Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre i predstavnici Ministarstva, govorim o zakonima na dnevnom redu u ime svoje partije Zajedno za Šumadiju i u ime partije koalicionog partnera G17 plus, da bih vas obavestio da ćemo u danu za glasanje integralno, kao poslanička grupa G17 plus, podržati ove zakone, ali ne samo sa tom namerom, već da pokušam da ubedim i vas da učinite isto, i više od toga, da pokušam da predočim vašoj principijelnosti uverenje da treba da učinite isto.
Vrlo su neadekvatne one ocene koje su se u opaskama, raspravama u javnosti i ovde mogle čuti, koje su upućivali na poluprivatni karakter Predloga zakona o javnom informisanju, o tome kako on izražava parcijalne interese jedne grupacije, jedne stranke, jedne Vlade, čak jednog čoveka. Ako se zbog glasnosti i brojnosti onih koji su takav utisak stvarali čini da je tako, važno je da se napomene da pitanje univerzalnosti nije kvantitativno, nego kvalitativno pitanje, da ono zavisi od logičke strukture argumenata, od pojmovnog i vrednosnog kapaciteta stava koji se zastupa, a ne od broja njegovih promotora ili od njihove glasnosti.
Upravo je smisao ovog izlaganja da ukažem na univerzalni karakter i vrednosti koje predmetni zakoni uobličavaju. Pre svega, oni sklapaju jedinstven, zajednički, aksiološki, vrednosni horizont. Vrednosti koje determinišu volju zakonodavca, iskazanu kao reformski odlučnu u ovim zakonima, tiču se u stvari želje da se u Srbiji izgradi i unapredi otvoreno društvo, povezano sa međunarodnim okruženjem na platformi zajedničkih vrednosti, da se afirmiše zakonitost i odgovornost u slobodnom, stvaralačkom, otvorenom ispoljavanju autonomne individualnosti pojedinaca.
Tačnije, unapređivanje građanske javnosti jeste zajednički vrednosni cilj i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i sistemskog krovnog zakona o kulturi. Oni normativno profilišu potrebu za oprisutnjenjem ideala građanske javnosti u Srbiji danas.
Građansko društvo, naime, sebe samo pod pojmom javnosti razumeva kao zajednicu prosvećenih individua koje uživaju u umetnosti i mediju slobodne štampe. Ma kako starovremenski danas takva formulacija građanske javnosti zvučala, ne može se poreći njeno pravo na važenje, jer je baš kao i nepismena javnost koja predstavlja kontradikcio in adjekto i okrugli kvadrat, drveno gvožđe, nešto što je fizička i metafizička nemogućnost, jednako nemoguća, sistematski obmanjivana, trajno manipulisana, korumpirana javnost. To je naprosto logički neodrživ koncept.
Zaštita građanske javnosti u tom smislu jeste zajednički cilj ovih zakona. Naravno, zakon o kulturi je nešto što bezmalo dve decenije čeka Srbija, prvi je takav u ovoj državi i već mu se kao takvom treba radovati, al naročito naglasiti ovaj njegov sistemski, krovni karakter, što podrazumeva da predmetnu materiju moraju dodatno razrađivati i posebni zakoni iz oblasti kulture koji slede.
Međutim, znatno veća zakonodavna efikasnost na području javnog informisanja nisu znak, nažalost, dublje pažnje nad ovom oblašću, već sasvim suprotno, to je simptom posrnulosti standarda u zaštiti javnosti.
Baš zato upućujem na drugi univerzalno značajan vrednosti karakter zakona o javnom informisanju koji zapravo ističe njegov etički i civilizacijski smisao. Najviša etička vrednost je, naravno, kao što znamo, sloboda ličnosti pojedinca.
Nama je lako da razumemo razliku slobode u suprotnosti prema svakoj vrsti prinude, ali je civilizacijsko dostignuće jasno razgraničiti slobodu od proizvoljnosti.
To da sloboda u građanskom stanju jednog društva uvek nužno mora biti ograničena istom slobodom drugih zapravo čini dužnost kao jedini mogući sadržaj slobode.
Da li vam se čini da se u zajednici u kojoj su dostojanstvo drugih, pravo na privatnost drugih potpuno nezaštićeni, da se u takvom ambijentu može govoriti o dostignućima civilizovanog društva na području afirmacije slobode.
Srbija je, izvan svake sumnje, civilizovana zajednica, ali izvan svake sumnje evidentni su pritisci koji guraju naše društvo ka prirodnom stanju, koji obrise demokratije uvode u procese socijalne anomije, devastacije građanskih vrednosti i civilizacijskih vrednosti u načelu.
Zbog toga je izuzetno značajan i sledeći principijelni karakter ovog zakona, koji se tiče zaštite samog sistema javnog informisanja, pod delovanjem takve sile u sasvim konkretnom kontekstu u kojem živimo u Srbiji danas.
Ukazao bih vam na neke relevantne stavove uglednih analitičara i delatnika u oblasti javnog informisanja. Npr. na predavanjima koja je fondacija "Konrad Adenauer" držala u Srbiji na temu pluralizma u javnom informisanju u Srbiji, gospodin Đorđe Vukadinović eksplicitno je izlagao tezu da tabloidizacija medija u Srbiji, koja prelazi sve granice, upravo pervertuje pluralizam kao vrednost slobode informisanja i degradira samu kategoriju slobode informisanja, što smo u malopređašnjoj raspravi nazvali javnošću u građanskom društvu.
Skrenuo bih vam pažnju na intervju koji je Veran Matić dao listu "Danas", u kojem eksplicitno kaže da su danas u Srbiji brojni mediji korumpirani, i to korumpirani od strane onih čiju bi korupciju trebalo da rasvetljavaju; ukazuje na postojanje dominacije finansijskih centara moći, nezavisnih od institucionalne kontrole i nadzora, i na to da su slobodni mediji, a vrlo je važno ko to kaže u ovom trenutku, u riziku u kojem su bili pre 15 i 20 godina.
Ambicija je ovog zakona da zaštiti sistem javnog informisanja upravo u tom kontekstu i da zaštiti novinarstvo kao delatnost, skrećući posebnu pažnju kada se već postavljaju pitanja usklađenosti takvih standarda sa evropskim standardima, civilizacijskim dostignućima, međunarodnim okruženjima.
Vi nećete u kodifikaciji novinarske etike, ma o kojem kodeksu govorili u ovom referentnom okruženju, naći da se bar na neki način ili pod nekom možda drugačijom formulacijom ne akcentuje novinarska pažnja, kao dužnost i zahtev odgovornosti pred profesijom, kao kriterij koji deli instrumentalizovane medije i novinare od profesionalaca koji dostojanstveno obavljaju svoju društveno i te kako značajnu delatnost.
Sve ovo kažem pominjemo svesni činjenice da postoji sila koja deluje u Srbiji i koja je gura ka prirodnom stanju i devastaciji demokratskih vrednosti. Koja bi to sila mogla da bude? Ne kažem da ju je lako imenovati, ali je možda lakše napraviti deskripciju učinaka njenog delovanja, i ta bi deskripcija, kao svojevrstan inventar buke i besa, zapravo bila jedna socijalno-patološka fenomenologija svakodnevice u Srbiji danas, za koju bih pozajmio naslov iz zbirke tekstova jednog od najuglednijih novinara danas, Zorana Panovića, on to zove – Holding Srbija.
Deskripcija koja bi morala da poveže i visoku tehnologiju sa najnižim primitivnim motivima, i visoko proklamovane standarde sa niskoprofilisanim centrima, i estradu i politiku, i kriminal i moć, deskripcija koja bi ukazala na postojanje sile koja Srbiju želi da vidi kao zemlju u koju međunarodni vozovi ne zalaze, a ako i zađu, onda satima stoje, hipotetički recimo čekaju da naiđe neki ministar lično da raskloni radništvo polegalo po pruzi u znak protesta.
To je sila koja želi Srbiju u kojoj nezaposleni hipotetički protestuju tako što odsecaju svoje ekstremitete, a nakon toga ne budu predmet pažnje zdravstvenih, socijalnih ustanova, već ih na centralnim medijima prikazujemo kao relevantne sagovornike na temu razumevanja krize u Srbiji danas.
Očigledno da jedna takva deskripcija upućuje na antidemokratski karakter ovakve sile, jer ona, delujući neeksponirano, iz senke, iskušava stvarnu snagu demokratije u Srbiji, stavljajući je uvek iznova na probu, sa neskrivenom ambicijom da bude dominantnija, da bude jača od same volje naroda.
Tu silu nije lako imenovati, ali volim, bar kao metaforu, da koristim ime jedne, iz nedavne istorije poznate nam sile, koja je bila polujavna, polutajna, nad voljom naroda, zakonita iznad zakona, i danas kao metaforu koristim reč Udba.
Zakon o javnom informisanju vrlo jasnu granicu postavlja između građanskog i udbaškog mentaliteta u Srbiji danas. Žestina rasprava koje se i danas mogu čuti samo zabrinjavaju nad tom činjenicom, a ono što je jetko nije nikakav restriktivni karakter ovog zakona koji promoviše surovu silu. Ne, to je duh reformskog karaktera ovog zakona.
To je reformski otpor otporu reformama od strane onih snaga koje žele da promovišu jedan jednostavan princip. Narodski razumljiv, on glasi – ko laže, taj i krade. Kada neko krade duhovnu supstancu, istinu, da li je time njegov zločin manji nego kada se kradu materijalne vrednosti?
Ako to ne bi bilo sankcionisano, to znači da pristajemo na ambijent normi koje imaju dispoziciju, ali ne jasnu, efektivnu i primenjivu sankciju. Ambijent u kojem za kršenje norme ne sleduje neumitno primenjivanje sankcije je ambijent laži u kojem se poručuje da norme ne važe i da je sve dozvoljeno.
Ta jetkost reformskog otpora otporu reformama zapravo je izraz jedne političke snage kojoj je dodijala rđava beskonačnost politike, pridruživanja evropskim standardima i kretanjima "ad infinitum" i isto tako uporno negovanje problema KiM. To je politika kojoj se zgadila demokratizacija u Srbiji, koja nasuprot tome želi evropski jaku demokratiju u Srbiji danas.

Reč ima narodni poslanik gospođica Marina Raguš.

Dame i gospodo, gospodine ministre, predstavnici ministarstva, posebno kad je reč o vama, gospodine Bradiću, zaista mi je neizmerno drago što ste prisutni, i mislim da ćemo u narednom periodu, nadam se, čuti neke odgovore koji nas muče već izvesno vreme.
Pre nego što pređem na konkretizaciju zaista kritike ovog predloga zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju, a o tome ću više pričati, pošto će moje kolege da govore o Predlogu zakona o kulturi, moram prvo da pitam naravno i kolegu koji je malopre izlagao, i da se osvrnem na sve ove njegove filozofske figure, a vas posebno da pitam, zar vam ne liči ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju na pravi reformski „udbaški“ zakon?
Kolegama iz DS, takođe, žao mi je što neki od vas koji sede su sad pogli glave i vrlo verovatno da vam je neko pričao pre nekoliko godina ne biste poverovali u situaciju da ćemo mi da raspravljamo o ovakvom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji suštinski sankcionišu slobodu javnog izražavanja, i to je naš politički stav.
Pre svega, pre nego što uđemo u samu srž otvaranja polemike za koju moramo da vam obećamo, gospodine ministre, da će biti polemika vrlo jasna, vrlo otvorena, sa skinutim rukavicama, ali vrlo pristojna i nadam se vrlo argumentovana.
Nama će biti izuzetno drago da u toj interaktivnoj diskusiji sa svima nama vi nas ili demantujete ili tišinom, kako je inače to vaš običaj, potvrdite sve ovo o čemu će SRS da priča.
SRS ima nameru da iznese na samu površinu sve ono što postoji u medijima i što utiče na donošenje političkih odluka u Srbiji, koja jeste definitivno pod okupacijom, pa će tako SRS, za razliku od prethodnog kolege koji je govorio o centrima moći da, recimo, govori, gospodine ministre, o Canetu Subotiću i o onom što je nas zaprepastilo, da vi niste sankcionisali vlasnika najveće distributerske mreže za izuzetna dugovanja domaćim medijima. Da vi niste sankcionisali za njegov uticaj na domaće medije i na medijski prostor, a da vas podsetim, to je lice sa poternice.
Takođe, SRS će govoriti i o gospodi Miškoviću, gospodinu Beku, o prodoru nemačkog i američkog kapitala u medije, o novinama i novinarima koji su na platnom spisku i o pozadini onoga što se nalazi zapravo iza ovog, moram reći, najčudovišnijeg predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
Pokušaću da ovo što sam sada kvalifikovala argumentujem. Da napravim paralelu, pre izvesnog vremena smo slušali šefa Beogradske filharmonije g. Tasovca. Ne znam kojoj političkoj opciji inklinira taj čovek, apsolutno me ne interesuju njegova politička ubeđenja. Vrlo dobro znam da ga svi iz struke izuzetno cene.
Zbog nemogućnosti da podigne nivo Beogradske filharmonije na onaj zavidan nivo koji članovima Beogradske filharmonije odgovora, taj čovek je javno izašao i rekao, obznanio svoju sramotu i rekao da ne može da se nosi sa onim što je trebalo, gospodine ministre, vi da mu obezbedite. To je zaista bio jedino vaš posao.
Ono što je, takođe, nečuveno, a mi smo o tome pokušavali da pričamo u ovom prestižnom zdanju, makar bi po definiciji trebalo da bude, jeste zajedno s gospodinom Tasovcem i zaista teška umetnička imena su takođe podnela ostavke na svoje funkcije iz istog razloga, zato što nisu hteli dalje da saučestvuju u definitivnom ubijanju srpske kulture.
Gospodine ministre, poslanik sam koji je vama javno postavila pitanje, kako vas nije sramota da kao čovek iz te oblasti i dalje budete ministar na tom mestu. Odgovor koji sam dobila je odgovor koji je deo vašeg političkog stila. Mislila sam čak da sam vas naljutila i ako to jesam, izvinjavam se, nije mi bila namera.
Meni lično kao čoveku bi zaista bilo izuzetno teško da ljudi koji su svojim umećem potvrdili svoje karijere i šetaju iz kuće koju treba da predstavljam i da sa ponosom i dalje predstavljam kuću koja se urušila. Zaista bih se sramila. Osećaj srama jeste ličan čin, ali priznaćete nadam se, i deo profesionalnog morala. To je bio razlog zašto sam vam javno uputila to pitanje.
Mislila sam da se jednostavno desilo, da su problemi u kulturi takvi da ne možete da se nosite sa svim tim.
Očekivala jesam, zbog one nade koju treba svi da dodirnemo u Srbiji, koja je urušena, a sad se baca na kolena, da vi date neki nagoveštaj da će sa srpskom kulturom i da će u srpskoj kulturi i kulturnoj misli i delatnosti ipak da se uvedu određeni kriterijumi i da postoji bolje sutra za tako važnu i osetljivu oblast, a posebno za srpsku naciju.
Odgovor na to dali ste ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Sad moram da vam kažem, ja se vas bojim. Jer, ono što se predviđa za Srbiju ovakvim predlozima zakona ne da nema veze sa demokratijom, sa hrišćanskim normama, nego je totalni mrak.
Mi sad ovo možemo da variramo na više načina, možemo da pretpostavimo situaciju iz 2003. godine, da li se to Srbiji sprema neki značajan politički događaj. Hoće li to u Srbiji da se ispinuje događaj koji će biti uvertira za vanredno stanje? Dopustite, sve ono što se dešavalo SRS u poslednjih nekoliko godina daje nam potpuno pravo i argumente da razmišljamo i na ovaj način.
Ako ovako i ovim sredstvima, ovakvom kaznom politikom pokušavate da uvedete red u medije, odmah ću vas demantovati. Vi pokušavate da uvedete medijski mrak.
Tu će se izvući svi oni koji su zapravo sva ova lica sa poternica, koja su i te kako uvezana sa nekim bivšim i sadašnjim predsednicima susednih republika i u velike poslove koji su na ivici zakona, oni će dobro proći. Oni mediji koji daju prostora drukčijoj misli i drugim argumentima, mi zaista argumentovano verujemo i to ćemo dokazati tokom ove rasprave, ti mediji će najteže proći. Onda bih volela da vas vidim, kako ćete nekim generacijama koje dolaze posle svih nas vi izaći i govoriti o prekidu kontinuiteta sa totalitarnim sistemom i o demokratiji u kojoj ste vi bili jedan od nosilaca ovakvih zakonskih rešenja.
S obzirom da mi zaista mislimo da su ovi dani u Srbiji, u ovom vremenu koje nam je dato, dani koji se tiču direktno opstanka srpske nacije, gospodine Bradiću rasprava koju ćete imati prilike da čujete neće biti nimalo laka, biće vrlo teška za sve nas, ta rasprava će razgoliti ono što je SRS najavljivala, a ima nameru da prikaže srpskoj javnosti, bez obzira što ste obustavili direktan prenos, mi ćemo naći odgovor i za to bez ijednog ostatka.
Konačno, da potpuno demaskiramo šta je motivisalo hitan postupak ovakvih predloga zakonskih rešenja za ono što se zove slobodno novinarstvo ili bi makar to trebalo da bude.
Dokazaćemo tu vezu različitih krugova moći u vladajućoj koaliciji sa monopolistima, koji i te kako očigledno na platnom spisku imaju vas iz izvršne vlasti, a onda će narodu u Srbiji biti vrlo jasno šta se zapravo u Srbiji dešava, ko Srbijom direktno upravlja i kakva je to budućnost koja očekuje sve nas.
Pre svega toga, pošto vidim da pomno pratite i drago mi je zbog toga, želela bih da čujem od vas ko je od novinara i novinarskih udruženja učestvovao u izradi ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, jer onda bismo vrlo lako razumeli sve te napise u sredstvima javnih informisanja o kojima ste vi govorili.
Nije nam jasno, a želeli bismo da čujemo odgovore od vas – zašto je struka ovaj put mimoiđena, jer struka se očigledno pobunila? Zašto su strukovna udruženja mimoiđena, jer se oni takođe jesu pobunili? Zašto hitan postupak ovog predloga zakona?
S obzirom da već vidim negodovanja prisutnih predstavnika resora, ono što ću se drznuti da pročitam su upravo te reakcije o kojima govorim, a tiče se ovih predloga zakona. Čini mi se da ste vi pomenuli Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija, pa između ostalog se u njihovom saopštenju kaže da vas je pozvala da još jednom razmotrite pojedina rešenja iz Predloga izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i da se uvaže primedbe novinarskih medijskih udruženja.
U saopštenju je ANEM ocenio da neki predlozi koje Vlada nudi u izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju promašuju cilj i predstavljaju opasnost po slobodu izražavanja u Srbiji, kao i da je nova rešenja trebalo tražiti u poreskim i krivičnim propisima.
U Vladinom predlogu zakona ANEM smatra neprihvatljivim da se kazne za povredu pretpostavke nevinosti vezuju isključivo za vrednost prodatog oglasnog prostora, odnosno tiraža, bez uzimanja u obzir okolnosti svakog pojedinačnog slučaja. To je ANEM.
Između ostalog, Udruženje novinara Srbije takođe poziva Vladu da povuče iz skupštinske procedure predložene izmene Zakona o javnom informisanju. Ministarstvo kulture saopštava da će svi konstruktivni predlozi biti razmatrani, ali da se suština Predloga zakona neće menjati.
Ono što je takođe bio deo saopštenje Udruženja novinara Srbije jeste zato što nije bilo javne rasprave o tom aktu, a kako kažu malo je vremena da se tekst popravi amandmanima. "Zakoni o informisanju ne smeju se menjati ni hitno, ni u tajnosti, a stavljanje ovog zakona za 1. tačku dnevnog reda vanrednog zasedanja Skupštine Srbije upućuje na nameru predlagača da baš tako i postupi", naveli su iz Udruženja novinara Srbije.
U saopštenju, takođe i ovo je vrlo značajno, s obzirom da smo imali prilike da čujemo i potpredsednika Vlade Srbije u jednoj emisiji, gospodina Božidara Đelića, navodi se i osporava tvrdnja njegova da su esnafska udruženja konsultovana pre utvrđivanja izmene zakona, pa se kaže: "Prvu informaciju o tome da se propisuju drakonske kazne za medije dobili smo tek kada je Vlada utvrdila Predlog zakona i uputila ga Skupštini na usvajanje".
To takođe mogu lično da potvrdim, jer sam u stalnoj komunikaciji sa mnogim urednicima uglednih dnevnih i nedeljnih listova.
Idemo dalje. Nezavisno društvo novinara Vojvodine takođe je saopštilo da se protivi Predlogu izmena zakona o informisanju, jer u njihovom kreiranju nije konsultovana struka, jer će oštrica tih izmena biti uperena protiv ono malo preostalih čestitih medija u Srbiji, a ne protiv opskurnih tabloida.
Ovo su konkretne činjenice, gospodine Bradiću, i čini mi se da se razlikuju, ako sam vas dobro slušala u uvodnom izlaganju, od onoga što ste vi rekli. Biće prilike, pa ćete me demantovati. Reći ćete koji su to ljudi učestvovali u izradi ovakvog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Imali smo prilike da čujemo urednika B 92, takođe advokata te televizijske stanice. Takođe smo imali prilike da čujemo mnoge druge urednike javno.
Istini za volju, ono što me je takođe motivisalo da dobro porazmislim na koji način prići, a da ostanemo na nivou profesionalne i argumentovane kritike, jeste i otvoreno pismo koje ste vi dobili putem jednog medija od urednika lista "Svedok", koji je pokušao da skrene pažnju na aktuelnu situaciju u tom medijskom prostoru i na one probleme koje javna glasila svakodnevno imaju, a radi se o monopolistima koji im duguju novce za one prodate primerke koje su oni uspeli da prodaju. Direktno se radi o odnosu domaćih štampanih medija i Caneta Subotića, vlasnika "Future plus".
Između ostalog, gospodin Dinić, koji je urednik "Svedoka", u tom pismu kaže da, to je ono što imamo prilike da čujemo i od ostalih urednika i ostalih strukovnih udruženja, ono što se očekivalo od vas, a nekako i priča o izmenama Zakona o informisanju tako je i potekla, jeste na prvom mestu da stvorite uslove da medijske kuće od distributera i prodavaca na vreme i prema postojećim ugovorima naplaćuju svoju prodatu robu; onda da stvorite uslove da prodajni lanci koji ne plaćaju preuzetu prodatu robu na to budu primorani prisilnim putem, kao što se recimo naplaćuje porez na dodatu vrednost.
Od vas je takođe očekivano da ne delite medije na naše, tuđe, moje, njihove, podobne i nepodobne. Takođe se od vas očekivalo da ne dajte ishitrene izjave koje se tumače ovako i onako, jer to samo unosi zabunu i zlu krv na ionako prljavom tržištu štampe.
Od vas se takođe očekivalo da samo primenjujete zakon, a ne i da slobodno tumačite odredbe tog zakona. Od vas se takođe očekivalo da se državni oglasi daju na tender, da se sve redakcije ravnopravno uključuju u trku za oglasima, a ne da se oglasi dele kao do sada, po ćefu ili iz ličnog interesa. Da ste to uradili, mi bi svi bili uvereni da vi želite da uredite medijski prostor.
Zašto sam ovo pročitala? Zato što, između ostalog, članovi koje ste vi predvideli ovde, koji bi trebalo da sankcionišu vlasnike javnih glasova, govore o tome da osnovni kapital ne sme da se spusti ispod određenog nivoa, jer sledi obustava rada u suprotnom, kao što obustava rada sledi u svakom drugom slučaju u smislu nemogućnosti li nelikvidnosti medija.
Sada vas pitam – šta je sa "Futurom", koja desetine hiljada evra duguje štampanim medijima i koje štampani mediji ne mogu da naplate, a to je novac koji su oni zaradili? Šta je sa situacijom da Cane Subotić ili svojevremeno Mišković obustavi distribuciju glasila zato što je objavljen intervju koji nije po njihovoj volji?
Da ste to predvideli izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, mi bismo poverovali u vašu nameru da uredite medijski prostor.
Ovako vi ste nas demantovali. Vi zapravo ovim predlogom zakona definitivno dovodite u situaciju da će prvo retko koji medij moći da deponuju 50, 100 ili 150 hiljada evra osmog dana od stupanja na snagu ovih izmena i dopuna Zakona.
Takođe, ono što je i te kako značajno jeste da baš u ovom momentu finansijske krize, kada se mediji bore za likvidnost, kada novinari preživljavaju, vlasnici, urednici, vi pokušavate, a mi smo se bavili i tom računicom, da negde napunite budžet Republike Srbije sa oko 20 miliona evra.
A možda biste taj budžet mnogo bolje punili od tajkuna, da samo provodite slovo zakona i da ono što oni duguju naplatite prinudno. SRS je, pošto, naravno, neću koristiti, a već sam i premašila vreme, ali dobro, nema veze, nadam se da ću imati prilike i dalje da učestvujem u diskusiji s vama, i da čujem neke vrlo važne odgovore koji su nam preko potrebni za dalji rad po ovoj temi, neće glasati za ovaj predlog zakona, zato što ga smatra potpuno nedemokratskim, a uvek smo na strani slobode izražavanja, ali i odgovornosti.
SRS je podnela devet amandmana, za koje se nada da će predlagač imati sluha, makar da porazmisli šta je ovim predlogom zakona zaista hteo da napravi u medijskom prostoru Srbije.

Naravno da ćete imati prilike.
Reč ima ovlašćeni predstavnik političkog kluba za Evropsku Srbiju, gospođa Gorica Mojović.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ova dva zakona o kojima danas govorimo, iako su iz različitih oblasti, jedan su izmene i dopune zakona, drugi je sistemski zakon, ipak imaju nekoliko dodirnih tačaka.
Mislim da prva ta dodirna tačka jeste da oba zakona uvode, u izvesnom smislu, red u oblastima na koje se odnose. Druga dodirna tačka jeste ta što bez obzira na to što je ovde bilo izvesnih nesporazuma vezanih za učešće strukovnih organizacija, asocijacija, institucija i strukovnih udruženja, da je zaista u pripremi jednog i drugog zakona bilo i konsultacija i učešća upravo struke.
Treća dodirna tačka jeste to, samim tim što smo na početku ove rasprave već dobili amandmane na predlog izmena i dopuna Zakona o informisanju koje je usvojila Vlada, što očekujem da će predlagač i zakona o kulturi imati sluha za jedan broj amandman i da će predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i zakon o kulturi uvažiti sve one amandmane koji će značiti poboljšanje tekstova oba ova zakona.
Želim samo da kažem da, slušajući danas diskusiju vezanu za izmene i dopune Zakona o informisanju, da imam utisak da čak i oni koji su protiv, u stvari su na neki način deklarativno, jer koriste u svojim diskusijama neke argumente koji se tiču motiva, atmosfere koja vlada u društvu, okolnosti, a ne suštinskih zakonskih odredbi. Jer, ono što je bitno, ove izmene Zakona o informisanju ni na koji način ne ugrožavaju osnovna načela propisana Zakonom o informisanju, a tiču se slobode izražavanja misli i dela, prava na informisanje, slobodu informisanja u interesu javnosti, na zabranu cenzure, na nezavisnost medija itd.
Bilo je dosta primedbi i prigovora na visinu kazni koje se menjaju, ali ako imamo u vidu da su dosadašnje kazne predviđene Zakonom o informisanju već unapred mnogih medija bile ukalkulisane u kršenje zakona, onda je potpuno jasno zašto se ide na povećanje tih kazni, mada, koliko vidim, po amandmanima koje je usvojila Vlada i one će biti manje u odnosu na predloženi tekst.
Ono o čemu bih malo duže govorila, tiče se zakona o kulturi i naravno, ponovila nešto što se već čulo u ovoj diskusiji, da je Srbija posle 17 godina, konačno, dobila sistemski zakon u ovoj oblasti. Prethodni zakon, donet 1992. godine, zauzeo je dve i po strane "Službenog glasnika".
Ovim zakonom načinjen je ozbiljan pokušaj da se u oblasti kulture sistematizuju i regulišu opšti interes u kulturi i kod definisanja tog opšteg interesa mislim da je napravljena jedna nenamerna greška, odnosno jedan previd, da su izostavljena kulturna dobra iz tog opšteg interesa i da je utvrđeno da je samo opšti interes kulturna dobra od izuzetno velikog značaja i kulturna dobra sa liste kulturne baštine. Pretpostavljam da ćemo to amandmanima ispraviti.
Ono što je novo u ovom zakonu, između ostalog, i smatram to isto tako veoma bitnim, to je donošenje strategije kulturnog razvoja; javni konkursi kako za projekte i programe, tako i za izbor direktora u ustanovama kulture.
Isto tako, priznanja i nagrade koje se uspostavljaju zakonom za doprinos nacionalnoj kulturi. Veoma važna oblast koja reguliše pitanje statusa, pojmove samostalnog umetnika, položaj, prava umetnika, umetničkih udruženja, njihovu reprezentativnost itd.
Da budem iskrena i poštena, mislim da ovaj zakon, konačno, reguliše jedno pitanje koje je najčešće u oblasti kulture izazivalo polemike i bilo jedno od onih neuralgičnih tačaka, a to je plaćanje socijalnih doprinosa za penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje samostalnih umetnika. Konačno imamo propis i odredbe koje će tu oblast regulisati. Naravno, i u ovoj današnjoj diskusiji, a i jeste ono što je novo u ovom zakonu o kulturi, to je formiranje nacionalnog saveta za kulturu. Kultura je, mislim, jedna od retkih oblasti društvenog delovanja koja još uvek nema nacionalni savet za kulturu. Naravno, i nije ga bilo moguće imati, nismo imali zakon, ali ono što izaziva polemike, to je i broj, sastav, ali i način izbora nacionalnog saveta.
Ne mogu samu sebe da čujem, ne znam kako me drugi čuju. Ono što u ovom zakonu nedostaje i o čemu ćemo verovatno razgovarati kada budemo razmatrali amandmane, tiče se dve, po meni, veoma značajne oblasti. Jedna je oblast privatizacije, oko koje postoje zaista vrlo kontradiktorna mišljenja, ali mislim da ćemo i na Odboru za kulturu, pa i u raspravi o amandmanima, da kažem, raščistiti neke dileme koje se po tom pitanju pojavljuju. Druga oblast za koju apsolutno nema smetnje da bude regulisana ovim zakonom, tim pre što se u postojećem članu zakona 23. predviđa da se zakonom mogu utvrditi posebni uslovi za osnivanje ustanova u pojedinim delatnostima kulture, a odnosi se pre svega na regionalne zavode za zaštitu spomenika kulture i tzv. međuopštinske arhive – 12 regionalnih zavoda, 33 opštinska, tzv. međuopštinska arhiva. Govorim tzv, jer je to neki naziv iz prethodnih vremena, koja su ni na nebu ni na zemlji.
Reč je o nekim od najznačajnijih ustanova kulture koje ova država ima, ustanova kulture koje čuvaju kulturno blago Srbije, a koje nemaju rešen ni status, ni način finansiranja, ni definisanja nadležnosti i mislim da je krajnje vreme da tako značajnu oblast i tako značajne institucije, bar u nekoliko osnovnih pitanja, a to je pitanje osnivačkog akta, pitanje uređenja načina finansiranja se nađu i u ovom zakonu. Naravno, mislim da ima još jedan broj članova zakona o kulturi koje treba precizirati, definisati, objasniti, i u tom smislu bih istakla da je bila veoma značajna javna rasprava, odnosno javno slušanje zakona o kulturi, koje je organizovano pod ovim krovom.
Za razliku od nekih diskusija, da sam kao narodna poslanica i kao građanka Srbije bila veoma ponosna što se pod krovom ovog doma okupilo skoro 200 istaknutih kulturnih radnika, direktora, predsednika umetničkih udruženja.
Dozvolićete mi, i kao neku vrstu zahvalnosti, a i kao neku vrstu uputstva da moramo poslušati i njihov glas, govorim o tome da su njihovi iskazi, njihove diskusije, dobrim delom ugrađeni u jedan broj amandmana poslanika Skupštine Srbije.
Dozvolićete mi da samo pročitam, onim redom kako su se javljali, učesnike u diskusiji, naravno, ne svih 200, nego one koji su govorili.
Miroslav Tasić, sekretar Etnografskog muzeja; Vesna Ćirić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Valjevo; Živorad Ajdačić, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograd; Slobodan Živković, sekretar Narodnog muzeja; Branka Kavaja, sekretar Muzeja nauke i tehnike; Branko Cvejić, direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta; Milivoje Mlađenović, direktor Srpskog narodnog pozorišta; Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije; Branka Kulić, Galerija "Matice srpske", Novi Sad; Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke Srbije; Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke; Vera Pavlović-Lončarski, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika; Dragan Srećkov, pomoćnik pokrajinskog sekretara za kulturu; Mihajlo Vukobratović, direktor Pozorišta na Terazijama; Branka Prpa, direktor Istorijskog arhiva Beograda; Slađana Tomić, sekretar Muzeja primenjene umetnosti; Slobodan Đurović, pomoćnik direktora Narodnog pozorišta; Ana Marković, direktor Centra za kulturu, Grocka; Nina Milanović, direktor Narodne biblioteke, Kragujevac; Mila Živančević, direktor Centra za konzervaciju Srbije; Vesna Danilović, glavni urednik Kulturnog centra Beograda; Anja Suša, direktor Pozorišta "Duško Radović"; Duško Paunković, Udruženje književnih prevodilaca; Ljubivoje Ršumović, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije; Ljiljana Đurić, predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije; Zoran Đuričić, predsednik Sindikata kulture "Nezavisnost"; Dragan Todorović, predsednik Samostalnog sindikata kulture; Predrag Ćirić, predsednik Udruženja likovnih umetnika; Stojan Boškov, Savez amatera Srbije; Borka Božović, Galerija "Haos"; Ivana Avžner, gradski sekretar za kulturu Beograda; Dragoslav Krnajski, Inicijativni odbor umetničkog udruženja; Darka Radosavljević, Nezavisna umetnička radionica "Remont"; Laslo Joža, predsednik Saveta mađarske manjine; Aleksandar Denić, predsednik Udruženja likovnih i primenjenih umetnika; Nenad Marinković, Unija sindikata i izvođača; Ilija Radulović, Savez estradnih umetnika; Smiljka Isaković, Udruženje muzičkih umetnika; Božidar Vitez, Foto savez Srbije; Sonja Lapatanov, Udruženje baletskih umetnika; Mirjana Danilović, sekretar Udruženja primenjenih umetnika Vojvodine; Biljana Stepanović, predsednik Udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Dragan Marča, Nacionalni savet rumunske manjine.
Svi oni su dali veoma stručne, veoma kompetentne predloge za ovaj zakon. Svoje vreme ovlašćenog predlagača sam iskoristila da pročitam njihova imena, da im se još jednom zahvalim, da iskažem svoje očekivanje da će predlozi koje su oni dali, a koji su uobličeni amandmanima poslanika NS, naći svoje mesto u konačnoj verziji zakona o kulturi i na taj način ćemo dobiti konačno kao zemlja dobar i sveobuhvatan zakon o kulturi.

Dajem reč ovlašćenoj predstavnici poslaničke grupe NS, gospođi Aleksandri Janković.

Kako ne bismo dalje odugovlačili postupak, predlažem i Vladi i Skupštini da odmah pređemo na sledeću fazu obračuna sa srpskim novinarstvom, neka narede svim štampanim i elektronskim medijima da na naslovnim stranama objavljuju markice sa upozorenjima, poput onih na cigaretama.
Na primer, novinarstvo ubija, novinarska reč šteti ljudima u vašoj okolini ili deca čitalaca novina češće boluju od retardiranosti, upale malog i srednjeg mozga. Takođe, zabraniti listanje novina i gledanje televizije na javnim mestima, a pod parolom – novinarska reč je serijski ubica, momentalno pokrenuti opštenarodnu kampanju za odvikavanje od konzumiranja medija. To će valjda opametiti naše društvo u kojem su izgleda novinarske izmišljotine ocenjene kao ultimativno zlo.
Sudeći po proteklih nekoliko nedelja, zli mediji su glavna, ako ne i jedina prepreka boljoj evropskoj budućnosti Srbije, pa je protiv njih pokrenuta sva Vladina i nevladina sila. Poslednja državna mera protiv novinara je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji je prošle nedelje preglasavanjem usvojen na Vladi, a koji mi danas raspravljamo.
U tom predlogu predviđene su daleko rigoroznije kazne za zloupotrebu sredstava informisanja nego dosadašnje i kreću se od jednodnevnog do jednonedeljnog prihoda medija koji je objavio spornu informaciju, odnosno prema procenama od tri do 50 miliona dinara.
Saglasi li se danas Skupština sa Vladom, a neki pretpostavljaju da hoće, prosečan srpski novinar moraće da razmišlja kao tajni agent KGB-a u Vašingtonu za vreme hladnog rata – ni s kim ne pričaj o tome šta radiš, nikom ne veruj, vežbaj evropsku terminologiju, da bi ako te neko zaustavi na ulici mogao da trućaš o evroatlantskim integracijama. Sve što saznaš prosledi svom uredniku koji će jednom nedeljno da održava tajni kontakt sa tobom, a zatim momentalno izbriši to iz memorije, progutaj cedulju kako ne bi slučajno buncao u snu i ako te neprijatelj uhvati, negiraćeš bilo kakvu vezu sa redakcijom i tvrdićeš da si slobodan novinar koji se tim poslom baviš iz ubeđenja, a ne po zadatku.
Pedeset miliona dinara. Čuli ste sigurno onaj vic kada policija pita Cigu šta će u njegovoj kući gvožđe koje je ukradeno iz obližnjeg skladišta, a on im odgovori da je to sigurno dovukao njegov sin. Oni mu kažu da je to nemoguće, da dete od šest godina prenese robu tešku 200 kg, na šta on uzvrati – A, bre, drug milicioner, ko da dete zna šta je 200 kila. Isto tako, pošto premijer Mirko Cvetković tvrdi da u novčaniku obično ima pet do šest hiljada dinara, verovatno čovek ne zna koliko je 50 miliona dinara. S obzirom na to da je on predsednik ovog tela koje je predlagač zakona, čuvar Vlade, pokušaću da mu pomognem da shvati.
Pedeset miliona dinara je tačno 50 miliona više nego što je kažnjena služba čiji su pripadnici ubili demonstranta na protestu protiv izručenja Radovana Karadžića i čiji je pripadnik pištoljem usmrtio nenaoružanog mladića koji je prošao kroz crveno svetlo.
Pedeset miliona dinara je tačno 50 miliona više nego što je kažnjena ustanova čiji su službenici nesavesno pregledali jednu devojčicu, pa je ona preminula zbog pogrešnog medicinskog tretmana, a i 50 miliona više nego što je kažnjena ijedna ustanova tog tipa u Srbiji, iako svako malo neki njihov pacijent ode preko reda na onaj svet.
To je takođe 50 miliona dinara više nego što je kažnjeno ovdašnje sudstvo koje je onolikim kriminalcima izdalo uverenje da su pošteni građani. To je u krajnjem slučaju 50 miliona dinara više nego što je kažnjeno telo kojim predsedava gospodin Cvetković, a koje nije ispunilo nijedno obećanje dato prilikom svog sastavljanja.
Pitala bih gospodina premijera, odnosno njegovog izaslanika, mog omiljenog ministra kulture, gospodina Bradića – zbog čega su u njegovom cenovniku novinarske greške 50 miliona dinara skuplje od grešaka policije, zdravstva, sudstva, ministarstava? Da li su one kobnije, da li su tragičnije, da li odnose više života?
Možda Cvetković i ne misli tako, ali je zato Božidar Đelić, vicepremijer, čovek prepun energije, ubeđen da su novinarski gresi zaista najpogubniji. U "Utisku nedelje", svesrdno braneći Predlog zakona, Đelić je rekao, parafraziram – Ne zaboravite da je ubistvo Zorana Đinđića počelo medijskom pripremom. Deca veruju Deda Mrazu, a demokrate očigledno Petru Lukoviću, koji već šest godina galami, između ostalog, kako su Đinđića ubili Koštuničini novinari. To Lukovićevo gledište, koje s njim deli cela tzv. druga Srbija, vrlo je opravdano. Znaju Luković i istomišljenici kako se ubijaju državnici, odnosno kako se ne ubijaju.
Obaveštajna služba Amerike, države koja na ovaj ili onaj način pomaže delovanje ove tzv. druge Srbije, pokušala je čak 638 puta da likvidira predsednika jedne zemlje, izvesnog Fidela Kastra. No, Kastro je i dalje živ, što znači da je Cija negde omanula. Gde? Pa, u tome što nije imala kubanske novinare na svojoj strani, a pošto je Đinđić ubijen, to znači da su u atentatu sigurno učestvovali novinari, zar ne?
E, Boža Đelić će da spreči buduće slične slučajeve tako što će svaku novinarsku izmišljotinu kažnjavati sa tri do 50 miliona dinara. Računa Đelić valjda da mafijaši atentatori imaju isto tako malo para kao i njegov šef Mirko Cvetković, pa će onda odustati od ubistva državnika, jer nemaju dovoljno sredstava da plaćaju tendenciozne laži o njemu.
Ima onih koji su doduše ubeđeni da je na ovakvom Predlogu zakona insistirao lično, glavom, bradom i gitarom ministar ekonomije, poznatiji kao Mlađan Minhauzen Dinkić, stručnjak inače, poznat po tome što nikada, ni na koji način nije sarađivao s tabloidima. Elem, navedenom Dinkiću na kičmu je uzjahao dnevni list "Kurir" i nikako da ga pusti, a Dinkiću se to smučilo, pa je rešio da pravnom regulativom doskoči pisanijama koje se o njemu objavljuju.
Mnogi veruju da je to zapravo pozadina cele ove priče, ali ne, mislim da je ovde reč o nečem mnogo opasnijem, mnogo aktuelnijem od ubistva bivšeg premijera i mnogo skupljem od novčanika sadašnjeg predsednika Vlade. Ovde se, kao i u slučaju famoznih istraga Tužilaštva za ratne zločine o delovanju srpskih medija tokom 90-ih radi o staroj dobroj cenzuri, koja je inače osakatila ovdašnja glasila, pa zato u Srbiji imamo dosadnu, predvidivu, uniformisanu medijsku sliku i shodno njoj ogromnu apstinenciju na izborima.
Vlastima, ostrašćenom tzv. nevladinom sektoru, tajkunima i stranim centrima moći smetaju čak i ovi mediji, koji su inače upravo njima naklonjeni u najvećem broju slučajeva, po principu daš im prst hoće celu šaku.
Miodrag Zarković, novinar „Nove srpske političke misli“ kaže – što se mene tiče nisam im dao ni prst, a šaku mogu samo da mi otmu. Ako neko ima dokaze da sam pridržavao pušku Zvezdanu Jovanoviću i na bilo koji drugi način pripremao, pomagao i olakšao atentat na Đinđića, molim istražne organe da me pod hitno privedu pravdi. Neka me uhapse, osude i pošalju na izdržavanje kazne, kako više ne bih predstavljao opasnost po Srbiju i njene institucije.
Isto to bih preporučio da mi urade i ako nameravam da likvidiram Dinkića. Ali, u suprotnom, ukoliko nemaju nikakve dokaze da sam pokojnom premijeru radio o glavi, niti da smeram neko zlo sadašnjem ministru ekonomije, zahtevam od nadležnih da mi više ne otežavaju bavljenje novinarstvom. Da li je to, gospodine Bradiću, toliko teško?
Pre nego što pređem na zakon o javnom informisanju, samo ću vam demonstrirati šta se ovde zapravo događa. Naime, dok traje ovo naše zasedanje imali smo prilike da na RTS-u prvo gledamo „Tur de Frans“, a nakon toga …
(Narodna poslanica Aleksandra Janković pušta muziku sa mobilnog telefona.)

Molim vas, prvo ste izvrgavali ruglu jednu etničku grupu. Sada ste počeli da puštate muziku. Molim vas da se uozbiljite. Kao ovlašćeni predstavnik seriozno obrazložite do kraja vaš predlog.

Ne razumem – seriozno. Možete da mi prevedete na srpski? To je zvanični jezik u Srbiji.
Samo sam htela da demonstriram šta je Javnom servisu značajnije od sednice Skupštine Srbije. „Tur de Frans“, je l' trebalo da dođemo ovde na biciklima, poslanici opozicije, da bi bile uvažene naše primedbe. Da li je trebalo da igramo za Sevojno ili da učestvujemo u ovoj reklami za Ujedinjene arapske emirate? Na šta to liči? Nemojte me više opominjati nekim rečima koje ne razumem i ne razume pola Srbije. Seriozno.
Dakle, represija je glavna karakteristika novog zakona o informisanju, kao u ostalom i ove skupštine. Izmena Zakona o javnom informisanju, o kojoj Skupština danas raspravlja, jedan je od najgorih udara na slobodu javne reči danas u Srbiji.
Članom 1. ovog zakona uvodi se institucija – kaucije, iz koje će vlast naplaćivati kazne novinarima. Ona iznosi 50.000 evra za dnevne i 10.000 evra za nedeljne listove. Oni mučenici koji su sebi sekli prste, oni mučenici koji su ležali na šinama, ne mogu ni da zamisle ovakvu cifru. Čim na računu lista bude manje novca od ove sume, list se automatski gasi po kratkom postupku. Za to ste stručnjaci.
Članom 2. se zabranjuje osnivaču javnog glasila da može preneti ili na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo. To bi značilo da osnivač može da umre, ali ne može da proda ili prenese prava, što je zapravo jedna od konsekvenci ovog stava.
Članom 4. uvodi se novčana kazna ako se u javnom glasilu neko lice označi učiniocem kakvog kažnjivog dela pre pravosnažne odluke suda. Kazna je samo jedna. Iznosi onoliko koliko vredi ukupno prodati tiraž javnog glasila isporučenog distributerima na dan objavljivanja informacije i kolika je vrednost prodatog oglasnog prostora u tom broju javnog glasila.
To znači da ako, recimo, „Kurir“ objavi sliku Mlađana Minhauzena Dinkića, kako prelazi ulicu van pešačkog prelaza, a ne postoji pravosnažna presuda nekog sudije za prekršaje da se Mlađan Dinkić kažnjava zbog prelaska ulaska na neobeleženom mestu, „Kurir“ će se kazniti iznosom od najmanje 30.000 evra.
Članovima 5. i 6, već postojeće novčane kazne za urednike i vlasnike glasila, povećavaju se preko 20 puta. Tako će odgovorni urednik koji recimo pusti vest u kojoj se pominje neki maloletnik tako da je ovaj učinjen poznatljivijim umesto sa najmanje 30.000 biti kažnjen sa najmanje miliona dinara.
Visina kazni za pojedine prekršaje sada iznosi i do 20 miliona dinara ili više od 200.000 evra. Ovaj zakon se po svojim osnovnim namerama može uporediti jedino sa jedino zloglasnim zakonom o informisanju donetom 20. oktobra 1998. godine. Zvali ste ga, baš vi gospodo koji sada donosite ovaj Dinkićev zakon – Miloševićevim zakonom.
Taj Miloševićev zakon je omogućavao da se povede postupak protiv vlasnika lista ili novinara samo zato što su preneli neku vest ili nečije mišljenje koji se nisu dopadali ljudima na vlasti. Kazne su, baš kao i u slučaju predloženog Dinkićevog zakona, bilo surove i osvetničke i iznosile su i do 60.000 dolara. Kao što smrtna kazna gasi život optuženog, ovako visoke novčane kazne gase njegovu egzistenciju i to je bio cilj zakona. Kritički i o ovako visokim novčanim kaznama u to vreme je pisao profesor prava dr Momčilo Grubač.
Narednih meseci po donošenju zakona usledio je pravi pljusak kazni. Za godinu dana nakon donošenja zakona izrečeno je preko 30 kazni u ukupnom iznosu većem od 18 miliona dinara. Tako je nedeljnik „Evropljanin“ 24. oktobra 1998. godine kažnjen sa 2,4 miliona dinara, u to vreme oko 150.000 dolara, zbog navođenja podatka da je između 150.000 i 200.000 mladih izbeglo iz Srbije.
Iz sličnih prvenstveno političkih razloga više puta su kažnjavani „Glas javnosti“, „Danas“, „Naša borba“, „Narodne novine“ i „Blic“, kao i TV Studio B, nedeljnik „Vreme“ itd. Neke kazne su zaista bile bizarne. Recimo, „Glas javnosti“ je 19. juna 2000. godine kažnjen sa ukupno 280.000 dinara, oko 6.000 američkih dolara, zbog prenošenja rečenica Rade Trajković – narod zna ko je izdao KiM i pobegao u debelu hladovinu kopaoničkih apartmana.
U toj rečenici se naime prepoznao predsednik tzv. Privremenog izvršnog veća KiM Zoran Anđelković, inače ministar u Marjanovićevoj vladi. Sudija Zorica Prokić je ocenila da su optuženi krivi za uvredu Anđelkovića, bez obzira što se on ovde i ne pominje.
Naime, prema sudskoj odluci logički sadržini izjave, a prema okolnostima iz članka može se zaključiti da se izjava dr Rade Trajković odnosi na predsednika Privremenog izvršnog veća Zorana Anđelkovića. Tako je prema ovoj sudskoj presudi ispalo da su izdali KiM Zoran Anđelković istoznačnice.
Slučajevima kojima je do sada zakon primenjen, komentarisao je tada Momčilo Grubač, pokazuju tendicioznost, osvetničku upornost, selektivnost, ksenofobičnost, strah vlasti od zavere i druge slične simptome bolesnog stanja i niskih strasti tužilaca. Jednostavno, upozoravao je Grubač, represija je motiv, cilj, sadržina i glavna karakteristika ovog zakona.
Istorija se ponavlja. Ono što je važilo za ovo što vi gospodo predlagači nazivate Miloševićevim zakonom o informisanju ne može a da ne važi za ono što narod naziva Dinkićevim zakonom o informisanju.
Represija je motiv, cilj, sadržina i glavna karakteristika ovog zakona. On je osvetnički, zlonameran i represivan. To nije zakon za slobodno i demokratsko društvo. To je zakon jednog autoritarnog, oligarhijskog i represivnog režima. Da li je to zaista evropska Srbija kojoj vi težite?
Umesto nekakvog sopstvenog zaključka, informisaću vas ministre informisanja, šta o tome misle građani Srbije, i to na osnovu komentara koje sam pročitala na sajtu B 92 i sajtu dnevnog lista „Politika“. Ne možete reći da su pod našom kontrolom. Trebalo bi da su nešto više pod vašom, ali ljudi pišu i tamo.
Evo prvog komentara – kada pročitam ovako nešto, misli na Predlog zakona, vidim razliku između transparetnosti i moždanog vođenja ljubavi.
Drugo, koji fleš bek – drugovi koji su preko noći postali gospoda mešaju političku korektnost i slobodu govora. Opet bi da uvode društveno-političke radnike. Bruka.
Kaže – biće uzdržanih pri glasanju i usvajanje zakona. Oni koji nisu – za ne mogu biti tako jako fini da kažu da nisu ni protiv, jer bi kasnije mogli da kažu da nisu bili ni za ni protiv, zavisno od toga šta će im u datom trenutku zatrebati. Takvi nam žare i pale srpskom politikom 2009. godine. Pretpostavljate na koga se to odnosi.
Mili bože, jesmo li se borili i izborili za ovo što danas imamo? Borili smo se protiv Miloševićevog režima, u kojem je ključna ličnost bio Ivica. Ivica je i danas, nažalost, ključna ličnost i bez njega nije mogla da se formira ova vlada. On i njegovi penzioneri, tako kaže čovek, navodno neće da glasaju za ovaj zakon. Kakav je bio onaj kada je ministar za informisanje bio Vučić? Tada su socijalisti i radikali bili zajedno na vlasti. Čitam danas da Dačić hoće sa Rasimom Ljajićem da formira novu stranku socijaldemokratske orijentacije, demokrata, nema šta. Znači, ljudi imaju pregled istorijskih zbivanja.
Jednu stvar treba definitivno zabraniti, a to je poslednji komentar, a mislim da je i dobro upozorenje – uzdržanost na glasanju u bilo kojoj skupštini ili organu vlasti u Srbiji. Ako nekome nešto nije jasno, nema glasanja dok mu se to ne razjasni, ali da mu se najpre razjasni to da se zna koje su granice zdravog razuma i kada se neko pravi blesav.
Ti ljudi koji tamo sede sami su tražili odgovornost, misli na nas, za odluke koje treba da se donose. Dobili su je i sada treba da snose odgovornost da se izjasne o problemu koji je pred ovim društvom ili to neko hoće da nam kaže da se Skupština i Vlada bave tričarijama.
Oni razmišljaju kako će da im izgleda frizura kada izađu iz Skupštine ili kako da što više izmešetare, ne bi da nagaze koalicione partnere, jer će onda ovi da im ukinu beneficije, propašće neki burazerski dil, a istovremeno ne bi da zameraju ni potencijalnim koalicionim partnerima, jer u Srbiji su svi jedna stranka - profiterska. Nema sive zone tamo gde se odlučuje o sudbini ljudi: ili ste na svetlu ili ste u tami.
Nova Srbija potpuno prihvata ovakav stav. Mi moramo preuzeti odgovornost za vrlo važne odluke. U to ime, Nova Srbija ne može da glasa za ovakav predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i da praktično bude saučesnik u dodatnom unošenju medijskog mraka, ako taj mrak nije već odavno nastupio.
Ono što je činjenica je da se radi zapravo o nečemu što se danas tim engleskim, koji je tako popularan, zove medijsko spinovanje. Ovo je praktično odličan medijski spin i rade ga pravi majstori, jer imamo te prave majstore kao konsultante u raznim agencijama, "Mek Kenen", "Erikson" i sličnim.
Znači, prolazi promocija kriminala i korupcije u vezi, recimo, sa Zakonom o planiranju i izgradnji, nezapaženo, ali se sva pažnja skreće na izmene Zakona o javnom informisanju, na zakon o kulturi, koji 17 godina čekamo i koji stavljamo po hitnom postupku u skupštinsku proceduru, jer kako kaže ministar Bradić, ovo će se sigurno pojaviti na Ju-tjubu.
Razlog za stavljanje zakona o kulturi po hitnom postupku je što taj zakon ima štetne posledice po život i zdravlje ljudi. Malopre su mi javili da se ova vaša rečenica, odnosno snimak onoga što ste rekli, već pojavilo na Ju-tjubu. Sledeća stvar, gospodine Bradiću, koja će se pojaviti...
(Predsedavajući: Zahvalio bih vam se. Prošlo je 40 sekundi. Hvala.)
Sasvim je u redu da mi se zahvalite.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Manjina, Nove Srbije, SPS-JS, LDP, G17 plus, DSS, Napred Srbijo, SRS i ZES.
Dajem reč narodnom poslaniku Rizi Halimiju. Izvolite, gospodine Riza.