Mislim da ćete mi možda danas priznati pravo na vreme koje ima poslanička grupa. Najpre, želim da obavestim narodne poslanike i javnost Srbije da je Narodna skupština utvrdila da je došlo do povrede našeg prava juče na govor, po osnovu predstavljanja poslaničke grupe.
Da je narodni poslanik Oto Kišmarton govorio manje od 13 minuta, a ne 20, kako je predsednik Skupštine zaključila, da je to utvrđeno na osnovu pregleda video snimka jučerašnje sednice i da će poslanička grupa Srpske napredne stranke biti zadovoljna velikim izvinjenjem koje ćete nam ovde uputiti jednom i konačno za sve bahatosti koje oni koji vode sednice Narodne skupštine učine tokom vođenja sednice Narodne skupštine.
Razumem, ponavljam, deo diskusije od sinoć, razumem vašu potrebu, možda je to i potreba šira, da se jedna sednica završi za još dva ili tri sata rada, da ne počinje novi radni dan zbog jedne tačke dnevnog reda, ali vas molim, manite se toga da pogazite naše dostojanstvo, našu ljudskost, manite se toga da nas bezočno u oči lažete koliko smo dugo govorili, kad je to jedna proveriva činjenica.
Dakle, ako već hoćete da nas nekad slažete, slažite na temi koju ne možemo da proverimo, tamo gde nemamo pristupa informacijama. Ovde je toliko očigledno bilo da smo juče uskraćeni da govorimo, zbog vaše želje da u šest sati počne nova sednica i zato vas molim recite gospođi predsedniku Narodne skupštine, mislio sam da ne govorim dok se ona ne izvini, međutim, imam i drugih obaveza danas.
Možda ću da putujem i u Pariz, bog zna šta, mene put svuda vodi, i zato ću da govorim po ovoj tački dnevnog reda. Ali, verujte, očekujem kako će, kad se bude pojavila u Skupštini, da reaguje na činjenicu da je nečijim propustom, mislim nenamernim, pošto je utvrđeno da je do njega došlo negde u prepodnevnim satima, kad još nije bilo vreme cajtnota za počinjanje nove tačke dnevnog reda, kada je nečijim nenamernim propustom ona dovedena u situaciju da potom počne da se ponaša osiono, bahato i veoma bezobrazno prema poslanicima, najpre SNS, a onda i drugih poslaničkih grupa koje su na to ukazale.
Sada bih želeo da još nešto dodam o zakonu informisanja što nisam uspeo u raspravi u načelu. Vlada je odbacila moj amandman na član 1, u kome sam predložio da izdavači koji su osnovani i registrovani u Republici Srbiji moraju da objavljuju sadržaje na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu ili da ih na odgovarajući način prevode na srpski jezik, osim kada je sadržaj prvenstveno namenjen čitaocima, slušaocima ili gledaocima neke druge jezičke grupe.
Sadržaj namenjen jezičkom obrazovanju izdavači mogu da objavljuju na stranom jeziku. Još jedan zanimljiv stav, ako je sadržaj namenjen pripadnicima nacionalnih manjina, izdavači mogu da objavljuju na jeziku nacionalne manjine.
Predstavnik Vlade je na ovako ozbiljan amandman uputio jednu rečenicu obrazloženja zašto ga odbacuje. Moram to da pročitam. Glasi - amandman se ne prihvata iz razloga što pitanje upotrebe jezika nije materija koja se uređuje zakonom o javnom informisanju. Pitam predstavnika Vlade, ako je on to pisao, i ako se u to uopšte razume, kako zna da to nije materija koja se uređuje zakonom o javnom informisanju?
Odmah da vam kažem, ako ćete mi reći da je to zakon koji nas vodi u EU, ove odredbe sam doslovce prepisao iz Zakona o informisanju koji važi u Sloveniji i time vam pripremio jednu lepu zamku. Sad mi samo nemojte reći da će Slovenija biti izbačena iz EU pošto je donela zakon koji nije proevropski, ali to poglavlje svog zakona Slovenci su nazvali - zaštita slovenačkog jezika.
Dakle, gospodine ministre, u Zakonu o informisanju Slovenci su napisali odeljak koji glasi - zaštita slovenačkog jezika, a vi nama ne dadoste ovde da zaštitimo srpski jezik i ćirilično pismo, pa zato imate sada kakofoniju jezika i pisama, ali je 90% štampe pisano latinicom, a samo nekoliko dnevnih glasila, jedno nedeljno čini mi se, i dalje su usuđuju da budu štampani na srpskom jeziku, ćiriličkim pismom.
Zakon ne može da bude usvojen. Ako su časni ljudi koji su rekli da za njega neće da glasaju i ako im je on toliko nepodnošljiv da žele da ne bude izglasan, mi ćemo vam ga oboriti na glasanju, zato što ste se usudili da povredite najfinija, najtananija osećanja u jednom čoveku, njegovo pravo na mišljenje, njegovo pravo na sud, zato što ste slobodu štampe poistovetili sa materijalnim stanjem onoga ko novinu štampa i time opredelili da samo bogati ljudi mogu da finansiraju medije ili da samo iz inostranstva mediji mogu da budu finansirani.
Da vas podsetim sad na tu presudu, čuvenu presudu koja je u Austriji doneta protiv novinara Lingensa, koji je optužio kancelara austrijskog Krajskog da sarađuje sa nacistima, da ih podržava, da ih finansira, da je njegovo ponašanje nemoralno i nedolično i da isti demonstrira oportunizam najnižeg ranga.
Naravno da ga je austrijski sud osudio, ali je Evropski sud pravde uzeo u razmatranje žalbu Lingensa, saslušao odgovor vlade Austrije, koja je iznela tvrdnju da su sudska zaštita, kazne i mere iz presude doneti u cilju očuvanja ugleda kancelara, da je presuda bila neophodna u demokratskom društvu, a sud je onda rekao ovako - ne isključujemo potrebu da se ugledu političara pruži sudska zaštita.
Političari moraju da pokažu visok stepen tolerancije prema kritici u medijima i zahtevi za zaštitu moraju da se odmere sa društvenim interesima otvorene diskusije po političkim pitanjima. Političar neizbežno i svesno izlaže svoje reči i postupke brižljivoj kontroli kako novinara, tako i šire javnosti. Samim tim dužan je da pokaže veći stepen tolerancije. U izbornim kampanjama političari koriste sva oružja koja su im na raspolaganju, pa i izraze koji su predmet spora.
Izrečena kazna novinaru predstavlja vrstu cenzure koja će novinara najverovatnije sprečiti da ubuduće daje ovakve i slične komentare. U kontekstu političke debate ova kazna će najverovatnije odvratiti novinare od davanja komentara na političke diskusije u vezi sa pitanjima koja se odnose na život u zajednici. Ovakva kazna najverovatnije će ometati i medije u obavljanju zadataka prenosioca informacija i javnog čuvara.
Pri ovakvoj presudi Evropskog suda pravde vaš zakon sada pada u vodu, jer je namenjen da kažnjava one koji bi se usudili da se obračunavaju sa političarima. Pravno ili bolje reći krivično-pravno interesantan je stav suda pravde u odnosu na pristup nacionalnog suda gde je okrivljeni, tj. njegova odbrana dužna, molim vas da ovo saslušate, da kod klevete dokaže istinitost izrečenog i napisanog.
Nacionalni sud ne pravi razliku između istinitosti i činjenice i kritičkog suda. Evropski sud pravde smatra da se ne može odrediti, istraživati i dokazivati istinitost kritičkog suda i da bi to bilo postavljanje nemogućeg zadatka pred odbranu. Novinar je imao pravo da pišući o političkom delovanju kancelara formira i poseduje lično mišljenje i pravo da to mišljenje saopšti.
Gospodine Bradiću, po pravu kojim se rukovodi EU, ova presuda je izvor prava, ova presuda je zakon. Prema ovoj presudi, vi nikada nećete moći da osudite nekog novinara u Srbiji po zakonu koji ćete možda doneti ili ćete možda Srbiju da izložite velikim troškovima. Najpre, bićemo obrukani pred Evropskim sudom pravde, a potom sudski troškovi odštete koji će građani, novinari ili osnivači medija dobijati po tim sporovima, biće nenormalno visoki.
Molim vas još jednom, ako vas vredi moliti, odustanite od ovog predloga zakona. Nije naišao na podršku medija, nije naišao na podršku političara, nije naišao na podršku građana zato što ovim zakonom sprečavate slobodu, a sloboda je bekstvo iz carstva potčinjenosti u carstvo slobode.
Dva su carstva u kojima može da se živi: ili ćete biti potčinjeni i beznadežni, ili ćete imati slobodu. Vraćate nas u vreme kada smo donosili ovakve zakone. Možete da se pravdate time da su neki od nas učestvovali u donošenju tih zakona. Budite bolji od nas.
Imate mnogo lakše vreme pred sobom. Imate mnogo lakšu političku i medijsku i bilo koje vrste scenu, a vi znate kako se uređuje scena. Ova scena nije za tragedije. Na ovoj sceni možete da nas zaista obradujete slobodoumnim zakonima i to će narod da vam vrati.
Ni po onom zakonu se hrabri ljudi nisu ponašali kao potčinjeni, kao robovi, pa neće ni po ovom. Možda je i onaj zakon bio razlog što je došlo do brutalnosti 5. oktobra, nemojte sada vi da pravite alibi za neke nove brutalnosti.
Dakle, one narodne poslanike koji ne žele da se vlada nad ljudima, nad mišlju i nad slobodom govora, pozivam da u danu za glasanje oborimo ovaj zakon, da se svi pojavimo u ovoj Narodnoj skupštini, da svi javno svojom karticom donesemo svoj sud o njemu i da sprečimo one koji ionako ništa ne predstavljaju u političkom životu Srbije, one koji su sami svojim ponašanjem izazvali sve one kritike koje im se upućuju, da se manu toga da kažnjavaju narod.
Ovde baš niko nema pravo da kažnjava, ali ajde ako nekome ostavljamo pravo da kazni, neka to bude narod, ponovo ne narod na ulici, nego narod kroz svoje institucije.
Sve mora da bude u institucijama. Kada ste ulazili u Savet Evropa, a ona Srbija koja je imala onaj Zakon o javnom informisanju nije bila u Savetu Evrope, trebalo je da znate koliko to boli, posebno one koji su na vlasti. Članstvo u Savetu Evrope sprečava one koji su na vlasti da se obračunavaju sa svojim građanima.