Zahvaljujem.
Gospođo Pop-Lazić, niste zadovoljni mojim objašnjenjem?

Nisam zadovoljna vašim objašnjenjem. Propustila sam da kažem da je u pitanju povreda člana 104, ali to se podrazumeva i zaista mislim da bi kao potpredsednik Skupštine trebalo da podržite poslanike koji reklamiraju ovaj član Poslovnika kada je Vlada u pitanju. Jer, ona je ta koja je birana od strane poslanika, nismo mi birani od strane Vlade. Dakle, založite se i vi za dostojanstvo Narodne skupštine.

 Apsolutno podržavam svakog narodnog poslanika u onolikoj meri koliko se pridržava Poslovnika. Nije povređen član 104. Niste imali pravo čak ni da ga reklamirate jer je on već u više navrata reklamiran. Ako niste zadovoljni ovim što sam vam rekao, Skupština će se u Danu za glasanje izjasniti o povredi. Hvala.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Nikola Lazić, Donka Banović i Milica Vojić-Marković. Vlada je prihvatila amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospođa Donka Banović.

Hvala, gospodine predsedavajući. Smatram da imam pravo na ova dva minuta za obrazlaganje amandmana bez obzira na to što ga je Vlada prihvatila zato što Skupština nema mišljenje odgovarajućeg odbora, odnosno nemamo mišljenje Odbora za spoljne poslove. Sumnjičava sam jer, ako bude mišljenja Odbora za spoljne poslove, koji se očigledno neće nikad ni održati pa ga nećemo ni dobiti, ali u slučaju da se održi, onda ne znam kako će narodni poslanici glasati, da li će glasati po mišljenju Vlade ili po tom mišljenju Odbora.
Uglavnom, član 3. menja član 42. postojećeg Zakona o spoljnim poslovima i tu se, između ostalog, utvrđuje mogućnost ministra spoljnih poslova da bez sprovođenja konkursa može primiti u radni odnos na određeno vreme 5% zaposlenih u trajanju od četiri godine.
Već je neko spomenuo, mi ni do dana današnjeg ne znamo koliko je tih 5%. Dakle, da bismo mogli da odredimo koliko je tih 5%, pre toga bi nam bio potreban podatak koliko ima ukupno zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima. To može da bude 20 ljudi, može da bude i 120 ili 1020 ljudi. To je prvi problem.
Drugi problem je što je ovo neka vrsta lex specialisa, ili u prevodu nekakav specijalni zakon i specijalni član. Zašto? Neko ko je već zaposlen negde na neodređeno vreme može na ovaj način da sklopi drugi radni odnos na određeno vreme u Ministarstvu spoljnih poslova do četiri godine. Dakle, imate neke supergrađane u Srbiji. Nisu to građani prvog i drugog reda, nego su to ekstragrađani, supergrađani, koji mogu da imaju zasnovana istovremeno dva radna odnosa, prvi je taj na neodređeno vreme negde i drugi na određeno vreme u Ministarstvu spoljnih poslova.
A podsećam vas da, po poslednjim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u Srbiji imamo 20% građana koji su nezaposleni. Dakle, oni nemaju nijedno radno mesto, a ovde se pruža mogućnost nekim ljudima (opet kažem ne znam koji je to broj, to je možda i hiljadu građana), koji su supergrađani, da mogu da čuvaju radno mesto na neodređeno vreme, a mogu malo i da odu na izlet u Ministarstvo spoljnih poslova jer žele da se oprobaju u diplomatiji, pa ako im se to ne dopadne, mogu lagodno da se vrate na svoje staro radno mesto.
Podsetiću vas, svi imate u svojim gradovima i osnovne i srednje škole, znate kako se biraju direktori tih ustanova. Raspiše se konkurs, pa se onda školski odbor izjašnjava, a uzima se u obzir i mišljenje nastavničkog veća, dakle, tu ima jedna vrlo složena i ozbiljna procedura. U 99% slučajeva za direktore u osnovnim i srednjim školama se biraju osobe iz redova nastavnika. Izabere se nastavnik koji četiri godine obavlja funkciju direktora, i to za platu koja je veća, recimo, 20% od osnovne plate profesora. Taj čovek mora da raspiše konkurs za svoje staro radno mesto. Dakle, ako je bio profesor srpskog jezika, mora da primi u stalni radni odnos, znači na neodređeno vreme, novog profesora srpskog jezika, a on posle četiri godine ostaje bez posla. Ako ne postoje časovi, on se ne može vratiti na svoje staro radno mesto.
Neko ko obavlja možda mnogo odgovorniji posao od onog što će obavljati ovi ljudi za koje ni ne znamo šta će raditi u DKP, jer mi to iz ovog zakona ne vidimo, direktori škola, koji, naglašavam, obavljaju mnogo važniju i mnogo odgovorniju funkciju u ovoj zemlji, posle četiri godine direktorovanja, odnosno obavljanja funkcije direktora, mogu da ostanu bez radnog mesta.
Ti ljudi svesno ulaze u rizik zato što žele nešto da poboljšaju u svojoj školskoj ustanovi iako posle četiri godine mogu da ostanu bez posla. A mi ovde govorimo o možda 1.000 ljudi koji istovremeno imaju zasnovana dva radna odnosa. Ovo ne samo da krši Zakon o radnim odnosima, nego ova odredba treba, gospodo, da ide i na Ustavni sud, da vidimo da li je ovo uopšte u skladu sa nekim zakonom u ovoj zemlji ili je ovo jedan strašan lex specialis. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Evo, gospodine Novakoviću, kao što smo i rekli, vidite koliko je ovo važan zakon, promenio se i ovlašćeni predstavnik Vlade. Kao u hokeju, samo je falio još bodiček, onaj udarac.
Sada je došao gospodin Milosavljević. On stvarno ima diplomatskog iskustva. Krajem 2001. godine je vodio Zorana Đinđića u Dubai na doček Nove godine, pa tamo našli jednog poslovnog partnera, uslikali se i onda rekli - epohalni rezultati, diplomatska saradnja, velika pobeda, uskoro će iz Dubaija velika sredstva da dođu u Srbiju. Od toga je ostalo samo sećanje na lepo provedenu Novu godinu.
Nego, nisam se javio zbog toga. Malopre sam bio odsutan zato što je neki prozor landarao ovde u hodniku, pa sam išao da ga zatvorim da bi bio neki red u sali, da bismo mogli da se čujemo.
Gospodine Novakoviću, trebalo bi da Vladu upozorite da, kada predlaže neke izmene i dopune nekog zakona, ipak malo pogledaju u knjige. Znate, što se tiče diplomatije, napisani su tomovi i tomovi knjiga. Imali smo i imamo velikog stručnjaka za diplomatiju, gospođu Smilju Avramov, koja je držala diplomatsku školu i u inostranstvu i učila strane diplomate kako se obavlja taj posao.
Naša javnost mora da shvati koliko je devalvirana naša diplomatska služba za proteklih osam-devet godina. To je strašno. Diplomatijom se bavi svako. I onaj ko je više proveo ispod šljive nego što je držao knjigu u ruci ili, kad je držao knjigu u ruci, naišao je na dlaku, pa mu se smučila knjiga, pa je više ne uzima u ruke.
Molim vas, postoje neki principi, postoje neka pravila, postoji nešto što mora da se poštuje, počevši od diplomatskog protokola, pa nadalje. Ova odredba kojom se daju ovakva diskreciona ovlašćenja ministru spoljnih poslova je nešto što je nezabeleženo, nešto što nema ni u udžbenicima. Nigde tako nešto nije napisano.
Naravno da iza toga stoji neki uskostranački politički interes. On se zasniva na principu udomljavanja. Pre svega, udomljavanja. Setite se da je pomoćnik ministra inostranih poslova nekada bio profesor solfeđa. A znate zašto je bio profesor solfeđa u diplomatiji? Zato što je Zoran Đinđić rekao - ako je mogla da savlada solfeđo i da bude toliko uporna, verovatno će da savlada i poslove diplomatije.
Molim vas, kakav je to kriterijum? To treba da budu ljudi koji predstavljaju ovu državu i štite interese ove države u inostranstvu.
Mogao bih da vam navodim i primere nekih naših ambasadora koji su svojski štitili interese Republike Srbije u inostranstvu i starali se o građanima Srbije i državljanima Republike Srbije kad se nađu u inostranstvu, čak se i lično angažovali da pomognu građanima. Ali, ovde ne pričamo o tome.
Ovde pričamo, kroz ovaj zakon, kroz ovaj član i kroz ove amandmane, o jednoj vrsti zloupotrebe, koja se legalizuje usvajajući ovaj zakon. I mi smo protiv toga. Mi smo protiv svojevrsne legalizacije nečega što, moram da vam kažem, nema čak ni u udžbenicima.
Zato je potrebno u životu da se znanje stiče preko knjiga, a ne - rekao mi jedan čovek, kao što smo imali prilike da gledamo u Haškom tribunalu, gde se pojavljuje svedok veštak, pa kaže - rekao mi jedan čovek da je njemu rekao jedan student u Beogradu. Je li to ozbiljno? Nije ozbiljno. Ne može znanje da se stiče preko interneta i preko televizije. Ne, mora preko knjiga da se uzme, bez obzira da li ima dlaka u knjizi - pomeri se dlaka pa se čita knjiga do kraja.
U tom smislu mi i diskutujemo. Ponavljam, nećemo biti ovde tog dana kada se glasa o ovom predlogu zakona i na taj način ćemo javnosti da pokažemo da ne želimo ni fizički da stvorimo utisak kod nekoga da saučestvujemo u ovome što se radi. Od ovoga neće biti nikakve koristi, biće samo štete. Jer je naša diplomatska služba, znate i sami, u velikim problemima.
Samo da vas podsetim, ministar ne vraća na posao one ljude koji su dobili sudski spor da se vrate na posao, kao što ne vraća ili ne poštuje odluke suda ni guverner Narodne banke, ni druga ministarstva, ni drugi ministri. To mora da se prekine. Mora da zavlada princip legaliteta. Moraju Ustav i zakon da budu okvir u kome treba da se ponašaju državni funkcioneri.
Ali ako vi u zakonu date ovako široka vrata kao što dajete sada ministru spoljnih poslova, onda mi, suštinski, nemamo zakon. Onda je moguće da se taj zakon svede samo na jedan član - biće onako kako ministar odluči. A koji su kriterijumi?
Moram da vam skrenem pažnju, postoje neki standardi (da vas podsetim) iz Saveta Evrope, koji kažu kada se koja mera može primeniti, da mora zakonom sve da bude propisano, da to odgovara demokratskom društvu i da postoje neki opravdani razlozi. Ovde imamo klasičan primer apsolutne samovolje. Mi smo protiv toga da državni službenik poseduje tu vrstu samovolje.

Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Reč ima gospođa Radeta.

Gospodine ministre trgovine i usluga, žao mi je što vas je predsednik Vlade odredio da budete kurir ministru spoljnih poslova, ali moraćete da mu prenesete neke poruke odavde. Jer, član 3. na koji sam podnela amandman odnosi se bukvalno na ministra. Dakle ne na Vladu, ne na bilo koji organ, ne na Ministarstvo, nego na ministra.
Zato očekujem da ćete da ispunite tu svoju kurirsku obavezu i da ćete ministru, kad se vrati sa tenisa, da kažete koje su primedbe poslanika na predlog ovog zakona.
Kada je u pitanju član 3. stav 1, na koji sam podnela amandman u ime poslaničke grupe SRS, moram da kažem, pre svega radi nekih koji su ovde, očigledno neuki i nedovoljno obrazovani, komentarisali ovaj amandman nazivajući ga besmislenim, da on i te kako ima smisla, zato što svuda u svetu, u svim zemljama sveta, ministri spoljnih poslova imaju određena ovlašćenja, koja su postojala i u članu 42. sadašnjeg zakona čije izmene se ovde predlažu, ali je pitanje na koji način se to radi, ko to kontroliše i u kojem obimu ministar to može da radi.
Suštinski problem ovog ministarstva i ovog zakona jeste diktatura koja je uvedena u Srbiji i partijska država na svim nivoima i u svim segmentima. To što će ministar Jeremić, jer je sad on taj ministar, da bira neke saradnike van konkursa neće imati nikakve razlike u odnosu na to što će Mlađan Dinkić i Ivica Dačić da biraju u DKP svoje saradnike na osnovu konkursa. I oni će da biraju svoje stranačke kadrove, kao što će on ovde da bira svoje stranačke kadrove. To je suštinski problem.
Takođe bih skrenula pažnju na, to je bilo još poodavno, jedan deo diskusije tog istog poslanika, takozvanog poslanika, koji je pokušao da skrene pažnju da su problemi KiM najvažniji i da ne treba da se raspravlja o ovom zakonu dok postoje ti problemi. Tačno je, problemi koji postoje na KiM jesu najvažniji problemi u Srbiji, ali to nikako ne bi mogao da govori neko ko je u februaru rekao da Euleks nije dobro rešenje, ali da ne sme mnogo protiv toga da se priča jer iza Euleksa stoji SAD.
Sada, gospodine, ne znam više kome da se obraćam jer ne smatram da ste kompetentni za ovo, ali, evo, narodne poslanike i javnost Srbije podsećam na period kada je Goran Svilanović bio ministar spoljnih poslova, kada je iz tog ministarstva otpustio 500 ljudi koji su bili i stručno i iskustveno obrazovani za te poslove. Tada je Goran Svilanović rekao da on zna da su ti ljudi i stručni i da imaju iskustva u diplomatiji, ali da se on ne brine za njih upravo iz tog razloga, što će oni da se snađu i negde se lako zaposle. Ne znam da li je mislio da će možda da se zaposle u ministarstvu spoljnih poslova Albanije, Hrvatske... Gde će, ako ih je on isterao iz našeg?
Želim samo takođe nešto da poručim našem Ministarstvu spoljnih poslova da postoji jedan problem o kojem nikad ovde nije govoreno, niti uopšte na nivou države. Problem se odnosi na imovinu ljudi koji su državljani neke od članica SFRJ. S obzirom da je država Srbija pravni sledbenik SFRJ, bilo bi interesantno i neophodno da se preko UN ustanovi, da se inicira od strane srpske vlade i srpskog ministarstva međunarodna obaveza.
Kada se desi da umre, recimo, u Nemačkoj, Čikagu itd. neko ko je rođen na teritoriji Republike Srpske Krajine, ako nema naslednika u tom inostranstvu gde je živeo i umro, onda država u kojoj je umro takav građanin obaveštava sadašnju Republiku Hrvatsku i tamo mu traže naslednike. Ako ih nema u Hrvatskoj, onda Republika Hrvatska postaje vlasnik te zaostavštine.
Mislimo da treba da se insistira da se upravo Srbija, pre svega kao pravni sledbenik SFRJ, a s druge strane je logično da neko ko je iz Republike Srpske Krajine, a umre negde u inostranstvu, ima naslednike i srodnike na teritoriji Srbije, pa bih molila da se na ovu temu porazgovara i da naše ministarstvo interveniše da ovo postane međunarodna obaveza.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Tomislav Nikolić.

Samo kratko, ovom poslaniku briljantnog uma da kažem da Srbija nije pravni sledbenik SFRJ.