Nema potrebe da me čekate za taj član i taj amandman. Možete sada da pročitate. Ne mislim da idem odavde dok se ceo zakon ne raspravi kroz amandmane, ali vam govorim krajnje iskreno.
Ko god bude poštovao zakon nema razloga da se plaši ne školskog odbora, nego bilo koga. Ovaj zakon je, ako ste pažljivo slušali obrazloženje, moje kao ministra prosvete, prošle nedelje, i lošu praksu iz prethodnih vremena pokušao je ovim rešenjima da izmeni, tj. da situaciju unapredi. Slušajući neke od vas stvarno bih mogao pomisliti da lokalna samouprava imenuje sve članove školskog odbora. Vi znate, kao i ja, da to nije tačno. Slušajući vas, pomislio bi čovek da ministar i bira i razrešava direktora, a to nije istina.
Postoje jasno zakonom utvrđen način i mogućnosti kada ministar interveniše, ali smo želeli da sprečimo, baš naprotiv, želeli smo da ne postoji sprega između lokalne samouprave i školskog odbora, nego kada prosvetna inspekcija utvrdi da postoje nepravilnosti, da se da školskom odboru mogućnost da ispravi ono što treba da ispravi, pa ako neće da ispravi da onda ministar može da interveniše.
Zašto? Jer nam je viši cilj funkcionisanja škole, a ne da li će jedan čovek biti na nekom mestu ili neće biti na nekom mestu. Ako posmatrate sa aspekta onoga što piše u zakonu, onda ćete videti da ono što govorim je vrlo konsekventno, a to ne znači da je takva situacija u svim od 1.815 škola, koliko postoji u Srbiji, ili u svim školskim odborima.
Škola ima mnogo, zakon je jedan. Da li svi primenjuju na pravi način i o tome treba razgovarati. Samo znam za ovih 360, 370 dana, koliko radim ovaj posao ministra prosvete, da je broj škola u kojima postoji vrsta problema vezana za rad školskih odbora stvarno zanemarljiv u odnosu na broj škola.
A naravno svaki se slučaj može pojedinačno afirmisati do besvesti, jer to nije samo pitanje stanja u toj školi, nego i podrške koju taj neki slučaj, navodno slučaj, može imati u medijima iz različitih razloga.
Kolege iz poslaničke grupe ZES–DS su prisutni i neka potvrde da li sam ili ne odbio da prihvatim njihov predlog da ministar bude neko ko potpisuje saglasnost za imenovanje direktora. Nisam hteo. Zašto? Zato što ga ne biram, to školski odbor čini.

Gospodine Arsiću, vi hoćete u okviru vremena predstavnika poslaničke grupe? Nema osnova za repliku. Ne. Ničeg nejasnog, ničeg uvredljivog, krajnje korektan jedan odnos. Po tom osnovu ne možete, možete drugi osnov da izaberete, po tom vam ne mogu dati reč.

Po Poslovniku, ako mislite da je povređen član, ali koji.

Gospođo predsedavajuća, pronađite član koji reguliše pravo na repliku. Postoje dva osnova: jedan ako se neko od govornika uvredljivo izrazi prema nekom pojedincu, narodnom poslaniku, ili poslaničkoj grupi, to je prvi osnov; drugi osnov, ukoliko je neko od govornika pogrešno protumačio nekog prethodnog govornika.
Vaše diskreciono pravo je da cenite za onaj deo koji se kaže - uvredljivo ili ne. Ali, govornik ima pravo da ceni da li je neko njega pogrešno protumačio ili ne, a ne vi.
Hteo bih da iskoristim svoje pravo na repliku.

Nemate pravo na repliku. Nemate reč.

Na član 13. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jon Magda, Dragomir Cimeša i Miodrag Stoilović.

Vlada i Odbor za prosvetu prihvatili su ovaj amandman i on je postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 13. amandman je podneo poslanik Momir Marković.

Da li neko želi reč? Gordana Pop-Lazić. Izvolite

Dame i gospodo narodni poslanici, blago nama, evo nam jednog ministra koji nije u Vašingtonu. E sad što ministri idu u Vašington to je nekako i normalno, ali vidim da i neki iz opozicije jedva čekaju da ih američka administracija pozove.
Elem, kada bismo morali da gradiramo ministarstva, a nisam sklona tome, međutim, imajući u vidu značaj pojedinih ministarstava na duge staze i koji su to ministri koji se pamte ili koji su to potezi nekih ministara koji se pamte, to su svakako Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture, koji svojim potezima ili svojim predlozima zakona i te kako utiču na generacije koje dolaze.
Pazite, iza nas će doći neki drugi mladi ljudi koji se sada školuju, a jednog dana će voditi državu. Veoma je važno u kakvim se oni uslovima školuju i koji sistem vrednosti usvajaju.
Želim samo da vas podsetim da se sam zakon zove Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ovaj amandman koji želim da obrazložim, a za koji mislim da je veoma važan, i da se možda potkrala jedna gruba greška, jeste na član 13. stav 3. tačka 5), gde nabrajate sve one koji bi mogli i koji moraju da daju predlog za članove Nacionalnog prosvetnog saveta i svugde kažete recimo – Savez udruženja vaspitača Srbije, Savez učitelja Srbije, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Društvo za strana jezike Srbije, Društvo matematičara Srbije, a onda kažete društava istoričara itd, opet nabrajate dalje.
Prvo, mene interesuje zašto je u slučaju istoričara apstraktna množina ovde, kada znamo da u Srbiji već dugi niz godina uspešno i plodotvorno radi Društvo istoričara Srbije. Ne razumem zašto je stavljeno u drugi plan u odnosu na društva i saveze humanističkih nauka. Kolege su govorile o Društvu sociologa, recimo, i apsolutno se s tim slažem.
Ovde se krije jedna opasnost po kvalitet nastave istorije, pošto se pod „društva istoričara“ mogu podvesti i razne strane nevladine organizacije koje mogu negativno da utiču na nacionalnu, naučnu i stručnu poziciju nastave istorije u osnovnim i srednjim školama.
Svedoci smo i da se već deceniju nastoji na razne načine da se smanji obim i kvalitet nastave nacionalne istorije i naročito se atakuje na delove udžbenika koji interpretiraju nacionalnu istoriju. Da vas podsetim, gospodine ministre, sačuvala sam te stenograme i pretočila u jednu knjigu, da smo 2003. godine zajedničkim snagama i vi i ja na taj način diskutovali kada smo obarali onu vladu Živkovićevu 2003. godine.
Pretpostavljam da na ovo niste obratili pažnju i da je ovaj amandman apsolutno morao da bude prihvaćen.
Vi ste takođe kao ministar svesni da postoje pokušaji i tendencije raznih evropskih institucija za tzv. kontrolisanu istoriju i to po evropskom uzoru. Taj neki trend postoji ne samo kod nas u našoj zemlji, nego u svim zemljama jugoistočne Evrope, čak eliminisanje nacionalne istorije.
Jeste nama istorija ostala štošta dužna, ili je kultura ostala istoriji ili je istorija kulturi, ali mi do dan danas u našim udžbenicima nemamo – šta je to koncentracioni logor Jasenovac, recimo. To ostavlja posledice pazite i već je ostavilo posledice na neka dešavanja u prethodnoj deceniji, u poslednjoj deceniji 20. veka, a možda će ostaviti posledice i na neka dešavanja koja će se tek dogoditi.
Šta je razlog da već danas recimo u udžbenicima istorije nemamo šta je to što se dogodilo zaista u Vukovaru, šta je bila opsada Sarajeva, kako je stradalo više od 5.500 Srba u tom gradu; šta se dogodilo u Srebrenici? Pitam vas ko ima veći interes od nas Srba da se istina o Srebrenici zaista sazna?
Država nije uradila ništa po tom pitanju – da napravi neki okrugli sto recimo, u najmanju ruku naučni skup, šta god, međunarodni je mogao da bude, bilo je interesovanja, da bi se sve to saznalo. Sve ovo pričam samo zbog toga što hoću da ubedim i poslaničku većinu i vas – koliki je značaj same materije o kojoj danas raspravljamo, pa evo i ovaj amandman mi je dato šlagvort za tako nešto, s obzirom da se radi o Društvu istoričara Srbije koje nije za potcenjivanje.
Ako mi dozvolite, pošto nisam mnogo vremena utrošila, a mislim da će svima da nam koristi, molim vas da to lično ne shvatite, ovo hoću da pročitam samo zbog toga što mislim da je veoma važno za one koji danas odrastaju i koji će jednog dana preuzmu državu, i da se pozovem na Slobodana Jovanovića, zato što je neprestano govorio o potrebi prosvećivanja pojedinaca, stvaranju demokratskih institucija, buđenju javnog duha, vraćanju ishodištima humanizma.
On u jednoj raspravi o kulturnom obrascu kaže da je tu nezaobilazna inteligencija, a mi se trudimo da stepen obrazovanja bude što veći, iako smo svedoci, eto, poražavajuće činjenice sa početka naše rasprave u načelu, koliko imamo visok procenat onih koji nisu završili ni osnovnu školu.
Slobodan Jovanović verujem da nije ni za vas za potcenjivanje, nije ni za koga od nas, kaže između ostalog: „Naša inteligencija nije presadila nikoji stran kulturni obrazac, niti je iz kulturnih elemenata našeg narodnog života izgradila jedan originalan obrazac. I naravno javna svest stala je da slabi i znaci kvareži naravi stali su da se javljaju.
U te znake spada i pojava poluintelektualaca, koji se u sve većem broju sretao u javnom životu. Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak možda i sa vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje.
Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička, već se ona sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kada poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha vidi se kako je on moralno zakržljao“.
To je ono što mi moramo da izbegnemo, da nam se ne desi ovo na šta nas Slobodan Jovanović upozorava u budućnosti, i zato je veoma važno da vodimo računa o obrazovanju, jer može da nam se dogodi da neki pseudointelektualci jednog dana, kada dođu na pozicije za koje, pre svega, duhovno nisu stasali, da napravi ogromnu štetu.

Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Radica Jocić. Da li želite reč? (Da.) Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre nego što pređem na konkretni amandman izrazila bih zadovoljstvo što je ministar, pored ostalih, prihvatio i amandman koji sam podnela na član 107, kojim se reguliše ocenjivanje učenika.
S obzirom da je to tek član 107. i da će možda ostati malo vremena, htela bih da istaknem da je ocenjivanje jedan od izvora problema u našem obrazovanju.
Kao što smo svi bili svedoci afere „indeks“, nemojte da mislite da takvih pojava nema u srednjim školama, pa i u osnovnim. Pojava da u ovom društvu može sve da se kupi, dovešće nas, ne dao bog, do toga da nas leče ljudi koji su kupili svoje diplome, a danas smo već imali neke primere u vezi s tim.
Verujte, gospodine ministre, da se začetak te pojave krije u tome što se ocene u osnovnim i srednjim školama pišu van učionice, po kancelarijama i hodnicima. Čak se ide dotle da učenici posle roditeljskog sastanka ne mogu da prepoznaju svoje ocene. Ovo se naročito odnosi na male sredine, gde se svi poznaju i gde nastavnici trpe velike pritiske, a ako jednom popuste onda sve gubi smisao.
Zato mi je posebno drago da je ministar prihvatio da u članu 107. pored stava 2. koji glasi – ocenjivanje je javno i svaka ocena učeniku mora odmah da bude obrazložena – stoji rečenica „Ukoliko nastavnik ne obrazloži ocenu, a učenik to od njega zahteva, učenik ima pravo da podnese prigovor na ocenu“.
Mislim da će onda kada budemo uspeli svi da se u obrazovanju naviknemo na primenu ovog člana, u učionicama i na roditeljskim sastancima biti mnogo prijatnije, a da će mnogi problemi u školama biti rešeni, jer, verujte, ako im se sve lepo obrazloži, učenici su vrlo realni i bez ikakvih problema prihvataju svoje ocene.
Što se konkretnog amandmana tiče, da se vratimo sastavu Nacionalnog prosvetnog saveta, u članu 13. stav 3. tačka 6) je glasila - tri člana iz reda predstavnika zajednica srednjih stručnih škola sa liste kandidata koju zajednički podnose ove zajednice i član iz reda predstavnika zajednice gimnazija sa liste kandidata koju podnosi ta zajednica, amandmanom se menja i glasi - tri člana iz reda predstavnika zajednica srednjih stručnih škola sa liste kandidata koju zajednički podnose ove zajednice, s tim da najmanje dva člana budu iz redova stručnih predmeta, i član iz reda predstavnika zajednice gimnazija sa liste kandidata koju podnosi ta zajednica.
Amandmanom se predlaže izmena navedenog stava Predloga zakona zato što se predstavnicima nastavnika stručnih predmeta srednjih škola ne omogućava da obavezno imaju svoje predstavnike u Nacionalnom prosvetnom savetu. Na ovaj način bi se ispravila nepravda prema ovim nastavnicima, koji čine oko 30% ukupnog broja nastavnika u srednjim i osnovnim školama. Ovo je pogotovo važno, jer svoje predstavnike u Nacionalnom prosvetnom savetu imaju nastavnici srpskog jezika, nastavnici stranih jezika, matematike, istorije, geografije i slično.
Mislim da, shodno obrazloženju koje ste dali prilikom odbijanja ovog amandmana, a koje glasi da amandman ne treba prihvatiti jer nije precizno formulisan, članovi Nacionalnog saveta mogu da budu nastavnici koji izvode nastavu iz stručnih predmeta, a ne kako je predloženo amandmanom iz reda stručnih predmeta, ne treba da budete formalisti, već da ovaj amandman bude prihvaćen, jer veliki broj nastavnika različitih stručnih predmeta u srednjim školama to zaslužuju.

Na član 13. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Samardžić i Željko Tomić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Pejčić, koji želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto ministra nema, obraćam se vama, predstavnicima Ministarstva, dobrodošli u Narodnu skupštinu, Zdenka, dobar dan. Inače, Zdenka je moj saradnik, moja malenkost bila je nekad koordinator školskih uprava, koordinator onih načelnika koji su za jedan dan skinuti od strane Ministarstva, ali to je neka druga tema, a doći ćemo i do te teme. Sad bih da se posvetim članu 13. na koji sam uložio amandman.
Naime, radi se o sastavu Nacionalnog prosvetnog saveta. U ovom članu tražio sam da se izbriše stav 8. Član 8. govori da se najmanje polovina članova Nacionalnog prosvetnog saveta bira iz redova stručnjaka iz oblasti obrazovanja i vaspitanja.
Ako pogledate član 13. i tačke od 1) do 7), videćete taksativno navedene sve ove stručne radnike u toj nomenklaturi. Videćete da oni ulaze u taj Nacionalni prosvetni savet. Nacionalni prosvetni savet broji negde oko 43 člana i mi mislimo da je ovaj stav 8. suvišan, da je to u stvari jedan pleonazam i da je ministar mogao da prihvati ovaj naš amandman, jer se ustvari radi o jednoj tehničkoj stvari. Žao mi je što nije tu da nam da odgovor na ovo pitanje, ali kad se bude vratio, isto pitanje ću mu postaviti.

Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Antić. Da li neko želi reč? Gospodin Veroljub Arsić.