Zahvaljujem. Kako smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi da da završnu reč? (Ne.) Hvala. Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Obavili smo pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, a Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini.
Obaveštavam vas da je Vlada, na osnovu člana 145. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, povukla iz skupštinske procedure Predlog zakona o zvaničnoj statistici, dostavljen Narodnoj skupštini aktom 05 broj 011-6826/2007-4 od 14. novembra 2008. godine i Predlog zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. godine, dostavljen Narodnoj skupštini aktom 05 broj 011-769/2009 od 20. februara 2009. godine.
Prelazimo na 60. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O ZABRANI MANIFESTACIJA NEONACISTIČKIH ILI FAŠISTIČKIH ORGANIZACIJA I UDRUŽENjA I ZABRANE UPOTREBE NEONACISTIČKIH ILI FAŠISTIČKIH SIMBOLA I OBELEŽJA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Boris Aleksić, Slađan Mijaljević, Mirko Munjić, Aleksandar Martinović, Gordana Pop-Lazić, Milan Avramović, Petar Jojić, Milorad Buha, Nikola Žutić, Marina Raguš, Nataša Jovanović, Paja Momčilov, Dušanka Plećević, Vjerica Radeta, Ljubomir Kragović, Zoran Krasić, Marina Toman, Elena Božić-Talijan, Ognjen Mihajlović, Milovan Radovanović, Gordana Paunović-Milosavljević, Jadranko Vuković i Sreto Perić, kao i Odbor za pravosuđe i upravu.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje o podnetim amandmanima narodnih poslanika predlagača zakona.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Za reč se, po Poslovniku, javlja narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Gospodine Novakoviću, obavestili ste nas (i dobro je, radi javnosti, da ste to učinili) da smo već dobili od Vlade Republike Srbije obaveštenje o povlačenju predloga ova dva zakona, ali vas molim da, u skladu sa članom 27. Poslovnika, s obzirom da se starate o primeni Ustava i primeni Poslovnika, dobijete informaciju od sekretara koji sedi pored vas (pošto je on odličan u tom izračunavanju) i da javnost obavestite kolika je šteta napravljena građanima Srbije zato što smo potrošili dva radna dana raspravljajući o ovim zakonima u načelnoj raspravi, zato što je za sve narodne poslanike bio odštampan materijal predloga ovih zakona, zato što su odbori raspravljali o amandmanima, zato što su amandmani štampani i zato što sve to mora da se radi još jedanput, jer će ovi zakoni, naravno, da se vrate u proceduru.
Suština zašto su povučeni jeste što ste se, danas vam je gospodin Todorović to rekao, preračunali kada ste planirali ovaj dnevni red. Javnost mora da zna da je to urađeno zato što skupštinska većina ne bi uspela da do 30. maja, kada ističe redovno zasedanje ovog parlamenta, izglasa sve ono što ste stavili na dnevni red, a stavili ste 65 tačaka računajući da ćete sve to da pretrčite.
Sad, kada ste se našli u cajtnotu, napravili ste u dogovoru s Vladom, ili Vlada u dogovoru s vama, potpuno je svejedno, ali građani Srbije moraju da znaju i zamolila bih medije koji su se ozbiljno bavili troškovima zajedno sa gospodinom… (isključen mikrofon)

Hvala. Vreme predviđeno za reklamiranje povrede Poslovnika je isteklo.
(Vjerica Radeta, s mesta: Nije isteklo vreme.)
Povrede Poslovnika nema iz prostog razloga što je predlagač ovlašćen u svako vreme da predlog zakona stavi u proceduru ili ga povuče, i o tome ne odlučujem ni ja, ni Skupština.
Što se tiče drugih pitanja, niko ne sprečava narodnog poslanika, niti ugrožava njegovo pravo da se sa odgovarajućim pitanjima, kao što smo imali priliku danas da se uverimo, obrati i zatraži obaveštenje, objašnjenje i postavi pitanje. Hvala.
Za reč se javio narodni poslanik Aleksandar Martinović, reklamira povredu Poslovnika. Izvolite, gospodine Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona potiče od grupe narodnih poslanika, a ne od Vlade, i smatram da su povređeni članovi 139. i 141. Poslovnika Narodne skupštine.
Naime, ulazimo u raspravu o amandmanima na ovaj predlog zakona bez mišljenja Vlade.
U članu 139. stav 1. kaže se ovako: ''Predlog zakona koji je upućen Narodnoj skupštini predsednik Narodne skupštine, odmah po prijemu, dostavlja narodnim poslanicima, nadležnim odborima i Vladi, ako ona nije predlagač''.
U članu 141. se kaže: ''Predlog zakona, pre razmatranja u Narodnoj skupštini, razmatraju nadležni odbori i Vlada ako nije predlagač zakona.
Nadležni odbori i Vlada, ako nije predlagač zakona, u svojim izveštajima, odnosno mišljenju, mogu predložiti Narodnoj skupštini da prihvati ili ne prihvati predlog zakona u načelu.
Ukoliko nadležni odbori i Vlada predlože prihvatanje zakona u načelu, dužni su da navedu da li zakon prihvataju u celini ili sa izmenama koje predlažu u formi amandmana.
Narodnoj skupštini nadležni odbori i Vlada dostavljaju izveštaje, odnosno mišljenje, po pravilu u roku ne kraćem od pet dana, pre dana početka sednice Narodne skupštine, na kojoj se predlog zakona razmatra''.
Smatram da bi i za građane Srbije bilo interesantno čuti kakvo je mišljenje Vlade Republike Srbije o ovom predlogu zakona, koji je loš ne samo u pravno-tehničkom, nego i u jezičkom, logičkom, nekom naučnoistorijskom smislu itd.
DS, kao vodeća stranka u ovoj Vladi, do sada je prilično nemuštim jezikom izražavala svoj stav o ovom predlogu zakona i bilo bi dobro da građani Srbije znaju kakvo je mišljenje Vlade Srbije, a to znači pre svega mišljenje DS, o ovome što su predložili narodni poslanici.

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću. Razumeli smo i u mnogo čemu bismo možda i mogli da se složimo, osim u činjenici da nema povrede Poslovnika.
Iščitavajući član 141, zaustavili ste se tačno posle stava 4, a stav 5. istog člana, to je u nastavku, kaže da ukoliko Vlada ne dostavi mišljenje o predlogu zakona, predlog zakona će se razmatrati i bez tog mišljenja.
Da li ste zadovoljni ovim objašnjenjem?

Ako dozvolite, gospodine Novakoviću, samo jednu rečenicu. Pošto je ovaj predlog zakona neophodan za evroatlantske integracije Srbije, mislim da bi bilo neophodno da čujemo i mišljenje Vlade, koja je takođe zagovornik evroatlantskih integracija, o ovom predlogu zakona. Zato sam ja to rekao.

Razumeli smo se. Hvala.
Na naziv zakona amandman je, na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, podneo Odbor za pravosuđe i upravu. Predlagač zakona je prihvatio amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Aligrudiću.

Ovaj amandman pokazuje da zakon ne valja ništa. Ako mora da se ''udari'' amandman na naslov zakona i na svaki član zakona izuzev na član 1, koji, bez obzira da li ima ili nema amandmana, zapravo ne mora da se tumači kao sporna odredba, onda to znači da ono što je predlagač napisao ne zavređuje previše pažnje.
Kada je reč o intervencijama putem amandmana, one nisu vršene samo od strane opozicionih predstavnika zato što je predlagač član vladajuće koalicije, nego su amandmane na ovaj predlog zakona očigledno podnosili i drugi članovi ovog doma, učestvujući u radu resornog odbora.
Pošto nema člana ovog zakona koji ne trpi odgovarajuće primedbe, i to ne male, nego čak suštinske, onda to najbolje govori o samom predlogu zakona.
Naime, ovaj predlog zakona je došao na dnevni red ovog zasedanja tako što ga je uvrstila Slavica-Đukić Dejanović, predsednica parlamenta iako na Predlog zakona nije stiglo nikakvo mišljenje Vlade. A kada sam ja pitao zbog čega dva zakona koje je poslanička grupa DSS podnela, kao što je zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, koji treba Vladu Republike Srbije da nauči da ne mogu da donose odluku o zaduženju kod MMF za očuvanje valutne stabilnosti bez pravnog osnova, što je veoma važan propis, jer se u proces već ušlo, a ne postoji pravni osnov za donošenje tog zakona, tu se nije našlo za shodno da se stavi na dnevni red sednice taj zakon jer, bože moj, Vlada nije dala mišljenje.
Jednako tako, Vlada nije dala mišljenje ni na Predlog zakona o prenosu nadležnosti Vojvodini, koji je DSS podneo, pa je to bio razlog zbog čega se ta dva zakona nisu našla na dnevnom redu zasedanja Narodne skupštine. Zatim je Slavica Đukić-Dejanović obrazložila da su to dva veoma važna predloga zakona, pa bi bilo veoma velika šteta da bez mišljenja Vlade budu raspravljana u parlamentu.
A contrario, ovaj predlog zakona onda uopšte nije važan. Predlagač zakona može da se igra sa celom Narodnom skupštinom, vladajuća koalicija sa predlagačem zakona, da se tu piše sve i svašta do Dana za glasanje, jer ćemo sutra verovatno o tome glasati, da bi se zadovoljio interes predlagača zakona da pošto-poto bude aktivan u političkom životu s nekim stavom, iako to što je tamo izneto predstavlja u većini slučajeva pravni pleonazam jer se ponavljaju određena gledišta izneta u mnogim drugim propisima, počev od Ustava Republike Srbije, pa do određenih zakona koje sam prošli put u načelnoj raspravi naveo, sve koji pokrivaju ovu oblast, sa izuzetkom toga što se tamo nigde ne pominju ni neonacizam, ni fašizam, a ovde da, i sa izuzetkom toga što u ovom predlogu zakona oba pojma nisu pojmovno razgraničena, a u preciznom propisu koji sadrži u sebi kaznene odredbe, pa makar to bile i prekršajne, ne može se ići bez definicije pojmova i tvrditi da se oni podrazumevaju, da su opštepoznati i opšteprihvaćeni.
To prosto tako ne ide. Jer, da se mogao štititi društveni interes protiv ovakvih negativnih pojava kojim hoće zakon da se bavi, koji su u svakom slučaju apsolutno negativni, protiv kojih svi na ovom svetu moramo nešto da imamo, onda bi i nekadašnji predlagači zakona u bivšoj SFRJ, koji su sponzorisali snimanje filmova protiv nacizma, fašizma, koji govore o Drugom svetskom ratu i trista čuda, već sami našli negde da ukotve pojam fašizma, nacizma, neonacizma u pozitivnim propisima, tadašnjim, bivše SFRJ, pa to nisu učinili jer postoje formulacije u pravnom sistemu, počev od ustavnih kategorija do njihovih razrada u pravnom sistemu, kojima se vrlo uspešno štiti sektor ljudskih prava.
Ovde to nije tako urađeno. Ovo se svodi na izvesno iživljavanje i ucenu jednog dela vladajuće koalicije u Skupštini Srbije, da se, zbog korektnog odnosa unutar samog korpusa vladajuće koalicije, jednostavno igramo propisom.
Ovo nije ništa drugo, u ovoj situaciji, nego igranje propisom. Kakav hoćete odgovor na to neko da ima? Mi nismo, recimo, našli za shodno da podnesemo nijedan amandman.
Znate, amandmane podnosite na predlog, zato komentarišem ovaj prvi. Na Predlog zakona podnosite amandmane, ako mislite da amandmanom možete popraviti tekst zakona. Ovo je potpuno nepopravljivo. Dakle, vi ovde nemate šta da popravite. Mora da se napiše ispočetka.
Pametnije bi bilo, pošto ne mislim da je u osnovi loša ideja da se napravi jedan ovakav - bilo bi dobro da predlagač čuje ovo što ću da kažem - mislim da uopšte nije u osnovi loša ideja da se podnese jedan ovakav zakon, sa sadržajem koji bi definisao ovakvu potencijalnu društvenu pojavu ili opasnost i na odgovarajući način stvorio mogućnost da se reaguje.
Ali, ovo što je napisano ne čini ni jedno ni drugo. Niti pravi normalni pravni milje i mogućnost da se taj zakon primeni, niti reaguje na realan način na potencijalnu opasnost od takvih društvenih pojava. Sem ukoliko predlagač neće da se igra, pa da onda optužuje svoje političke protivnike za neonacizam, fašizam i ostale stvari, pošto je njemu izgovoriti takve stvari isto kao i čašu vodu popiti.
Prema tome, to je ono sa čime se danas suočavamo i nije zgoreg ovo još jednom na ovaj način ponoviti.

Hvala. Reč ima gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo poslanici, stavljanje ovog predloga zakona u skupštinsku proceduru i način rasprave o predlogu zakona, kao i činjenica da se Vlada nije izjasnila o ovom predlogu zakona, svedoči o svojevrsnoj političkoj trgovini koja je uspostavljena između Borisa Tadića i gospodina Nenada Čanka.
ako dozvolite, izneću vam svoje skromno mišljenje o tome u čemu se ta trgovina sastoji. Očigledno je da je stvar sa usvajanjem statuta Vojvodine zapela. Skupština Vojvodine je u oktobru prošle godine usvojila Predlog statuta AP Vojvodine, koji je u najvećoj meri i u brojnim svojim odredbama direktno suprotan i Ustavu Republike Srbije i nekim opšteprihvaćenim principima pravnog normiranja u svim civilizovanim i demokratskim državama.
Do dana današnjeg Predlog statuta Vojvodine nije ušao u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije i to je dokaz više da tu očigledno postoje neki problemi, ne samo unutar stranaka koje čine vladajuću koaliciju na nivou Republike Srbije i na nivou AP Vojvodine, nego očigledno postoje neki koncepcijski sukobi i unutar samog DS-a.
Javna je tajna da u DS-u postoje najmanje dva krila. Jedno je, uslovno rečeno, vojvođansko, a ovo drugo je, opet uslovno rečeno, srbijansko, beogradsko krilo. Izgleda da je ovima iz beogradskog krila DS-a postalo jasno da je statut Vojvodine vrlo opasan politički akt, da on predstavlja uvod u osamostaljivanje severne srpske pokrajine i da nam preti opasnost, ako se usvoji takav statut Vojvodine kakav je usvojen u Skupštini Vojvodine, da nam preti ponavljanje kosovskog scenarija, odnosno daje se pravni osnov da sutra (a kad kažem sutra, to ne znači bukvalno sutra, nego recimo za pet, 10, 15 ili 20 godina) neko na teritoriji severne srpske pokrajine proglasi neku novu nezavisnu državu.
Naravno, ima onih koji će se smejati ovome što mi govorimo, ali neki su se smejali i 1974. godine, kada je usvajan tadašnji Ustav SFRJ. I tada je bilo pravnika koji su ukazivali na mogućnost da taj ustav trasira put ka osamostaljivanju bivših jugoslovenskih republika, ali evo dvadesetak godina kasnije, te crne slutnje su se obistinile.
Dakle, potpuno je realno očekivati da ukoliko, ne daj bože, Narodna skupština Srbije potvrdi statut Vojvodine u onakvom obliku kakav je izglasan u Skupštini Vojvodine, zaista dođe u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti do osamostaljivanja Vojvodine i stvaranja na teritoriji Republike Srbije praktično nove nezavisne države.
Ovo vojvođansko krilo, naravno, zalaže se za usvajanje statuta Vojvodine, ne samo zbog statuta kao takvog, nego i zbog neke vrste političkog revanšizma koju gaji gospodin Bojan Pajtić prema Borisu Tadiću, a tiče se činjenice da, kada je formirana poslednja, odnosno aktuelna Vlada Republike Srbije, posle majskih izbora, gospodin Bojan Pajtić nije dobio mandat za sastav nove republičke vlade, iako je to verovatno očekivao, pa koreni animoziteta u odnosima između Borisa Tadića i Bojana Pajtića verovatno datiraju od tada.
Dakle, stvar sa statutom Vojvodine u Skupštini Srbije je definitivno zapela.
Da se ne bi mnogo ljutio ovaj doduše mali koalicioni partner, ali ne tako beznačajan, gospodin Nenad Čanak, izgleda da je postignuta neka vrsta dogovora, a to je da statut Vojvodine, ovakav kakav je, usvojen u Skupštini Vojvodine, verovatno neće ući u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije, ali da se gospodin Nenad Čanak ne bi previše ljutio, u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije uvešće se jedan drugi opšti pravni akt, a to je Predlog zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
Doduše, Vlada Republike Srbije je vešto izbegla da nam da svoje mišljenje o ovom, vrlo lošem, predlogu zakona. Mogli smo da čujemo od poslanika DS-a, ako se ne varam, u načelnoj raspravi je učestvovao samo gospodin Srđan Milivojević, da će oni glasati za Predlog zakona, ali pod uslovom da se on doradi, odnosno da se izmene neke odredbe u ovom predlogu zakona.
Dalje, trgovina se sastoji u tome što je predlagač ovog zakona, dakle grupa narodnih poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine, prihvatila sve amandmane Odbora za pravosuđe i upravu. Kad kažem amandmane Odbora za pravosuđe i upravu, onda mislim da su to pre svega amandmani DS-a. Na čelu Odbora za pravosuđe i upravu nalazi se gospodin Boško Ristić. Praktično su to njegovi amandmani, koje je on podneo u ime DS-a.
Prihvatanjem tih amandmana od strane predlagača, trgovina je definitivno završena.
Dakle, možemo da očekujemo da će Demokratska stranka glasati za ovaj predlog zakona, u koji su uneti svi njeni amandmani. Doduše, oni su opet vešto izbegli da kažu - to su amandmani DS-a, verovatno i zbog javnosti, a verovatno i zbog toga da ne bi ulazili u neki veći konflikt sa svojim koalicionim partnerom Ligom socijaldemokrata Vojvodine, ali je definitivno jasno da su ovo, u stvari, amandmani DS-a i da će DS, po svemu sudeći, glasati za ovaj predlog zakona i tako ćemo mi u pravnom sistemu Republike Srbije dobiti još jedan u nizu loših zakona koji se donose u Narodnoj skupštini Republike Srbije od 2001. godine pa do danas.
Naravno, jedan od razloga zašto se ovaj predlog zakona stavlja u skupštinsku proceduru baš ovih dana, pored ove političke trgovine o kojoj sam govorio, jeste još jedna činjenica. Gospodin Nenad Čanak je dobio zadatak, i to verovatno ne samo od Borisa Tadića, nego i od svojih stranih mentora, da skrene pažnju javnosti sa nekih vrlo aktuelnih tema i tema koje su od životnog interesa za građane Srbije.
Zašto bi građani Srbije, recimo, razmišljali o tome da li je ova vlada ispunila svoje predizborno obećanje da će penzije iznositi 70% prosečne zarade u Republici Srbiji?
Zašto bi građani Srbije razmišljali o tome da li će i kada ova vlada ispuniti svoje obećanje o podeli besplatnih akcija u vrednosti od 1.000 evra? Zašto bi građani Srbije pričali o tome da li će biti proizvedeno tih famoznih 300.000 automobila marke „punto“ u Zastavi u Kragujevcu? Zašto bi građani Srbije gledali preko televizije kako ljudi seku sebi prste na bi li neki ministar na njih obratio pažnju? Zašto skoro mesec dana štrajkuju glađu, a da nijedan ministar nije došao da ih poseti u Kragujevcu itd.?
Sada treba, kako bi rekli ovi medijski manipulatori, ''spinovati'' medijsku sliku u Srbiji, treba skrenuti pažnju javnosti sa tih životnih tema na neke pojave kojih u Srbiji, hvala bogu, nema ili su svedene na neke marginalne pojedince i vrlo malobrojne društvene grupe.
Da biste donosili jedan zakon koji treba da reguliše, u ovom slučaju da zabrani jednu pojavu, ta pojava, pre svega, mora da postoji. Kao što mi u Srbiji nemamo zakon o istraživanju kosmosa, zbog proste činjenice da nismo u ekonomskoj moći da istražujemo kosmos, niti imamo tehničkih sredstava da to radimo, mi nemamo zakon o istraživanju kosmosa. SAD ga ima, Ruska Federacija ga ima, Kina ga ima, Francuska ga ima, Velika Britanija ga ima. Srbija ga nema, zato što prosto ne možemo da izdržimo tu trku sa tehnološki daleko superiornijim državama nego što je naša.
Ako u Srbiji ne postoji pojava koju izgleda ni predlagači zakona ne znaju kako da krste, pa najpre kažu fašizam, pa neonacizam, pa nacionalizam, pa neonacionalizam, pa nacionalsocijalizam (izgleda da ni njima samima nije jasno šta je to u Srbiji što treba regulisati ovim zakonom) i budući da tih pojava u Srbiji nema (naravno, postoji nacionalizam, ali nema ni neonacizma, ni nacionalsocijalizma, ni fašizma u nekim širim razmerama, kao društveno organizovanog pokreta ili političke partije itd.), onda se postavlja pitanje kakav je smisao ovog zakona.
Pa, ovaj zakon ima samo taj smisao da potpuno skrene pažnju javnosti sa tih životnih tema, sa tema koje znače egzistenciju građana Srbije i članova njihovih porodica na neke pojave kojih u Srbiji ili uopšte nema ili su potpuno marginalne.
Rekao sam i u načelnoj raspravi da je Predlog zakona pisan na brzinu, da ga očigledno nisu pisali pravnici, već neko ko nije pravnik. Ovaj predlog zakona sadrži brojne pravnotehničke, nomotehničke, jezičke, logičke pogreške i, što je vrlo zanimljivo, ne daje definiciju pojava koje navodno želi da zabrani.
Dakle, vi u ovom predlogu zakona nemate ono što inače imate u dobrim zakonskim predlozima, a to je da se prethodno definiše značenje pojedinih izraza u predlogu zakona. Kad uzmete recimo Krivični zakonik Republike Srbije, onda tačno možete da znate šta znači službeno lice, šta znači službena radnja, šta znači krivično delo, šta znači nehat, umišljaj itd. Kod ovog predloga zakona to nemate.
U članu 1. Predlog zakona nešto želi da suzbije, odnosno nešto želi da zabrani. U članu 1. to su neonacističke ili fašističke organizacije i udruženja, odnosno njihove manifestacije i isticanje simbola, znakova ili nekog drugog delovanja. Kasnije, u drugim članovima zakona, ta terminološka neusklađenost potpuno dolazi do izražaja. Dakle, u članu 1. se pominju neonacizam i fašizam, a kasnije nacionalizam, neonacionalizam, nacionalsocijalizam, i onda se stvara jedna potpuna konfuzija, logička, jezička i pojmovna, da vi prosto ne znate koja je to pojava koju predlagač zakona navodno želi da suzbije.
Svojevremeno je veliki nemački književnik Gete rekao da onaj ko hoće da ima jasan stil u pisanju, njemu prethodno mora da bude jasno u glavi šta to želi da kaže. Očigledno je da je predlagač zakona imao problem sa pojavama koje želi da definiše, očigledno je da ni njima mnoge stvari nisu jasne.
Kada govore o fašizmu, o neonacizmu, nacizmu, nacionalsocijalizmu, nacionalizmu, neonacionalizmu itd., oni očigledno te pojmove koriste u dnevnopolitičke svrhe. Oni ovom problemu nisu pristupili sa naučnog aspekta, sa istorijskog aspekta, sa nekog metodološkog aspekta. Ne, nego sa dnevnopolitičkog.
Svakog našeg političkog protivnika mi ćemo satanizovati da je fašista, da je neonacista, da je nacionalsocijalista.
Inače, oni su svojevremeno za SPS tvrdili da su nacionalsocijalisti i da je Slobodan Milošević najveći nacionalsocijalista u Evropi, ali sada im to ništa ne smeta da sede zajedno u Vladi i da čine skupštinsku većinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Očigledno je da je Predlog zakona pisan isključivo iz dnevnopolitičkih interesa, ne bi li na taj način smanjili svoju političku konkurenciju, odnosno ne bi li se na jedan vrlo nekorektan, nefer i protivustavan način obračunali sa svojim političkim protivnicima, sa svojim političkim i ideološkim neistomišljenicima.
Dakle, Predlog zakona je vrlo loš i, naravno, SRS za njega neće glasati. Ali, ono što je vrlo zanimljivo, to je da u ovom predlogu zakona vi imate jedno potpuno nerazumevanje načina na koji se pišu predlozi zakona.
Razumem da predlagač zakona, odnosno ovi narodni poslanici nisu pravnici i da verovatno nemaju mnogo iskustva u pisanju nacrta pravnih propisa, ali su onda makar mogli da se potrude da daju nekom pravniku da to pročita. Recimo, da daju nekom pravniku iz svoje skupštinske većine, ima ih, ili da daju nekom ministru u Vladi koji je završio pravni fakultet, pa da im on da svoje skromno mišljenje da li je Predlog zakona dobar ili ne. Ne, oni su zauzeli stav da samo oni znaju sve o pojavama kao što su fašizam, nacizam, neonacizam, nacionalizam, neonacionalizam itd., nemaju oni šta koga da pitaju.
To je ušlo u skupštinsku proceduru upravo u trenutku kada je izgleda (možda se varam, možda se ne varam) i sam Boris Tadić odustao od ideje da se usvoji onakav statut Vojvodine kakav je usvojen u Skupštini Vojvodine. Gospodin Nenad Čanak je izgleda sebi pribavio monopol na antifašizam u Srbiji, svako ko je protiv gospodina Nenada Čanka je fašista, a samo je on pravi i autentični antifašista. Doduše, garderoba mu baš ne odaje antifašistička uverenja, ali ajde dobro.
Dakle, očigledno je da je reč o političkoj trgovini između gospodina Borisa Tadića i gospodina Nenada Čanka. Nema, izgleda, statuta Vojvodine u Skupštini Srbije, ali ima ovakvog nakaradnog predloga zakona o fašizmu, neonacizmu, nacionalizmu, neonacionalizmu, nacionalsocijalizmu.
Ako sam propustio da upotrebim neki pojam, gospodine Novakoviću, vi me dopunite. Za sada toliko.