Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju počeću od nekoliko vrlo upadljivih činjenica koje su bar meni vrlo upadljive i važno mi je da počnem od njih.

Ono što mi je vrlo čudno jeste činjenica da ste čekali – kada kažem vi mislim i na skupštinsku vlast i na vlast u Vladi, vidim da prebacujete lopticu i odgovornost jedni drugima, ali mi iz opozicije možemo to da primetimo – godinu dana da se u proceduri ovde kod nas u Skupštini nađe set zakona iz oblasti trgovine, i to set onih zakona koji su bili potpuno pripremljeni, koji su prošli proceduru. Pošto sam bila poslanik i u prošlom mandatu, mogu da kažem da su u skupštinsku proceduru ušli svi ti zakoni. Vrlo je čudno da se donošenje tih zakona na ovaj način odlaže godinu dana.

Hoću da kažem da su to bili dobri zakoni. Neki od njih su i usvojeni u integralnom obliku. Hoću da kažem i da su potpuno usklađeni i usaglašeni sa Akcionim planom za harmonizaciju propisa sa EU, što znači da se u vreme kada su ti zakoni pripremani, a to je vlada Vojislava Koštunice, radilo upravo na taj način, za razliku od ove vlade. Govorim o oblasti ekologije, gde je od 15 zakona koji su bili pred nama u šest zakona koji su navodno popravljani taj odnos sa zakonodavstvom EU zapravo pokvaren, naravno na štetu našeg zakonodavstva; i u oblasti poljoprivrede takođe raspolažem činjenicama.

Nije mi čudno da je godinu dana bilo potrebno ovakvoj neefikasnoj, glomaznoj Vladi, u kojoj očigledno ima strašno mnogo interesa, ali nijedan interes nije interes Srbije, da dva zakona usaglasi, donese u proceduru i na kraju izglasa, a pripadaju ovom setu potpuno pripremljenih zakona. Radi se o Zakonu o opštoj bezbednosti proizvoda i Zakonu o elektronskoj trgovini.

Šta znači to gubljenje vremena od godinu dana vama koji kažete da žurite i da vas u toj žurbi ometa opozicija? Znači, otprilike, dve stvari: ili su zakoni koje ste imali pred vama bili toliko loši pa ste morali da ih pišete ispočetka, uvažavajući i činjenice da ćete trošiti mnogo novca za honorare i tim koji piše zakone, za javne rasprave i ostalo, ili su oni bili dobri (kao što vidim, jesu, jer ih prepisujete) pa čekate da prođe neko vreme da onda posle toga kažete kako su ti zakoni ono što ste vi pripremili. Ovaj zakon pred nama je očigledno takav primer.

Šta još hoću da kažem, šta još pada u oči? U setu zakona koji je bio pred nama poslanicima bio je i Zakon o zaštiti potrošača. Taj predlog zakona u to vreme bio je jedan od prvih, pionirskih zakona koji regulišu tu oblast i odnos između potrošača... Svi smo, na kraju, potrošači; to je jedan najširi sloj, najšira društvena grupa, koja otprilike ima najmanje prava, koja je potpuno obespravljena.

S druge strane, taj odnos čine i oni koji su monopolisti, o kojima je bilo mnogo reči ovom prilikom i koji očigledno koriste svoj monopolski položaj da bi zaradili mnogo i da bi, na štetu potrošača, živeli jako dobro. Gospodin ministar je pomenuo da se ovaj zakon upravo radi. Ne znam zašto se radi ponovo? Volela bih da mi kažete šta je bio problem u tom delu.

Još jedna stvar koju smo mi kao Poslanička grupa DSS pomenuli, na koju smo dobili odgovor koji je bio ni tamo ni ovamo, to je ta radna grupa koju je u bivšem sazivu Vlade formirao Vojislav Koštunica, radna grupa za utvrđivanje visine i strukture cena osnovnih životnih namirnica. Slučajno imam podatke do kojih je ova radna grupa došla. To su podaci koji prilično jasno ukazuju na izvesne monopoliste. Ono što bi svaka pametna vlada (očigledno niste ta) zadržala kao dobru praksu i kao nešto čime može da se pohvali, a to su ti rezultati te radne grupe, ova vlada je zapravo ukinula, jer su gospodin Đelić i gospodin ministar Milosavljević ukinuli ovu radnu grupu. Obrazloženje smo sada čuli – pala je prethodna vlada, sva ona tela koja je ona formirala treba da se ponove.

Prošlo je godinu dana, nema druge radne grupe, a nema ni rezultata koje je ova prva grupa, koja je jako dobro radila, ostavila u nasledstvo, a bilo je možda potrebno da potrošači čuju nešto o tome. Zašto ne treba da čuju potrošači? Zato što je očigledan cilj ovog ministarstva i ove vlade da se taj sloj i ta velika grupa potrošača potpuno obespravi i da na njihov račun i na račun svih građana Srbije, koji jesu potrošači, živi neko ko je monopolista.

Kada govorimo o čudnim putevima i čudnim načinima kako se stvari povlače i nestaju moram da govorim i o zakonu o trgovini. Takođe je bio pred poslanicima u prethodnom mandatu. To je jako važan i veliki zakon, i po obimu veliki zakon. To je sistemski krovni zakon za sve druge zakone iz oblasti trgovine. I on je prošao kompletnu proceduru, čim se našao u Skupštini. I on je na volšeban način povučen i sad čujemo – radi se. Prema informaciji koju imam, upravo je za ove poslove zadužena osoba koja ne može da isprati ovako važan zakon, da ne ulazim u rodbinske odnose, koji jesu zanimljivi, takođe.

Kao potvrdu svega ovoga što govorim o ovom gubljenju vremena od godinu dana, o gubljenju energije i naročito novca građana Srbije mogu da kažem da je ovaj zakon pred nama danas idealan primer. To je zakon o zaštiti konkurencije. Prethodna vlada ga je jako dobro napravila. Imao je mnogo elemenata, preko 90% potpuno prepisanog teksta je u ovom zakonu. On je doživeo sudbinu ovih zakona o kojima sam govorila – povučen je, evo ga sada ponovo pred nama, sa nekakvim kozmetičkim izmenama. Zapravo, možda sam i pogrešnu reč upotrebila, te izmene nisu kozmetičke u onom delu koji će naneti štetu građanima Srbije.

Šta znači to kašnjenje od godine dana? To je, gospodo moja, godina dana koju su dobili monopolisti da se koriste novcem građana Srbije, da se baškare potpuno zaštićeni; to je godina dana koju su građani Srbije dobili kao vrlo tešku godinu, u kojoj vlada ova vlada, sa ovim energičnim premijerom koji u roku od godinu dana donosi ovako značajne zakone.

Ove izmene o kojima sam govorila, koje su zaista pojedine prepravke, jesu kozmetičke u smislu veličine zakona i odnosa toga što je popravljano, ali nisu nimalo zanemarljive, jer zapravo one pokazuju šta je cilj ove vlade i ovog ministarstva. One su takve da treba da zamagle ono što je jasno definisano i koncipirano i da omoguće dobro mešetarenje.

O čemu se radi? Radi se, zapravo, o dve najbitnije stavke svakog antimonopolskog zakonodavstva. Radi se o tome kako je definisan dominantan položaj, a ja imam i prethodne zakone pred sobom, pa vidim u čemu se razlikuje, u članovima 16 - 20. tog teksta koji smo imali kao poslanici pre ove vlade i ovom predlogu.

Ono što je isto tako problematično jeste definisanje koncentracije učesnika na tržištu. Takođe, možemo da pratimo i uporedimo članove od 21. do 30. u prethodnom tekstu sa članovima od 17. do 19. u ovom tekstu.

Neverovatno je, pri tom, da je ovaj drugi deo „Koncentracija učesnika na tržištu“ podeljen u neka dva dela ovog zakona, pa mi se čini da je upravo namera tog zamagljivanja time i pojačana, jer bi bilo logično da nešto što je jedna stavka možete da pratite u jednom delu zakona. Prosto bi bilo jednostavnije da to pratite.

O tome možemo da pričamo, Demokratska stranka Srbije je podnela veliki broj amandmana na ovaj zakon. O tome ćemo pričati kada budemo govorili o tim amandmanima, ali ono što smo mi poslanici DSS ovde čuli od predstavnika vlasti jeste da vi nastavljate prodaju magle. Sve ono što je teorija ove vlade na televiziji zvuči divno, u ovoj divnoj osvetljenoj sali, čisto i blještavo, sve izgleda divno, ali kada izađete iz nje i uđete u prvu radnju na koju naiđete, kad uđete u neki hipermarket, kada pogledate „Ušće“, „Delta“ markete i sve ostalo, vidite da sve ovo što vam govore poslanici DSS živi sa one strane, znači, kada izađete u realan život.

Građani Srbije jako dobro znaju zbog čega ovaj zakon u ova dva dela, o dominantnom položaju i koncentraciji učesnika na tržištu, treba da bude zamagljen.

Gospodo, monopolisti, tajkuni, i naši i strani, sa kojima neki naši ministri strašno vole da se slikaju, da ih brane da nemaju monopolski položaj, formirali su ovu vladu. Ova vlada mora da im se oduži. Zato su te prepravke i u gotovom tekstu koštaće građane Srbije u narednim godinama jako mnogo. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođa Nataša Vučković. (Nije tu.) Gospodin Srđan Milivojević. (Nije tu.) Gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč.

Zanimljivo je da zakon o zaštiti konkurencije ili, kako bismo ga žargonski mogli nazvati, zakon o borbi protiv monopola u stvari sadrži odrednice koje monopolizuju rad komisije koja treba da se bori protiv monopola.

Principijelno pitanje koje bih otvorila pre objašnjenja argumenata za koje ćete sigurno shvatiti da su potpuno na mestu je sledeće: ovaj zakon nije donet odavno i uočene teškoće u njegovom sprovođenju zaista su mogle da budu promenjene samim izmenama i dopunama Zakona. Nama poslanicima jeste lakše da pratimo integralni tekst kad imamo zakon u celini, međutim, nisu uopšte postojale tako krupne primedbe na sam Zakon da se one nisu mogle realizovati izmenama i dopunama. To nije čista forma. Svi mi dobro znamo, kad se radi novi zakon angažuje se neka nova komisija za izradu tog zakona, tu se obavezno provlače a nama naplaćuju, kao društvu i državi, određene sujete, troškovi, učeni ljudi, njihovi stavovi koji su baš ekskluzivni i treba da budu deo zakona.

Ono što ja hoću da zamerim, i zaista me čudi što niko pre mene nije o tome govorio, sem kolege Andrića koji je u jednom delu to pomenuo, to je da je predsednik Komisije (on je pitao, a ja tvrdim) podignut na pijadestal kao jedina adresa koja se o mnogo čemu, a nedopustivo sama, pita i odlučuje.

Znači, ako je zakon o zaštiti konkurencije, tj. borbi protiv monopola, neverovatno je da vam Komisija funkcioniše u jednom vremenskom periodu i da sama ne primenjuje zakon – niti imenuje direktora koji treba da organizuje rad stručne službe, niti ustanovljava zamenika predsednika Komisije, sve vreme. Razumeće me svako ko je zaposlen u bilo kom preduzeću. Da li vam je normalno da neko ko rukovodi, usmerava rad stručne službe u nekom organu, preduzeću, privrednom društvu ne bude s obavezom stalnog zapošljavanja u tom organu, a ima isključivo pravo odlučivanja, rukovođenja, predstavljanja, pa, kao što reče gospodin Andrić, i potpisivanja rešenja?

Molim vas, apsolutno ne poznajem osobe o kojima je reč, gledam zakon i moj motiv da govorim o njemu je isključivo korist koju treba da dobijemo svi. Ponavljam, zakon je bio na snazi, ni direktora u Komisiji, ni zamenika predsednika nismo imali.

Na moje veliko iznenađenje, kada sam otvorila ovaj predlog zakona prvo mi je upalo u oči pravo predsednika Komisije da u odsustvu odredi nekog ko će ga zamenjivati. Rekli smo, biramo članove Saveta, govoriću principijelno o tom izboru nešto, ali ne biramo predsednika i članove, tako da se odmah zna da je on pametniji, stručniji, ovlašćeniji od onih ostalih članova.

Monopolisati sopstvenu poziciju, u liku nekog ko takvim odlukama, koje nose vrlo ozbiljnu materijalnu težinu za određenu firmu i za zaposlene u toj firmi, pa i za sve nas kao potrošače, dovoditi u situaciju da se sam pita – prosto mi to nije jasno. Svaki pametan čovek kaže da dvoje bolje vide i da će s nekim porazgovarati i posavetovati se i o najjednostavnijoj odluci, koja se tiče dnevnog odlučivanja, a neću reći, ozbiljnijih stvari.

Mi smo to amandmanom rešili tako što smo predložili da, poput npr. Komisije za hartije od vrednosti, ovaj organ ima sekretara koji će se starati o radu stručne službe, odgovarati članovima Saveta, Savetu kao organu, a ne nekom pojedincu, pa se onda truditi da se njemu dopadne. Uverena sam da ćete vi te amandmane usvojiti.

Još nešto, nerazumno je propuštanje definisanja razrešenja Saveta, znači, način obaveštavanja o razlozima da se promene ovi odgovorni ljudi koji treba da odlučuju o bitnim stvarima, onako kako je to član 24. ovde propisao. Verujem da vi imate puno posla, da niste stigli da vidite sve ovo, ali neverovatno je da se kaže da „nastupanje razloga za prestanak mandata“, znači, istek vremena, razrešenje iz razloga predviđenih zakonom, „konstatuje nadležni skupštinski odbor“. Da li vi znate da mi ovde provodimo 12 sati dnevno? Na te odbore se odlazi u poslednjem trenutku, vraća, pa da li odbor treba da sanja, zna, pretpostavlja i misli kada je nastupio neki od uslova za razrešenje?

Ili, nemogućnost obavljanja dužnosti, što je ostavka, starosna penzija, gubitak poslovne sposobnosti – zar je teško reći da neko o tome mora da obavesti, da jedan pisani dokument uputi neko iz Komisije, u trenutku nastajanja tog razloga, odboru koji o tome treba da odlučuje?

Ne mogu reći da zakon nije dobar, zakon u velikoj meri prati ono što su direktive EU, jeste rezultat savremenih dostignuća, ali propuštanje nekih stvari koje omogućavaju ono ćutanje administracije, kako narod zna da nazove, ono držanje predmeta u fioci, na najbitnijoj stvari, kada su u pitanju članovi Komisije, jednostavno mora biti rešeno dodatkom jedne jedine rečenice, gde se nadležni Odbor za trgovinu obaveštava o nastanku tih okolnosti.

Molim vas, nigde nije predviđen način kako se razrešavaju ovi ljudi koje biramo u postupku, koji je vrlo precizno predviđen kao ovlašćenje Odbora za trgovinu. Neću da pitam, gospodine ministre, zašto niste predvideli kako ovaj dom, ova skupština, ovaj organ može da razreši članove Komisije koja radi jedan važan i odgovoran posao. Ne postoji u zakonu to rešenje.

Predložili smo amandmanom da se Komisija može razrešiti onog trenutka kada se ne usvoji izveštaj koji je dužna da dostavi. To je ocena njenog rada. Ako joj ne usvojimo izveštaj gde nam pokazuje kako je radila, razrešićemo ih onako kako ih je odbor i imenovao.

Predvideli smo još i proceduru da dvadeset poslanika može pokrenuti zahtev za razrešenje, da se ne bi dešavalo da na mnogobrojnim sednicama Skupštine tema, dnevni red bude preusmeravan u odnose Komisije sa nekim velikim monopolistima zato što... Da, LDP je vrlo često to činio, nije imao drugi način da pokrene postupak za razrešenje članova Komisije u trenutku kada pomisle da njima nešto ne odgovara, da ne primenjuju zakon ili da ga ne primenjuju dobro.

Da li poslanička grupa ima taj broj članova uopšte nije važno, neka izlobira, nagovori, iznese argumente kolegama iz Skupštine, da se sakupi dovoljan broj poslanika i pokrene procedura. Nadam se da ćemo po amandmanima razgovarati na ovaj način.

Znači, osnovni kriterijum da bih nekome, kao Skupština, poverila pravo da nešto radi jeste da mu ustanovim okvire, da mu dam dobar zakon, zakon koji može da primenjuje i da ga nateram da ima odgovornost za odluke koje će donositi u skladu sa zakonom koji treba da primenjuje.

Ovaj zakon jeste dobar okvir, ali da li mogu da kažem da treba da glasam za njega ako kažete da će Vlada bliže da propiše kriterijume za određivanje relevantnog tržišta?

Pa, razumem potrebu da se donose pravilnici, razne odluke koje prate zakone i da se zakoni ne opterećuju suvišnim detaljima, ali ako je to jedna od prvih postavki ovog zakona, kako se procenjuje relevantnost, zaista bih volela da imamo priliku da o tome cenimo. Jer, ono što donosite kao pravilnike, uredbe, odluke, to ostaje samo za one studiozne i sa dovoljno vremena, koji uspevaju to da vide ali nemaju načina da na to utiču. Mislim na nas poslanike i mislim na one zainteresovane koji ne mogu to da promene kroz skupštinsku raspravu, ali možda mogu na neki drugi način.

Ne stidim se da o tim načinima govorim direktno. Onaj ko naiđe na prepreku koja se zove instrukcija, pravilnik ili odluka uvek će posegnuti za korupcijom kao načinom da preskoči tu prepreku. Skinite tu mogućnost i teret za vas, kao pojedinac i kao Vlada, ostavite da ovde 250 ljudi o tome da svoj sud; možda i ne primete kako izgleda ta vrsta kriterijuma, možda nećemo komentarisati, ali ćete uvek moći da kažete - dali smo vam na uvid i mogli ste da se izjasnite.

Zašto o tome govorim na ovaj način? Svaki organ, važan i bitan, zavisi od zakona, ali zavisi i od ljudi.

Imate ljude koji dođu na funkciju i poseduju stručno znanje i lični i moralni kredibilitet i nesavitljivost. To je idealna kombinacija dobrog zakona i ljudi koji svoju moć crpe iz svoje struke i primenjuju je na odluke kakve donosi ova komisija, ali da li je to uvek slučaj?

Da li vrlo često imamo situaciju, kroz druga regulatorna tela i organe, gde se jednostavno moć crpi iz funkcije i gde se ne daje mnogo argumenata i obrazloženja za odluku koja se donosi, nego se kaže - ja sam vlast, ja sam u pravu, ja tako odlučujem? I to se može preduprediti preciziranjem ovih nedostajućih odredaba.

Sada hoću da ukažem na različitost motiva kada govorimo o ovom zakonu. Nikada ovaj zakon ne bih nazvala - zakon o „Delti“. Mnogi ga, i kada to ne govore i kada o tome ćute, tako nazivaju. Postavlja se pitanje motiva za raspravu o ovom zakonu, čime smo mi kao poslanici motivisani kada o njemu govorimo i čime smo mi kao društvo motivisani za jedan ovakav zakon?

Mi smo kao društvo motivisani da donesemo zakon koji će omogućiti da čokolade ne koštaju mnogo više nego u okruženju, a imali smo slučaj ili, još bolji primer sa kojim je trebalo da počnem, da lekovi ne koštaju mnogo više u Srbiji nego u zemljama u okruženju, da mogu da kupim kafu u zrnu a ne samo mlevenu kafu, zato što volim da pijem kafu u zrnu. Znači, da potrošači imaju mogućnost izbora artikala i cene. Da li je to samo u ovom zakonu ili da li nam monopolisanje veleprodajnih uvoznika dovodi i ove trgovinske lance koji su predmet?

Moj zaključak – motiv za raspravljanje o ovome i obaveza nas kao organa koji o tome odlučuje jeste da konkurenciju sprovodimo dosledno, onako kako ste predložili Zakonom o spoljnoj trgovini, onako kao će to biti i u zakonu o kontroli državne pomoći, možda već danas u raspravi, ali ne na način da nam prvo bude problem što je u pitanju domaće preduzeće koje možda ima učešće koje možemo podvesti pod zakonom nedozvoljeno.

Znači, ne mogu da branim samo princip, a da ne shvatim da treba da branim i da imam ekonomski nacionalizam koji znači da branim prvo svog potrošača, gde znam da koristi kvalitetnu sirovinu i kupuje kvalitetnu robu, gde baš ni nivo tehnološkog razvoja nisam željna da vidim, kako izgledaju aditivi, boje i miris u nekoj hrani, a sigurna sam da moj domaći proizvođač za to nema dovoljno para.

Znači, ne mogu da jednako branim, onako kako vi to radite kroz zakone, opštu liberalizaciju i konkurenciju; moram, kao odgovorne države, da branim prvo domaće proizvođače i da se na rafovima naših trgovinskih lanaca nađu, pre svega, domaći proizvodi. To ovaj zakon mora da poštuje, kako to radi u jednom delu Zakon o javnim nabavkama, i to nam niko ne zabranjuje.

Ne mogu da kažem da su privatne kompanije u Americi bolje od naših privatnih kompanija zato što su i njihovi bogataši u trećoj generaciji unazad potomci pljačkaša poštanskih kočija i pljačkaša banaka kojima smo se, neću reći, divili, ali koje pamtimo iz kaubojskih filmova.

A zašto su naši bogataši gori? Mi treba da utvrdimo poreklo, da im zakonom onemogućimo bogaćenje, ali, gospodine ministre i gospodo poslanici, građani Srbije, ne smemo da dozvolimo da nekoga bude strah da postane bogat, ne da bude bogat bilo kako, nego da postane bogat poštenim radom ili zato što je rođen pod srećnom zvezdom. Jer, ti na koje se tako upire prstom da su bogati, oni su uvek predmet pljačkaša, od kojih ih štite ili ne štite sigurnosna vrat i kamere, ali vrlo često i namerno bivaju objekat razbojnika bez maski, onih koji nemaju kapuljače na glavama i predmet reketiranja onih kojih imaju javnu reč.

Protiv toga ću se uvek dosledno boriti iz poslaničkog kluba Napred Srbijo, jer su mnogi ljudi izloženi i takvoj vrsti reketa da svako ko ima pravo da iznese javnu reč u novinama, za govornicom zna, bez argumenta i neopravdano, a sa zadnjom primisli, da napada. Mi to ne smemo da dozvolimo.

Gospodine ministre, ne smemo da dozvolimo ni da se ovde odomaći kriminal belih okovratnika i da se on vidi kroz nedorađen zakon, kroz namerno zaboravljenu poziciju ili kroz namerno nepropisane kriterijume za sprovođenje ovog zakona. Ja imam pravo da ovo kažem.

Ovde pominjani gospodin Beko, koga nisam videla desetak godina, bio je moj kolega u Vladi. Ovo nije lična priča, mi smo vršili javne funkcije u svojstvu ministara. Bila sam ministar za ekonomsku i vlasničku transformaciju, a gospodin Beko je bio ministar bez portfelja. U to vreme mislio je da će moći da prođe neprimećeno, da izvrši dokapitalizaciju firme „Dalija“ bez uplaćenog novca, zato što mu je gospodin Kljajević u sudu registrovao nameru o ulaganju kao ulaganje.

Gospodin Luka Mitrović, ministar industrije i ja kao ministar za ekonomsku i vlasničku transformaciju, uz dozvolu potpredsednika Vlade gospodina Šešelja i predsednika Vlade Mirka Marjanovića, pokrenuli smo tužbu i poništili ugovor svog kolege ministra koji je hteo nameru o ulaganju da registruje kao ulaganje. Mnogo živih savremenika i svedoka ovog događaja iz Vlade i ostalih partija postoji i danas. U „Službenom glasniku“ je obavljen poništaj te dokapitalizacije „Dalije“. Nije se o tome mnogo pisalo u novinama, jer razboriti ljudi rešavaju probleme ne tako da unište instituciju i čoveka, nego da reše problem. Mi smo to uradili na taj način.

Ja ne napadam nikoga ko je bogat samo zato što je bogat, a ja nisam, jer bogatstvo merim drugačijim kriterijumima; ja napadam argumentima onog ko se bogati zato što misli da smo mi neuki, nedovoljno hrabri da ukažemo na njihovo kršenje zakona. Mi to moramo da žigošemo i da sprečimo, i to znate na kakav način? Da ova komisija, u sadejstvu sa vama, donosi takve kazne koje treba da uplaše i da deluju destimulativno, da oni ne urade ništa slično.

Nisam videla nigde u obrazloženju zakona kakve je to odluke donosila Komisija, na osnovu kojih bi mogla da sudim da je uočena praksa kršenja zakona sada ugrađena u proceduru. Rekli ste da su neke primedbe ugrađene, ali odluke te komisije, koja će dokazati svoj kredibilitet, dobru nameru, stručnost i snagu ličnosti, nisam imala prilike da vidim, ali želim da verujem. Kažu da u jednoj državi postoje tri grane vlasti: zakonodavna, koju predstavljamo mi; izvršna, koju predstavljate vi; sudovi, koji treba da sude onima koji ne rade po zakonima koje mi donosimo, vi predlažete u najvećoj meri, ali da je četvrti stub svakog društva – borba protiv monopola i zaštita konkurencije.

Svako od nas mora da da svoj pravi i značajan doprinos toj borbi time što neće, nezadovoljan sopstvenom pozicijom, da kritikuje one koji rade i žele da oplemene nešto u ovoj državi, već naprotiv, da oni ljudi zbog kojih se donose svi ovi zakoni, počev od nas, osete taj boljitak. Ja sam prvo potrošač, jer sam žena i majka, koja ne ide u te „hramove“ u kojima se mole oni koji ne znaju šta će sa svojom nedeljom ili subotom. Smatram da treba da živimo pristojan život, koji danas nije lako živeti čak ni kad radite u nekom javnom preduzeću u kakvom radim ja, a znam kako žive i oni koji treba da kupuju u tim trgovinskim lancima koji su ovde najveći predmet napadanja.

Da li je neko ovde rekao kako se ceni npr. „Merkator“ u Novom Sadu, da li je on predmet neke konkurencije, ako ima ogroman tržišni lanac u centru grada na Limanu i da li je neko ko na periferiji grada ima ogroman kompleks trgovinskih lanaca u jednakoj poziciji kao i onaj ko u centru grada ima gotovo veleprodaju? Da li je to obuhvaćeno ovim zakonom? Da li o tome treba da misli onaj ko za to prima platu? Trebalo bi. Samo kad znamo da svako od nas radi svoj posao građani mogu da očekuju da taj posao bude učinjen u njihovu korist, a mi želimo tome da damo doprinos. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Milan Vučković. Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovani ministre, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zaštita potrošača i zaštita konkurencije je sama po sebi dinamičan i složen proces i zbog toga izmena zakona koja dolazi četiri godine posle donošenja zakona kojim je, na neki način, prvi put uvedena zaštita konkurencije u našoj zemlji jeste sasvim normalna, pogotovo zato što su uočene brojne nelogičnosti i nepravilnosti u samoj primeni tog zakona.

Ovaj zakon u svoj fokus stavlja običnog građanina. Iako tretira preduzeća, pravna lica, državne organe, on u fokus stavlja običnog građanina i njegovu potrebu da, kao što uvažena koleginica Tabaković reče, ima jeftiniju čokoladu, da ima jeftinije proizvode, da ima bolji kvalitet.

Bolji kvalitet se omogućava, pre svega, konkurencijom. Konkurencija tera one koji su proizvođači, one koji su trgovci da se unapređuju. Bez konkurencije su ljudi, njihovo telo, njihov mozak i njihov rad, skloni da se ulenje.

Ako imamo monopol u proizvodnji bilo kog proizvoda, ne možemo da imamo realan kriterijum na osnovu kojeg utvrđujemo vrednost tog proizvoda. Ako imamo ovaj papir i mi smo jedini proizvođači tog papira, možemo ga prodavati po bilo kojoj ceni, ukoliko je on građanima neophodan.

Zbog toga je neophodno da razvijemo konkurenciju, zbog toga je ovaj zakon usmeren na dobrobit svakog građanina Srbije. On je vrlo jasan i nedvosmislen i nije tu da zamuti bilo šta. Čak je za mene, kao nekog ko je čitao taj zakon više puta, bio dosadan za čitanje jer je jako normiran i postavlja jasne granice i limite svima onima koji sumnjaju u nameru države da se obračuna sa monopolima.

Pre svega, on daje „zube“, kako to reče ministar juče, Komisiji za zaštitu konkurencije. Komisija je do sada postojala, ali kada uoči da postoje određene promene, odnosno da postoje određena kršenja načela konkurencije, da postoji uspostavljanje monopola, mogla je da izriče nekakve opomene i da slučaj prepusti pravosudnim organima, da kod nadležnog organa za prekršaje podnese prijavu, čime se ceo proces razvodnjava, čime se gubi operativnost ove komisije, tako da je jako dobro što je Komisija dobila određene operativne mere kojima može da nedvosmisleno raskrinka ono što je uspostavljena koncentracija, odnosno monopol.

Kada govorim o tome mislim na pojam dekoncentracije, odnosno na raskid povezivanja između kompanija. Takva mogućnost Komisiji omogućava da ukoliko je na nedozvoljen način uspostavljena koncentracija na određenom tržištu, prekine takav ugovor i vrati sve u pređašnje stanje ili čak naloži prodaju akcija koje su na taj način udružene.

Definisani prag za kontrolu koncentracije je bio takođe krupan nedostatak postojećeg zakona. Po starom zakonu, prag koncentracije je postavljen na nivou od deset miliona evra za koncentraciju domaćih subjekata i pedeset miliona evra za povezivanje u kome učestvuje jedan inostrani subjekat. To je sada promenjeno i podignuto na viši nivo, na dvadeset, odnosno sto miliona evra kada je u pitanju inostrani subjekat, čime se na neki način smanjuje opterećenje da Komisija mora da rešava veliki broj slučajeva koji de fakto ne ugrožavaju konkurenciju na našem tržištu.

Postoji nešto što ovaj zakon ne sadrži, a mislim da bi to trebalo da sadrži budući zakon o trgovini.

Želeo bih da skrenem pažnju na jedan problem koji je davno uočen u razvijenom svetu, u Evropskoj uniji; kod nas je poznat u teoriji, a mislim i u praksi. To su tzv. predatorske cene, kada moćan subjekat ulazi na tržište, spušta cenu proizvoda ispod nivoa koštanja, ostali učesnici na tržištu ne mogu da izdrže te cene, ne isplati im se da posluju, povlače se sa tržišta i onda onaj ko je ušao sa tim niskim cenama naglo podiže cene na nivo koji mu odgovara i na taj način eksploatiše građane i naše tržište. Mislim da bi u nekom od budućih zakona koji se bave temom konkurencije ili zakonom o trgovini trebalo regulisati, na neki način, ovaj termin predatorskih cena.

Zbog svega navedenog predlažem da narodni poslanici ovaj zakon što pre izglasaju, a ukoliko u primeni bude bilo potrebe da se on kasnije menja, može da se menja. I, očekujemo da vidimo podzakonske akte od Vlade u roku od četiri meseca, kako je dogovoreno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Vučkoviću. Reč ima gospodin Krasić.

Pokušaću da malo detaljnije obavestim pre svega javnost zašto se ovakvim predlogom zakona neće rešiti ona pitanja koja su važna i koja bi morala da budu predmet ovog zakona.

Kako sprečiti monopolističko sporazumevanje na našem tržištu? Da li mi možemo da donesemo zakon i da rešimo problem? Da li mi možemo da odredimo državne organe, policiju, vojsku, konjicu i da sprečimo takve sporazume? Ne možemo. Da li može Komisija to na neki način da zaustavi? Ne može. Ne možemo da zaustavimo državu koja je na čelu tog lanca i ne možemo da zaustavimo one koji su već formirani.

Mi sad imamo nekoliko sistema firmi koje imaju sve objedinjeno, od sirovine pa do platne kartice: kupili zemlju, obrađuju je, kupili seme, uvoze ga, proizvode seme, kupili prehrambenu industriju, proizvode finalne proizvode, imaju velikoprodaju, prodaju preko svog lanca maloprodaje, izvlače žive pare, finansiraju izgradnju stanova, gde je zarada mnogo veća nego na margarinu, imaju svoju banku, imaju svoje osiguravajuće društvo i, ukoliko im ostane malo para, imaju investicioni fond gde će da sakriju te pare. Imamo nekoliko takvih sistema.

DOS je prihvatio jedan južnoamerički koncept razvoja tržišne ekonomije, a to otprilike znači da pet - deset porodica drže sve u nekoj državi, a ovi mali i sitni su tu kao poštapalice koje treba da glume slobodno tržište, ravnopravnost, prisustvo konkurencije i da budu u funkciji velikih. Javna je tajna da se veliki trgovački lanci, oni koji imaju male objekte, samousluge, hipermarkete, pa još i one velike centre, pogotovo kada je u pitanju prehrana, prvi put pune za džabe, a drugi put na „dođem ti“.

Ko to može da radi? Može da radi Mišković. Da li neko u ovoj zemlji može da zamisli da Boris Tadić može da kaže Miškoviću – ne smeš tako da se ponašaš, moraš da izmiruješ obaveze prema svojim dobavljačima?

To niko živi u ovoj zemlji ne može da zamisli. Da li Slobodan Milosavljević može da ode kod njega u kancelariju, da mu šutne na vrata i da mu kaže – čuj bre, ti mali, ponašaj se kako je propisano, ima da te izvučem za uši? Ne sme. Zašto? Pa šef obezbeđenja kod Miškovića nije čovek iz državne bezbednosti. Pre će ministra da uhvate za uši i da ga išutiraju napolje.

Zašto onda donosimo zakon? Vama je potrebna samo jedna operativna akcija – opkoli, zagradi, kazni. Znate li šta znači – opkoli? Znači – opkoliš, zatvoriš i slobodno kroz sedam godina možeš da kreneš sa suđenjem, ništa nisi pogrešio. Ali, ministar ne sme.

Ministar je, dok je bio ministar tamo neke poljoprivrede, ili ministar trgovine, nije bitno, dozvolio konditorima da uvezu mleko u prahu, pa sad vi seljaci kukajte što vam mleko u otkupu ima tako nisku cenu. Oni sa Pešterske visoravni, koji kukaju kolike tone sira imaju, ne znam šta da rade. Neka se obrate ministru, neka se obrate patrioti Miškoviću.

Neće da kupe. Zašto? Već su formirali novi tip potrošača koji voli mleko i jogurt sa nula posto mlečne masti, to je „in“. „In“ je sa nula posto mlečne masti, a ovo što je prirodno je „aut“. „In“ je zato što je Brižit Bardo rekla da treba da se kupa u mleku, i „Nivea“ je mnogo lepa. Naravno, sve to može da prođe, jer tu postoje marketinške agencije koje su od svega u stanju da naprave „in“.

Zašto mi donosimo jedan zakon? Da li mi donosimo zakon zbog petorice ljudi u ovoj zemlji? Kad se donosi zakon zbog petorice? Ako su petorica problem, onda se primenjuje Krivični zakon, a ne donosi se novi zakon. Ako se donosi novi zakon, onda taj novi zakon legalizuje ili amnestira onoga ko treba da odgovara po Krivičnom zakonu. To je logika koju primenjuju čak i oni koji će sad, za koji mesec, da polažu prijemni ispit za pravni fakultet.

Ali, mi imamo Vladu koju je napravio Mišković, mi imamo Vladu koja je mogla da uspostavi kontakt sa Briselom preko Miškovića, jer Mišković okrene telefon Olija Rena i on mora da se slika i, naravno, dođe turbo uspešni privrednik, zvani Božidar Đelić. Prodajući svoje poslovne usluge zaradio je 11.000.000 evra.

Čemu novi zakon? Da bi na nekoliko dana skrenuli pažnju, da ljudi ne razmišljaju o ovoj vlasti koja je prodala fabrike, ugasila radna mesta, isterala ljude na ulice; ljudi su sami krenuli da se bave nekim poslom, a onda su došli neki koji su zatvorili tezge, pa čak i pomerili ljude sa kartonskih kutija.

Poruka je jasna – njima odgovaraju samo mrtvi građani, živi im ne odgovaraju. Ne da se da se radi, a ko radi valjda najbolje vodi socijalnu politiku o sebi i svojoj porodici. Ovde se vodi socijalna politika o porodici Mišković. Usput, oni ni ne stanuju ovde, nego u Londonu, a tamo ko zna šta rade sa tim parama, nije ni bitno.

Ako bi neko hteo da proda novi prehrambeni proizvod u Srbiji, on ne bi mogao da zaobiđe „Deltu“, „Maksi“, „Tempo“, „Ideu“. Sve patriotske firme. Sve izvukoše iz ove zemlje i odnesoše u inostranstvo. Da bi se to našlo na rafu, mora prvi put džabe da napuni, a kad drugi put puni, videćemo kad će da se plati, jer nema gde da plasira. Jer, taj nema konkurenciju, kupio je „Pekabetu“, kupio „Goricu“, kupio „Ce market“, napravio svoj novi lanac, ima klanice, ima sve. Kosovo je Srbija, ostatak je „Delta“. Svima je dužan, a slika se kao uspešan. Gradi i kupuje firme, ruši firme, prodaje stanove. Naravno, u nekretninama se peru mafijaške pare.

Čemu onda zakon? Da biste izabrali pet-šest podobnih, koje će Mišković da plati kao što Demokratska stranka isplaćuje Čanka kad pravi probleme oko nekog zakona. Oni će kolektivno da glume kako je sve normalno, sve je regularno. Kad se kaže normalno i regularno, to znači da se poštuju principi tržišne ekonomije na našem tržištu, da je tržište dostupno svakome pod istim uslovima i da se poštuje nešto, a to je sloboda, slobodna volja ugovorača. I svi mi treba da glumimo. Zbog čega? Da se ne naljuti veliki gazda, jer ako se naljuti, onda 20.000 preduzeća koja su u blokadi, delimično i zbog njega, neće imati ni za leba.

U kolektivnoj glumi te vrste šizofrenije SRS ne želi da vam pravi društvo. Mi smo vam uvek unapred rekli šta je pozadina, šta radite, šta će da se desi i – nemojte da se smejete. Hvalim te bože, danas se ne smejete, jer ste napokon shvatili, i iskreno, i pošteno i bez mržnje, sa vođenjem računa pre svega o interesima građana koji žive ovde i ove države, jer mi ovde nemamo rezervnu državu. Niko od nas nije u mogućnosti da bude Božidar Đelić, niko.

Pitanje je kako je neko omogućio da se pojavi takva vrsta pojave kao što je Božidar Đelić. Goran Pitić, profesor, otišao u banku, pravilno se rasporedili; tu još dođu i Mlađa i ovaj njegov Jelašić, i sve je raspoređeno. Poštovani građani, samo pratite tokove novca, kojim putem idu pare, sve će vam biti jasno šta se dešava u našoj zemlji, apsolutno sve će vam biti jasno.

Borba protiv monopola je pandan nečemu što je sprečavanje sukoba interesa. Da li bi, recimo, bilo normalno u ovoj zemlji da ministar zdravlja zaključi ugovor o delu sa „Galenikom“ i svakog meseca ima apanažu od 1.000 evra, iako postoje instituti i neke druge organizacije koje se bave farmacijom, iako u bolnicama, kliničkim centrima postoje ekipe koje ispituju lekove?

Ali ne, „Galenika“ baš mora sa Tomicom Milosavljevićem da zaključi ugovor. Tu bi se reklo da je on u sukobu interesa. Nije, on je profesor, zaštićen ko međed, njemu je dozvoljeno.

Pandan tome na tržištu robe i usluga jeste konkurencija ili, da budem precizniji, zloupotreba položaja. Tomica Milosavljević nama drži predavanja - ko krade, taj i laže, i mi treba da mu verujemo. Mi sad treba da poverujemo u to što nam Vlada predlaže ovim predlogom zakona. Pa, ja imam toliko godina da ne smem da budem naivan. Imam toliko godina da imam čak i obavezu da obavestim javnost o tome, pošto znam vas, dobro znam vas, znam šta sve možete da uradite.

Idemo dalje. Da vas samo podsetim na početak ove priče o bilansima. Vidite, kada nemate dovoljno struje, vi onda uvozite struju. Kada taj koji je uvozio struju... A za uvoz struje vam ne treba nijedna mašina, treba vam naziv firme, registracija, devizi račun, neka torba gde biste mogli da smestite te papire, nije neophodna kravata, ali ne smeta i ukoliko ona postoji; vi jednim onda jednim potpisom stičete pravo uvoznika struje, prodajete ovde preko državne službe, izvlačite pare, napravite banku, a onda kažete – treba da se oslobodi tržište energenata i energetike, pa bih mogao da napravim termoelektranu na gas, mogao bih da napravim sistem malih vodoprotočnih hidroelektrana, pa bih mogao ove na vetar. Ko je napravio tog budućeg monopolistu? Vi ste ga napravili. Nekada je bio samo jedan „Tehno Dunav“, a sad su Hamović i Lazarević.

Uzmite, recimo, ugovore o kreditu koje potpisuju banke. Na jednom primeru ću vam pokazati kako to izgleda. Uzeću, recimo, ugovor o kupoprodaji; zaključen je prošle godine u decembru mesecu između „Galenike“ (nju je zastupao Nenad Ognjenović, direktor), „Velefarma AD holding kompanije“, Vojvode Stepe... Tu je sad tabela A, tabela B, prilog, rok plaćanja lekova je 210 dana. Sada se kaže, zašto „Galenika“ daje nešto na rok od 210 dana? Nema ovde specifikacije. Neću da čitam dalje, šta je poverljiva informacija, raskid ugovora itd. Potpisali su Dragoljub Vučićević i Nenad Ognjenović.

Onda se pojavi drugi ugovor o kreditu u devizama, poljoprivredna banka „Agrobanka“ Beograd i „Galenika“ AD Beograd, ali se tu pojavi i „Velefarm“, holding kompanija, pet miliona evra. Onda „Agrobanka“ kaže – dobićete kredit, ali 30% dinarskih sredstava morate da imate kod nas na računu, morate da imate račun za platni promet itd.

Sada postavljam pitanje – kako bi ova dva ugovora ocenila Komisija? Da li je tu neko zloupotrebio monopolski položaj ili dominantni položaj na tržištu? Verovatno „Galenika“ u proizvodnji lekova, pošto imamo nekoliko, sa velikim obimom proizvodnje ima dominanti položaj, a ako se uđe u ove spiskove i pogleda koji su lekovi kao pojedinačni proizvodi, onda verovatno i monopolski, ako nema neke alternative kod domaćih proizvođača. Kako bi ovo procenili?

Odgovor na to pitanje ne daje ovaj zakon. Zato ovaj zakon nije dobar. Ovaj zakon ima smisla ukoliko, kada ga pročitate, vidite ovo ovde, pa kažete – čekajte da vidimo koji član možemo da primenimo i da utvrdimo o čemu se radi. Evo, pošto je mladi Vučković čitao pet puta ovaj zakon, daću mu i ugovore i ovo, neka pročita i neka mi kaže koji član će da se primeni na ovu situaciju. Ne zna. Nije problem što on ne zna, on je mlad čovek, ali ne zna ni Komisija, ne zna ni ministar, niko ne zna kako da se to primeni. Onda, čemu zakon? Tresla se gora, rodio se miš.

Koga mi štitimo ovim zakonom? Odnosno vi, ja ne štitim, ja kritikujem, takva mi je formacija. Formacijsko mesto mi je da vas kritikujem, da vas što pre skinem sa vlasti. Kada ste došli, sve se osušilo. Za šta ste se uhvatili, osušilo se.

Zato ne valja ovaj zakon, zato što ovaj zakon dozvoljava, na primer, ministru zdravlja da zaključuje ugovor o radu, odnosno o delu, kao ekspert. Zamislite, on ekspert, zato što je profesor. Ekspert, toliki instituti, tolike bolnice gde mogu da se probaju lekovi, a ne, ministar će da proba lekove. On će da ispita da li je lek zdrav i dobar. Za lude krave je neko drugi zadužen.

Zato vam kažem, o čemu mi to pričamo? O čemu? Nema nijedne precizne odredbe koja će da spreči to što vi nazivate monopolom, nedozvoljenim monopolom. Nije svaki monopol nedozvoljen.

Ovde se čuju neki koji pričaju o monopolu koji postoji kod Naftne industrije Srbije. Ali, to je dozvoljeni monopol. Da vas samo podsetim, prva uredba koju je donela Vlada Zorana Đinđića, 2001. godine, bila je uredba o proizvodnji derivata nafte. Onda se postavlja pitanje – čekajte ljudi, zbog imaginarnog koncepta slobodnog tržišta neko je voljan da uništi naše rafinerije, zašto? Ko ima pravo nešto da ruši?

To je samo 2001. nova opštinska vlast u Zemunu sa DS, kada je tražila pare od grada, rekla – dajte nam hitno pare, plan rušenja objekata u Zemunu ostvarili smo u mesecu maju sa 110%. Porušili ste 10% više nego što je planirano. Hvale se zbog toga što su više porušili! Kad niste ništa napravili u životu, jedino uživate u rušenju. Da ste jedan zid napravili, nikada vam ne bi palo napamet da rušite, zato što ne znate kako se nešto gradi. Ali, znate da kukuriknete, da dignete nogu, videla žaba konji se potkivaju, pa hajde i ona. I vi ćete u Evropu? Kako ćete takvi u Evropu? Ko će vas takve u Evropi?

Monopol do monopola. Ima ih sedam-osam glavnokomandujućih. Drže celokupne repro lance.

Kakva je situacija sa bankarskim sistemom? Jedna od retkih banaka koja je imala depozite naših preduzeća, elektroprivrede, elektrodistribucije, bila je „Metals banka“. Uveli ste privremene mere, jer u konceptu Bojana Pajtića i Nenada Čanka je zamišljeno da to bude razvojna banka buduće nezavisne Vojvodine.

Čanak ne krije kako razmišlja, kaže – kad može Kosovo i Metohija da bude nezavisno, zašto ne bi mogla i Vojvodina? To je njegov princip. I, brže-bolje, ukrali „Metals banku“. Deponenti, naravno, rasterani.

Hajde da idemo dalje. Ko može da kontroliše ovaj fond kojim rukovodi Pajtić u Vojvodini? Kada ga stisne policija, on kaže – mi po Zakonu o javnim preduzećima; kad ga stisnu drugi, kaže – mi smo fond, nismo po Zakonu o javnim preduzećima. Nema tendera, preskače se opština, ulaže se u mesnu zajednicu. Kako se on ponaša kao monopolista? Zar on nije monopolista?

Hoćemo li da pričamo o ponašanju monopolista na nameštenim tenderima? Hoćemo li da pričamo, recimo, o monopolisti, osiguravajućem društvu „Dunav“, počevši od Labusa, pa preko ovih blizanaca?

Znate sve dobro. Nekima kupi faks, nekima uzme u zakup poslovni prostor, koji se nikad ne koristi, ali se plaća dve godine i svi mirni, svi ćute, a monopolista hara. Monopolista je poželjan, jer u vreme predizborne kampanje, ako hoćeš da budeš uspešan, moraš da imaš privatnu državu. Sastavni deo izborne kampanje jeste buldožer, bager, kamion, kombi, „kursadžije“, Ceca, meca itd., mediji; drži vodu dok majstori odu.

Ne treba građevinska dozvola, ne treba ništa, sve može da se radi. U cilju prevare sve je dozvoljeno. Kakav je taj monopol? Kako se vi to borite protiv monopola?

Kaže se, da neko ne bi bio veliki monopolista, mi ćemo da otvorimo tržište, pa ćemo da dozvolimo drugima da budu prisutni na ovom tržištu. Kada su ti drugi iz inostranstva, pošto su oni navikli na njihove, zapadne kriterijume, onda će i ovaj naš da promeni stil ponašanja. Koliko vidim, ove banke i nisu baš mnogo strane. Samo znam da je ona „Rajfajzen“ formirana iz dva priloga – jedne banke i nešto iz Sarajeva. Posle godinu dana je vratila.

Kaže se da su prošle godine banke zaradile preko 400.000.000 miliona evra i iznele iz ove zemlje. E sad, imamo Zakon o bankama, imamo Narodnu banku Srbije, koja sve to kontroliše i imamo odredbe u ovom predlogu zakona gde se prepliću nadležnosti, gde ova komisija može da ispituje da li su u monopolskom položaju – a oni samo iznose pare. Kako se to kaže, transfer dobiti, transfer kapitala.

Priča se zasniva na sledećem: velike parole, velike reči, usaglašavanje sa standardima EU, i potop i katastrofa. Onda imate monopoliste koji su uzeli medije, i ove elektronske i ove štampane, svuda su prisutni. U mogućnosti su da svaku reč koju ste rekli okrenu, apsolutno svaku reč. Kažeš – dobar dan, oni objave – dobro veče. Veliča se šta je „in“, sve drugo je „aut“.

Imate vlasnike, tačno se zna koje televizije; imate onog Đilasa koji prodaje sekunde; imate one koji su namešteni tamo, pa kažu šta je šerpa, šta je ovo, šta je ono, pa se na bazi toga izračunava, kobajagi, nešto, pa se uzimaju pare. Imate jednu novinarku sa B 92 koja se pojavljuje u nekim javnim preduzećima u ime neke firme, i ona je stručnjak za unutrašnju dekoraciju. Nije ona nikakav stručnjak, nego je tako isplaćuju za neke njene emisije. Ko je isplaćuje? Monopolista. Zašto je tako isplaćuje? Da bi mu sačuvala monopol.

Ko čuva monopoliste? DOS, u bilo kom agregatnom stanju. Ko sada najviše čuva? Onaj ko je pristao da tajkuni naprave Vladu. Juče sam hteo da puknem od smeha – predstavnici vlasti kritikuju feudalizaciju. Ne postoji bolji primer feudalizacije, nego što je Vlada RS od 2000. godine do danas. Sve feud do feuda, sve begovi i age. Pipnite vi, ako smete, u resore Mlađana Dinkića. Obrali ste bostan, ne da.

Ovog ministra nema... on je bio demohrišćanin, znate? Odmah se prešaltovao ovamo. Malo poljoprivreda, malo trgovina, malo Privredna komora. „Galeb grup“ uvozi neke mašinice, kao one kase iz Bugarske. Ovde stavio onog „galebića“, onog malog. To se prodaje. Prisutan na tržištu, ima svoje dilere. Znate da njegovi dileri ne smeju druge mašine da prodaju, samo moraju njegove? Kako ćete tog Veselinovića da svedete na pristojnu meru? On se hvali kako iz Bugarske uvozi to. Nema fabriku, ne znam da li ste bili na otvaranju fabrike.

O čemu pričamo? Kažite mi koji član ovog vašeg predloga zakona može to da zaustavi. Nema tog člana, ali nema ni tih ljudi na vlasti koji bi to primenili. To je još gora stvar. Neće vrana vrani oči da vadi, znate i sami. Vi ste u organskom jedinstvu, uzročno-posledičnoj vezi. Vi bez njih ne možete, oni bez vas ne mogu. Jedini ko može i bez jednih i bez drugih je narod. Evo, narod može bez vas, ali ste zaskočili na leđa i ne date. Okrećete mentalnu sliku preko medija, sa „Galenikom“ imate ugovore o autorskom delu, proveravate lekove, reklamirate mleko sa 0% mlečne masti. Nekada je bio prazni burek. Kakva vam reklama – takva vlast. Prazan burek – takva vlast. Liči na mleko, ali nema mlečnu mast. Šta da radite?

Šta promovišete? Ko drži monopol na seme? Je l' ste vi bili ministar kada je firma „Viktorija grup“ prodavala veštačko đubrivo, sve po tenderu Ministarstva? Na kraju se ispostavilo da je bilo dva puta skuplje nego u prodavnici preko puta.

Kako to da zaustavimo? Sve ovo može da se zaustavi samo ako se promeni vlast, ali ona mora korenito da se promeni, iz temelja, mora da dođe nešto što je apsolutno suprotno vama. Kao što vidite, svakim danom se sve više primiče to da moramo ponovo da se vratimo i da ispravimo ono što ste upropastili za ovih devet godina.

Zapamtite današnji dan, 10. jun 2009. godine, tačno deset godina otkako je prestalo to bombardovanje. U to vreme ste pozivali da se još sedam dana bombarduje, kaže – nije dovoljno, još sedam dana treba da se bombarduje. Mi smo tada podneli ostavku, i Todorović, i ja i Gordana Pop-Lazić, podneli smo ostavku.

Nadam se da će i tvoj zakon doći na red. Ali, posle nekoliko meseci morali smo da uđemo ponovo u Vladu, jer smo znali kakvi dolaze, znali smo šta može da snađe Srbiju. Pa je Mrkonjić malo više gradio; evo ga, sada ponovo Mrkonjić gradi. Nema, morate. Morate nekako sami da se pomerite ili da odlazite; sredite zatvore za svaki slučaj, da ne bude sutra kao što se desilo 2001. godine, kaže – nisam znao da su ovako loši zatvori. Sredite na vreme zatvore. Batić je to na vreme osetio, pa je počeo i bazene da pravi po zatvorima.

Znači, ovaj zakon ne može da suzbije tu vrstu zloupotrebe monopola i zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu koji su neki u međuvremenu stekli. Ali, vi ste im omogućili da steknu tu poziciju. Zašto ste im omogućili? Da biste bili na vlasti. Sada zavisite od njih, sada morate da sanirate njihove minuse, morate da se zadužujete, morate da izdajete hartije od vrednosti, da im date da kupe, da platite malo veću kamatu. Sve to morate, i znate da morate, i znate da se primiče vreme kada će morati da se stavi crta, da se saldira.

Ovaj zakon nije taj propis. Tu se pokazuje da vi, u stvari, iskreno ni ne želite da rešite ovu oblast. Nemate nameru, nego želite samo da napravite neku galamu i da očuvate tu iluziju, taj evrofanatizam – Evropa, Evropa, Evropa, Evropa. Napravili ste čak i degradaciju – lep, lepše, najlepši, evropski lep. Smanjite bre, ljudi, malo, smučićete se ljudima.

Gospođo Đukić-Dejanović, obavešten sam da u dva prekinem. Je li tako?

Zahvaljujem. Nastavićete posle pauze, u 15.00 časova.

Koristim priliku da vas obavestim da ćemo danas raditi i nakon 18 časova. Naravno, rad će se produžiti po tački dnevnog reda koja u 18 časova bude na dnevnom redu, u skladu sa članom 85. našeg poslovnika. Zahvaljujem.

Do 15.00 časova je pauza.

Gospodine Krasiću, imate još 35 minuta vremena.

(Posle pauze – 15.05)

Gospodine Krasiću, izvolite.

U ovom drugom delu rekao bih nešto malo konkretnije o pojedinim rešenjima koja su predložena u ovom projektu Vlade Republike Srbije, kako misli da se bori protiv korupcije i da zaštiti konkurenciju.

Vidite, odavno je bila prisutna koncepcija da izvršavanje nekih obaveza iz zakona pripada tzv. izvršnoj vlasti. Polazeći od tog principa, bio je svojevrsni standard da antimonopolsku komisiju sastavlja Vlada.

To rešenje je i dan-danas prisutno u postojećem zakonu. Kasnije je sazrelo mišljenje da Vlada, kao nosilac izvršne vlasti, koja na neki način promoviše ili nije uspešna u borbi protiv korupcije, nije praktično ni u mogućnosti da formira efikasno telo za borbu protiv zloupotrebe konkurencije. Onda je formiran stav da treba praviti nešto što bi bilo na sredokraći puteva između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti; ne da to bude samo regulatorno telo, već državni organ sa precizno određenim nadležnostima.

U tom sklopu različitih mišljenja Vlada je, kao predlagač ovog zakona, zauzela stanovište da treba da se formira Komisija. Moram da kažem da nije precizno definisala mesto, pravni položaj i ulogu ove komisije. To nije precizno definisano ni sa gledišta Ustava i postojeće organizacije državne vlasti. Evo zbog čega.

Ako neko nastupa sa atributima sile – kada kažem sile, ne mislim na fizičku silu, mislim na ovlašćenje da može da razmatra radnje i ponašanje nekih učesnika u prometu – onda ta njegova specifična funkcija mora da se vrlo precizno definiše. U preciznom definisanju te uloge u pomoć se pozivaju pre svega Ustav, Zakon o državnoj upravi, Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon o upravnim sporovima i, zašto ne reći, nešto što je već zaživelo kod nas, a to je svojevrsni koncept agencija kao nezavisnih regulatornih tela.

Po klasičnoj definiciji to više odgovara tzv. upravnim organizacijama. U tom definisanju nekog državnog organa, kada se pozivamo na Ustav obično se pozivamo na ono što je Ustav precizno definisao, pa imamo Zaštitnika građana, imamo Poverenika za informacije od javnog značaja, imamo čitav sistem u okviru sudstva, tužilaštva, Narodnu banku Srbije, koja je posebno definisana Ustavom. Ovakav organ nije definisan Ustavom. Da li on može da izvire iz nečega što se zove državna uprava? Teško da može. Šta onda koristimo kao pomoćno sredstvo? Koristimo, pre svega, definiciju funkcija koje treba taj organ da obavlja.

Ako sve to stavimo u jedan kontekst, onda ćemo videti da je opet napravljen pogrešan izbor definisanja pravnog položaja ove komisije, antikorupcijske komisije. Zašto je to učinjeno pogrešno, i to od samog načina izbora? Formalno-pravno, predlagač za izbor predsednika i članove ove komisije je radno telo Narodne skupštine, Odbor za trgovinu. Odbor za trgovinu, kao i svi drugi odbori Narodne skupštine, jeste radno telo, pomoćno telo koje ima neku propusnu moć od predloga zakona do plenarne sednice.

To radno telo nema čak ni pravni subjektivitet, nema status pravnog lica, a ne može da vrši ni javna ovlašćenja. Zašto ne može da vrši javna ovlašćenja? Zato što pripada zakonodavnoj vlasti, nije u okviru izvršne vlasti.

Zbog suočavanja sa tim problemom i potrebe da u okviru Komisije prevashodno do izražaja dođe stručnost išlo se na jedno polovično rešenje – da predsednik Narodne skupštine, kao svojevrsni inokosni organ zakonodavnog tela, raspisuje konkurs, pa da se onda javljaju neki koji bi radili državni posao.

Iz ovih nekoliko konstatacija, a to piše u Predlogu zakona, vidi se da, u stvari, nemate koncepciju kako to treba da izgleda. Moram da vam kažem da vam koncepcija nije jasna ni u pogledu stručne službe, gde treba da se nalaze ovlašćena službena lica koja treba da sprovode radnje u upravnom postupku.

Moram da vas podsetim da od 2003. godine uporno kritikujem taj koncept koji je prvi put promovisan kod Zakona o NBS, gde je takođe jednom skupštinskom odboru dato ovlašćenje da bude predlagač za izbor članova Saveta i guvernera Narodne banke.

Da vas podsetim, stalno vas kritikujemo zbog one pravno-tehničke konstrukcije, gde državni organ naslovljavate rečju „ministar“. Evo, na ovom zasedanju se nalazi veliki broj predloga zakona gde ste izbacili ministra i vratili ponovo ministarstva, jer ministarstvo je državni organ.

Znači, ko treba da sedi u tom savetu? Svakako stručna lica. Šta je taj savet? To je kolegijalni organ koji radi i donosi odluke na bazi poslovnika o svom radu. Ako je kolegijalni organ, onda postoje neki principi. Tih principa nema u Predlogu zakona. Ovde se izvlači predsednik Komisije na nekoliko mesta gde donosi zaključke o pokretanju postupka, o obustavi postupka, o određivanju veštačenja itd., i tu se već ništi princip.

U svakom slučaju, da bi mogao da postupa i da bi mogao da donosi odluke i da utvrđuje i da to ima neki autoritet, neophodno je da ta komisija bude državni organ, da ima sve atribute državnog organa. Nažalost, to ne postoji u Predlogu zakona.

Pokušali smo da vam nekim amandmanima samo ukažemo na to. Unapred vam kažem, naši amandmani ne mogu da reše taj problem, ali smo amandmane iskoristili kao formu da vam ukažemo na problem i da, kada rasprava u pojedinostima dođe do tih odredaba, budemo vrlo konkretni u kritici jednog takvog rešenja koje sadrži Predlog zakona.

S obzirom na to da pričam o nekim stvarima koje većina ne shvata, sada bih da vas podsetim da se ispred zgrade nalaze studenti koji protestuju zbog školarine. Da li oni imaju nekakve veze sa ovim zakonom? Imaju. Sada ću da vam objasnim zašto imaju veze.

Državni univerzitet i državno školstvo je svojevrsni državni monopol. Vi ste taj monopol razbili tako što ste usvojili neki bolonjski dokument koji, u svakom slučaju, zastupa privatne interese nekih koji bi hteli da zarade mnogo više nego što je to moguće u tzv. sistemu privatnog školstva. Upravo ste vi kao evropski standard promovisali tu „bolonju“ i obavezu da roditelji, vi, oni koji prate prenos i ja plaćamo školarinu ovoj deci koja protestuju.

Ova deca ne bi smela protiv mene da protestuju, nego protiv vas. Vi ste to uneli kao evropski standard. Vi ste promovisali princip da deca u Knez Mihailovoj, u kafićima uživaju, dok im roditelji štrajkuju glađu ispred zgrade Predsedništva ili ispred kapija fabrika gde su 30 godina radili. Vi ste promovisali taj princip.

Vi ste pokušali da razbijete taj monopol, umesto da kontrolišete taj monopol, umesto da sprečite da on eskalira i da bude velika smetnja. Vi ste podstakli konkurenciju sa privatnim fakultetima, privatnim univerzitetima i vi ste promovisali, kao evropski, princip da se plaća. Setite se one vaše Turajlić, one ogromne gospođe, setite se vaših ministara. Tu jeste tema monopol.

Podsticanjem konkurencije, suzbijanjem monopola treba da se ostvari neka korist. Uspeli ste i to da promašite, pa ste uspostavili štetu. Evo, ta omladina koja je glasala za vas ne prihvata tu vrstu evropskih standarda. Pustite te vaše stipendije, te vaše fondove gde šaljete pet-šest ljudi, pa ih slikate. Evo omladine, protestuje. Školarine na prvom mestu, ne mogu roditelji da plaćaju. Kukuriknuli ste pre vremena, a upozoravali smo vas koliko ta „bolonja“ nije dobra. Smeškali ste se, rekli ste: „To su kibiceri“, kako reče pre neki dan onaj vaš, „kibiceri koji nas vraćaju unazad“.

Gde god se okrenete imate primer kako se borite protiv monopola i kako podstičete konkurenciju. Podstičete je tako da se javlja kao efekat šteta.

U kritici ovog zakona moram da vam postavim pitanje – šta mislite, ko bi mogao da bude kažnjen po odredbama ovog zakona i da mu se uzme 10% od prihoda? Zar vam se ne čini da je možda bolje da uzmete pušku i odmah streljate toga, pa makar bio Mišković, makar bio obični zanatlija? Deset posto ukupnog prihoda, znate li koliko je to? Da li ste vi neki put pravili pare, da li ste neki put radili, zarađivali? Da li znate, da li imate osećaj za vrednost? Obično se kaže da onaj ko na sumnjiv način stekne sredstva nema osećaj za vrednost, za muku, kako se zarađuje, pa možeš da mu napišeš bilo koji iznos, kako došlo, tako otišlo, on to tako posmatra. Deset posto ukupnih prihoda, da kaznite nekog! Kažemo vam, bolje ga odmah streljajte, to je lakša mera. Zašto je on došao u poziciju da bude takav? Ko mu je omogućio, ko mu je dozvolio?

Zato kažem, ovaj zakon nećete moći da sprovedete, pogotovo one odredbe o zaštićenim svedocima. Ne znam koji je to blistavi um mogao da prepisuje nešto što postoji u pravilniku o postupku i dokazima Haškog tribunala, a to je privilegovana komunikacija između advokata i stranke koja je učesnik u postupku pred Komisijom. Da li ste normalni, ljudi, šta ste napisali? Da su zaštićene komunikacije između advokata i klijenta. Gde to staviste u ovaj zakon? Šta ste očekivali, da će advokat da proda klijenta?

Da vam objasnim kako to funkcioniše. I u Haškom tribunalu postoji privilegovana komunikacija i u pogledu posete i u pogledu telefona.

Ovi mangupi sve to snimaju, a privilegovana komunikacija znači da ne mogu to da zloupotrebe u postupku, da to iskoriste kao dokazno sredstvo. A vi jadnici dignete nogu da se potkujete, pa ubacite to; to sad znači da ova komisija ima prislušne aparate i da prisluškuje razgovor između advokata i stranke. Jer, jedino tako ima opravdanja za to što ste ubacili ovu odredbu. Neverovatno je šta ste sve u stanju da ubacite u zakon. Odakle vam padaju te ideje, prosto je neverovatno!

Znamo ko sve prisluškuje u ovoj zemlji – nešto malo vojska, nešto malo mediji, nešto Vukadinović, onaj rođak; ima ih puno koji prisluškuju, mi to znamo, ali sada nam dajete materijal da shvatimo da će Komisija, odnosno stručna služba da ima aparaturu za prisluškivanje, čim imate potrebu da zaštitite komunikaciju između advokata i stranke u postupku.

Znači, ko bude stranka u postupku pred ovom budućom komisijom mora da zna da mu se telefoni prisluškuju, jer drugačije nema razloga zašto ste to ubacili u zakon. Toga nema ni u Zakonu o opštem upravnom postupku, da li je neko od vas svestan? Ovde ste ubacili.

Kažete da je to evropski standard. Kako to može da bude evropski standard, objasnite mi. Kažite u kojoj direktivi, kojoj preporuci, u kom propisu EU ili neke od država članica EU je ovako nešto zapisano. Ili ste ovo ubacili samo da bi izgledalo da je ovaj propis navodno ozbiljan? Nije ozbiljan, on je neprimenljiv. Da bi se on primenio, potreban je voluntarizam. Da bi on dao nekog efekta, moraćete po ovom zakonu da uništavate konkurenciju. Kome? Onome ko je već monopolista.

Da li možete da zamislite da u okviru povezanih lica, jedno drugo osniva, Dragan Đilas ima 16 firmi? I, sve se bave medijima. Ako odete da platite sekundu reklamnog prostora na nekoj televiziji, oni vam kažu – cena iks, ali pošto vam je to skupo, idite kod Dragana Đilasa ili kod neke od onih njegovih firmi, tamo će vam biti iks kroz dva. Onda se postavlja pitanje odakle je on stekao taj tržišni uticaj na televiziju?

Neko će da pomisli da je on predinvestirao, dao neke avanse, nešto pomogao tom mediju, pa onda dobio veliki popust. Ništa nije dao, nego deli pare sa direktorom tog medija. Vi to dobro znate, ali kažete, imate vi koristi, pa da se progleda kroz prste.

Zašto imate koristi? Zna se, „lav“ pivo, „jelen“ pivo, ovo pivo, ovaj sok, onaj sok, oni finansiraju taj medij, a za to što je taj obezbedio Demokratska stranka će dobiti prostor; ako ne da koristi pod svojom firmom, onda za napad na neke druge, sa plaćenim novinarima. Zna se koja je emisija plaćena, koje reklame se vrte u kojoj emisiji; zna se šta je interes onog ko želi da se reklamira u toj emisiji zbog tog termina, te gledanosti itd. Tu se ispituje javno mnjenje, pa se trkaju dve televizije koja ima veću gledanost. Od toga ste napravili nauku, pa ste čak napravili nešto što je interesantno za javnost, kako javnost ne bi videla da je fabrika zatvorena. Neverovatno je šta radite.

Tražite da glasamo za ovakav predlog zakona, sa ovim nedorečenostima, problemima i nedostacima, pa još idete i preko toga –tražite da glasamo, a svesni ste da dobro znamo ko ste vi i šta radite. Hajde u onom prvom delu, medijski, a u ovom drugom delu – da sami demantujemo sebe. To je nemoguće. Ko sme da vam glasa za zakon?

Više studenta ne možete da nađete koji će da glasa za vas. Što se tiče glumaca i umetnika, to sam vam prošle nedelje objasnio. Ni Mira Banjac više neće da glasa za vas. Postoji li neko koga niste prevarili? Ne možete da prevarite tajkune, jer vas oni drže u šaci. Oni komanduju. To je taj sporedni uticaj, to je to – policentrično. Zapamtite, za dva dana ima da se posvađate i sa nevladinim organizacijama. Zašto? Niti imate program, niti imate neko političko viđenje. Ne, u javnosti je dobro, hajde da idemo to.

Što se tiče Vojvodine, napravili ste dogovor sa svim i svakim, obećali ste sve i svašta, a kad je trebalo da se ispuni, videli ste – ostaje mrlja na vama. Vi nosite mrlju Kosova i Metohije, zbog prošle godine i činjenice da ste blokirali sve rezolucije, zbog činjenice da ste pozvali Euleks. Vaša je odgovornost.

To vas podsećam na današnji dan. Na današnji dan pre deset godina neko je tražio da se još sedam dana bombarduje Srbija, jer nije dovoljno slomljen otpor u Srbiji. Onda je na sutrašnji dan jedan u Skupštini rekao – mir je došao, Ujedinjene nacije ima da nam vrate Kosovo i Metohiju, oni će da štite Srbe. Šta je posle deset godina? Pobegle Ujedinjene nacije. Ko vodi računa o Srbima tamo? Ko vodi računa o ljudskim pravima svih građana na teritoriji Kosova i Metohije? Nema, prevarili vas. Tad ste rekli – dolaze naši prijatelji, to su naši partneri, nema tu nadređeni, podređeni; vi ste za demokratske vrednosti, za demokratsku Evropu, oni to poštuju, oni to cene, daće vam podršku da to sprovedete. Šta ste sproveli? Sve dolazi na naplatu.

Sve to se uklapa u priču o monopolima, o borbi protiv zloupotrebe monopola. To se samo privremeno tako zove na tržištu kad su u pitanju roba, usluge i kapital, antimonopol, ali to šire ide i na državne funkcije, i na društvene delatnosti, i na javna preduzeća, i na ljudska prava i na demokratiju, jer vi ne dajete mogućnosti alternativi, vi ne dozvoljavate. U Evropskom parlamentu postoje i evrofanatici i evroskeptici, koegzistiraju i sučeljavaju svoja mišljenja, a vi ne date da žive evroskeptici u Srbiji; svi moraju da budu demokrate, jer ste vi etalon i za mito, i za korupciju i za ono što je povoljno. Ja bih toliko, u nastavku će gospodin Todorović.