Veoma se zahvaljujem svim onim predlozima koji su upućeni ovom predlogu, koji bi mogli zajednički da doprinesu jednom dobrom predlogu i dobrom osnovu za zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
Ono je pogotovo važna jedna određujuća stvar oko koje ovde, čini mi se, nije bilo dileme, da su određene potrebe za donošenjem ovakvog zakona uvažene u onoj meri u kojoj se govorilo o sankcijama. Dakle, poslanici su govorili o kaznama, koje su za neke bile previsoke ili neodržive, ali nisu govorili o potrebi da se određene stvari ovim izmenama i dopunama zakona donesu. To je jako važno.
U ovom trenutku mi govorimo o tome da postoje određene stvari u našem javnom životu, u našim medijima, koje treba da budu na određeni način sankcionisane, odnosno da postojeći Zakon o javnom informisanju nije efikasan na način na koji treba da bude. U tome i jeste smisao donošenja ovih izmena i dopuna zakona.
Ono što je u diskusijama bilo prisutno najčešće i što se na neki način predstavljalo je pitanje da li su sankcije usmerene na svekoliko novinarstvo kao pojam, na gušenje slobode javne reči, a ne na ono što je bilo suština naše namere, da su sankcije usmerene isključivo na prekršaje etičkih i zakonskih normi. Ali, ono što je posebno važno, na očuvanje od posledica tog istog kršenja i moguće njegove žrtve, i šire javnosti, i same profesije.
U tom smislu se zahvaljujem svima onima koji su davali doprinos u ovoj diskusiji, uvažavajući tu nameru zakona, odnosno naš predlog.
Bilo je, dabome, i razmatranja koja su se ticala slike medija, slike kulture. To je takođe važno zato što smo i na taj način uvažili jednu važnu dimenziju zbog koje i mi kao Ministarstvo kulture stojimo iza predloga, a to je da naši mediji treba da budu slika naše kulture, i utoliko određene stvari koje vidimo u medijima svakodnevno i koje određeni mediji svakodnevno plasiraju sigurno nisu to što bismo želeli da bude i slika naše kulture, odnos prema javnosti, odnos prema nečemu što je društvo i odgovornost s tim u vezi.
Bilo je naravno i dobrih primera, s jedne strane, koji su tražili odgovore u tome šta jesu i da li jesu evropske prakse. Jedan od primera ću ovom prilikom da dam, prosto da tu diskusiju malo proširimo, da ne posmatramo isključivo kao neki predmet koji napadamo ili branimo, a u stvari svi zajedno moramo da pokušamo da tu stvar afirmišemo.
Bio je taj čuveni slučaj za koji je Evropski sud za ljudska prava doneo presudu u korist princeze Karoline od Monaka. To je "Karolina presuda" čuvena. U nemačkim medijima se danima vršio pritisak na saveznu vladu nemačkog kancelara Gerharda Šredera, da se uloži žalba na presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, povodom tzv. "Karolina presude". Tu su pisani silni uvodnici, u kojima se govorilo o crnom danu za slobodu štampe, medija uopšte i postojao je apel saveznoj vladi koji je potpisalo 40 glavnih urednika nemačkih medijskih kuća.
Šta "Karolina presuda" znači u praksi? Možda danas u Nemačkoj ilustruje najbolje ponašanje medija, tabloida ili tzv. ajde da kažemo voajerske štampe, koja se na neki način razvila.
Sada je to, rekli bismo, dosta kontrolisano, iako su u prvi mah protiv "Karolina presude" Evropskog suda za ljudska prava ustali svi mediji, tvrdeći da bez prava na objavljivanje i slika iz privatnog života bi ostali neotkriveni brojni politički i finansijski skandali u Nemačkoj, u međuvremenu je počelo da se piše o posledicama ove značajne presude iz Strazbura, da se govori o tome odmerenije, makar u ozbiljnijim medijima.
Ono što je najvažnije, da su gubitnici u "Karolina presudi" samo oni mediji koji su iz jedne vrste voajerizma razvili lukrativne poslove, pri čemu se vrlo često, to znamo, gazilo i po ljudskom dostojanstvu.
Dakle, ono što ovde diskutujemo, rekao bih, jeste Predlog zakona koji treba da bude uvažen upravo zbog ovih njegovih ciljeva. U te ciljeve verujem i ovim ciljevima o kojima govorim spreman sam da zajedno sa poslanicima koji u to veruju da i u narednom periodu služim.
