Na ovo što ste rekli, gospodine ministre, o gradonačelnicima zaista vam se zahvaljujem. Svi građani Srbije znaju veliku razliku između gospodina Stanojevića i gospodina Stevanovića. Gospodin Stanojević će ponovo biti gradonačelnik, to je sigurno, zbog rezultata rada. Šta će biti sa gospodinom Stevanovićem to ćemo videti.
U obrazloženju odbijanja amandmana koje ste vi meni dali, sada ste dopunili, i zbog ove situacije ovakve i s obzirom da se radi o zakonu koji se tiče naše dece neću pričati o tome i preći ću preko toga, iako ako bi neki žestoki pravnik ovo uzeo i podneo Ustavnom sudu, verujte da bi pao zakon zbog ovoga. Neću na tome da insistiram. Hoću zbog građana i kolega narodnih poslanika da znaju šta sam u stvari predložio.
Predložio sam što se tiče sastava Nacionalnog saveta za prosvetu da jednog kandidata daje i Udruženje književnika Srbije. Zbog toga sam sumnjao da je do svega ovoga došlo, ali dobro. Dakle, veoma je važno da i Udruženje književnika Srbije bude zastupljeno u sastavu Nacionalnog prosvetnog saveta, jer je njihov doprinos kulturi i prosveti u Srbiji izuzetan.
Dela mnogih od njih su postali sastavni deo školske literature i lektire, što ih kvalifikuje da budu zastupljeni i u ovom značajnom i reprezentativnom nacionalnom savetu. Ne želim da pominjem udruženja i društva koja su već na spisku, ne želim nikoga da omalovažavam, niti sam pozvan da ocenjujem značaj u našem društvu nekih društava, svi su važni, ništa nije sporno, ali mislim da ovog puta Udruženje književnika Srbije nije smelo da bude zaobiđeno.
Da pojasnim nekima, izvinjavam se ako ću reći nešto što se nadam da svi znaju, i neke kolege narodni poslanici, mlade kolege, članovi su Udruženja književnika Srbije. Dakle, to je ono udruženje čiji je predsednik bio Simo Matavulj, to je ono udruženje čiji su članovi bili Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, da ne pričam o Dobrici Ćosiću, o Matiji Bećkoviću, o našim živim pesnicima i književnicima, o Mići Danojliću.
Izvinjavam se gospodinu Danojliću što ću možda na neki indirektan način pomenuti njegove godine, njegove pesme sam učio u osnovnoj školi i verujem većina od nas ovde. Nije bilo razloga nikakvog da Udruženje književnika Srbije ne da jednog kandidata za člana Nacionalnog saveta za prosvetu.
Ako bi odgovor bio, kao što je mogao da bude, u obrazloženju odbijanja mog amandmana da ima još udruženja književnika u Srbiji, što bih prihvatio kao jedan, recimo, odgovor, ali onda bih morao da ponovim ovo što sam rekao. Koje je to udruženje imalo Simu Matavulja za predsednika? Koje je to udruženje imalo u svom sastavu Miloša Crnjanskog i Ivu Andrića, ili ima Dobricu Ćosića i gospodina Matiju Bećkovića?
Molim vas, gospodine ministre, što neko reče ovde pre, da razmislite još jedanput, pa ako treba još neka tehnička ispravka, zbog duha tolerancije i zbog tipa ovog zakona, da napravimo to i da proširimo, ako treba. Možete vi to danas da uradite sve, možda se varam, ali intimno mislim da vi mislite kao ja, od reči do reči što sam rekao.
Neće nikome biti ovo na štetu, biće na polzu i Nacionalnom savetu, i građanima Srbije, i deci i vama kao ministarstvu posebno. I na kraju, prihvatili ovo ili ne, hoću da kažem da tolerancija u Skupštini, pokazalo se, ipak u najvećoj meri zavisi i od resornog ministra, a ne samo od tipa zakona, kako već neki put kažem.
Dakle, dajte da ne kvarimo ovu atmosferu, prihvatite gospodine ministre, a ovo za Čačak vam se posebno zahvaljujem.

Gospodin Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, koristiću svoje vreme kao ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, a inicirao me gospodin ministar reagovanjem na pitanja koja je postavio narodni poslanik Mićo Rogović.
Gospodine ministre, ne volim kada ljudi jedno pričaju, a drugo rade. To je očigledno ovde veliki problem. Rekli ste da nećete da se mešate u izbor direktora škola, čak ste i odbili neke predloge da ministar daje saglasnost na izbor direktora škole i da je to posao školskih odbora.
Međutim, gospodine ministre, pogledajte član 60. vašeg Predloga zakona. U članu 60. ministar daje saglasnost na izbor direktora škole, a ako u roku od 30 dana ne da, odnosno ne ospori, smatra se da je direktor izabran, što bi bilo u redu.
Ako se pogleda stav 8. na koji sam podneo amandman, a kada budemo došli do toga imate vremena da se izjasnite, kaže se ovako - akt o odbijanju saglasnosti ministar donosi ako se u postupku utvrdi da odluka nije doneta u skladu sa zakonom. Potpuno ispravno, gospodine ministre.
Sledeći deo teksta kaže - ili se njenim donošenjem dovodi u pitanje nesmetano obavljanje delatnosti ustanove. Pročitajte šta ste mi odgovorili kada ste odbili moj amandman. Videćete da je to u velikoj suprotnosti sa onim što sada pričate, gospodine ministre.
Još nešto, gospodine ministre, dolaskom SPS u ne tako davnoj prošlosti, reč je o tri-četiri godine u nekim opštinama na vlast, nisu promenjeni samo direktori svih škola nego i svi upravni odbori, školski odbori.
U zakonu ste predvideli da direktora može da promeni prosvetni inspektor, da naloži školskom odboru da ga promeni. Ako to školski odbor ne uradi, Ministarstvo, odnosno ministar raspustiće taj isti školski odbor i postaviti privremeni organ uprave.
Da li vo to o nekim školskim odborima pričate, gospodine ministre, da on imaju neku moć da se odupre vama sa ovim zakonom kako ste napisali? Kažem vam, pregledajte lepo još jedanput amandmane koje smo podneli i čekam vas na tom članu 60. da pročitam obrazloženje pred narodnim poslanicima, koliko je ono u suprotnosti sa onim što ste rekli kada ste odgovarali na pitanja gospodina Miće Rogovića.

Gospodin ministar želi odmah da obrazloži.

Nema potrebe da me čekate za taj član i taj amandman. Možete sada da pročitate. Ne mislim da idem odavde dok se ceo zakon ne raspravi kroz amandmane, ali vam govorim krajnje iskreno.
Ko god bude poštovao zakon nema razloga da se plaši ne školskog odbora, nego bilo koga. Ovaj zakon je, ako ste pažljivo slušali obrazloženje, moje kao ministra prosvete, prošle nedelje, i lošu praksu iz prethodnih vremena pokušao je ovim rešenjima da izmeni, tj. da situaciju unapredi. Slušajući neke od vas stvarno bih mogao pomisliti da lokalna samouprava imenuje sve članove školskog odbora. Vi znate, kao i ja, da to nije tačno. Slušajući vas, pomislio bi čovek da ministar i bira i razrešava direktora, a to nije istina.
Postoje jasno zakonom utvrđen način i mogućnosti kada ministar interveniše, ali smo želeli da sprečimo, baš naprotiv, želeli smo da ne postoji sprega između lokalne samouprave i školskog odbora, nego kada prosvetna inspekcija utvrdi da postoje nepravilnosti, da se da školskom odboru mogućnost da ispravi ono što treba da ispravi, pa ako neće da ispravi da onda ministar može da interveniše.
Zašto? Jer nam je viši cilj funkcionisanja škole, a ne da li će jedan čovek biti na nekom mestu ili neće biti na nekom mestu. Ako posmatrate sa aspekta onoga što piše u zakonu, onda ćete videti da ono što govorim je vrlo konsekventno, a to ne znači da je takva situacija u svim od 1.815 škola, koliko postoji u Srbiji, ili u svim školskim odborima.
Škola ima mnogo, zakon je jedan. Da li svi primenjuju na pravi način i o tome treba razgovarati. Samo znam za ovih 360, 370 dana, koliko radim ovaj posao ministra prosvete, da je broj škola u kojima postoji vrsta problema vezana za rad školskih odbora stvarno zanemarljiv u odnosu na broj škola.
A naravno svaki se slučaj može pojedinačno afirmisati do besvesti, jer to nije samo pitanje stanja u toj školi, nego i podrške koju taj neki slučaj, navodno slučaj, može imati u medijima iz različitih razloga.
Kolege iz poslaničke grupe ZES–DS su prisutni i neka potvrde da li sam ili ne odbio da prihvatim njihov predlog da ministar bude neko ko potpisuje saglasnost za imenovanje direktora. Nisam hteo. Zašto? Zato što ga ne biram, to školski odbor čini.

Gospodine Arsiću, vi hoćete u okviru vremena predstavnika poslaničke grupe? Nema osnova za repliku. Ne. Ničeg nejasnog, ničeg uvredljivog, krajnje korektan jedan odnos. Po tom osnovu ne možete, možete drugi osnov da izaberete, po tom vam ne mogu dati reč.

Po Poslovniku, ako mislite da je povređen član, ali koji.

Gospođo predsedavajuća, pronađite član koji reguliše pravo na repliku. Postoje dva osnova: jedan ako se neko od govornika uvredljivo izrazi prema nekom pojedincu, narodnom poslaniku, ili poslaničkoj grupi, to je prvi osnov; drugi osnov, ukoliko je neko od govornika pogrešno protumačio nekog prethodnog govornika.
Vaše diskreciono pravo je da cenite za onaj deo koji se kaže - uvredljivo ili ne. Ali, govornik ima pravo da ceni da li je neko njega pogrešno protumačio ili ne, a ne vi.
Hteo bih da iskoristim svoje pravo na repliku.

Nemate pravo na repliku. Nemate reč.

Na član 13. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jon Magda, Dragomir Cimeša i Miodrag Stoilović.

Vlada i Odbor za prosvetu prihvatili su ovaj amandman i on je postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 13. amandman je podneo poslanik Momir Marković.

Da li neko želi reč? Gordana Pop-Lazić. Izvolite

Dame i gospodo narodni poslanici, blago nama, evo nam jednog ministra koji nije u Vašingtonu. E sad što ministri idu u Vašington to je nekako i normalno, ali vidim da i neki iz opozicije jedva čekaju da ih američka administracija pozove.
Elem, kada bismo morali da gradiramo ministarstva, a nisam sklona tome, međutim, imajući u vidu značaj pojedinih ministarstava na duge staze i koji su to ministri koji se pamte ili koji su to potezi nekih ministara koji se pamte, to su svakako Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture, koji svojim potezima ili svojim predlozima zakona i te kako utiču na generacije koje dolaze.
Pazite, iza nas će doći neki drugi mladi ljudi koji se sada školuju, a jednog dana će voditi državu. Veoma je važno u kakvim se oni uslovima školuju i koji sistem vrednosti usvajaju.
Želim samo da vas podsetim da se sam zakon zove Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ovaj amandman koji želim da obrazložim, a za koji mislim da je veoma važan, i da se možda potkrala jedna gruba greška, jeste na član 13. stav 3. tačka 5), gde nabrajate sve one koji bi mogli i koji moraju da daju predlog za članove Nacionalnog prosvetnog saveta i svugde kažete recimo – Savez udruženja vaspitača Srbije, Savez učitelja Srbije, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Društvo za strana jezike Srbije, Društvo matematičara Srbije, a onda kažete društava istoričara itd, opet nabrajate dalje.
Prvo, mene interesuje zašto je u slučaju istoričara apstraktna množina ovde, kada znamo da u Srbiji već dugi niz godina uspešno i plodotvorno radi Društvo istoričara Srbije. Ne razumem zašto je stavljeno u drugi plan u odnosu na društva i saveze humanističkih nauka. Kolege su govorile o Društvu sociologa, recimo, i apsolutno se s tim slažem.
Ovde se krije jedna opasnost po kvalitet nastave istorije, pošto se pod „društva istoričara“ mogu podvesti i razne strane nevladine organizacije koje mogu negativno da utiču na nacionalnu, naučnu i stručnu poziciju nastave istorije u osnovnim i srednjim školama.
Svedoci smo i da se već deceniju nastoji na razne načine da se smanji obim i kvalitet nastave nacionalne istorije i naročito se atakuje na delove udžbenika koji interpretiraju nacionalnu istoriju. Da vas podsetim, gospodine ministre, sačuvala sam te stenograme i pretočila u jednu knjigu, da smo 2003. godine zajedničkim snagama i vi i ja na taj način diskutovali kada smo obarali onu vladu Živkovićevu 2003. godine.
Pretpostavljam da na ovo niste obratili pažnju i da je ovaj amandman apsolutno morao da bude prihvaćen.
Vi ste takođe kao ministar svesni da postoje pokušaji i tendencije raznih evropskih institucija za tzv. kontrolisanu istoriju i to po evropskom uzoru. Taj neki trend postoji ne samo kod nas u našoj zemlji, nego u svim zemljama jugoistočne Evrope, čak eliminisanje nacionalne istorije.
Jeste nama istorija ostala štošta dužna, ili je kultura ostala istoriji ili je istorija kulturi, ali mi do dan danas u našim udžbenicima nemamo – šta je to koncentracioni logor Jasenovac, recimo. To ostavlja posledice pazite i već je ostavilo posledice na neka dešavanja u prethodnoj deceniji, u poslednjoj deceniji 20. veka, a možda će ostaviti posledice i na neka dešavanja koja će se tek dogoditi.
Šta je razlog da već danas recimo u udžbenicima istorije nemamo šta je to što se dogodilo zaista u Vukovaru, šta je bila opsada Sarajeva, kako je stradalo više od 5.500 Srba u tom gradu; šta se dogodilo u Srebrenici? Pitam vas ko ima veći interes od nas Srba da se istina o Srebrenici zaista sazna?
Država nije uradila ništa po tom pitanju – da napravi neki okrugli sto recimo, u najmanju ruku naučni skup, šta god, međunarodni je mogao da bude, bilo je interesovanja, da bi se sve to saznalo. Sve ovo pričam samo zbog toga što hoću da ubedim i poslaničku većinu i vas – koliki je značaj same materije o kojoj danas raspravljamo, pa evo i ovaj amandman mi je dato šlagvort za tako nešto, s obzirom da se radi o Društvu istoričara Srbije koje nije za potcenjivanje.
Ako mi dozvolite, pošto nisam mnogo vremena utrošila, a mislim da će svima da nam koristi, molim vas da to lično ne shvatite, ovo hoću da pročitam samo zbog toga što mislim da je veoma važno za one koji danas odrastaju i koji će jednog dana preuzmu državu, i da se pozovem na Slobodana Jovanovića, zato što je neprestano govorio o potrebi prosvećivanja pojedinaca, stvaranju demokratskih institucija, buđenju javnog duha, vraćanju ishodištima humanizma.
On u jednoj raspravi o kulturnom obrascu kaže da je tu nezaobilazna inteligencija, a mi se trudimo da stepen obrazovanja bude što veći, iako smo svedoci, eto, poražavajuće činjenice sa početka naše rasprave u načelu, koliko imamo visok procenat onih koji nisu završili ni osnovnu školu.
Slobodan Jovanović verujem da nije ni za vas za potcenjivanje, nije ni za koga od nas, kaže između ostalog: „Naša inteligencija nije presadila nikoji stran kulturni obrazac, niti je iz kulturnih elemenata našeg narodnog života izgradila jedan originalan obrazac. I naravno javna svest stala je da slabi i znaci kvareži naravi stali su da se javljaju.
U te znake spada i pojava poluintelektualaca, koji se u sve većem broju sretao u javnom životu. Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak možda i sa vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje.
Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička, već se ona sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kada poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha vidi se kako je on moralno zakržljao“.
To je ono što mi moramo da izbegnemo, da nam se ne desi ovo na šta nas Slobodan Jovanović upozorava u budućnosti, i zato je veoma važno da vodimo računa o obrazovanju, jer može da nam se dogodi da neki pseudointelektualci jednog dana, kada dođu na pozicije za koje, pre svega, duhovno nisu stasali, da napravi ogromnu štetu.

Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Radica Jocić. Da li želite reč? (Da.) Izvolite.