvoda. Ono što treba napomenuti, jeste da obmanjujući proizvod, iako podseća, nije prehrambeni proizvod, ali postoji i znatna verovatnoća da ga potrošači, a naročito deca, upotrebe kao prehrambeni proizvod, što bi moglo da predstavlja opasnost po njihovo zdravlje ili život.
Imamo nažalost i primer jednog ovakvog proizvoda. Naime, da bi povećao prodaju školskih gumica za brisanje, jedan proizvođač ih je napravio kao mirišljave u obliku jagode.
Na šta smo dalje kao poslanička grupa SRS pokušali amandmanima da utičemo radi poboljšanja Predloga zakona? Imate, između ostalog, kasnije će i oko toga biti više reči, u članu 10. stav 3. tačka 3) je definisano da je proizvođač obavezan da, u zavisnosti od svojstava proizvoda a u granicama delatnosti koje obavlja, preduzima aktivnosti i mere koje će mu omogućiti da opozove i povuče proizvode sa tržišta, sa ciljem otklanjanja, odnosno smanjenja rizika na prihvatljiv nivo, u smislu člana 4. tačka 3) ovog zakona.
Praksa je pokazala da se sa našeg tržišta proizvodi povlače uglavnom tek po nalogu nadležnih inspekcijskih organa. Sve dok ne otkriju nepravilnosti, proizvod se ipak prodaje na tržištu, što je apsolutno nedopustivo. Pred kraj Predloga zakona su navedene i kaznene odredbe u čl. 22. i 23. za privredne prestupe, odnosno u čl. 24. i 25. koji se odnose na prekršaje. Ovde su poslanici SRS, imajući u vidu pre svega stanje u našem pravosudnom sistemu, koji je odavno prestao da bude imun na korupciju, pokušali da amandmanima utiču na to da počinioci tih privrednih prestupa i prekršaja budu i zaista kažnjeni.
Međutim, poražavajuća je činjenica da nadležni organi preduzimaju mere tek kada se nešto zaista krupno dogodi, pa se oko svega podigne, recimo, i medijska prašina. Ovde je evidentna nezainteresovanost inspekcijskih i pravosudnih organa da se samoinicijativno upuste u otkrivanje privrednih prestupa i prekršaja, jer svi oni nažalost samo čuvaju svoja radna mesta, baš kao što je to nedavno poručio Boris Tadić. Ukoliko se zamere nekome mogu doći u situaciju da se pridruže milionskoj armiji nezaposlenih u Srbiji.
Moćnici, tj. uspešni privrednici, kako se ovde formuliše u zakonu – dobri privrednici su nemilosrdni. Kod njih glagol „praštati“ ne postoji. Zakone njihovog tržišta pišu oni, a ove zakone koje usvaja Skupština oni jednostavno ne priznaju. Kada srpski radikali zatraže amandmanom da se „sa pažnjom dobrog privrednika“ zameni sa „u skladu sa zakonom“ – Vlada to odbije, uz čuveno obrazloženje o tehničkoj regulaciji i regulativama EU.
Ako sve ovo imamo u vidu, i ovakav Predlog zakona, i ovakav rad i Ministarstva trgovine i Ministarstva poljoprivrede, onda apsolutno ne treba ni da čudi i situacija u kojoj se nalazi Srbiji. Mnogo je poražavajući parametara koji ukazuju na to da Srbija jednostavno jeste prezadužena zemlja i da ovakav predlog zakona nije način, nije put, nije rešenje da se iz svega toga izađe.
Za sada toliko, pa ćemo kasnije da nastavimo, kada bude ova rasprava.
