Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković. Izvinjavam se, pre narodne poslanice Aleksandre Janković, za reč se javio narodni poslanik Milorad Buha.

Nastaviću ono započeto. Naime, radi se o vrlo bitnom zakonu, međutim moja sumnja polazi od toga da će, kao i ostali zakoni, biti mrtvo slovo na papiru, a to ću pokušati potkrepiti određenim činjenicama i podacima koji govore o primeni zakonskih propisa u praksi.
Naime, jasna nam je odredba u Ustavu iz 2006. godine koja obavezuje Republiku Srbiju, odnosno njene državne organe, da učine sve da zaštite prava i interese i slobode naših građana u inostranstvu. Pored toga, imamo brojne zakonske propise koji na direktan ili indirektan način govore o toj obavezi. Šta su državni organi učinili da bi oživotvorili to ustavno i zakonsko pravo izbeglih i Srba koji žive i rade u rasejanju da bi mogli živeti u normalnim uslovima? Gotovo ništa, to je opšta konstatacija. Zašto?
Evo, krenimo od proste činjenice, kažemo između tri i četiri miliona Srba živi u inostranstvu. Zašto državni organi ne popišu Srbe koji žive u inostranstvu? Zašto to nije urađeno? Da li je to pojava koja je sada prisutna mesec dana ili, konstatovali smo ovde, 200 godina? I dan-danas imamo migracije ovoga ili onoga tipa, odlaska u inostranstvo na rad ili proterivanje sa prostora bivše Jugoslavije zbog raznih metoda represije prema Srbima.
Sada ću vam dati jedan primer. Uporedimo podatke o broju životinja u pojedinim opštinama, otiđimo u veterinarsku stanicu i tačno ćemo dobiti podatak koliko ima pasa, koliko ima mačaka, krava, konja itd. Koliko ima izbeglih u tim opštinama, da li taj podatak imamo? Zašto ga nemamo? Vlada mora odgovoriti na to pitanje.
Da li smo ovim zakonom definisali obaveze državnih organa? Jesmo, samo Ministarstvo za dijasporu, ništa drugo. Šta će Ministarstvo za dijasporu učiniti sa tridesetak ljudi? Ništa. Gotovo sve evropske ambasade u inostranstvu imaju više radnika nego što imate vi. Šta rade te ambasade? Šta radi Ministarstvo spoljnih poslova? Da li oni te podatke imaju? Imaju. A ako nemaju, moraju doći do njih.
Želimo i pričamo o tome kako Srbi u rasejanju stvaraju ekonomske preduslove, pomažu ovde, žele da ulažu itd. Koje smo im preduslove ovde stvorili u zadnjih osam-devet godina, u zadnjih 50 godina? Nikakve. Zašto nikakve? Koji propisi omogućavaju tim ljudima da dođu ovde i imaju benefite? Zašto benefite? Zato što dolazi ovde za vreme verskih praznika ili kolektivnih godišnjih odmora u zemljama Zapada ili treće zemlje.
Koji su benefiti tim ljudima? Nema ih. Stvarajući i radeći tamo, ljudi su ostvarili određena sredstva i žele da ih ulože ovde. Recite mi jednu opštinu koja je jedan plac namenila za ljude iz inostranstva koji se vraćaju. Navedite mi makar jednu opštinu. Isto to pitanje mogu postaviti i za izbeglice. Recite mi jednu opštinu koja je za ovu godinu izdvojila jedan plac za izbeglice, interno raseljena lica. Jedina koja je to učinila u svoje vreme je opština Zemun, koja je obezbedila desetine hiljada placeva. Šta je sa poreskim sistemom? Šta je sa ekonomskim preduslovima da im se omogući da uđu i ulože? Ovaj zakon je morao to rešiti, ali nije rešio.
Kada pragmatično posmatramo primenu ne samo ovog zakona, onda moramo krenuti od toga. Bez pragmatičnosti u zakonskim propisima nećemo napraviti ništa. Državni organi Srbije ne čine ništa da olakšaju život i bitisanje ljudi u inostranstvu. To možemo videti kroz Zakon o budžetu, koji je zadnjih tri-četiri godine odvajao otprilike od 130 do 150 miliona dinara za Ministarstvo za dijasporu, koje je ulagano kroz različite vidove pomoći organizacijama naših ljudi u dijaspori. To je premalo, gotovo ništa.
Članovi SRS otvoreno su na Odboru za Srbe izvan Srbije rekli - pružićemo maksimalnu podršku, taj nivo sredstava koji se odvaja za pomoć mora se udesetostručiti; i to je malo, ali ajmo za početak toliko.
Da li ovde u zakonu postoje takve obaveze? Šta smo predlagali? Jednostavno, recite - 0,2% BDP države za prethodnu godinu mora se izdvojiti za ovo, i onda je to ozakonjeno i onda je obaveza i ministra finansija i predsednika Vlade i predsednika države da se obezbede ta sredstva. Bez stvarnih zakonskih regula ne vredi o tome pričati.
Za sledeću godinu, videćete, dobićete daleko manje od ovoga. Šta ćete vi napraviti? Kako oplemeniti, kako oživotvoriti, kako implementirati zakon? Nema šanse da ga oživotvorite.
Stanje naše dijaspore u inostranstvu je jako teško, podložno je ogromnoj asimilaciji velikih naroda i velikih država. Ogromna je diskriminacija, posebno zato što su Srbi. Svet je stvorio takav milje. To su ljudi koji su provodili genocid, koji su napravili ogromne ratne zločine po BiH, po Krajini, po Srbiji, po Kosovu itd. Šta smo tu napravili? Kako smo medijski mogli, a nismo, promeniti tu sliku o svemu onome što su nam stvorili na Zapadu? Ništa nismo učinili.
Hajde da vidimo sada šta činimo da pomognemo izbeglicama koje su, nažalost, morale u ratnim prilikama napuštati svoja ognjišta iz danas demokratskih (kako oni sebe nazivaju) država. Osvrnuću se na Hrvatsku, s obzirom da sam jedan od tih koji je proteran. Nažalost, proterano je između 500.000 i 800.000 ljudi.
Evo, citiraću potpredsednika Vlade, koji je na jednom skupu, obraćajući se udruženjima izbeglih lica, otvoreno rekao, a to je izjavio 12. avgusta 2008. godine, da Republika Hrvatska svesno i tendenciozno usporava proces povratka izbeglica, vraćanje njihove imovine i ostvarivanje njihovih prava na penziju i posao. Zatim nastavlja - Vlada mora insistirati na doslednom sprovođenju Sarajevske deklaracije, Sporazuma o sukcesiji i drugih pravnih akata između Republike Srbije i Republike Hrvatske koja se tiču prava izbeglica.
Na istom tom skupu predsednik SDSS-a Vojislav Stanimirović izneo je stvarni podatak o tome šta se dešava u Hrvatskoj.
Mnogobrojne međunarodne humanitarne organizacije kažu da je povratak pri kraju, da su se Srbi u pravilu vratili. Vratili su se na temelju podataka koje dobijaju od Hrvatske. Hrvatski državni organi svesno lažu, manipulišu, a to potvrđuje i potpredsednik Vlade Jovan Krkobabić, koji kaže - svesno i tendenciozno usporavaju povratak i vraćanje prava i imovine.
Vojislav Stanimirović kaže - u toku 2007. godine iz Hrvatske se vratilo u Srbiju 3.818 Srba, a u međuvremenu se vratilo i stalno živi u Hrvatskoj 1.480 Srba. E, to je stvarno stanje.
Hrvatski državni organi, potpomognuti srpskim državnim organima, manipulišu međunarodnom zajednicom zato što vi ćutite. Vlada Republike Srbije i državni organi Republike Srbije o tome ćute, pa i vaše ministarstvo, ministre.
Stvarno stanje koje ste objedinili kroz izradu ove knjižice - Položaj i perspektive srpskog naroda i država iz zemalja okruženja, koju ste dali članovima Odbora za Srbe izvan Srbije, jasno nam pokazuju kakvo je stanje srpske populacije u Hrvatskoj i koji su to nagomilani problemi.
Međutim, u odgovoru na moje poslaničko pitanje potpredsednik i prvi zamenik predsednika kaže sledeće: Komesarijat za izbeglice, u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova, sprovodi intenzivne spoljnopolitičke aktivnosti ukazujući na probleme i tražeći pomoć i podršku za nastavljanje sarajevskog procesa. To je najveća glupost koju sam pročitao do sada.
Dalje kaže: Komesarijat za izbeglice, u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova, sprovodi intenzivne spoljnopolitičke aktivnosti. Gde je tu zakon? Zakon o izbeglicama je inaugurisao Komesarijat za izbeglice. Komesarijat za izbeglice vodi spoljnu politiku. To je u praksi stvarno tako. Ministarstvo spoljnih poslova ne vodi spoljnu politiku u smislu zaštite interesa izbeglog stanovništva. A ko vodi? Komesarijat za izbeglice. Komesara za izbeglice Republike Srbije su inaugurisali za spoljnopolitičkog arbitra koji štiti interese izbeglica. Ne može tako, to je protuzakonito. A sada ću vam reći i zašto je to tako.
Godine 2007, prilikom zasedanja jednog tela u Zagrebu, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je izjavio, verovatno mu je neplanski istrčala jedna rečenica, kada je izgovorio pravu istinu - da je sa prostora Republike Srpske Krajine (on nije rekao iz Republike Srpske Krajine, nego je rekao - iz Hrvatske) proterano 220.000 Srba.
I samo zbog te rečenice on je postao persona non grata za hrvatsku diplomatiju, ali i za evropsku i američku diplomatiju. Odnos Bajdena prema ministru spoljnih poslova je najbolja slika o tome zašto je on persona non grata u evropskim i evroameričkim sferama.
Ove godine, kada je ministar spoljnih poslova trebalo da ide na međunarodnu konferenciju i porazgovara sa hrvatskom diplomatijom i sa međunarodnim posrednicima o stanju i problemima Srba izbeglica i ukaže na ogromne probleme koji muče tu populaciju, jednostavno nije dobio poziv. Ministar spoljnih poslova Hrvatske Jandroković rekao je da mu tu nije bilo mesto. To je sramota za srpsku diplomatiju.
Gde je tu bio predsednik države? Išao je tamo izvinjavati se. Zašto nije zaštitio ministra spoljnih poslova? Zašto Vlada nije zaštitila ministra spoljnih poslova?
Ako je ministar spoljnih poslova otišao u Hrvatsku i izjavio to što je izjavio i slagao, onda mora da odgovara jer je klevetom naneo štetu jednoj državi. Nažalost, on je rekao istinu. I Vlada i predsednik Vlade i predsednik države su se učaurili, kao puž kad se učauri. Nisu zaštitili ministra i toga trenutka na spoljnom planu se više ništa ne dešava. Na spoljnom planu pitanje izbeglica iznosi komesar za izbeglice. Ko više u svetskim okvirima razmišlja o komesaru za izbeglice kao jednom spoljnopolitičkom organu, koji zastupa, koji predstavlja, koji traži, zahteva itd.? Samo zato što nema snage, nema želje od strane drugih viših državnih organa i ministarstva.
Ministre, Vlada Republike Srpske Krajine, na čijem sam ja čelu, u više navrata vam se obraćala sa konkretnim problemima, iznosila je probleme izbeglica i davala rešenja. Dok se ne sedne sa međunarodnom zajednicom, međunarodnim institucijama, a pre svega mislim na OEBS, EU i OUN, i dok se ne prisili Hrvatska da izvrši sve ono na šta je obavezuje međunarodno pravo, međunarodne konvencije, deklaracije itd...
Vlada Republike Srpske Krajine je putem poslanika u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope tokom 2006. godine izdejstvovala jednu deklaraciju. Deklaracija je usvojena 26. januara 2006. godine i nosi broj 374. To je najznačajniji međunarodnopravni akt koji je izdejstvovala Vlada Republike Srpske Krajine, uz svesrdnu podršku SRS i pojedinih poslanika koji su članovi te parlamentarne skupštine. Ja ću ovde probati u kraćoj verziji to prepričati.
Zaključak te deklaracije pod 1) - podseća da su usled pritiska i terora nad Srbima i posebno etnički motivisane vojne ofanzive 1995. godine čitave teritorije očišćene od Srba. Ovo je vrlo ozbiljna kvalifikacija.
Zaključak pod 2) - žaleći što Hrvatska ni 10 godina kasnije nije omogućila proteranim Srbima da se vrate i uživaju svoja ljudska prava, što je rezultiralo malim brojem povratnika do sada.
Pod 3) - naglašavajući da je 1990. godine Hrvatska bila država Hrvata i Srba kao ravnopravnih konstitutivnih naroda i da je hrvatski parlament, kršeći sopstveni ustav izglasavanjem od samo hrvatskih poslanika, promenio status Srba u nacionalnu manjinu.
Pod 4) - postupajući u potpunosti po mišljenju broj 196 iz 1996. godine i Rezolucije 1809 iz 1996. godine, Parlamentarna skupština na osnovu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda... Dole potpisani članovi snažno apeluju na Vladu Hrvatske da se pridržava svojih ljudskih međunarodnih obaveza i preduzme sve neophodne mere da omogući Srbima da povrate svoj status, punu autonomiju, individualna i kolektivna prava i slobode i poziva Skupštinu da traži od Hrvatske da primeni standarde Saveta Evrope, EU i OUN.
Ova deklaracija je potpisana, overena, ona je pravni sistem Republike Srbije. Da li ona obavezuje državne organe Republike Srbije? Obavezuje. Šta su učinili državni organi Republike Srbije da materijalizuju, implementiraju odredbe ove deklaracije? Ništa. Tvrdim vam, nijedan organ, sada da zatražim, u roku od 15 dana neće dostaviti nekom drugom državnom organu ovu deklaraciju. Zato što je ona negde ko zna gde, u nekim arhivama. Koga to obavezuje? Nikoga.
Moramo se osvrnuti i na potpisane međudržavne sporazume između SRJ, odnosno danas Republike Srbije, i Republike Hrvatske o određenim pitanjima. Prvi je bio, 1996. godine, Sporazum o normalizaciji odnosa između SRJ i Republike Hrvatske, koji u članu 7. kaže: "Strane iz Sporazuma će obezbediti uslove za slobodan i bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica u njihova prebivališta ili u druga mesta koja slobodno izaberu. Strane ugovornice će obezbediti tim licima vraćanje u posed njihove imovine, odnosno pravičnu naknadu".
Gledajte, tu je čak i pravična naknada. Da li je ijedan Srbin koji je proteran dobio pravičnu naknadu? Niti jedan. Zašto? Zato što iza sebe nema državu Srbiju, nema ko da ovo sprovede. Koliko je Srba vraćeno? Rekli su između 500 i 800 hiljada. Ne znam. Hrvati znaju. Zna i međunarodna zajednica, zato što je i kreirala progon i etničko čišćenje i genocid nad srpskim narodom. Oni to znaju. Državni organi Republike Srbije ne znaju taj podatak. To je žalosno.
Nažalost, pravična naknada mora da bude, to je međunarodno pravo i ovaj sporazum je rađen na osnovama međunarodnog prava. Ko je stao u zaštitu Srba da se… (Predsednik: Vreme.) Hvala.

Zahvaljujem. Gospođa Nada Kolundžija ima reč.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ne želim da ponavljam ono oko čega očigledno svi imamo potpunu saglasnost, a to je da je pitanje dijaspore i naših građana Srba i ne samo Srba koji žive u drugim zemljama, izrazito važno pitanje i da je donošenje zakona kojim bi se to pitanje regulisalo od posebne važnosti za ovu zemlju.
Zemlje koje imaju mnogo manju dijasporu, zemlje koje imaju mnogo više stanovnika, mnogo više ljudskih i drugih resursa i potencijala, sa mnogo više pažnje i zakonskih uslova regulišu pitanje odnosa svoje države prema svojim građanima koji žive van matične zemlje. Dakle, nema nikakve sumnje da je pitanje odnosa države Srbije prema sopstvenoj dijaspori i prema Srbima koji žive van Srbije jedno od izuzetno važnih pitanja. U nekom smislu, kada razmišljamo i govorimo o onome što jeste suština nacionalnog korpusa, ono možda i jeste najvažnije pitanje, ako se time želimo ozbiljno baviti.
Odnos prema dijaspori prošao je kroz različite istorijske faze i mi na neki način moramo da lečimo ono što se dešavalo u bližoj i nešto malo daljoj prošlosti, dakle od onog vremena kada su naši ljudi koji žive po svetu proglašavani izdajnicima i neprijateljima, do trenutka kada su ti isti ljudi, odnosno neki drugi ali takođe naši ljudi koji žive po svetu, koji su pokazivali spremnost da pomažu zemlji u teškim trenucima, bili zloupotrebljavani na najgori mogući način.
I pored toga, mislim da svi oni pokazuju poseban interes i želju da uspostave saradnju sa ovom zemljom i da se u njoj osećaju kao u sopstvenoj postojbini. Istovremeno, za državu je posebno važno da ona definiše svoj odnos prema njima. Mi ćemo, naravno, glasati za ovaj zakon jer mislimo da, mada po našem sudu ima i nedostataka, ali svejedno predstavlja polaznu osnovu za uspostavljanje drugačijeg i kvalitetnijeg odnosa države prema našim ljudima u svetu.
Postavlja se osnovno pitanje, da li je ovo zakon o dijaspori i Srbima van Srbije ili zakon o odnosu Republike Srbije prema dijaspori i Srbima van Srbije. U tom smislu za nas postoji izvesna dilema kada je u pitanju naziv samog zakona. Verovatno bismo ispoljili razlike među nama o tome da li ovo treba da bude zakon o dijaspori. Ukoliko bismo tumačili značenje zakona o dijaspori, onda bi se on više bavio pitanjima dijaspore, a manje odnosom matične države prema dijaspori.
Po mom dubokom uverenju, zakon treba da se donese pre svega zbog toga da bi država utvrdila svoj odnos prema dijaspori i Srbima van Srbije, da bi utvrdila organe koji će se baviti unapređivanjem tih odnosa, da bi utvrdila instrumente za unapređivanje tih odnosa i u tom smislu ne bi trebalo da se bavi pitanjima organizovanja same dijaspore.
Ako počnemo od toga na koga se ovaj zakon odnosi, kako se definiše šta obuhvataju termini dijaspora i pripadnici srpskog naroda koji žive van teritorije Republike Srbije, ovde takođe, po nama, postoji jedan nedostatak. Kaže se da izraz ''dijaspora'' podrazumeva državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu i pripadnike srpskog naroda iseljenike sa teritorije Republike Srbije i iz regiona i njihove potomke.
Dakle, ako su državljani Republike Srbije, šta je sa onima koji nemaju državljanstvo Republike Srbije, ali su poreklom sa ovih prostora, Srbiju doživljavaju kao matičnu zemlju i, kao i ovi drugi, spremni su da učestvuju u svemu što će doprineti razvoju i matične zemlje ali i odnosa zemlje u kojoj žive sa matičnom zemljom. Mislim da, ako postoji neki amandman koji popravlja i na neki način otklanja ovaj nedostatak, taj amandman treba prihvatiti i na taj način obuhvatiti sve one na koje ovaj zakon treba da se odnosi.
Istovremeno mislimo da nedostaje reč „potomstvo“, zato što u svetu žive treće i četvrte generacije naših iseljenika. To su potomci naših ljudi koji su odlazili u svet.
Oni i dalje osećaju čvrstu vezu sa zemljom porekla njihovih predaka i imaju potrebu da uspostavljaju punu saradnju sa tom zemljom. Mislim da bi definisanje onog na koga se ovaj zakon odnosi, trebalo dopuniti i rečima - „i njihovi potomci“.
Sada ostaje pitanje šta znači u članu 4. ''koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona, ako postoji zajednička svest o potrebi...''. Ako je u pitanju svest države, teško možemo razumeti šta to znači, da li svest države može da se definiše.
Mi mislimo da postoji mnogo jednostavniji način da se ovo definiše. Svi koji doživljavaju Srbiju kao zemlju svog porekla su oni na koje se ovaj zakon odnosi i mislim da ovo pitanje zajedničke svesti niti definiše u dovoljnoj meri o čemu se radi, niti možemo mi ili bilo ko drugi da razumemo šta taj pojam može da podrazumeva. Ako su dve strane u pitanju, onda je zaista veliko pitanje da li država ima tu vrstu svesti, da li je država ta jedna strana te iste svesti. Tako da mislim da možda i to treba razmotriti i videti da li na neki način može da se popravi.
Sada dolazimo do pitanja - ukoliko je ovo zakon koji definiše odnos države Srbije i njenih institucija prema dijaspori i Srbima koji žive van Srbije, da li je onda mesto u ovom zakonu Skupštini dijaspore, konstituisanoj na ovaj način? Jer, može se tumačiti da je Skupština dijaspore u suštini propisivanje uslova organizovanja same dijaspore, što mislim da nije bila namera zakonopisca, ali na način na koji je sada ovde postavljen može da ostavi utisak da to jeste zakonski propis kako se organizuje dijaspora.
Što se tiče samog sastava Skupštine, moram da kažem da sam, radeći kao sekretar u Matici iseljenika Beograda, srela mnoge iseljenike i srela se sa mnogim iseljeničkim organizacijama. Za njih može da se kaže da često postoji velika podela među njima, nekakva konkurencija koja često ne dovodi do toga da nalaze zajednički jezik.
Zaista se pitam kako će biti moguće konstituisati ovu skupštinu na način na koji je predloženo, kako će te organizacije koje su formalni predlagači delegata u tu skupštinu moći da se usaglase da ih predstavljaju baš ti predstavnici organizacije. Mislim da će to biti veliki problem u realizaciji ovog zakona.
Otvorena su pitanja koja nisu definisana - ko saziva tu skupštinu i koliki joj je mandat. Ako već propisujemo organe koji se konstituišu na određeni način, onda je nužno da tim istim aktom definišemo i koliko traje mandat. Jer, ovako zaista ostaje potpuno otvoreno to pitanje i u tom slučaju Skupština sama određuje koliko će joj trajati mandat, a znamo da, po zakonu o organizovanju i društvenih i drugih organizacija, postoje zakonski uslovi koji uvek utvrđuju ova pitanja kao važna pitanja, koja se definišu kada se radi o organizaciji.
Takođe se postavlja pitanje – ako Srbija ovim definiše svoj stav i svoj odnos prema dijaspori, zašto savete koji se formiraju bira ta skupština, a država nema ovlašćene organe i savete koji se bave pitanjima dijaspore? Na neki način, takođe, kao da se ovim organizuje dijaspora, a ne država kako bi odgovorila na potrebe i zahteve dijaspore.
Naravno, kada analiziramo kako su definisane dve grupacije naših građana na koje se ovi zakoni odnose, mi razumemo zašto postoji razlika između dijaspore i onoga što su Srbi u okruženju. Dakle, postoji potreba da se te dve oblasti odvoje i da se na različite načine tretiraju ta pitanja jer zaista postoje i različiti problemi koji opterećuju i različite potrebe koje se javljaju u jednoj ili drugoj grupaciji.
Ali, tada se postavlja pitanje – ako je Savet za odnose sa Srbima u regionu telo koje organizuje Republika Srbija, u koji ulaze najviši državni predstavnici, u izvesnoj meri operativno telo, izvršno telo, upravni organ koji treba da se bavi rešavanjem pitanja tih ljudi, da li je njegov sastav, kakav je predložen, koji jeste najreprezentativniji, i najoperativniji? Dakle, da li ovakav sastav može zaista da se operativno bavi pitanjima koja su mu stavljena u nadležnost? Jer, da ne ponavljam, to su predsednik Republike, predsednik Vlade, ministri itd. Istovremeno, Savet za dijasporu formiraju predstavnici ministarstava.
Dakle, ostaje pitanje – na osnovu koje procene je (možda postoje razlozi, mi ih ovde ne vidimo bar jasno) Savet za Srbe u regionu formiran na najvišem predstavničkom državnom nivou, a Savet za dijasporu na nivou upravnih, odnosno izvršnih organa vlasti? Mi mislimo da bi bilo srećnije rešenje da su oba formirana na isti način, zato što ona treba da se bave vrlo konkretnim pitanjima, da odgovaraju na vrlo konkretne zahteve koje treba rešavati.
U tom smislu je bolje rešenje da to budu predstavnici određenih ministarstava, jer se ovde radi o interdisciplinarnim pitanjima - o kulturi, jeziku, ekonomiji, prosveti, o onome što su prava koja oni žele da ostvare. Mislimo da bi možda bilo bolje da je država formirala organe kojima je u nadležnost dala bavljenje pitanjima od obostranog interesa, i za državu Srbiju i za dijasporu, odnosno Srbe koji žive u okruženju, nego što su to reprezentativna tela koja objektivno neće moći da se bave onim što jesu konkretni problemi i pitanja.
Zaista verujem da postoje amandmani koje treba ozbiljno razmotriti. Ovaj zakon treba usvojiti i mi ćemo svakako glasati za njega, ali zaista podstičemo ministra da razmotri amandmane i prihvati sve koji mogu da otklone nejasnoće, da pojasne i učine primenjivijim ovaj zakon. Mi smo svakako, kao poslanička grupa, spremni da razgovaramo sa poslanicima koji su podneli amandmane i da vidimo na koji način, ukoliko ti amandmani nisu u celini prihvatljivi, da eventualno kroz nadležni odbor usaglasimo to i da ih prihvatimo.
Dakle, ja sam iz svih diskusija razumela da jeste opšti interes da ovaj zakon bude donet. Opšta saglasnost postoji da je važno da ovaj zakon dobije i širu podršku i, u tom smislu, mislim da ćemo svi zajedno, ako učinimo napor da se međusobno pažljivo čujemo i uvažimo primedbe koje mogu da doprinesu poboljšanju ovog teksta, doći do teksta zakona koji će ostvariti one ciljeve zbog kojih ovaj zakon i donosimo.

Gospođo Janković, vi ste se prijavili. Da se dogovorimo, možete da govorite danas do šest časova, a ujutro da nastavite ili … Znači, hoćete tako? Izvolite, imate reč. Sada imate još osam minuta i ostaje vam 12 za ujutru.

Želim da se javim povodom povrede Poslovnika, član 27. stav 1. tačka 3), u vezi sa članom 104.
Ako vi već nećete da očuvate dostojanstvo ove skupštine, ja ga, kao ličnost, imam, i ovo što ste uradili nije samo diskriminacija, ovo je nasilje. Prozvali ste me, onda ste dali reč gospodinu Buhi, što sam dozvolila, a nakon toga se pojavila gospođa Nada Kolundžija, koja nije bila ni prijavljena. Ja sad ne mogu da živim od telefona. Ljudi me mole da ukinem svaku sličnost sa gospođom Kolundžijom. Stvarno nema smisla da se na prozivanje mene, kao ovlašćenog predstavnika, pojavi gospođa Nada. Sada me zovu i kažu mi da imam dvojnicu u Skupštini. Uz dužno poštovanje gospođi Kolundžiji, stvarno ne mogu da budem njena dvojnica.
Pri tome, znam da je vaša namera da u šest sati završite diskusiju ovlašćenih predstavnika tako što će neko hvaliti ovaj zakon. No, ja ga svakako neću hvaliti, iskoristiću svoje vreme do kraja, iako ste mi zaista povredili dostojanstvo i to smatram nedopustivim, ali to pokazuje kako nasilje u Srbiji proizvodi upravo ova vlast. Nije to nasilje na ulicama. Vi ste ga proizveli, vi ga pravite u Skupštini, kršite Poslovnik. Promenili ste Poslovnik, narušili autoritet Skupštine, napravili Vladu za koju nijedan ozbiljan građanin ne veruje da se išta pita o bilo kakvim pitanjima u Srbiji, a sada još imamo ovo ''ministarstvo za Srbe izvan sebe'', tako što to ministarstvo, oprostite, predstavlja čovek koji je promoter NATO kampanje u Srbiji ovog trenutka.
Sigurna sam, vidim po ovim papirima ovde, da nije lako napraviti dobar zakon o Srbima izvan Srbije. To je činjenica, tim pre što bi za jaku dijasporu bila potrebna i jaka Srbija. Ali, kad je država ovako nemoćna i paralizovana, a sve zahvaljujući ovim mojim tzv. dvojnicima ovde, onda ne postoji ni državna politika koja bi sačuvala ekonomiju, vodila pravednu socijalnu politiku, uspostavila doslednu strategiju za odbranu Kosova (gospodine Srećkoviću, Kosovo je još uvek deo Srbije), uredila autonomiju Vojvodine saglasno Ustavu (i Vojvodina je deo Srbije), obezbedila slobodu medija i uspostavila spoljnopolitičke prioritete koji su u državnom interesu Srbije.
Ovde su ugrožena prava većine i od tog vašeg ''ministarstva za Srbe izvan sebe'' mnogo nam je potrebnije ''ministarstvo za ugrožena prava srpske većine''. Država bankrotirala, diže komercijalne kredite, i to ne za zapošljavanje, već za budžet. Prvi put u istoriji Srbije budžetski korisnici se izdržavaju iz kredita. Sad ova partijska vlast izgleda očekuje da će stranci izdržavati državu - naravno, posle će tražiti malo Vojvodinu, pa redom - pa ako bi moglo malo nečeg da se dobije i od ovih tzv. Srba stranaca. Između ostalog, trenutno 492.000 ljudi prima neku platu a oko pola miliona ljudi je na raznim ''čekanjima'', 550.000 administrativnih radnika - to ćete vi očas posla, milion i po penzionera - računate, valjda će pomreti, 20% ljudi u Beogradu gladuje, za 30% će biti isečena struja jer nemaju para da je plate, otpušta se 14.000 radnika koji su nepoželjni zato što su partijski nepodobni, ali ćete vi već nekako zaposliti 14.000 podobnih.
Nije vama ,gospodine Srećkoviću, lako da se odlučite čiji ste vi zapravo ministar, a posebno nije lako voditi intenzivnu NATO kampanju i tvrditi da je NATO onaj koji nas može spasti. Nekad je bilo ono – volim Tita više nego majku, a sad je – volim NATO više nego nanu. Malo pratite internet i vidite kako se na vaš račun izražavaju mladi ljudi. Doduše, ovi koje pokušavate da strpate u zatvor i koji će biti nužno rasejanje i dijaspora. Jer, sve što drukčije misli i sve što ima predznak nacionalnog, patriotskog, osvešćenog i duhovnog je nešto što vi smatrate nepoželjnim. Zašto? Zato što je to ''novi patriotizam''.
Gospodine Srećkoviću, meni je drago da postoji saglasnost između vas i „žute osovine“, jer je juče ovaj „Šunatovac“ u raspravi sa dr Aleksandrom Martinovićem govorio o nekom novom patriotizmu. Meni još uvek zaista nije jasno, i ne samo meni nego i Srbima iz dijaspore koji su to objavili u časopisu „Koreni“, listu Srba u rasejanju. Pitaju ljudi šta to znači da je Srbiji potreban novi patriotizam zapadnog tipa, preneo Fonet 8.9.2009. godine. Ovako ste rekli – državi Srbiji je potreban novi patriotizam zapadnog tipa, koji bi zemlju učinio ekonomski jakom i politički uticajnom državom, koja za saveznike ima najjače zemlje sveta. Koji su vam to saveznici? Ko su saveznici Srbije? Evropska unija, naš strateški partner koji nam otima deo teritorije? SAD, u koji se zaklinjete, a koji se neprekidno pojavljuje kao garant tzv. nezavisnog Kosova? Ko je to vama tako važan svetski partner?
I ko će bolje od nas čuvati naše državne i nacionalne interese? Naravno, kad se vi jednom povučete i kada mi napravimo jedan novi politički blok, koji će činiti patriotske i nacionalne snage što u ovoj skupštini, što van Skupštine, nevladine organizacije „Obraz“, „1389“, „Dveri“ i svi ostali koji se sada nalaze, reći ćete, gospođo Čomić, na raznoraznim istragama, a istražuje se da li su podobni da kažu kako su Srbi i kako su ponosni zato što su Srbi.
Da li vi, gospodine Srećkoviću, kojim slučajem znate šta se događa sa Srbima u Hrvatskoj? Ovde imam jednu studiju za koju pretpostavljam da ste i vi mogli da je imate da ste hteli. Studiju je napisao Borislav Mikelić, bivši premijer Vlade Republike Srpske Krajine, koji taksativno navodi šta je ono što su potraživanja naših ljudi od hrvatske države:
Oko 600.000 hektara zemljišta, od kojeg 320.000 hektara najplodnije zemlje, oko 120.000 hektara pod šumom, vinogradima i voćnjacima, oko 18 miliona kvadratnih metara građevinskog prostora, od čega je 14 miliona kvadratnih metara stambenog prostora, četiri miliona metara kvadratnih poslovnog prostora, 400.000 poljoprivrednih mašina, oko 64.000 raznih motornih vozila, oko 440.000 potpuno opremljenih spavaćih i dnevnih soba, kuhinja i trpezarija, oko 760.000 komada raznih kućnih aparata i tehničkih uređaja, oko 980.000 grla krupne stoke, od čega 200.000 goveda, 20.000 konja, 260.000 svinja, 380.000 ovaca i 100.000 koza.
Mogu da vam prosledim, da biste se informisali kakve problemi imaju Srbi...

Gospođo Janković, 18.00 je časova. Samo želim da kažem da vam je ostalo još 15 minuta za sutra izjutra. Nastavićemo sutra ujutru u 10.00 časova.

I sutra ujutru ću kritikovati ovaj zakon i neće se završiti odbranom zakona.

Naravno, reći ćete šta mislite. Samo, pošto ste govorili o povredi Poslovnika, da neadekvatno vodimo sednicu i dajemo reč, htela bih da vam kažem da smo i danas imali uobičajeni način davanja reči - od onih koji su prisutni, predsednika i predstavnika poslaničkih grupa, od najmanje ka najvećoj poslaničkoj grupi.

 

Bila sam vrlo prisutna.