JEDANAESTO VANREDNO ZASEDANjE, 22.07.2009.

6. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

JEDANAESTO VANREDNO ZASEDANjE

6. dan rada

22.07.2009

Sednicu je otvorila: Gordana Čomić

Sednica je trajala od 10:10 do 20:25

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Da li još neko želi reč?  (Ne.)
Na član 7. amandman je podnela Vlada.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo poslanik Vladan Batić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnici predlagača žele završnu reč? (Da.)
Reč ima ministar Nebojša Bradić.

Nebojša Bradić

Veoma se zahvaljujem svim onim predlozima koji su upućeni ovom predlogu, koji bi mogli zajednički da doprinesu jednom dobrom predlogu i dobrom osnovu za zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
Ono je pogotovo važna jedna određujuća stvar oko koje ovde, čini mi se, nije bilo dileme, da su određene potrebe za donošenjem ovakvog zakona uvažene u onoj meri u kojoj se govorilo o sankcijama. Dakle, poslanici su govorili o kaznama, koje su za neke bile previsoke ili neodržive, ali nisu govorili o potrebi da se određene stvari ovim izmenama i dopunama zakona donesu. To je jako važno.
U ovom trenutku mi govorimo o tome da postoje određene stvari u našem javnom životu, u našim medijima, koje treba da budu na određeni način sankcionisane, odnosno da postojeći Zakon o javnom informisanju nije efikasan na način na koji treba da bude. U tome i jeste smisao donošenja ovih izmena i dopuna zakona.
Ono što je u diskusijama bilo prisutno najčešće i što se na neki način predstavljalo je pitanje da li su sankcije usmerene na svekoliko novinarstvo kao pojam, na gušenje slobode javne reči, a ne na ono što je bilo suština naše namere, da su sankcije usmerene isključivo na prekršaje etičkih i zakonskih normi. Ali, ono što je posebno važno, na očuvanje od posledica tog istog kršenja i moguće njegove žrtve, i šire javnosti, i same profesije.
U tom smislu se zahvaljujem svima onima koji su davali doprinos u ovoj diskusiji, uvažavajući tu nameru zakona, odnosno naš predlog.
Bilo je, dabome, i razmatranja koja su se ticala slike medija, slike kulture. To je takođe važno zato što smo i na taj način uvažili jednu važnu dimenziju zbog koje i mi kao Ministarstvo kulture stojimo iza predloga, a to je da naši mediji treba da budu slika naše kulture, i utoliko određene stvari koje vidimo u medijima svakodnevno i koje određeni mediji svakodnevno plasiraju sigurno nisu to što bismo želeli da bude i slika naše kulture, odnos prema javnosti, odnos prema nečemu što je društvo i odgovornost s tim u vezi.
Bilo je naravno i dobrih primera, s jedne strane, koji su tražili odgovore u tome šta jesu i da li jesu evropske prakse. Jedan od primera ću ovom prilikom da dam, prosto da tu diskusiju malo proširimo, da ne posmatramo isključivo kao neki predmet koji napadamo ili branimo, a u stvari svi zajedno moramo da pokušamo da tu stvar afirmišemo.
Bio je taj čuveni slučaj za koji je Evropski sud za ljudska prava doneo presudu u korist princeze Karoline od Monaka. To je "Karolina presuda" čuvena. U nemačkim medijima se danima vršio pritisak na saveznu vladu nemačkog kancelara Gerharda Šredera, da se uloži žalba na presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, povodom tzv. "Karolina presude". Tu su pisani silni uvodnici, u kojima se govorilo o crnom danu za slobodu štampe, medija uopšte i postojao je apel saveznoj vladi koji je potpisalo 40 glavnih urednika nemačkih medijskih kuća.
Šta "Karolina presuda" znači u praksi? Možda danas u Nemačkoj ilustruje najbolje ponašanje medija, tabloida ili tzv. ajde da kažemo voajerske štampe, koja se na neki način razvila.
Sada je to, rekli bismo, dosta kontrolisano, iako su u prvi mah protiv "Karolina presude" Evropskog suda za ljudska prava ustali svi mediji, tvrdeći da bez prava na objavljivanje i slika iz privatnog života bi ostali neotkriveni brojni politički i finansijski skandali u Nemačkoj, u međuvremenu je počelo da se piše o posledicama ove značajne presude iz Strazbura, da se govori o tome odmerenije, makar u ozbiljnijim medijima.
Ono što je najvažnije, da su gubitnici u "Karolina presudi" samo oni mediji koji su iz jedne vrste voajerizma razvili lukrativne poslove, pri čemu se vrlo često, to znamo, gazilo i po ljudskom dostojanstvu.
Dakle, ono što ovde diskutujemo, rekao bih, jeste Predlog zakona koji treba da bude uvažen upravo zbog ovih njegovih ciljeva. U te ciljeve verujem i ovim ciljevima o kojima govorim spreman sam da zajedno sa poslanicima koji u to veruju da i u narednom periodu služim.