DESETO VANREDNO ZASEDANjE, 16.07.2009.

4. dan rada

OBRAĆANJA

Vlajko Senić

Ujedinjeni regioni Srbije
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, rekao bih prvo da nije Predlog zakona koji se danas nalazi pred nama došao tako iznenada. On jeste rezultat, pre svega, politički treba preuzeti odgovornost i hoćemo da je preuzmemo, dela koalicionog sporazuma koji je napravila vladajuća koalicija kada je formirala ovu vladu, i samim tim deo i naših predizbornih obećanja.
Donošenjem ovog zakona praktično ispunjavamo to što smo građanima rekli tokom izborne kampanje i verujem da ćemo uz podršku najvećeg broja poslanika, naših koalicionih partnera, do kraja meseca ovaj zakon i doneti.
Što se tiče iznenadnosti njegovog pojavljivanja, samo bih prethodnika podsetio da su oni nas iznenada, ako mogu tako da kažem, preko noći naterali da donesemo rezoluciju o vojnoj neutralnosti, što je, čini mi se, možda i važnije od ovog zakona o informisanju i danas, nekoliko godina nakon toga, ne možemo da se ispetljamo iz te pozicije.
Da ne pominjem ugovor o NIS-u i činjenicu da se takođe iznenada pojavio na sednici Vlade, posle raspisivanja predsedničkih izbora. Prema tome, i mnogo gorih je primera bilo i mislim da, što se ovog zakona tiče, on ima sasvim dovoljnu podršku u javnosti i poslanika, i političkih stranaka i udruženja, i verujem da će njegova završna forma biti izuzetan napredak u ovoj oblasti.
Da kažem da postoje, rekao bih, dve pogrešne pretpostavke kada govorim o ovom zakonu. Prva je da je cilj gašenje medija i gušenje kritičke reči. Druga pogrešna pretpostavka je da su danas mediji u Srbiji potpuno slobodni i nezavisni i da ćemo ih donošenjem izmena i dopuna ovog zakona ugušiti i sprečiti tu njihovu slobodu koja danas postoji.
Rekao bih da je donošenje ovog zakona naša civilizacijska obaveza koja će omogućiti i dodatno ohrabriti medije da mogu da pišu pre svega o Vladi, o parlamentu kritički i na pravi način, a onemogućiti medijski linč i bezgranično obračunavanje sa nekom unapred zadatom metom, bez obzira da li se radi o nekoj instituciji, pojedincu, političkoj stranci, bez ikakve odgovornosti za ono što je napisano ili izrečeno.
Mislim da je odgovornost svih onih koji danas u Srbiji predstavljaju demokratski blok, ako uopšte više takva institucija u Srbiji može da se definiše, da eliminišemo jednu, rekao bih, dozu političkog konformizma koja poprilično traje u srpskom društvu, a ona glasi – ako mene ne napadaju, baš me briga što napadaju nego drugog i što krše njegova prava, sve dok nisam na meti neću da obraćam pažnju na to.
Mislim da na ovaj način štitimo i one koji su danas na meti, štitimo i one koji su bili pre na meti, možda neke zakasnelo, ali to nas ne može sprečiti u našoj obavezi da ovaj zakon donesemo i da ovaj važan segment srpskog društva uredimo na jedan način koji će sigurno predstavljati značajan korak napred.
Naravno da je donošenje ovog zakona izazvalo ogromnu medijsku pažnju, tenzije u društvu, jer se u medijima prepliću i politički, i ekonomski i svi drugi interesi jedne države, pa tako i Srbije. Bilo je neozbiljno i naivno očekivati da se oko ovog zakona postigne konsenzus, ali mislim da je dovoljno da on bude izglasan u Skupštini Srbije većinom za koju su se na izborima građani Srbije demokratski opredelili.
Moram da kažem da nama smeta nesolidarnost dela naših koalicionih partnera, odnosno na kraju će se pokazati jedne političke stranke, jer postoje i zakoni za koje smo mi glasali, a za koje, kada bismo samostalno odlučivali, sigurno ne bismo njima dali podršku.
Potpuno smo razumeli, a to je činila i DS kada smo formirali ovu vladu, potrebu da ispoštujemo učešće, npr, Stranke penzionera, da opteretimo sve građane Srbije značajno većim iznosom od onoga što je u ovom trenutku moguće kada govorimo o penzijama, da opteretimo budžet, da budemo u situaciji da pravimo dva ili tri rebalansa.
Nismo se vodili isključivo stranačkim interesima, stavili smo čak u stranu tu nekakvu reformsku crtu koja je kod donošenja tog zakona bila nužna i zaista smo očekivali da će u nekim drugim stvarima, koje su možda naizgled nama važnije, ali mislim da to treba da bude jednako važno svima, doživeti istu vrstu solidarnosti.
To se nije desilo kod ovog zakona. Imali smo i kod Zakona o privrednim komorama, ali sve je to shvatanje načina na koji vladajuća većina funkcioniše. I kada bismo mi, odnosno kada budemo odlučili da na isti način budemo tretirali zakone, moći ćemo u nekoj budućnosti sigurno da imamo više problema i mnogo sporije donošenje zakona. Verujem da je ovo poslednji takav slučaj i nadam se da se to ni sada neće desiti.
Hoću da kažem da nije realno reći da će donošenje ovog zakona dovesti do gašenja velikog broja medija u Srbiji. Samo ću vas podsetiti, to svi dobro znate, da je u proteklih devet ili deset godina mnogo medija ugašeno samo od sebe. Nastajali su, trajali su neki dva broja, neki dva meseca, neki godinu-dve dana.
Onda kada su završili svoju misiju, političku ili ekonomsku ili kakvu god drugu, nestajali su sa medijske scene kao da nikada nisu postojali, zatvarani su, otvarani su drugi ili slični pod drugačijim ili sličnim imenima.
Mislim da je zbog toga predlog da se nakon tromesečne blokade ide automatski u zatvaranje nekih medija racionalno rešenje, zbog toga što se radi o velikom stepenu društvene odgovornosti i činjenici da pojedini mediji, sa ogromnim tiražom za koji se sami hvale da iznosi nekoliko desetina hiljada ili nekoliko stotina hiljada, ne mogu da dozvole sebi da budu u takvoj blokadi, jer onda tu nešto zaista nije u redu.
Hoću da kažem drugu stvar, a to je teza da ćemo ovim ugušiti medijsku slobodu u Srbiji apsolutno nije tačna. Ni danas mediji u Srbiji nisu apsolutno slobodni onako kako bismo mi to idealizovali u nekakvom društvu.
Nigde mediji nisu sto posto slobodni i normalno je da uvek postoje različiti uticaji, normalno je da će se ti uticaji nastaviti i posle donošenja ovog zakona, i politički, i ekonomski i svaki drugi.
Ali, na ovaj način mislim da pravimo jedan značajan korak i šaljemo poruku srpskom društvu da hoćemo da menjamo stvari u toj oblasti i da hoćemo da ispoštujemo volju građana koji, verujem da su glasanjem za našu koaliciju, dali mandat i da tu oblast društva u potpunosti uredimo.
Mislim da je tu najvažnija stvar pitanje transparentnosti vlasništva.
To je vrlo dobra stvar, vrlo važna stvar. Na taj način nećemo zabraniti medijima da se svrstaju uz jednu stranku ili uz jednu stranu, ili uz jednu stranu u jednoj istoj stranci, što možete da čitate svaki dan u različitim medijima.
Ali će bar čitaoci, slušaoci ili gledaoci moći da vide ko su vlasnici svega toga i da možda proniknu u neke prave ciljeve i motive takvog pisanja ili takvog govorenja i to je ste ono transparentno, o čemu je govorila poslanica Nove Srbije, i jeste prozirno.
Mislim da na taj način omogućavamo svakom mediju da se bori za onu politiku za koju smatra da će omogućiti napredak ili nazadovanje ovog društva, šta je kome cilj, ali će u svakom slučaju medijska scena biti mnogo transparentnija, mnogo jasnija i građanima će mnogo jasnije biti koji je kvalitet i kakva je relevantnost određenih napisa i informacija.
Amandmani koje je Vlada predložila jesu dokaz da je imala sluha za reakciju javnosti, koja je bila takva kakva jeste, da je izašla u susret, u onoj meri koliko je to moguće, da se neke stvari poprave sa dobrom voljom, a da se ne naruši suština zakona.
Verujem da je to dobra stvar, pozitivna stvar, i siguran sam da će, ukoliko se tokom ove rasprave nekakvi konkretniji amandmani koji mogu zakon da poprave ili ga na drugi način predstave, a da ne ugroze njegovu suštinu, od strane nadležnog ministarstva biti prihvaćeni.
Dakle, nadam se i verujem da će zakon jasnom većinom biti usvojen i da ćemo nakon toga vrlo brzo imati rezultate u medijskoj sferi i da će građani Srbije videti da i dalje postoji jasno pravo da se kritikuje i da se kritikuju one pojave u društvu za koje mediji smatraju da nisu dobre, ali da mora da postoji jasna odgovornost za ono što je napisano.

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Reč ima poslanik Jorgovanka Tabaković.
...
Srpska napredna stranka

Jorgovanka Tabaković

Napred Srbijo
Govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju znači pre svega postaviti pitanje zbog čega se tačka 1. identifikuje baš sa ovim zakonom?
Da li je zaista Zakon o javnom informisanju i potreba da se on promeni toliko značajan?
Da li je isto toliko bio značajan Zakon o regionalnom razvoju, koji se na prošlom zasedanju takođe našao pod brojem jedan, iako je u priličnoj meri neregulisan i zasniva se na kriterijumima koji nisu definisani?
Građanima bih saopštila, što je nedvosmislen zaključak, da tačka 1. i prvo mesto zakona koje predlaže Mlađan Dinkić u stvari govore o značaju samog predlagača.
Međutim, mislim da je taj predlagač svoj značaj malo precenio, makar u delu kaznenih odredbi, a gotovo čitav zakon govori o kaznenim odredbama, kada je, molim gospodina ministra da pribeleži ako ga niko nije upozorio, da 20 puta uvećane kazne možda jesu Dinkićevo shvatanje o sopstvenom značaju i meri vrednosti, ali su nezakonite po Zakonu o privrednim prestupima i zaista ne shvatam kako je Sekretarijat zakonodavstvo, ili kako već u Vladi taj organ nosi naziv, dopustio da zakon sa ovakvim propustom uđe u proceduru?
Takođe, imate jednu odredbu koja je potpuno neustavna, a to je nemogućnost prepuštanja osnivačkih prava za jedno glasilo na nekog drugog.
Po članu 83. Ustava, stav 1, to je u stvari ograničavanje prava na slobodno preduzetništvo. To su dve generalne i osnovne primedbe koje u smislu nezakonitosti iznosim u ime poslaničkog kluba Napred Srbijo.
Slušala sam pažljivo vaše izlaganje. U dva navrata ste rekli da slobodu, i niste jedini koji je tako razumete, smatrate kao pravo da se čini ono što zakoni dopuštaju. Zato i treba u okviru zakona činiti ono što zakon dozvoljava. Zato i treba da donesemo zakon koji će dopustiti samo ono što je potrebno. Još je i Makijaveli to govorio, ali je pitanje ko određuje meru onoga što je potrebno zakonom definisati?
U ime građana pitam, da li je prvi posao gospodina Dinkića da se bavi privredom, pa ono što tamo nije dovoljno dobro regulisano da sankcioniše, kažnjava i uređuje, počev od načina osnivanja firmi i sankcionisanja i kažnjavanja onih koji drže firme u blokadi, a ipak osnivaju nova pravna lica gde izbegavaju poreske obaveze.
Da slučajno ne propustim da to dokumentujem, u vreme kada ste pisali ovaj zakon, 25. juna, u "Politici" izlazi intervju u jednom delu sa savetnikom gospodina Dinkića, Lukom Andrićem, koji na pitanje novinara – da li je Srbiji i zašto je Srbija, ne da li je, ona jeste raj za dužnike, odgovara da ako bi promenili propise o osnivanju i registraciji firme, po kojima bismo morali da proverimo bonitet, odnosno poslovnu prošlost, tj. dugove prema poveriocima, mi bi time ograničili u stvari pravo firmi na osnivanje i to ne bi bilo u skladu sa određenim evropskim direktivama koje propisuje EU.
Na pitanje – zašto Agencija za privredne registre, koja registruje privredne subjekte koji ostavljaju dugove na prethodnoj firmi, a oni kao vlasnici, fizička lica, osnivaju nova preduzeća, da se i dalje bave prevarnim radnjama, ne namerama, gospodin Andrić odgovara ovako – Svuda u svetu ima zloupotreba, i na tome insistiram, ima zloupotreba u svakoj oblasti, a Dinkićev posao je privreda a ne mediji, ali mu to vladajuća većina dozvoljava i to je već njihov problem, ali se te manipulacije kažnjavaju na drugi način.
Treba da reaguje Tužilaštvo i policija i da se sami poverioci pobrinu da tužbom napadnu osnivača firme i učine tzv. proboj kroz pravno lice.
Zašto mislite, gospodine Bradiću, koji branite ovaj zakon, da treba otežati uslove osnivanja glasila, umesto da otežate uslove osnivanja firmi u smislu dovođenja odgovornosti na jedan viši nivo? Ili mislite da je u životu građana Srbije, jednog građanina koji ujutru izlazi u kupovinu sa 35 dinara, pitanje je izbora da li će kupiti novine ili će kupiti hleb. Šta drugo da vam kažem o značaju jedne ili druge teme?
Otežavate uslove osnivanja i kažete da u svakom trenutku osnivač glasila mora da ima određenu visinu osnivačkog uloga na računu, a firme se mogu kupovati na šest rata, bez imalo gotovog novca i bez ozbiljnije garancije. Gde je tu mera vrednosti, odgovornosti i sloboda?
Tražite odgovornost osnivača, kupca privatizovanog preduzeća. Gde je odgovornost prema životu građanina, njegovoj egzistenciji? Gde je odgovornost gospodina Dinkića i ostalih organa prema malim akcionarima koji svakodnevno štrajkuju, koji se samokažnjavanjem, blokadama puta trude da ostvare svoje pravo?
Koja je to mera trajanja nepravde da bi se na neki takav akt reagovalo izmenom zakonskog propisa? Koliko je neuspešnih privatizacija potrebno evidentirati? Koliko je ugovora potrebno raskinuti ili ljudi ostaviti na ulici bez posla da bi se krenulo sa izmenom zakona?
Ne, vi menjate Zakon o javnom informisanju i to tako uvodeći nezakonite i neustavne odredbe ne samo za osnivača, nego čak i za distributera tog glasila.
Zar ovih osam godina neuspešne privatizacije nije dovoljno da se pokrene procedura izmene, jer u ovom društvu izgleda da je važnije kome nešto smeta, i zato sam govorila o značaju gospodina Dinkića kao predlagača, nego šta smeta i kolikom broju ljudi smetaju neki propisi, odnosno ne da li mu smetaju nego koliko ugrožavaju život ljudi.
Hoću da vam kažem, a vi ćete mi verovati na reč, bez obzira da li ste osetili glad, da je glad najnepodnošljivija nepravda koja se jednom čoveku može naneti i da je to vrhunska sloboda od gladi i od nerada koju smo dužni da obezbedimo građanima Srbije. Vi ovde izričete čak sebi navodno neke mere kada se ogrešite o glasilo, o amandmanima ću kada bude vreme govoriti precizno, stvarajući nam privid jednake odgovornosti od strane Vlade prema osnivaču glasila kada mu neopravdano nanesete štetu zbog zatvaranja ili zaplene tiraža.
Osnovno pitanje je sledeće – da li je zločin kad neko učini neki zločin ili kad neko o tom zločinu govori ili piše? Nije nepristojan onaj koji ukazuje na lopovluk, krađu, ko govori srpskim jezikom o tome.
Problem je u onome ko to čini i ko sa uvođenjem neslobode odnosno zatvaranjem medija treba da spreči da se o tome ne govori.
Ne, vi ste vrlo lepo uveli sankciju za član 37. i tražite pravosnažnu presudu za kažnjivo delo, a ne dopuštate da vam amandmanom izmenimo definiciju člana 37. šta može da bude definisano tim članom da bi moglo da bude sankcionisano. I u članu 92. neverovatna je preciznost kojom utvrđujete koliku ćete štetu naplati od onog ko je izrekao nešto što se vama ne dopada.
Poštovani ministre, pozdravite predsednika partije. Ta preciznost u proceni vrednosti preduzeća ne postoji. Sakrivana je imovina, prodavana su za deset procenata vrednosti knjigovodstvene. To je pitanje za ovu Srbiju, a ne ovaj zakon.
Želim na kraju da svoje kolege iz ove skupštine podsetim da se u trenutku kada budu glasali za ovaj zakon sete pouke koju nudi jedna dobra stara priča – u cara Trojana kozje uši.

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Reč ima poslanik Zoran Bortić.

Zoran Bortić

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
Poštovani predsedavajući, uvaženo predsedništvo, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva, cenjene kolege narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji je Vlada Republike Srbije po hitnom postupku dostavila Narodnoj skupštini na razmatranje i usvajanje, po mom mišljenju predstavlja korak nazad u odnosu na postojeći Zakon o javnom informisanju i sužava stečena demokratska prava, kako osnivača i izdavača javnih glasila, tako i građana koji će, ako predloženi tekst zakonskih izmena bude usvojen, biti uskraćeni za slobodni protok informacija.
Aktuelni Ustav Republike Srbije baštini jedno od osnovnih demokratskih načela, a to je načelo da se dostignuti stepeni sloboda i prava građana ne može sužavati novim pravnim aktima.
Predloženi zakonski tekst o javnom informisanju predstavlja očit primer da predlagač pokušava da suzi i ograniči dostignute slobode i prava koje u oblasti informisanja garantuju i Ustav Srbije i dosadašnji Zakon o javnom informisanju.
U tom smislu, posebno su ilustrativne kaznene odredbe koje desetostruko i više puta pooštravaju dosadašnje, kao i odredbe koje se odnose na osnivački kapital kojim vlasnik javnog glasila mora da raspolaže prilikom osnivanja javnog glasila.
Ova odredba stavlja privredne subjekte koji se bave delatnošću javnog informisanja u potpuno neravnopravan položaj sa drugim subjektima u privredi, koji pri pokretanju neke privredne delatnosti ne moraju posedovati ovolika osnivačka sredstava i kapital.
Sredstva od 50.000 evra za osnivača koji izdaje jednodnevno glasilo ili 100.000 evra ako izdaje dva ili više glasila predstavljaju direktno ograničavanje građana da pokreću aktivnost u ovoj delatnosti i stvaraju nelojalnu konkurenciju među privrednim delatnostima. Pored toga što osnivač mora prilikom osnivanja javnog glasa deponovati pomenuta sredstva, predlogom zakona on se obavezuje da ta sredstva drži na raspolaganju sve vreme izdavanja javnog glasila, a ako ih smanji ispod navedenog iznosa, dužan je da u roku od 30 dana zaustavi izdavanje javnog glasila.
Šta to znači? To zapravo znači da predlagač zakona i na ovaj način pokušava da ograniči slobode i prava medija, i ograniči broj subjekata koji će se baviti ovom delatnošću. Mi mislimo da je to pogrešno i da se dostignute slobode u oblasti informisanja ne smeju ograničavati zbog činjenice da pojedini mediji zloupotrebljavaju te slobode.
Mislimo da i postojeći zakon o javnom informisanju, kao i drugi propisi regulišu ovu oblast, imaju dovoljno kaznenih odredbi da se na pravi način sankcionišu sve zloupotrebe koje pojedini mediji koriste da bi privukli veći broj čitalaca ili gledalaca.
Naša poslanička grupa, a posebno mi iz SPS, nemamo nijednog razloga da podržimo sužavanje i ograničavanje prava i sloboda u oblasti informisanja.
Zato ovaj tekst zakona koji je Vlada predložila treba ili dopuniti amandmanima koji će ga poboljšati ili skinuti sa dnevnog reda ove sednice.

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Reč ima narodni poslanik gospođa Lidija Vukićević.

Lidija Vukićević

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, na samom početku želim da istaknem da smo mi imali dve sednice Odbora za kulturu, imali smo više, međutim, ove dve su značajne po tome što su tim sednicama prisustvovali svi upravnici ili sve javne ličnosti koje rade u kulturnim institucijama, kao i predstavnici udruženja.
Zahvaljujem im se na prisustvu i mislim da su tom prilikom dali veoma suštinske i svrsishodne primedbe, koje su čak u osnovi mogle da poboljšaju Predlog zakona o kulturi, koji treba da se pretoči i da konačno posle 17 godina dobijemo zakon o kulturi.
Ono što je diskutabilno i ono što je problematično jeste, po mom mišljenju i po mišljenju SRS, ovi ljudi koji su došli, koji su moje kolege, koji su istaknuti radnici kulturni, su prevareni iz prostog razloga što je Predlog zakona o kulturi prvo prošao Vladu, pa je onda došao na raspravu. Dakle, on je već bio definisan takav kakav jeste.
S druge strane, ono što je eventualno prihvaćeno od svih tih veoma značajnih i suštinskih predloga je nešto što je od minornog značaja za ovaj zakon, te tako ispade da su ljudi dolazili za džabe, a Ministarstvo kulture se nije osvrnulo i nije dalo sebi dovoljno vremena, verovatno nisu imali vremena da se ozbiljno pozabave ovim predlogom zakona o kulturi i da napišu adekvatne amandmane, već se oni pišu u pet do dvanaest.
Nama je jutros bio sazvan Odbor za kulturu i informisanje u 10.00 časova, sa nekim primedbama koje su od minornog značaja i koje veoma malo mogu da poprave ovaj zakon.
Rekla bih da Predlog zakona o kulturi ne možemo tako da nazovemo jer to je prevara, prevara je za sve nas koji slušamo o tom predlogu zakona o kulturi.
Ovo se zove državna uprava u kulturi. Kada bismo tako nazvali ovaj zakon, onda bismo mogli da kažemo – stvarno je zakon odličan, dobro je napisan i odgovara svom imenu.
Zašto državna uprava u kulturi? Iz prostog razloga što sve ingerencije imaju Vlada, kao izvršni organ, i Ministarstvo, koji su donele veliki broj podzakonskih akata koje sprovode. Ovaj predlog zakona je bio u raspravi i proteklih godina.
Međutim, na ovo da se uključi u raspravu Predloga zakona o kulturi imali su samo privilegovani predstavnici udruženja bliski vlasti i privilegovani predstavnici javnih kulturnih ustanova takođe bliski vlasti.
Kako se vlast često menjala, tako je morao Predlog zakona o kulturi da se prilagođava, pa ga čekasmo punih 17 godina i na kraju ništa dobro i ništa korisno dočekali nismo po kulturne radnike u Srbiji.
Zakonske odredbe su pravljene prema interesima nekih pojedinih institucija i interesima pojedinih udruženja bliskim vlasti i tako su se naravno prema tim aršinima formirale i komisije koje su pravljene pri ministarstvima kulture. One su bile zadužene za davanje određenih novčanih sredstava koje bi finansirale projekte, kako vi to kažete, razne filmove, nacionalne penzije, što je jedna od najbolnijih tačaka ovog predloga zakona o kulturi, finansiranje koncerata i svih drugih aktivnosti u domenu kulture koje se tiču Srbije.
Što se tiče komisije za dodelu nacionalnih penzija, mislim da je to veliki greh koji je napravljen prošle godine i da na to uopšte ne znam šta biste mogli, gospodine ministre, da mi odgovorite. Nismo imali jasne kriterijume na osnovu kojih bi utvrdili koja je to komisija i prema čemu ona donosi i nekog nagrađuje epitetom i daje mu nacionalnu penziju, a nekom ne.
Imamo jedan drastična primer, a to je da je gospođa, ne bih joj pominjala ime, znate vi dobro koja, a i ona će sama da se prepozna, koja je imala 10 godina radnog staža u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji, jer ona traje malo duže, koja je pola svog radnog veka provela u Americi, dobitnik je nacionalne penzije.
S druge strane, imamo gospođu, recimo Dubravku Nešović, za koju, kako kažu, nisu i čuli, a što je velika sramota, koja je svoj radni vek provela u Srbiji, koja je dobitnik svih evropskih nagrada, a pošto vi ukus Evrope veoma cenite, nadam se da vam to nešto znači i govori, koja živi na ivici egzistencije. Kroz primer gospođe Dubravke Nešović govorim još o stotinama zaslužnih umetnika koji su došli u neke godine, a žive maltene od javnih kuhinja i na taj način se izdržavaju. To je velika sramota i velika grehota. To moram da kažem. Nešto što je jedan od najvećih, čini mi se, i ključnih problema ovog predloga zakona o kulturi jeste i to da direktno kršite Ustav. Kršite Ustav i radite u suprotnosti sa Zakonom o radnim odnosima.
Malopre smo dobili jedan papir gde se kaže: "Odbor je saglasno članu 45. Poslovnika Narodne skupštine razmotrio Predlog zakona o kulturi i smatra da je Predlog zakona u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije". Nije tačno. To je laž.
Moram da kažem zbog čega? Zato što u ovoj zemlji od dana kada stupi na snagu zakon o kulturi nijedan umetnik zaposlen u kulturnoj instituciji nema pravo na stalni radni odnos. Molim vas, to je u suprotnosti sa Ustavom i Zakonom o radnim odnosima. Vi se približavate Evropi i hoćete da mi pošto-poto naš sistem i u kulturi promenimo i da uđemo u Evropu. Vi ste zaboravili da su umetnici u Evropi zaštićeni jakim sindikatima, a da će kod nas ti isti umetnici, gde se vrši reizbor glumaca na tri godine, čekati u redu ispred kontejnera, jer više i tu nema mesta. Direktno izvodite ljude na ulicu.
To je nešto što je katastrofalno. Ne nudite nikakav socijalni program i nema nikakve otpremnine. Apsolutno izbacujete ljude na ulicu. To je strašno.
Pošto vi verovatno razumete na koji način živi pozorište. Pozorište živi kroz glumce. Pozorište živi kroz mladog glumca koji se godinama razvija, koji na početku dobija lakše uloge, a onda shodno radu, shodno životnom iskustvu on ide u sve teže i teže, radi sve teže i teže uloge. Pozorište je živa institucija. Mi ukidamo pozorište kao takvu instituciju.
Ovim predlogom zakona o kulturi nisu predviđeni kriterijumi i uslovi za sticanje statusa kulturnih ustanova od nacionalnog značaja, što je katastrofalno. Dakle, uslove utvrđuje Vlada kao izvršni organ, što je nedopustivo.
Ovim zakonom se moraju pobrojati, a to nigde nema u Predlogu zakona o kulturi, koje su to ustanove od nacionalnog značaja. Nemojte da mi kažete da Matica srpska i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Narodno pozorište u Beogradu, Etnografski muzej, da nemaju status ustanova od nacionalnog značaja, iako neki od njih slave stogodišnjicu.
Tim zakonom kršite zakon koji je donet 92. godine, gde su i Matica srpska, i Srpsko narodno pozorište i sve ustanove koje sam pobrojala ustanove od nacionalnog značaja.
Sada govorim samo o suštinskim problemima i onome što je najbitnije u ovom zakonu. Ovim zakonom ukidate Zakon o udruženjima i tu kršite Zakon iz 93. godine. Sada za razliku od prethodnog zakona, za razliku od ustanova od nacionalnog značaja gde se pita Vlada kao izvršni organ, ovde se sad pita Ministarstvo.
Ministarstvo kulture treba da određuje i utvrđuje koja reprezentativna udruženja treba da utvrđuju svojstvo umetnika i izvođača. Iz tog razloga sam rekla da ovaj zakon pre bi mogao da se nazove državna uprava u kulturi, jer koliko vidimo, za sva ključna pitanja, za sva bitna pitanja koja su važna i koja se tiču radnika u kulturi pitaju se i ingerencije imaju Vlada i Ministarstvo.
Ono šta je trebalo da uradite vi dobro znate, neću da govorim o tome. Trebalo bi da u Komisiji za dodelu statusa, recimo, istaknutog umetnika, za dodelu nacionalnih penzija i zvanja istaknutih umetnika učestvuju svi predstavnici udruženja radi objektivnosti. Trebalo bi da smanjite broj članova predstavnika Vlade i ministarstava.
Nije valjda da će neko iz Vlade i iz Ministarstva da određuje ko je zaslužan da dobije nacionalnu penziju ili ko je zaslužan umetnik u ovoj zemlji, a ne poznaje kao svaki prosečan gledalac ko je dobar glumac i po njegovom ličnom nahođenju jeste ili nije. Dakle, trebalo bi smanjiti broj članova predstavnika, a staviti što veći broj članova strukovnih udruženja, radi objektivnosti.
Molila bih vas da se zaista pozabavite na pravi način ovim predlogom zakona o kulturi. Mislim da vam nije dovoljno stalo. Mislim da je vaš cilj i interes da se progura ovo ovako kako jeste. Najveći broj umetnika je glasao za vašu partiju. Vi ste sada prosto ih sveli i dovodite ih do prosjačkog štapa.
Šta ćete da uredite sa tim reizborom, šta ćete da uradite sa nacionalnim penzijama, kojim aršinima ćete da delite ljudima? To ostaje da se vidi. U svakom slučaju, možete vi da se podsmevate i da to vama bude i ovako i onako.
Molila bih vas da malo zađete među umetnike, i vajare, i glumce, i slikare, i da malo pogledate i da se osvrnete i da vidite koliko su zadovoljni prošlim dodelama nacionalnih penzija. Bez jasno utvrđenih kriterijuma vi ste to činili.
Dakle, radite pošteno i onako kako treba. Ova zemlja je to zaslužila. Kulturni radnici u ovoj zemlji su to zaslužili. Prema tome, smatram da ovaj predlog zakona o kulturi nije dobar. Naravno da SRS neće podržati ovaj predlog zakona o kulturi, a amandmanima ćemo pokušati da rešimo da se bar nešto popravi ovim zakonom. Hvala.

Nikola Novaković

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Zahvaljujem gospođo Vukićević.
Ovim bi završili sa današnjim radnim danom.
Nastavak sednice zakazujem za petak, 17. jul, sa početkom u 10.00 sati. Prvi na listi prijavljenih je prof. Mićunović, pa gospodin Ivanji, pa tako redom. Odmorite se, dugi dani su pred nama. Pozdrav.