Po redosledu je prijavljen narodni poslanik Božidar Delić. On trenutno nije u sali.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, posle njega narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, po preporuci nekih iz ove sale pokušaću da se u svojoj diskusiji ne vodim reminiscencijom, patetikom, emocijama, da ne budem okovan tradicijom, da budem racionalan i pragmatičan i da, u svojoj praktičnosti, vas iz Vlade ne podsećam na narod i naciju. Pošto oni očigledno ne mirišu.
U tom duhu i u tom kontekstu može da se donese zaključak da je sva sreća što Srbija po hitnom postupku danas u ovoj Skupštini raspravlja o ovom zakonu i što će konačno u Danu za glasanje, ako uspete da obezbedite većinu, dobiti ovaj zakon.
Stiče se utisak, u javnosti i ovde među nama poslanicima, da će se usvajanjem jednog ovakvog zakona konačno zaokružiti set zakona koji čini spektar naših ustavnih ovlašćenja našeg vrlog predsednika, koji će na osnovu i u skladu sa ovim konačno početi svoja ustavna ovlašćenja da sprovodi.
Sve probleme u ovoj državi su rešili on i predstavnici vlasti, ostalo je još samo da zakonom definišemo ordene i odlikovanja i da u Srbiji od danas, odnosno od dana usvajanja ovog zakona, svi živimo srećni i zadovoljni.
Neću ulaziti u motive i razloge zbog kojih je ovaj zakon po hitnom postupku došao na ovo zasedanje na dnevni red. Pretpostavljam da je i vama jasno.
Da li je to izraz nekih kompromisa, trgovine ili nesuglasica - sasvim je svejedno. Ali vi ćete se, kao ministar koji ovde predstavlja Vladu, složiti da je ta ista vlada u proceduru u Skupštinu poslala, ako ne više, bar još deset zakona koji su imali i razloga i opravdanja da pre ovoga budu na dnevnom redu, da o istima raspravljamo jer bi suštinski unapredili, ili bar pokušali da unaprede život u Srbiji, koji bi dali odgovore na mnoga pitanja iz ekonomije za koje ste, između ostalog, i vi zaduženi, iz oblasti socijalne politike i mnogih drugih oblasti koje su unakažene, a koje istinski čine i predstavljaju problem danas u Srbiji. Ovako, stiče se utisak da je sve lepo, da nam ruže cvetaju. Ostaje samo da još ovo rešimo i bićemo srećni i zadovoljni.
Umesto da se bavimo zakonima koji će ukidati regulatorna tela, komisije, mi opet usvajamo zakon koji će definisati dva nova tela, za koja ćemo iz budžeta još šest miliona morati da opredelimo, što je apsolutno saglasno sa vašom pričom o restriktivnoj javnoj potrošnji. Slažem se, nisu to velike pare, nije to veliki novac za budžet jedne države, ali je potpuno suprotno onome o čemu pričate i nije bilo nužno da u ovom trenutku bude predmet rasprave u ovoj skupštini.
Po mišljenju SRS, ovaj zakon će biti samo još jedan od mehanizama u rukama Borisa Tadića, predsednika Republike, koji će on koristiti ponajviše u svoju političku promociju. Takvo je bar političko iskustvo koje sa političkim establišmentom u Srbiji imamo u poslednjih nekoliko godina. Sve je opet povereno njemu. Razumemo da Ustav to predviđa, da mu određena ustavna ovlašćenja pripadaju, ali se bojimo da će, kao i do sada, u praksi mnogo toga biti predmet zloupotrebe.
Vi ste lepo napisali u obrazloženju ovog zakona da je tradicija ordenskog sistema srpskog naroda, odnosno naroda i građana u Srbiji dugačka. Delimo to mišljenje. To je posledica činjenice da u genima ovog naroda pre svega stoji hrabrost, čojstvo, humanost i pamet. Odgovor na to možda u jednom delu i jesu odlikovanja i ordenje.
Ali, gospodine ministre, ono što suštinski predstavlja problem, po mišljenju SRS, jeste sistem vrednosti koji aktuelna politička elita promoviše poslednjih deset godina, sistem vrednosti u okviru kog će nastati ili nastaje ovaj zakon, kroz koji će se definisati kriterijumi za dodelu odlikovanja i nagrada, kroz koji će se birati pojedinci u komisije i tela, koji će definisati i birati one koji će biti nagrađivani i, na kraju, oni koji će i sami biti odlikovani i nagrađivani.
A kakav je to sistem vrednosti, gospodine ministre? To je sistem vrednosti koji poprilično promoviše nemoral, koji promoviše razvrat, sistem vrednosti koji promoviše slobode koje često nisu samo na granici sa bezakonjem i bezvlašćem, mnogo često prelaze granice i ulaze u anarhiju, sistem vrednosti kroz koji se uništava i destruira obrazovni sistem, sistem vrednosti koji negira sve tradicionalne vrednosti koje, objektivno, za nosioce i političku elitu u Srbiji predstavljaju okove i balast, oni za koje sve što, kako sam na početku rekao, miriše i podseća na naciju, narod, zaista jeste neprijatno.
Gospodine ministre, u takvom sistemu vrednosti oni koji treba da budu nagrađivani i odlikovani - biće penzionisani, sklanjani, smenjivani, često će se protiv njih, kao i do sada, dizati optužnice, neki će ili neće biti slati u Hag ili u neke druge međunarodne sudove itd.
To su razlozi zbog kojih SRS ne želi da podrži ovo, zbog kojih na najozbiljniji i najkonkretniji način osporava sve ovo što je namera vlasti.
A zbog načina na koji ste ovo poslali u skupštinsku proceduru, kako je došlo na dnevni red, verujemo, pa i po rečima nekih koji ovde predstavljaju vlast, da se i Vlada ovome nije posvetila suštinski ozbiljno nego tek radi reda, ali istovremeno ne želimo nijednog trenutka da osporimo smisao i značaj odlikovanja i definisanja nagrada.
Neka se neki ne brinu da li će strana odlikovanja moći kroz Srbiju da se nose. Oni koji su danas deo utemeljivača sistema vrednosti ponose se Ordenom Danice hrvatske, kao što je gospođa Kandić, kojoj ga je dodelio Stjepan Mesić, neka se ne sekiraju puno da li će ili neće moći da nose po Srbiji takva ordenja.
Završiću jednom rečenicom. Ono što je takođe zamerka SRS ovom zakonu jeste što je možda trebalo da predvidite institut, neko odlikovanje ili orden, pa da kolektivno nagradite narod koji sve ovo trpi, koji prolazi kroz sve ovo kroz šta prolazi poslednjih deset godina, a mi smo ubeđeni i nadamo se da to neće biti još dugo.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, a posle njega narodni poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, svoju raspravu moram ponovo započeti pitanjem - da li ste vi ministar u kapacitetu koji može sasvim odgovorno da predstavlja i zastupa ovaj zakon u ime Vlade?
Naime, ne želim da osporim vaše lične kvalifikacije, kako smo se jednom razumeli. Vi ste doktor ekonomskih nauka, doktorirali ste kao vrlo mlad čovek, to cenim, ali se postavlja pitanje da li adekvatno možete da odgovorite na sve primedbe koje su se čule u toku ove rasprave i koje će se čuti u narednom periodu vezano za raspravu o Predlogu zakona o odlikovanjima. Mogli ste da vidite da iz svih stranaka, čak i onih koje čine skupštinsku većinu, ima ozbiljnih primedbi po pitanju ovog zakona, a posebne su primedbe od strane članova SRS, kao i drugih koji su trenutno u opoziciji.
Ako biste pitali poslanike SRS da li treba ovaj zakon da stoji u pravnom sistemu Republike Srbije, mi bismo rekli da treba da stoji. Ali, da li on ima svojih nedorečenosti, da li ima svojih mana? Ima i te kako, ima ih mnogo. Vi ste u uvodnom izlaganju rekli da je to kratak, jednostavan i precizan zakon. Suprotno je svemu tome.
Ovaj zakon ima dva člana više nego važeći, ima puno nejasnoća i nije precizan. Izgleda da ste imali nameru diskontinuiteta sa prethodnim zakonom, a zadržali ste tehniku i proceduru prilikom predlaganja, dodele, nošenja i oduzimanja odlikovanja. Apsolutno je identična važećem zakonu SRJ iz 1998. godine, samo ste broj odlikovanja, i po vrsti i po stepenima, smanjili i upodobili verovatno novom sistemu vrednosti.
Za divno čudo, sada se promoviše nešto što se zove emocija i što se želi sugerisati, pre svega poslanicima SRS – ne unosite emocije kad diskutujete o predlozima zakona koji dolaze iz Vlade Republike Srbije. Naprotiv, mi jesmo emotivni ljudi, ispoljavamo svoje emocije na drugim mestima, ali ovde vrlo pragmatično nastupamo, proučavajući zakonske predloge i dajući svoja mišljenja u vezi sa tim predlozima.
Krenuo bih u analizu ovog zakona i moram da kažem da nekoliko kategorija, veoma temeljnih, nikada i ni u kom slučaju ne smeju da se zaborave i moraju biti naglašene bar u ovakvim zakonima, a to su Vojska Srbije, Srpska pravoslavna crkva i Skupština Republike Srbije.
Neko je ovlaš pomenuo Skupštinu Republike Srbije, odnosno rekao da se ovim zakonom uopšte ne pominje, osim što će doneti ovaj zakon, gde bi ona trebalo da ima svoje mesto u praksi. Trebalo bi da ga ima u dodeli, jer se moglo predvideti, ovaj zakon se donosi na neodređeno vreme, na neodređen broj slučajeva, kao neko ko će odlučivati o dodeli priznanja predsedniku Republike. Ne mislim Borisu Tadiću, nego institucionalno predsedniku Republike. Ako znamo šta piše u ovom zakonu, kako se dodeljuju ta odlikovanja, i ako predsednik Republike bude kandidovan za takvo odlikovanje, onda bi jedino merodavno telo ili organ mogla da bude Skupština Republike Srbije.
Član 3. Predloga zakona u stavu 1. i 2. kaže: „Odlikovanja mogu biti dodeljena državljanima Republike Srbije, domaćim pravnim licima i drugim subjektima. Odlikovanja mogu biti dodeljena i posmrtno.“ To je u redu. Želim da komentarišem stav 3, koji kaže: „Odlikovanja mogu biti dodeljena i stranim državljanima, stranim pravnim licima i međunarodnim organizacijama.“
Možda ovaj stav ne bi izazvao toliku pažnju kod mene da prethodna dva dana nismo imali, kolokvijalno nazvano, raspravu o vojnim zakonima u ovoj sali. Pošto smo imali tu raspravu, moram da komentarišem i opravdano sumnjam da možda na brzinu donošenje ovog zakona i jeste ovaj stav 3. člana 3. Predloga zakona.
Podsećam da je 13. marta 1999. godine u Briselu održan tajni sastanak rukovodstva NATO-a, gde su bili prisutni, između ostalih, general Klaus Nauman, Vesli Klark, general Švarckopf, general Anderson, general Rozman, Žak Klajn, Vilijam Voker i Bernar Kušner. Na tom tajnom sastanku je doneta odluka da se bombarduje SRJ 17. marta, ali je zbog nepovoljnih vremenskih prilika to odloženo za 24. mart.
Šta je dogovoreno na tom tajnom sastanku? Tu je doneto nekoliko, mislim oko pet zaključaka. Posebnu pažnju izaziva četvrti zaključak, ali vredi pomenuti i ostale. Stvoriti najoptimalnije uslove, to je prvi zaključak te grupe, za agresiju na Jugoslaviju operacijom „Aligator“, poniziti Jugoslaviju, poraziti vojsku, poraziti policiju na KiM i u Jugoslaviji.
Drugi zaključak – u slučaju pružanja otpora, Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima, uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama.
Zaključak treći – formirani međunarodni sud u Hagu treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom, policijskom rukovodstvu Jugoslavije.
Zaključak četiri zaslužuje posebnu pažnju – u slučaju otpora Jugoslavije, treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, releje, trafo-stanice, dalekovode. Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu. Vinču ne treba štedeti jer se rušenjem reaktora stvaraju mogućnosti za brzu kapitulaciju Jugoslavije. Aktivirati i operaciju „Potkovica“, odnosno preko OVK pripremiti navodni egzodus albanskog življa koji će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji, gde će čekati televizijske ekipe najvećih medijskih kuća u svetu kako bi se ovo ovekovečilo kao navodna zverstva jugoslovenske vojske i policije.
Zaključak peti – stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države Kosovo, koja će funkcionisati samo uz prisustvo NATO, i to će se zadržati, po njihovoj proceni, oko 20 godina.
Postoji i šesti zaključak – ukoliko dođe do brze kapitulacije Jugoslavije, odrediti pravce povlačenja vojske, zarobiti vojna tehnička sredstva i proglasiti ih ratnim plenom OVK.
Pročitao sam ovih nekoliko imena. Želim unapred da saopštim javnosti Srbije da nikada nikome ne padne na pamet da ove ljude, a znajući aktuelni režim i izvršnu vlast Republike Srbije, realno je očekivati da ovi učesnici tajnog sastanka, koji su doneli odluku o bombardovanju Jugoslavije, mogu možda biti potencijalni kandidati za dodelu jednog od odlikovanja po zakonu koji skupštinska većina treba da usvoji u nekom narednom periodu.
U obrazloženju stoji da je jedan od razloga za donošenje zakona da bi predsednik Republike, u skladu sa članom 112. Ustava Republike Srbije, mogao da obavlja jednu od svojih aktivnosti. Čini mi se da potrebe za donošenje ovog zakona mogu da se svrstaju u dve grupe.
Jedna je da se sadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić ojačao dodelom još jednog, po poimanju SRS, ozbiljnog posla dodeljivanja odlikovanja, ali mi smatramo da ta odlikovanja treba zaslužiti. Mogli ste da čujete vrlo kvalitetno izlaganje kolege Munjića, koji je, kao ovlašćeni predstavnik SRS, u uvodnom izlaganju rekao ko sve to zaslužuje. Naravno, to je propisano u proceduri, ali samo u nekim kvalifikacijama, kao narodni poslanik, ko bi mogao da se nađe kao potencijalni kandidat za dobijanje tog odlikovanja sa jedne strane, a sa druge strane, možda čak i oni koji ne zaslužuju da uđu na teritoriju Republike Srbije da budu kandidati za dodelu tih priznanja.
Ne smemo to dozvoliti, ali period od šest godina, u kojem je Boris Tadić na čelu Republike Srbije kao njen predsednik, mogao je da dovede skupštinsku većinu ili predlagača da imamo kvalitetniji predlog zakona vezano za dodelu ovih odlikovanja.
Kada je u pitanju nošenje priznanja i odlikovanja koja su dodeljena od strane drugih država ili međunarodnih organizacija, može da se komentariše i zbog čega se postavilo takvo pitanje, ali mi smatramo da bi bilo dovoljno od strane Ministarstva za inostrane poslove jednom odobriti to nošenje i da se ono nosi u svim drugim prilikama kada je to propisano.
Kada je u pitanju član 8, gde su tačno propisani ordeni koji se uspostavljaju ovim zakonom, mogli smo da preuzmemo skoro sve ordene koje predviđa i sadašnji zakon o odlikovanjima iz 1998. godine, izuzev nekoliko koji zbog prestanka postojanja SRJ, zbog naziva, ne bi bili adekvatni, a svi ostali ordeni su mogli da se zadrže.
Jer, svejedno što u opisu za pojedine ordene kažemo da se dodeljuju za hrabrost, ako postoji poseban orden za hrabrost, onda je to veća motivacija.
Ako postoji orden rada u svakoj oblasti, njega možemo dodeliti, ali sigurno je da ako postoji i kao specijalno predviđen orden rada, onda ćemo motivisati veći broj potencijalnih kandidata da se takmiče, da imamo pozitivno takmičenje, pozitivno stvaralaštvo.
Ali, ukinuti veliki broj drugih priznanja, kao što su medalje… Ova godina je promovisana kao godina našeg naučnika Milutina Milankovića, pa i Nikole Tesle, što je postojalo ranije a sada nema, i mnogih drugih.
Juče je jedan narodni poslanik ovde postavio pitanje nama, pre svega misleći na poslanike SRS, da li znamo gde su granice Republike Srbije.
Svakako znamo i uvek kažemo, kao što i građani Srbije znaju, da su granice Srbije i Kosovo i Metohija, ali izostavljanje Medalje Obilića ukazuje da neki o tome i ne misle, jer nas to istorijski vraća u taj period i sada čini jednu pozitivnu depresiju na građane Srbije da KiM uvek i u svakom momentu jeste Srbija i da kroz ova odlikovanja koja su predviđena ovim zakonom moramo da znamo da je to tako.
Da biste popravili kvalitet ovog predloga zakona, SRS je podnela 18 amandmana.
U suštini, to neće moći da bude dobar zakon, da bude primenljiv na neodređeno vreme, jer predlog nije dozvolio takvu mogućnost, ali kada bi ministar Milosavljević hteo mene da demantuje sa početka moje debate, da on ima kapacitet da meritorno može da odlučuje o onome što ovde zastupa, on bi onda rekao da ovaj zakon treba povući, doraditi ga i ponovo vratiti u skupštinsku proceduru.
Slažemo se da se ne čeka dug vremenski period, nego da to bude u relativno kratkom periodu.

Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, posle njega narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što krenem sa kvalitetnim argumentima i kvalitetnom diskusijom u vezi s Predlogom zakona o odlikovanjima, moram da skrenem pažnju na par činjenica.
Ovo je još jedan zakon koji je predvideo promociju predsednika DS-a, kojim on treba da dobije ovlašćenja koja će se odnositi na odlikovanje pojedinaca u zemlji i inostranstvu.
Podsetiću vas da je osnovna primedba za do sada nedodeljivanje takvih odlikovanja neusvajanje ovog zakona, iako smo mi iz SRS podneli ovaj predlog zakona još 2007. godine, čini mi se u novembru. Ono što je takođe specifično jeste da je izgovor za donošenje ovakvog zakona ekonomsko stanje u zemlji.
Daje se obrazloženje da će predlog ovog zakona, u kome se umanjuje broj ordenja i medalja, koji je u prošlom predlogu zakona bio oko 30 ordena i medalja, dok bi u ovom ukupno trebalo da bude šest ordena i medalja, iz ekonomskih razloga to manje opterećivati budžet Republike Srbije.
Dakle, kada uzmemo ove izgovore i ovaj način rada po kome funkcioniše ova vlada, to je da opterećuje budžet nešto što ga ne opterećuje jer nije zakonski regulisano, jasno se stavlja pitanje zbog čega se ovaj zakon donosi sada, zbog čega nije donet ranije i u koju svrhu ovaj zakon ima sada obavezu promocije predsednika Srbije da dodeljuje ordenje i medalje kome stigne.
Podsetiću vas da je takvih primera u zemljama iz regiona bilo uveliko. Podsetiću vas i na neke ljude koji deluju i u našoj zemlji. Primera radi, podsetiću vas da je nedavno Ordenom Danice hrvatske sa likom Katarine Zrinske hrvatski predsednik Stipe Mesić odlikovao predsednicu Fonda za humanitarno pravo Natašu Kandić. Slovenački predsednik Danilo Tirk odlikovao je generalnog sekretara NATO-a za zasluge u jačanju međunarodnog mira i bezbednosti. Šta sada da očekujemo od predsednika Srbije? Koga će on da odlikuje ako prati ovu tekovinu evropskih vrednosti?
Ono što bih suštinski rekao o samom zakonu jeste da je obaveza predsednika po članu 112. stav 1. Ustava Republike Srbije da dodeljuje ordenje i nagrade.
Zbog toga je trebalo i sam predsednik da analizira ovaj predlog zakona, a ako ne on, onda ovaj tim ili kancelarija koja će se ovim dodelama baviti, da utvrdi šta je sve nedostatak u ovom zakonu i zašto ga je pustio uopšte u skupštinsku proceduru, prvo na ovoliko čekanje, a drugo bez osnovnih parametara koji su prevashodno bitni za onog ko dodeljuje a ne kome dodeljuje, jer posle kada dođe situacija oduzimanja medalja ili bilo koje druge vrste odlikovanja, ne možemo kriviti onog ko je odlikovanje dobio, nego onog ko je to odlikovanje dao.
Opšta ocena o Predlogu zakona se konstatuje na više načina. Konsultujući prethodne ordenske sisteme, pre svega iz našeg bogatog iskustva, stiče se sledeći utisak - da je Predlog zakona o odlikovanjima nedopustivo uprošćen i toliko osakaćen u nacionalnoafirmativnom spektru velikih i slavnih kulturno-istorijskih, oslobodilačkih, državotvornih i stvaralačkih vrednosti srpskog naroda, tako da je znatno lošiji u odnosu na naše prethodne relevantne ordenske sisteme, pa i ovaj poslednji iz SRJ iz 1998. godine.
Ono što je takođe bitno napomenuti jeste da postoji i velika razlika između ovog predloga zakona o odlikovanjima i ordenskih sistema iz Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i Republike Srpske, što je ipak nedopustivo. Dobija se, zbog svega toga, utisak da se tu uopšte i ne radi o jednom narodu istih sudbina, vere i tradicije, istorije i kulture velikana, već naprotiv, da se malograđanskom i dodvorničkom svešću sitnih očiju perfidno podriva srpstvo, podstiče diskontinuitet, obesvešćenost i traže razlike, čak i animoziteti prema dotičnim ordenskim sistemima, za koje se ipak mora konstatovati da su bili znatno utemeljeniji u sferi istorijskih slobodoljubivih, stvaralačkih i drugih nacionalnoafirmativnih vrednosti srpskog naroda.
Dakle, u ovom predlogu zakona su izbačena odlikovanja i medalje koja su jasno data kao vojna. Kroz takav stav se pokazuje da se uopšte ne računa na moguću ratnu opciju protiv Republike Srbije i srpskog naroda ni u sledećih 50, ni 100 godina, što je opasna zabluda sa tragičnim posledicama po naš narod i državu.
Takođe bih napomenuo da velikanima srpstva nije uopšte posvećena pažnja u ovom predlogu zakona, u smislu da se bar neko iz te plejade, čak i svetskih velikana, uzme kao primer i priznanje za ime ordena ili medalje. To je svojevrsna sramota ovog predloga zakona, moram to tako da kažem. Time se direktno obezvređuju ne samo ti velikani, već se preko njih omalovažava i potcenjuje ceo srpski narod.
Ovakvim predlogom zakona želi se jasno srozati i prekinuti veza i istorijski kontinuitet sa najznačajnijim i najzaslužnijim Srbima, ličnostima iz našeg naroda.
Svakako, oni su nepoželjni i okruženi nametnutim trendom evrounijatske evropeizacije Solaninog tipa, što se slugeranski želi provući kroz dati predlog zakona o odlikovanjima Republike Srbije.
Izostavljanje Obilića medalje je posebna priča. Ukoliko ovaj predlog zakona ostane bez Obilića medalje, onda je to očito nepoštovanje, pa čak i ismevanje nivoa vojničke časti slavne srpske vojske, svih nosilaca ove medalje, slavnih srpskih vojvoda (već je bilo diskusija na ovu temu), Njegoša i njegovog dela, srpstva u celini i kosovskog zaveta u njegovom viteškom smislu, kao i najuzvišenijem delu.
Spomenice nisu ni razrađene, što govori da je sve rađeno na brzinu, pa i nestručno.
Iz obilja događaja koji su vezani za nacionalnu kulturno-istorijsku, vojničku i državotvornu oblast, nije se učinilo ništa da se bar neki predlozi za spomenice sačine.
U razlozima za donošenje ovog zakona se, pored ostalog, kaže - da bi se ovim zakonom omogućio nastavak prakse dodele odlikovanja kao moralnih priznanja koji potvrđuju i veličaju korisno delo za državu itd. Odlikovanja ne smeju da veličaju korisno delo, niti ga javno verifikuju. Poštuju, priznaju kao takvo, afirmišu podsticaj drugih na veća pregalaštva i patriotska osećanja, pozitivnu selekciju najboljeg i najkorisnijeg za društvo, državu, a posebno za srpski narod.
Objašnjenja pojedinih rešenja su više prepričavanja Predloga zakona o odlikovanjima nego što su to istinski morala da budu. Jedno od tih objašnjenja kasnije ću vam pročitati.
Opet i to donosi zaključak da predlagač ovog zakona nije dovoljno upoznao ovu problematiku da bi se njom relevantno vladao, što je nedopustivo, pa i neozbiljno.
Sada ću vam skrenuti pažnju samo na par članova ovog predloga zakona, koji je morao da ima definiciju kako bi težina dodele bilo koje vrste ordena ili medalje bila što veća i jača.
U članu 2. moramo da napravimo jednu jezičku, gramatičku i kako god hoćete izmenu, po kojoj bi taj član glasio - da su odlikovanja najviši znaci zaslužnog i javnog priznanja i poštovanja koji se dodeljuju za izuzetne zasluge i dela od velikog značaja za Republiku Srbiju, srpski narod, odnosno sve njene građane.
Ne može postojati Republika Srbija bez srpskog naroda i njenih građana. Odlikovanje mora da bude zasluženo pre nego javno, da odaje ne samo priznanje, već i poštovanje kojim se izražava čast za zasluženo i javno priznanje. To je korekcija koja mora biti podsticajna na planu afirmacije vlastite nacije i jačanja matične države dotičnog naroda.
Moram da napomenem da to i ne umanjuje zaslužne vrednosti nacionalnih manjina i etničkih zajednica.
Imajući u vidu širok, otvoren i prikriven spektar napada na sve što je srpsko, ne samo u Republici Srbiji, već i u neposrednom okruženju, odnosno dijaspori, ukazuje se potreba da se to istakne dopunom - srpski narod, odnosno sve njene građane. Ako prihvatite ovaj amandman SRS, mislim da će ta definicija biti daleko bolja.
Osvrnuo bih se onda i na član 8, gde stoji da Sretenjski orden ima tri stepena i dodeljuje se za naročite zasluge za Republiku Srbiju i njene građane u oblastima javnih, privrednih, kulturnih, prosvetnih, sportskih i humanitarnih delatnosti.
Da ne bismo pobrkali babe i žabe, kakve su sve delatnosti, smatramo da treba izostaviti ''sportskih delatnosti''. S obzirom na razliku kod navedenih delatnosti koje ni iz daleka ne dobijaju, niti imaju tako razvijen sistem rangiranja, takmičenja i priznanja kroz brojne medalje, novčane i druge nagrade itd., sportisti ipak imaju svoj obim i karakterističan sistem sticanja i dobijanja priznanja, što je potpuno adekvatno njihovom hobiju ili zanimanju ili vrsti sporta.
Međutim, ukoliko neko od njih zasluži svojim ukupnim životnim delom, tako da doprinese, na primer, u javnoj, kulturnoj ili humanitarnoj delatnosti, onda tek može da mu se dodeli Sretenjski orden. Oni za svoje nagrade imaju ogromnu finansijsku podršku, pehare i ono što je predviđeno sportskim savezima i društvima. To se svakako ne može porediti sa ordenjem koje dobijaju borci ili bilo koji drugi zaslužnici ordenja.
Član 8. se odnosi i na Orden belog orla sa mačevima, koji ima tri stepena i dodeljuje se za naročite zasluge u komandovanju i rukovođenju vojnim jedinicama, što nema u predlogu člana 8, a treba da stoji, odnosno, vojnim ustanovama i njihovom osposobljavanju za uspešnu odbranu Republike Srbije u miru i ratu i naročite zasluge u izgradnji sistema odbrane.
Dakle, igra reči koju praktikujete ovde mora se odstraniti, jer sistem rukovođenja vojnim jedinicama ne sme da bude zloupotrebljen . To je uloga za koju treba imati veliku odgovornost i po uspešnom rukovođenju treba imati i veliku nagradu.
Sa druge strane, u članu 8. stav 6. Orden zasluga za nacionalnu bezbednost, ili kako ste vi ovde predložili Orden za odbranu i bezbednost, nema onaj nacionalni deo, i kada ovako navedeni orden ima tri stepena, kao u vašem predlogu, po hijerarhiji vrednosti - čast kao treći stepen, uzornost kao drugi stepen i natprosečnost kao prvi stepen, smatramo da u skladu sa rangom stepena mora biti tako postavljen i redosled željenih vrednosti za naš novi predlog. Zbog toga predlažemo da umesto „za uzorno“ stoji „za časno, izuzetno“ i „primerno“ umesto „natprosečno“. To su veliki terminološki razlozi koji mogu da doprinesu i tome da neko ko je zaslužio orden i ne dobije.
Orden Nemanjića, Orden časti, Orden rada i Orden Nikole Tesle su osnovani u jednom redu. Dodeljuju se ratnim jedinicama za istaknute junačke podvige u oružanoj borbi. Izuzetno se u miru može dodeliti visokoškolskoj vojnoj ustanovi za izvanredne rezultate u školovanju profesionalnih oficira.
Orden rada osnovan je u tri reda. Njime se odlikuju pojedinci, preduzeća, ustanove i druge organizacije za izvanredno izvršene radne obaveze i podvige u privredi i kulturi, uopšte napretku društva.
Zato, umesto tri medalje, kada pričamo i o medaljama i o ordenima koje sam pomenuo kao primer, treba dodati i sledećih pet medalja koje su veoma važne za naše društvo, jer se to ne može pravdati lošim ekonomskim stanjem u zemlji ili opterećenjem budžeta. To je svakako Medalja za hrabrost, Medalja rada umesto Medalje zasluge, Medalja zasluga za odbranu i bezbednost, Obilića medalja, koja ne sme biti ukinuta i Medalja za vojničke vrline.
Sve su to medalje koje moraju da stoje u ovom predlogu zakona, a nema ih. Medalja za hrabrost ima dva stepena – zlatna i srebrna medalja. Terminološka izmena, tako da navedeni stav može da bude i – Medalja za hrabrost ima dva stepena, zlatna i srebrna, i dodeljuje se za dva dela kojima je do snažnog izražaja došla lična hrabrost ili za dela u kojima se u izuzetno opasnim situacijama u spasavanju ljudskih života, materijalnih dobara, ispoljava izvanredna hrabrost i požrtvovanje. Toga u Predlogu zakona nema. Ako prihvatite i ovaj amandman SRS, imaćete daleko poboljšan zakon.
Takođe, treba zameniti i termin „Medalja zasluge“ u „Medalju rada“, da bi ova definicija bila preciznija.
Onda imamo još jednu izmenu, koju je važno napomenuti, a to je da Obilića medalja takođe ima dva stepena i da se dodeljuje vojnim licima samo u ratu, za izvanredno delo ili delo hrabrosti, požrtvovanja, upornosti u borbenim dejstvima kojim su se u kritičnim momentima ostvarili uspešni rezultati za dalji tok borbenih i drugih aktivnosti. Predlogom zakona vi to niste precizirali.
Moram da kažem da se izbacivanjem Obilića medalje iz vašeg predloga odlikovanja ide na ruku istim trendovima obezličavanja, obeščašćavanja i obesmišljavanja, čak i potcenjivanja istorijskih osnova jednog od najvećih junaka srpskog naroda, etalona časti, dostojanstva, ponosa, muškosti, lepote, slave i trajanja, što je svakako velika čast i merilo. Zato dajemo ovaj predlog i smatramo da je obavezno prihvatanje u delu koji se odnosi na načelnu raspravu.
Ukoliko se ne usvoji ova medalja, pljunuli ste i na Obilića i na sve nosioce Obilića medalje u našoj slavnoj istoriji, na Njegoša i njegov „Gorski vijenac“ koji je Miloša uzdigao na nivo božanstva, slavne srpske vojvode, na kosovski zavet, vojničku čast oružanih sastava srpstva.
Jedan od osnovnih parametara koje sam vam dao jeste i to da su važne napomene da ukoliko se stvarno želi afirmisati naš slobodarski, rodoljubivi, vojnički, viteški i plemeniti duh srpstva, onda se u sistemu odlikovanja mora pronositi takav njihov smisao, sadržaj, svetost, poruka i zavet.
U tom smislu je potrebno da se usvoje amandmani na ovaj krajnje skroman i ojađen Predlog zakona o odlikovanju, moralo bi se ozbiljno razmisliti o uvođenju još nekoliko odlikovanja, poput Ordena Karađorđeve zvezde u tri reda, Ordena belog orla u tri reda, Ordena belog anđela u tri reda, Ordena Njegoša u tri reda (kao u Republici Srpskoj), Ordena narodnog heroja, potom Andrićeve medalje, Medalje za nacionalnu bezbednost i Medalje čovekoljublja.
Kada sve to stavite u Predlog zakona, ovaj zakon će na nešto da liči. Ukoliko to ne prihvatite, ovaj zakon ostaje za marketing DS-a i faktički od njega ne dobijamo ništa.
Evo, zbog vremena poslaničke grupe, neću više o stavovima i tačkama ovog zakona. Uključiću se u raspravu u daljem toku. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić. Posle njega narodni poslanik Božidar Delić i narodni poslanik Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija, kao svaka država koja drži do sebe, zakonom utvrđuje odlikovanja koja se dodeljuju za izuzetne zasluge, koje su značajne za Republiku Srbiju.
Ovaj zakon već duže vreme čeka na usvajanje, počev još od predsedavanja Predraga Markovića Narodnom skupštinom pa sve do danas, s tim da se tekst stalno prekrajao i menjao, da bi konačno u ovoj formi došao pred narodne poslanike.
Veliki nedostatak ovog predloga zakona je činjenica da se izbrisala istorija i tradicija srpskog naroda. Nema više odlikovanja koja su nosila nazive po velikanima srpske istorije, po junacima sa bojnog polja, i ovo je još jedan dokaz da je ovaj predlog zakona pravljen tamo gde su se i do sada smišljali planovi protiv srpskog naroda.
Međutim, ono što odmah upada u oči je činjenica da će jedan čovek i ''njegovi dvorani'', u zakonu se imenuju kao „Generalni sekretarijat predsednika“, odlučivati o tome ko će činiti Komisiju za odlikovanja od, kako u članu 16. piše, uglednih ličnosti u Republici Srbiji. Dakle, mi, građani Srbije, treba samo da ćutimo i strepimo koga će predsednik Republike imenovati za člana Komisije, odnosno koga predsednik Republike vidi kao uglednu ličnost.
Kao što je nekada radio kralj, deleći ordenje i šakom i kapom, kao u Domanovićevoj „Stradiji“, tako se sada ponaša i predsednik – sam imenuje članove, sam postavlja predsednika Komisije, sam može i da oduzima odlikovanja, doduše ukazom, sam vanredno deli odlikovanja itd.
Sada da se vratimo na odrednicu - ugledna ličnost. Kakvi su politički vetrovi i raspoloženje u vrhu vladajućeg establišmenta, od sastava komisije može samo da nas boli glava i da nas hvata očajanje.
Već sada možemo da pretpostavimo ko će se sve tu naći. Prvo će da se poređaju, verovatno, predstavnici nevladinih organizacija, naravno po nekoj hijerarhiji ko je više u svojim nastupima vređao, omalovažavao, blatio srpski narod. Neki su čak i ličnim primerom, šamaranjem srpskih stradalnika usred Beograda, debelo već zaslužili mesto u predsedničkoj komisiji.
Tu su onda oni silni sociolozi, javni oglašavači u državnim medijima koji nam govore da nam je sve u najboljem redu, da mnogo lepo živimo, da nam je Evropa nadohvat ruke, da poljoprivrednici nikada nisu imali ovako dobru rodnu godinu, samo je mali problem što su sa cenama zavijeni u crno i tako dalje i tako dalje.
Naći će se možda i neko ugledan, po mišljenju predsednika, koji se krije ispod zastave boje duge i koji je dojadio nama u Srbiji kukumavkama što mu je propala, hvala bogu, nekakva parada ponosa. Uostalom, ionako će poslednju reč na sastav komisije dati američki ambasador ili neko iz Brisela.
Komisija će uostalom imati pune ruke posla - kome će pre dodeliti ordenje i medalje. Pre svega, vodiće računa da se slučajno ne dogodi da neki oficir ili vojnik koji je ratovao braneći srpski narod dobije kakav orden, makar i posmrtno. Bože sačuvaj da slučajno neki pilot, heroj iz 1999. godine, dobije tako nešto, to bi bila uvreda i za NATO i za Brisel i za njihove ambasadore.
Heroja poput majora Tepića, poput junaka sa Košara, ima na stotine, ali je, izgleda, srpskim junacima, onima koji su preživeli, namenjena sudbina Milunke Savić, a poginulima zaborav. Ali zato će Komisija (predsednička komisija) morati da dodeljuje odlikovanja svima onima koji su doprineli da Srbija u poslednjih nekoliko godina izgleda danas ovako.
Kao prvo, treba dodeliti orden zaslužnima za ovakvu privatizaciju, jer prodati toliko preduzeća za toliko malo para je izuzetan podvig nezabeležen u svetu. Uspeh je toliko veći za buduće nosioce ordena za zasluge što je otpušteno toliko mnogo radnika i na tome im je čestitalo i staro i mlado iz Brisela, MMF, Svetske banke, pa neće biti čudo ako i od njih dobiju kakav orden. Orden bi svakako trebalo da dobiju i oni koji su zaslužni što svakih desetak dana saznamo da ćemo uzeti kredite od milijardu dolara, od milijardu evra, od ovoga i onoga, naravno sve za dobrobit građana.
Predlažem Komisiji da prepiše Domanovićev recept iz „Stradije“, koji vrlo poučno pojašnjava kriterijume kome i kako dodeliti orden.
Kaže Domanović: „Jedan mi reče da ga je ministar odlikovao za retke zasluge i požrtvovanje prema otadžbini jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je pri pregledu nađeno samo 2.000 manje nego što je trebalo da bude. Pravo je, govorilo se, jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini. Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo. Jedan je odlikovan što se obogatio za nepune pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari“. Svaka sličnost sa pojedincima je sasvim slučajna, mada se stiče utisak da je ova satira napisana sada, a ne pre sto godina.
Prvi koji bi trebalo da dobije Medalju za hrabrost je lično predsednik Republike. Pitate se zašto. Zato što je predsednik hrabro i ponosno izjavio pred građanima Srbije, ne trepnuvši, da će Srbija dobiti novih 200.000 radnih mesta ako on osvoji predsednički mandat. Dakle, reći to građanima u lice predstavlja veliku smelost i to zaslužuje Medalju za hrabrost. Na stranu to što bez posla dnevno ostaje stotinu ljudi, a samo u državnoj upravi posao će izgubiti 20.000 ljudi, po rečima ministra Markovića, i što je Srbija dostigla tu brojku od 200.000, ali nažalost otpuštenih a ne zaposlenih građana Srbije. Doduše, savetovao je predsednik radnicima da motkama čuvaju svoja radna mesta, ali oni koji su to bukvalno shvatili završili su na informativnom razgovoru.
Da ne bismo širili spisak na ostale zaslužne podanike kabineta, pomenuću još ministra ekonomije i regionalnog razvoja, koji apsolutno zaslužuje i orden i medalju. Kao prvo, Medalju za hrabrost je zaslužio što je stoički i odvažno, i to napismeno, prevario 5.200.000 građana Srbije da će dobiti po 1.000 evra na ime besplatnih akcija. Ovo je hrabrost kakvu nisu iskazali svi srpski junaci, od Kneza Lazara do danas.
Orden za zasluge bi se dodelio iz razloga što je ministar svojim obećanjem dao građanima mogućnost da maštaju kako će potrošiti tih 1.000 evra. Neki su videli u mislima, zahvaljujući Dinkiću, frižider u kuhinji, neki polovan auto, neki su se radovali što će konačno staviti krov na nedovršenu kuću, neki su zamišljali sebe na nekoj morskoj plaži, a neki su proračunali koliko će hleba svakog dana moći sebi da priušte.
Dakle, narod je bio srećan makar pola godine, dok nije shvatio da od toga nema ništa. Ali tih nekoliko meseci maštanja, radosti i sreće građana sasvim je dovoljno da ministar dobije orden.
U nekim članovima se vidi kontradiktornost pojedinih stavova koji mogu da dovedu do zabune prilikom sprovođenja ovog zakona. Na primer, u članu 15. u stavu 1. se kaže da se odlikovanja dodeljuju u februaru i junu, a u sledećem stavu to pada u vodu, pošto za predsednika to ne važi. U članu 24. predsednik takođe, bez obzira na nečije inicijative za i protiv, sam na svoju ruku može da oduzima odlikovanja, i to, ako ga naljute, po načelu - ja sam ti dao, ja ti ga i uzimam.
U članu 24. u stavu 1. kaže se da se odlikovanom licu može oduzeti odlikovanje ako postupa suprotno javnom poretku i moralu. Kako sada ovo da tumačimo? Javni poredak je u prevedenom obliku sinonim za reči „vladajući režim“, pa sada ispada da neko ko je ranije dobio odlikovanje, ako se drzne da napada režim, da ga blati, da ga proziva preko medija, na političkim skupovima, može voljom predsednika i da ostane bez tog odlikovanja.
Sada da razjasnimo šta se podrazumeva pod terminom ''ako postupa suprotno moralu''. Šta je za predsednika Srbije, za njegovu komisiju moralno? Možda će Komisija smatrati da je moralno da svi građani Srbije treba da pohrle, recimo, na Paradu ponosa, ali preko 90% građana Srbije smatra da to nije moralno. Ko će biti u pravu u ovom slučaju, da li građani ili ta komisija?
Članom 24. neophodno je, takođe, predvideti da se, ukoliko neko bude pravosnažno osuđen za teška krivična dela, automatski mu oduzmu odlikovanja.
Što se tiče kaznenih odredbi i evidencije o odlikovanim licima, tu aktuelna vlast može naići na problem. Mnogi miljenici vlasti su dobitnici ordena, medalja, spomenica od strane stranih država koje vode politiku izuzetno štetnu po interese Republike Srbije, a dobitnici tih istih odlikovanja, njihovi državljani ili neko sa strane, zaslužili su ih upravo činjenjem zločina nad srpskim narodom.
Neko će se šetati ulicama Beograda sa takvim odlikovanjem u džepu ili će, kao Ivan Čukalović, ponosno da konkuriše za sudiju Ustavnog suda Kosova. Sutradan će ga možda Šiptari odlikovati nekim svojim ordenom i isti takav čovek treba da se spokojno šeta ulicama srpskih gradova. Ako Srbija drži do svoje časti i ponosa, do svoga integriteta, onda ovakve stvari ne sme više dozvoljavati.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić. Da li želite reč? (Da.) Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iz svih ovih diskusija je očigledno da nije sporno da je ovaj zakon nama bio potreban. Čak se iz diskusija vidi da smo svi mi bili spremni da daleko ranije raspravljamo o njemu. Postavlja se onda pitanje zašto je trebalo godinu dana da bi bio u skupštinskoj proceduri i da li se nije mogao naći prostor da se ranije raspravlja o njemu.
Kada se gleda šta je od ova 33 člana sporno, kako reče gospodin ministar - ovaj mali zakon, sporni su samo članovi 8. i 9. Sve ostalo je tehnika i tu mogu biti jedna ili druga rešenja. Praktično, ukoliko bi se izvršile intervencije u članu 8. i članu 9, ovaj zakon bi bio prihvatljiv.
Bilo je govora i o tome da je zakon ovakav zbog toga što je Srbija siromašna zemlja i što se nalazi u krizi. Srbija je nekada bila mnogo siromašnija, a njezina odlikovanja su se izrađivala u Beču, Ženevi, Parizu ili Petrovgradu. To su odlikovanja koja i danas, kada se pogledaju, plene svojom lepotom i predstavljaju izuzetnu vrednost.
Danas mi odlikovanja radimo u Srbiji, u Kovnici novca ili u još nekoliko privatizovanih ili državnih organizacija. Odlikovanja se inače rade od zlata, srebra ili polihronog emajla, ponekad od bronze, ali odnos jednih prema drugima je takav da se daleko najveći broj odlikovanja radi od polihronog emajla. To nije nekakva vrednost ili izdatak za ovu Srbiju.
Gospodin Velimir Ilić je pre neki dan ovde govorio o tome da su samo dva savetnika predsednika Tadića i gradonačelnik u zadnjih pet godina "zaradili" oko 500 miliona evra, a možda će i oni biti u sklopu Kancelarije ordena i odlučivati o tome ko je častan da ih dobije i šta je za njih 0,5% od tih prihoda pa da Srbija ima odlikovanja za 50 narednih generacija.
Apsolutno nije stvar u tome da Srbija nema materijalnih mogućnosti da izradi ordene. Stvar je u onome drugom, u tome da se jednostavno želeo napraviti taj diskontinuitet koji je bio uspostavljen tek pre nekog vremena, odnosno Zakonom iz 1998. godine.
Što se drugih stvari tiče, jedna stvar u članu 24. posebno bode oči, jer to u ranijim zakonima o odlikovanjima nije bilo prisutno. To je stav 5, da predsednik Republike može oduzeti odlikovanje i samoinicijativno. Bilo ko, ako je dobronameran, ako je pročitao ovaj stav, trebalo je da skrene pažnju da nije stvar samo u zloupotrebama, nego ovo jednostavno i ružno zvuči.
Ako imamo u članu 16. da Komisija za odlikovanja razmatra predloge odlikovanja, a isto tako i predloge za oduzimanje odlikovanja, onda svi oni koji su želeli da učine dobru uslugu predsedniku države nisu smeli da dozvole da ovaj stav bude u Predlogu zakona, jer on budi sumnje da se neke stvari mogu i zloupotrebljavati.
Gospodine ministre, trebalo bi da prenesete ministru kulture da se dobro razmotre amandmani. Videli ste da amandmani dolaze i od onih koji će glasati za ovaj zakon. Istina, i oni su dali - ako se njihovi predlozi usvoje. Ja sam pratio i video da se mnogi predlozi odnose na ista odlikovanja, da su čak i predstavnici opozicije i predstavnici pozicije kroz svoje amandmane naveli ista odlikovanja koja bi morala da nađu mesto u ovom zakonu.
Potrebno je izvršiti jednu analizu. Ovim neću da kažem da treba usvojiti sve amandmane Srpske napredne stranke, jer ovde ima jako dobrih amandmana koje su podnele i druge stranke.
Ono što smo mi predložili jeste jedna mogućnosti i to je način na koji mi gledamo kako treba uspostaviti kontinuitet sa prethodnim ordenskim sistemima. A za to je potrebno samo malo volje i malo napora. Da uzmemo primer Republike Srpske. Ona je 1993. godine još bila u ratu kada je napravila svoj ordenski sistem, ali njezin ordenski sistem je daleko kvalitetniji od ovoga koji smo mi dobili kao predlog.
Znači, potrebna je samo volja, a ne samovolja da se ovaj zakonski predlog dovede u red, jer stvarno je krajnje vreme da država Srbija, kada su u pitanju međunarodni odnosi, a takođe kada je u pitanju regulisanje toga na unutrašnjem planu, da predsednik države može da dodeljuje odlikovanja, odnosno da organizacije koje su i zakonom predviđene kao predlagači za određena odlikovanja mogu da počnu to da predlažu. To je važno, praktično, za sve institucije.
Molio bih vas da posebno vidite računa o tome. Odlikovanja ja uvek posmatram dvostruko. S jedne strane, odlikovanja su počast i priznanje onome kome se daju. Ali samim odlikovanjima, kao što je Obilićeva medalja, zatim Orden Njegoša, Vuka Karadžića, Nikole Tesle ili Cvijićeva medalja, neko ko je pre nas odlučivao o zakonima odao je priznanje velikanima našeg naroda.
Kada gledam ovaj predlog, ispada da mi takvih ljudi nismo imali u svojoj istoriji. Mi nismo narod kao neki drugi sa prostora eks-Jugoslavije, ili neki drugi čak u Zapadnoj Evropi, koji su čak izmišljali svoju istoriju, bitke u prošlosti itd. i onda izmišljali, na kraju krajeva, i odlikovanja. Mi imamo toliko bogatu istoriju da bi ona bila dovoljna i za nekoliko naroda. Dajte onda da je malo uvažavamo.
Ako nećemo to da uradimo mi ovde, u ovoj skupštini, ako mi ne skrenemo pažnju na to predlagaču ovog zakona, ko će to drugi da učini? Građani su danas imali priliku da prate ovu našu raspravu i, koliko znam, nepodeljeno je raspoloženje da se ovaj zakon mora popraviti.
Ovakvi zakoni bi trebalo dugo da traju. Republika Srbija je prošla kroz teške istorijske periode i kada je bila u sastavu SFRJ, zatim kao SRJ, a zatim kao zajednica država. Sada je Republika Srbija i, ako napravimo jedan dobar ovakav zakon, nije više bitno ko će dolaziti i u ovu skupštinu, i u Vladu, ko će biti na vlasti u Srbiji, ko će biti predsednik Srbije.