Da li se još neko javlja od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa za reč? (Ne.)
Prelazimo na učešće u raspravi po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o odlikovanjima.
Reč ima narodni poslanik Saša Dujović. Izvolite.

Uvažena predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predlog ovog zakona je krajnje restriktivan pristup ovoj problematici. Pravi se oštar rez kada su u pitanju tradicionalna odlikovanja u Srbiji i zapostavljaju neke ključne ličnosti i događaji iz istorije srpskog naroda. Nema odličja koja bi nosila imena istorijskih ličnosti kao što su sveti Stefan, sveti Sava, car Dušan, Miloš Obilić, Karađorđe, Miloš Obrenović. Nema odličja pobede i slavnih bitaka, nema junaka iz ranije i novije istorije srpskog naroda.
Pri izradi i donošenju ovakvog zakona bilo je potrebno da se dublje i šire sagleda problematika, razvrstaju odlikovanja i priznanja i po kategorijama, na primer - vojna, civilna, državna, opšta i, naravno, po stepenima - prvi, drugi, treći stepen, i da se, koliko je to moguće, održi kontinuitet u pogledu tradicije, istorije i državnosti.
Jasno je da je potrebno donošenje jednog ovakvog zakona, jer zakon iz 1998. godine, kako su istakle kolege, nije primeren današnjem vremenu. Međutim, pokušali smo da svojim amandmanima malo poboljšamo ovakav predlog zakona, nadajući se da će predlagač imati razumevanja za to i prihvatiti neke od njih, ako ne i sve. Krenuću redom.
Amandman koji smo uložili na član 8. jasno govori da predloženih šest ordena, razvrstanih po stepenima ovako kako su u Predlogu zakona, nije dovoljno kako bi se zadovoljilo ono što je potrebno, društvena zbilja, a to je da se uvedu i odlikovanja iz oblasti nauke, kulture, pa smo svojim predlogom pokušali da poboljšamo takav stav.
Na taj način bi se Srbija odužila ne samo dobitnicima odlikovanja, već i velikanima svoje istorije, nauke, kulture, prosvete čija imena nose. Upravo ovi ordeni predstavljaju specifičnost odnos naše države prema prošlosti, prema budućnosti, i bez njih bi zakon o odlikovanjima bio nepotpun i bez potrebne snage i dostojanstva koja sa sobom treba da nose državna odlikovanja.
Na član 9. uložili smo amandman i predložili još jednu medalju - Medalju za hrabrost Miloša Obilića, kao najviši stepen nečega što može jedan građanin Srbije da dobije. Naravno, meni je, kao vojniku, ratniku, to veoma važno, ali je veoma važno i svim ratnicima koji su u ranijem periodu branili ovu zemlju i koji će je, nadam se, opet braniti ukoliko za to bude potrebe.
Član 11. reguliše spomenice. Izuzetno je kratak. Spominje se samo da se spomenici dodeljuju radi obeležavanja događaja od velikog značaja za Republiku Srbiju.
Mi smo u svojem ranijem zakonodavstvu imali albanske spomenice, spomenice 1941-45. i neke druge spomenice. U svakom slučaju, po ovom predlogu zakona, nosioci spomenica su svedeni na zahvalnice donatorima.
Smatramo da to nije dobro, a kao predstavnik Pokreta veterana, i inače uz saglasnost poslaničkog kluba, podneo sam amandman gde smo uveli još jedan stav, koji kaže da su spomenice: Spomenica za učešće u odbrani zemlje od 1990. do 27. aprila 1992. godine i Spomenica za učešće u odbrani zemlje 1999. godine, odnosno od NATO agresije.
Naravno, stvar je, po ovom predlogu zakona, predsednika Republike da li će nekome tu spomenicu da da ili neće, ali smatram da su ljudi koji su ovu državu stvarali i branili, pogotovo 1999. godine, zaslužili ovakav vid priznanja od strane države.
U članu 15. jasno je definisano sve što je napisano, međutim predložili smo da se stavovi 3. i 4. brišu. Smatramo da u stavu 3, koji glasi: „Nosiocu ordena ili medalje izuzetno se može dodeliti isti orden, odnosno medalja, u istom stepenu“. To su neke kolege ranije izlagale. Smatramo da je dodela istog ordena istog stepena istoj osobi u stvari devalviranje jednog priznanja i mislimo da to treba izbrisati.
U amandmanu na član 24. kaže se - iza stava 1. dodaje se novi stav 2, koji glasi: „Ne mogu se oduzeti Orden heroja, Orden Karađorđeve zvezde, Orden belog orla sa mačevima, Orden zasluga za državu ''Nemanja'', Zlatna medalja za hrabrost ''Miloš Obilić'' i Srebrna medalja za hrabrost.“
Jasno je da je tu bila velika dilema da li predsednik može da oduzme nekome medalju, međutim mislimo da u ovom članu nije dobro definisano kako se oduzima nekome medalja i da bi to ovde trebalo ispraviti i dopuniti, a nadamo se da će do toga doći. Ipak, jedno stečeno odličje, bilo da je orden, medalja ili spomenica, ako ga je neko dobio, očigledno ga je dobio na osnovu svog herojstva, junaštva, i ne može se tek tako lako oduzeti zato što je promenjena politička ili ideološka struktura u državi. Treba da se kompletira da to može da se desi samo u slučaju najtežih zločina, eventualno veleizdaje i tako nečeg. Ovako je ostavljen širok prostor da se, promenom političke strukture, mogu čak i takve stvari desiti, da nekom ko je branio državu, puno se zalagao za to, čak bio ranjen ili poginuo, nekim potezom tek tako oduzme.
Smatramo da bi od ovih pet amandmana predlagač mogao da prihvati svih pet, ali nadam se da će prihvatiti što veći broj, kako bismo što kvalitetnije pospešili ovaj predlog zakona. U tom smislu ćemo u narednim danima razgovarati sa predlagačem, pa ćemo videti. Što se tiče samog predloga zakona, njegove potrebe za donošenjem i našeg glasanja – da, mi ćemo u Danu za glasanje za njega glasati. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Dujoviću.
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovana gospođo predsednice, već sam rekla da smatram da u samom tekstu zakona ima bitnih manjkavosti, da će on zaista morati biti zamenjen. Mislim da je trebalo da se više obrati pažnja na onaj predlog o kojem se ovde nije govorilo, koji je stručno urađen, iz 2005. godine, i koji je možda imao glavnu manu to što je iza njegovog stvaranja stajao Krunski savet, ali je zaista imao odlična rešenja i u njega je bila ugrađena zaista srpska tradicija odlikovanja i najviši odnos države prema odlikovanjima i zaslužnim građanima.
Pre svega, ta primedba se odnosi na član 8, gde su pobrojani ordeni. Zaista smatramo da bi trebalo uneti neko personalno rešenje iz nacionalne tradicije i istorije među ordene ili bar medalje. Spomenica znamo šta je.
Ono na šta sam skrenula pažnju je član 14, koji nas je učinio nezadovoljnim. Bojim se da je u stavu 1, gde se nabraja ko sve može da predloži pojedinca ili kolektive za odlikovanja, nalaze se i udruženja, to trebalo malo više precizirati da ne bi, a o udruženjima smo mnogo raspravljali i znamo koliko je institucija udruženja na ovim prostorima predmet upotrebe i zloupotrebe, došlo do nekih posledica na koje mi kroz istoriju nećemo biti ponosni, a svakako nam je kao narodu važno da na sve naše odlikovane i zaslužne građane, i pojedince i kolektive, budemo uvek ponosni i uvek se vraćamo kao najsvetlije primere.
Stav 3. istog člana kaže: „Uz predlog za dodelu odlikovanja stranim državljanima, stranim pravnim licima i međunarodnim organizacijama ovlašćeni predlagač dostavlja i mišljenje ministarstva nadležnog za spoljne poslove“. Mislim da je ovde trebalo ipak konsultovati i Narodnu skupštinu, jer se svi naši odnosi sa inostranstvom čine u ime naroda i ovo je najviše telo koje predstavlja narod i gde se po pravilu glas naroda može čuti.
Takođe, u poslednjem stavu ovog istog člana – ''Predsednik Republike može dodeliti odlikovanje i samoinicijativno'', mislim da mu je trebalo tu možda postaviti i neke uslove pod kojima on to može. Jer, predsednik države neće biti uvek ista ličnost, valjda će se tu smenjivati i neki drugi partijski stavovi i neke druge političke opcije, pa da bi svi oni i ubuduće morali da imaju neke limite pod kojima mogu dodeljivati odlikovanja.
Ono što smo takođe smatrali nedovoljno dorečenim rešenjem je Komisija za odlikovanja, koja je vrlo šturo ovde predstavljena: ''Komisiju za odlikovanja obrazuje generalni sekretar predsednika Republike, a predsednik Republike postavlja predsednike i članove Komisije iz reda uglednih ličnosti u Republici Srbiji''.
Vrlo je širok pojam ko su ugledne ličnosti. Da li će to biti isključivo partijske ličnosti ili će to biti predstavnici nekih institucija koje su po svojoj prirodi sastavljene od tih najuglednijih ličnosti. Tu je trebalo determinisati koji su to ugledni članovi te komisije, iz kojih redova će oni biti delegirani da bi mogli da odlučuju. Jer, pazite, imamo dve vrste odlikovanja, i vojna i građanska odlikovanja. Dakle, koji su ti ljudi koji će biti kompetentni da odmere tu najosetljiviju stvar u određivanju najzaslužnijih građana.
Takođe smo smatrali problematičnom Kancelariju ordena. Ona mora da funkcioniše, takođe je mnogo preciznije trebalo da budu određena njena prava i obaveze.
Stavili smo i amandman na član 22, da se ne može naplaćivati kada se traži izdavanje prepisa izgubljenog odlikovanja. Mislimo da će ministar, koji nije tu ali koji je nadležan imati razumevanja za ovaj amandman. Zaista nije u redu da ministar koji je nadležan za ovaj zakon ne bude danas tu prisutan.
Član 24. u svom četvrtom stavu kaže: „Predsednik Republike može oduzeti odlikovanje i samoinicijativno“. Takva rečenica i takva zakonska odrednica obesmišljava ceo zakon, kao i u onom članu gde on može samoinicijativno dati odlikovanje. Predsednik Republike jeste predsednik svih građana i mora konsultovati građane i ne može biti baš toliko samoinicijativan da raspolaže čašću, ugledom i najsvetlijim primerima u istoriji jednog naroda, koji se obeležavaju upravo odlikovanjima.
To su naše najvažnije zamerke ovom zakonu. A to što zakon ima samo 33 člana, čini ga, kao što rekoh, vrlo šturim, vrlo kratkim i vrlo nedorečenim i njega svakako treba ozbiljno doraditi ako već hoćemo da poništimo onaj iz 1998. godine, za koji smo smatrali da je potpuno neprihvatljiv sa današnje tačke gledišta, odnosno iz današnje perspektiva moderne Srbije, kakva želimo da bude. Hvala.

 Zahvaljujem. Reč ima profesor Dragoljub Mićunović, narodni poslanik. Izvolite.

Poštovana predsednice poštovani narodni poslanici, jedan ovakav zakon, naravno, izaziva i određene emocije i reminiscencije na istoriju i bojim se da se onda gubi prava svrha i smisao ovakvih zakona.
Sa ovim zakonima nemamo mnogo sreće već dugo vremena. Imali smo jedan zakon, koga se sećam, iz 1975. godine. Tito ga je potpisao, imao je nekih 25 ordena. Tamo je bilo najvažnije opisati koliko je debelo zlato, koliko će biti dijamanata itd. Onda bi se šetali članovi Predsedništva, davali te ordene državnicima drugih zemalja a ovi njima, i onda ti ordeni ostaju, naravno, u vlasništvu. Tako se moglo doći do šake dijamanata preko tih ordena.
Ta priča da se sa ordenima može bogatiti poznata je još i kod francuskog predsednika Žiskar Destena i onih afera sa Bokasom itd. Tako se o ordenima može pričati i sa neke druge tačke, a ne isključivo sa patetične, o kojoj je reč.
Ordeni imaju dve svrhe. Jedna je da obeleže određene značajne ličnosti i, drugo, neke određene vrednosti. Stvari su se u istoriji menjale. Nekada su ordeni nosili imena svetaca, pa su to bili glavni ordeni određenih država koje su zastupale neke oblike teokratije. Kasnije su štafetu preuzele vojskovođe, pa su ordeni nosili imena nekih vojskovođa itd.
Kasnije, u poslednje vreme, i ako danas pogledate, to ide sve više ka jednoj vrsti apstrakcije, pa se pojavljuju ordeni slobode, ordeni dostojanstva, nacije itd. Dakle, moguće je tome prići i sa jednog aspekta istorijskog značaja.
Ali, ja bih ipak to malo posmatrao i sa šaljive strane. Kod Radoja Domanovića, u „Stradiji“, dodeljivali su u poslednjoj vladi Aleksandra Obrenovića, prethodno Milana, toliko ordenja za sve te ratove koje je inače Milan izgubio, da mnogi nisu imali mesta da drže te ordene, pa su ih kolicima gurali, odnosno toliko je poneki sreski načelnik, kapetan ili ministar imao ordenja.
Dakle, u onom periodu, recimo SFRJ itd., postojala su čak i pravila. Svaki funkcioner koji napuni 60 godina - Orden heroja rada. Radio, ne radio - taj orden ide. On je, naravno, na zlatnoj podlozi, ima i nekoliko rubina, i to je tako išlo. Ordeni služe, između ostalog, mnogim režimima i kao oblik korupcije, time što prvo podele oni najmoćniji sebi to ordenje i tako se međusobno razmenjuju.
Tako da ja imam prema ordenima jedno drugačije shvatanje. Bio je jedan predlog kod prethodnog predsednika Skupštine Markovića, koji je napravio Krunski savet.
Tu je bilo toliko feudalnih elemenata, odnosno mogla bi ga doneti bilo koja država u 16. ili 17. veku. Naravno, to nije odgovaralo ni po ceni, ni po obliku dodeljivanja, ni po tim kancelarijama, ni po činovima koji su se time dobijali itd.
Nekada su ordeni vezivani i za određene privilegije, određene nadoknade. Dakle, ima u njima jako mnogo elemenata. Priznajem da me ovaj zakon ne zadovoljava, jer je dosta šturo napravljen, ne uvek principijelno, a neke tačke su zbunjujuće. Ne znam šta znači član 4, gde se kaže da se orden strane države ili međunarodne organizacije ne može nositi bez dozvole Ministarstva spoljnih poslova.
Ne razumem tu svrhu, ako neko dobije orden neke države da ga ne može staviti i da za to mora da traži odobrenje. Da li je to odobrenje jednom zauvek?
Recimo, ako neko dobije Orden Legije časti ili neko drugo odlikovanje dostojanstva, italijanskog itd., da li svaki put kada ide na prijem povodom državnog praznika treba da traži odobrenje Ministarstva ili je to jednom zauvek? Ako je jednom, onda da vidimo po kom kriterijumu se onda ta odlikovanja daju.
U našoj novijoj istoriji, pored te inflacije u socijalizmu, koja je dugo trajala, i svako je iz te nomenklature morao da se zakiti tim ordenima, došao je jedan period ratova i došli smo u novu inflaciju odlikovanja. Ovde je neko govorio o Obilićima itd. Mi znamo ko je sve dodeljivao te ordene Obilića, s kojim pravom i koliko je tih Obilića bilo. Bilo je raznih vojvoda, generala nosilaca Obilićevih medalja. To se delilo šakom i kapom, i ne znam šta se sada dešava sa tim titulama i ordenjem.
Drugi problem koji faktički postoji jeste odnos prema prethodnim ordenima. Nekada je to bilo uređeno. Recimo, Karađorđeva zvezda je bila izjednačena sa Albanskom spomenicom ili nekim drugim, koja su imala određene privilegije, uglavnom male i sitne, u besplatnom saobraćaju ili tako nečemu itd.
Tu je neophodno da se taj kontinuitet vidi, a ne da Krunski savet ili bilo ko dodeljuje Karađorđeve zvezde. Čekajte, ja imam od svog oca i Karađorđevu zvezdu i Albansku spomenicu, pa ako sada tu počne da ide inflacija, da je izdaje bilo kakav Krunski savet ili bilo ko, pojavljuje se pitanje šta je sa onim prethodnim Karađorđevim zvezdama i šta ćemo sa njima da radimo.
Dakle, hoću da kažem da je potrebno da ovoj stvari priđemo na dva načina. Jedan način je tehnički, jer je nama potreban jedan zakon. Sigurno je da to ometa naše normalne diplomatske odnose, jer kada naši funkcioneri ili šef države ili neko ode u stranu zemlju, pa sada treba da mu daju orden, a on ne zna šta da im uzvrati, a to je uvek negde bilateralno. To je sigurno potrebno.
Takođe je potrebno to tako restriktivno primenjivati da se neke stvari vrednuju iz naše istorije, ali sam ja za to da se vrednuju ne samo razni generali, kraljevi itd., nego da se vrednuju i naši naučnici. Mi treba da imamo i orden Nikole Tesle ili Milankovića itd., jer time se mi svetu predstavljamo.
Očigledno je ovo dosta brzo urađeno i ovaj zakon sigurno zaslužuje da se o njemu ozbiljnije porazgovara, bez ikakve patetike, trudeći se da vidimo šta je to što mi želimo svetu da istaknemo kao našu vrednost, i da u tom pogledu ne robujemo ni tradiciji ni bilo kakvom olakom dodeljivanju ordenja i izmišljanju nekih novih imena. Ne znam, verovatno je moguće kasnije popraviti ove nedostatke, pogotovo ova preciziranja oko nošenja ordenja stranih država, organizacija, nekih starih ordenja.
Ali, na kraju, da budem opet malo šaljiv. Bio sam nedavno u Moskvi, tamo na Arbatu imate kao neku vrstu buvlje pijace i možete dobiti orden od Suvorova, Kutuzova i koga god hoćete, dođu unuci kome treba za džeparac i oni to prodaju. Nije uvek sve za večna vremena. Vremena se menjaju. Treba nagraditi ljude kojih se još neko seća, ali nemojmo od toga praviti neku veliku dramu. Nama je jedan takav zakon potreban i dobro je da on bude mnogo uređeniji od ovoga koji sada jeste. Toliko.

Zahvaljujem profesoru Mićunoviću.
Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, želim, pre svega, da izrazim svoje čuđenje što je Vlada Srbije predložila za svog izaslanika ministra trgovine i usluga. Uz dužno poštovanje, gospodine ministre, smatram da je ovde trebalo da, u najmanju ruku, bude generalni sekretar predsednika Republike, s obzirom na to da se on pominje u ovom zakonu, ili čak i sam predsednik, ali svakako neko od potpredsednika Vlade, pa čak i ministar odbrane ili makar državni sekretar za odbranu.
Vaše prisustvo ovde implicira neke čudne teze. Naravno, ja tako ne mislim, ali možda mnogi hoće da pomisle da vaše prisustvo juče, prilikom debate o zakonima o odbrani i bezbednosti i vojsci, implicira na to da se radi možda o nekoj trgovini našom vojskom ili o nekim uslugama koje naša vojska treba da da, jer je to vaša funkcija u Vladi Srbije. Ili, recimo, vaše današnje prisustvo implicira da možda želimo da trgujemo ordenima, odlikovanjima, medaljama, spomenicama. Ponavljam, uz dužno poštovanje prema vama, da Vlada stalno pravi takve greške i mislim da bi sa takvim greškama trebalo već jednom prestati.
Znam u kakvoj situaciji se nalazi naša država i da mnogi građani Srbije nisu baš previše zainteresovani za ovu današnju temu. Više ih, verovatno, interesuju uslovi egzistencije, s obzirom da velika većina građana živi u veoma teškim uslovima.
Mislim da možda nije trebalo toliko žuriti s ovim zakonom, iako smatram da je neophodan jednoj ozbiljnoj državi kakva bi trebalo da bude Srbija, osim ukoliko predsednik Republike ne želi da nagradi svoju vladu pri kraju mandata za "zasluge" koje je učinila za Srbiju.
Ovaj zakon je neophodan, ali mislim da je nedorečen i time se u potpunosti slažem sa svojim prethodnikom. Mislim da je nedorečen i da znači upravo prekid tradicije ordenskog sistema u Srbiji. A vi u obrazloženju ovog zakona kažete da bi se donošenjem ovog zakona i uspostavljanjem ordenskog sistema Republike Srbije omogućio nastavak prakse dodele odlikovanja kao moralnih priznanja koja potvrđuju i veličaju korisno delo za državu, podvig ili vrlinu (hrabrost, humanost itd.) i da, konačno, odlikovanja imaju istorijski značajnu ulogu u izgradnji sistema odbrane.
Ne vidim da sadržaj zakona potvrđuje vaše obrazloženje. To ću navesti u nekoliko primera. Primer koji govori o ordenima, to je tačka 8, pominje ukupno šest ordena. Među njima nema mnogih ordena koji su do sada postojali i koji predstavljaju tradiciju srpskog naroda i srpskog ordenskog sistema. To je, recimo, Orden narodnog heroja. Ne govorim o partizanima i četnicima. Govorim o Ordenu narodnog heroja, koji je postojao.
Navešću nekoliko primera. U prošlom ratu, 1999. godine, Orden narodnog heroja dobilo je nekoliko brigada koje su se borile za teritorijalni integritet Srbije, odnosno za odbranu Kosova i Metohije. To su 549. motorizovana brigada, kojom je komandovao general Boža Delić, danas potpredsednik Skupštine Republike Srbije, 125. brigada iz Kosovske Mitrovice, 37. brigada iz Raške, 63. padobranska brigada, PVO, reketaši itd.
Šta reći pripadnicima tih brigada i kako im objasniti da se njihove medalje, Orden narodnog heroja, ukidaju i šta reći ranjenicima iz tih brigada? Šta reći porodicama poginulih iz tih brigada?
Neću govoriti o Boži Deliću, mom kolegi. Zaboravio je da kaže da on ima još ordena, recimo Orden za vojničke vrline, pored ostalih, pored Ordena za hrabrost i Ordena ratne zastave drugog reda i Ordena narodnog heroja koji je primio u ime svoje brigade. Kako objasniti tim ljudima zašto se ukidaju ti ordeni? To je jedno.
Drugo, umesto da svi generali, visoki oficiri, niži oficiri, podoficiri i vojnici koji su se borili za slobodu Srbije 1999. godine protiv agresije NATO-a dobiju ordenje, oni su dobili uglavnom penzije, premeštaje i otkaze. Generali u najboljoj životnoj snazi su smenjivani i penzionisani u 45, 47, 48. godini, mnogi su odlazili bez stana. Recimo, pre par nedelja je penzionisan general Zdravko Ilisavčić, nije dobio stan.
Ne kažem da svaki general mora da dobije stan, ali smo svedoci da mnogi niži službenici u državnom sektoru dobijaju stanove za par meseci ili za par godina, a da ne govorim o vilama mnogih naših ministara. Po nalogu stranih mentora smenjeni su gotovo svi oni koji su se borili za slobodu Srbije i Kosova i Metohije.
Šta je sa nekim drugim ordenima koji su izostavljeni? Orden Karađorđeve zvezde.
Ako to nije tradicija ordenskog sistema i tradicija srpskog naroda, onda zaista ne znam šta to jeste. Osam vekova postoji tradicionalno ordenje, koje se ovim zakonom jednostavno ukida i uvodi se neko novo ordenje, koje poštujem i cenim, i sve bih ovo potpisao, ali da se dodaju tradicionalni srpski ordeni, srpske medalje i odlikovanja.
Ukinuta je, što je zaista veoma ružno, Medalja za hrabrost "Miloš Obilić".
Ako postoji veće priznanje za hrabrost pripadnika Vojske Srbije, onda je to srebrna, odnosno zlatna Medalja za hrabrost "Miloš Obilić". Vekovima postoji. Jednostavno je u vašem predlogu nema. Nema ni Takovskog krsta, koji je dodeljen još 6. decembra 1876. godine. Prvi, Drugi, Treći, Četvrti bataljon stajaće vojske je dobio Takovski krst. Nažalost, svega toga u vašem predlogu nema.
U članu 9, stav 2. piše: ''Medalja za hrabrost ima dva stepena (zlatna i srebrna medalja) i dodeljuje se za dela u kojima je do snažnog izražaja došla lična hrabrost ili za dela...'' Koliko ja znam, Medalja za hrabrost se dodeljuje u ratnim dejstvima. Ovde to treba obavezno dati.
Naravno, ko priziva rat, desio mu se u kući. Niko normalan ne želi rat, ali ovo je jedna tehnička greška, gde se Medalja za hrabrost "Miloš Obilić" daje za ratna dejstva. A ovde piše dalje, sa čime se potpuno slažem: ''...ili za dela u kojima je u izuzetno opasnim situacijama u spasavanju ljudskih života ili materijalnih dobara ispoljena izvanredna hrabrost i samopregor''. Ali, ne smemo izostaviti ono što zaista odlikuje Medalju za hrabrost "Miloš Obilić".
Što se tiče spomenica, to je član 11, ja u kući imam spomenicu mog dede. On nije bio ni partizan ni četnik, jednostavno se odazvao regrutaciji 1941. godine u onom kratkom aprilskom ratu. Ranjen je, interniran i kasnije ubijen. Dobio je spomenicu i u mojoj kući ta spomenica ima počasno mesto. Ne možemo spomenicu u ovom zakonu definisati jednom rečenicom: ''Spomenice se dodeljuju radi obeležavanja događaja od velikog značaja za Republiku Srbiju''. To ne znači ništa. To je jedna obična floskula koja ne znači ništa. Zna se šta je spomenica. Mislim da se ovo zaista mora preraditi.
Još bih želeo da kažem da mi je jako žao što je juče na sednici na kojoj se raspravljalo o zakonu o odbrani, bezbednosti, o zakonu o vojsci, ovde bio samo jedan brigadni general, to je najvažniji generalski čin, i to vrlo kratko vreme, a sve vreme je bio jedan pukovnik. Ja sam očekivao, pravo da vam kažem, da ovde bude čitav kolegijum Generalštaba, jer se radi o osnovnim zakonima koji definišu odbranu i bezbednost Srbije.
Još nešto da vam kažem. Ta saradnja, o kojoj se toliko priča, sa nacionalnom gardom države Ohajo u Americi, po mom mišljenju je ponižavajuća za slavnu srpsku vojsku. To je, u stvari, teritorijalna odbrana, vojska u rezervi, to nije regularna vojska Amerike. Nemam ja ništa protiv saradnje sa regularnom vojskom bilo koje države. Meni srce govori jedno - ja ne bih, ali mi razum govori da mi moramo da sarađujemo, ali ne baš sa teritorijalnom odbranom. Pa, vojvoda Mišić, Stepa Stepanović, Putnik i Bojović se prevrću u grobu kada naši komandanti salutiraju narednicima te teritorijalne odbrane, odnosno nacionalne garde male države Ohajo.
Još jednu stvar sam primetio. Svi naši generali zajedno nemaju toliko ordenja koliko ima jedan američki narednik. To makar možete videti u filmovima. Svi naši generali nemaju toliko ordenja koliko ima jedan narednik teritorijalne odbrane Ohajo. Svuda u svetu se za svaku zaslugu dodeljuje orden, a kod nas treba čovek da pogine u ratu braneći Srbiju da bi možda bio kandidat za orden.
Mislim da to treba ispraviti i ovaj zakon vratiti Vladi na doradu jer smatram da se nijednim amandmanom, a mi smo ih iz SNS podneli zaista dosta, teško može ispraviti. Zato je predlog SNS da se Predlog zakona vrati na doradu i da dobijemo jedan kvalitetan predlog, koji će uvažiti sve ono što su kolege i iz drugih poslaničkih grupa i iz SNS podnele svojim amandmanima. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine Peleviću.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, osvrnuću se u ovom delu na još par situacija i još nekoliko činjenica vezanih za neka nova rešenja koja smo mi predvideli našim amandmanima na predlog ovog zakona o odlikovanjima.
Osvrnuću se ponovo na vaspostavljanje jednog novog ordena, ordena zasluga za jačanje srpske duhovnosti i kulture, koji predviđamo za dodelu crkvenim velikodostojnicima, i osvrnuću se posebno na oduzimanje odlikovanja u slučajevima kada je onaj koji je odlikovanje dobio pravosnažno osuđen za teško krivično delo za koje je predviđana kazna zatvora od pet godina i veća.
Što se tiče ove prve situacije koju sam sada rekao, mogu da vam kažem da Predlog zakona o odlikovanjima u najmanju ruku, da se ne upotrebi neka teža reč, ne vodi računa o načelu reciprociteta prilikom dodele odlikovanja.
Ukoliko odlikovanja mogu primiti državni funkcioneri i određene istaknute političke ličnosti, zatim ličnosti iz javnog, kulturnog, sportskog itd. života od strane Srpska pravoslavna crkva, kao najveća odličja koja SPC, patrijarh i Sveti sinod dodeljuju tim licima, zašto država ne bi predvidela, kao najviše odlikovanje, jedan orden za najviše crkvene velikodostojnike?
Podsetiću vas na jedan orden koji je uspostavljen 1883. godine, u doba vladavine kralja Milana Obrenovića. Radi se o Ordenu svetog Save. Ovim ordenom su u početku kralj, a potom SPC odlikovali najzaslužnije ljude za duhovni, prosvetiteljki i humanitarni rad. Orden danas dodeljuje patrijarh i Sveti sinod.
Dakle, to je ono o čemu sam prethodno pričao. Orden se dodeljuje instituciji, tj. uručuje se i nosi je osoba koja je na njenom čelu. Postoji orden prvog, drugog i trećeg reda. Dakle, govorim o Ordenu svetog Save.
Pročitaću vam kome su ovaj orden u poslednje vreme SPC, patrijarh i Sveti sinod dodelili. Do sada su ga dobili Bogoljub Karić (privrednik sistema "Braća Karić", sećate se Bogoljuba Karića); Dejan Bodiroga, košarkaš; Vlade Divac, košarkaš, dobio je orden drugog reda; Vladeta Jerotić, književnik i psihijatar; Miroslav Mišković, privrednik "Delte"; Milka Forcan, privrednik "Delte"; Slobodan Radulović, privrednik "Ce marketa"; Obrad Spremić, privrednik "Simensa"; Draško Petrović, privrednik "Telekoma Srbije"; Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda; Marko Petrović, "Dunav osiguranje"; Siniša Nikolić, "Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda"; Miroslav Gligorijević, privrednik "Titan komerca", Kosjerić dobio je orden drugog reda; Milijana Oki, arhitekta iz Banjaluke i "Zavod za zaštitu kulturno-istorijskog i prirodnog nasleđa Republike Srpske".
Dakle, ako su svi oni poslednjih godina mogli da dobiju ili prime Orden svetog Save, kao najviši orden koji dodeljuju patrijarh i Sveti sinod SPC, zašto i mi u Predlogu zakona o odlikovanjima ne bismo po načelu reciprociteta, ako ni zbog čega drugog, kažem bar po načelu reciprociteta, a inače postoje brojni jači razlozi koji govore u prilog ovome, o kojima sam delimično i pre ovoga pričao, da se ovakav jedan orden zasluga za jačanje, negovanje i očuvanje srpske duhovnosti i kulture, dodeli nekom od najvećih crkvenih velikodostojnika SPC, a ovde posebno mislim na patrijarha Pavla. Pored ovoga, svega onog što je imalo obeležje tradicije i nacionalnog nema u ovom predlogu zakona o odlikovanjima, počev od vrste odlikovanja koje ste predvideli, pa sve do poslednjeg člana ovog predloga zakona.
Samo ću vam reći, na primer, da u Republici Srpskoj nije tako. Republika Srpska predviđa Medalju Petra Mrkonjića. Ova medalja je dobila ima po Petru Prvom Karađorđeviću, koji je u buni u Nevesinju 1875. godine učestvovao pod pseudonimom Petar Mrkonjić. Ta buna je više poznata pod imenom Nevesinjska puška.
Republika Srpska ima i Orden Miloša Obilića. Republika Srpska ima Orden Nemanjića, koji je ustanovljen 1993. godine. Ordeni po važnosti Republike Srpske su: prvi - Orden Republike Srpske, drugi - Orden Nemanjića, pa Orden Karađorđeve zvijezde, Orden Miloša Obilića, Orden Njegoša i Krst milosrđa. Vidite kako Republika Srpska misli o tradiciji i kako misli o onim tradicionalnim ordenima, odlikovanjima i medaljama koje su nekada postojali, za razliku od vas i za razliku od predloga ovoga zakona.
Osvrnuću se još sa nekoliko rečenica na određenu situaciju koja se odnosi na član 22, stav 1: ''Odlikovanje može nositi samo odlikovano lice, na propisan način''. Smatram da je ovaj stav nedorečen, da u stvari ovde treba da stoji - na način propisan ovim zakonom ili podzakonskim aktima koji su doneti u skladu sa ovim zakonom.
Da bi se izbegle određene nejasnoće, kada se samo kaže - na propisan način, i kada se iz ove odredbe - na propisan način, apsolutno ne može ni pretpostaviti niti znati gde je to propisano, mislim da je, zarad jasnoće i određene razumljivosti, potrebno dodati još - na način propisan ovim zakonom ili podzakonskim aktima koji su doneti u skladu sa ovim zakonom.
Dodao bih još i član 23. Mislim da treba izvršiti određenu dopunu ovog člana.
Član 23. Predloga zakona o odlikovanjima odnosi se na lica koja su odlikovanja dobili na osnovu ranijih propisa. Kaže se da imaju pravo da nose ta odlikovanja, i to je u redu.
Međutim, smatramo da treba dodati da određene prinadležnosti, kao i postupak oduzimanja ovih odlikovanja koja su doneta po ranijim propisima, treba rešavati shodno propisima ovog zakona. Da ne bi bilo nejasnoća, da bi se izbegle određene nejasnoće u praksi, mislim da je celishodno prihvatiti ovaj član.
Osvrnuo bih se i na oduzimanje odlikovanja. Malopre sam, kao ovlašćeni predstavnik, govorio o jednom novom rešenju, koje smo predvideli vezano za oduzimanje odlikovanja, koje se odnosi na obavezno oduzimanje odlikovanja onim licima koja su izvršila tako teška i gnusna krivična dela, koja su pravosnažno osuđena za ta krivična dela, da ih čini apsolutno nepodobnim za nošenje najviših državnih odlikovanja. To su krivična dela za lica koja su pravosnažno osuđena na pet ili više godina zatvora.
Reći ću samo nekoliko primera iz Krivičnog zakona, da vas samo podsetim koja bi to krivična dela bila koja čine apsolutnu nedostojnost lica za nošenje odlikovanja - krivična dela protiv polne slobode, među njima - krivično delo silovanja.
Ako je usled dela silovanja došlo do smrti lica, ili ako je ovo krivično delo izvršeno prema maloletnom detetu, za ovo krivično delo predviđena je kazna zatvora od pet do 18 godina. Obljuba nad nemoćnim licem, ukoliko je nad ovim licem izvršena obljuba i nastupila smrt ovakvog lica, za ovo krivično delo propisana je kazna zatvora takođe od pet do 18 godina. Obljuba nad detetom, ako je usled dela iz ovog člana nastupila smrt deteta, učinilac će se kazniti kaznom zatvora od pet do 18 godina.
Da li je lice koje je dobilo odlikovanje dostojno da nosi odlikovanje ukoliko je učinilo ovakva gnusna krivična dela? Zato je potrebno konkretno i jasno to predvideti zakonom o odlikovanjima, da će to biti jedan od osnovnih razloga za oduzimanje odlikovanja.
Tu ima još dosta krivičnih dela. Naveo bih još neka, kao što su dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, priznanje kapitulacije i okupacije.
Zar je lice koje će se po članu 306. Krivičnog zakona kazniti kaznom od najmanje 10 godina, koja predstavlja jednu od najtežih dela u našem krivičnom zakonodavstvu, dostojno da nosi odlikovanje? Siguran sam da nije i zaista mislim da postoje svi razlozi da prihvatite ove amandmane koje je predložila SRS.