Žao mi je što ne pročitate celu istinu, nisam ja nadležan za bolnicu u Nevesinju da bih dobio odgovor od njih, niti od vojne pošte koja je negde u Banjaluci. Kao što ste rekli, to je bilo 1992. godine. Gde ste vi bili tada, gospodine Deliću, 1992. godine? Kako je moguće da jedan vojnik doživi to sve u vremenu dok ste vi vodili Vojsku i d se nigde ne vodi da je bio ranjavan? Kakva je to priča u kojoj se sada ja okrivljujem, 17 godina nakon tog događaja, zato što u dosijeu koji smo nasledili iz vremena kada ste vi vodili Vojsku, ne postoji da je on, čovek, bio ranjavan.
Ono što niste rekli, a odlično znam slučaj Stingić, on je bio ranjavan i na Kosovu, za to je dobio novac kao prinadležnost i rešeno mu je stambeno pitanje kroz kredit. Tu je mnogo bolja situacija nego kod drugih ljudi koji su bili ranjavani. To što sada vrše politički pritisak da mu se isplati nešto od pre 17 godina, nema ni pravni osnov, pošto niste ostavili ništa dokumentovano da se to dokaže. U Nevesinju, navodno, gde je on ležao u bolnici, možda jeste, nisu nam dostavili te podatke. Naprosto, da bismo nekom pomogli mora da postoji formalno-pravni osnov.
Njemu formalno-pravno zbog toga ne može da se pomogne više od onoga što je već učinjeno, a verujte mi, mislim, ne bih želeo da iznosim neistinu, dobiću informaciju u roku od pola sata, da je dva miliona dinara dobio na ime odštete za ranjavanje.
Ako vas zanima taj slučaj i vi, i svi drugi, dođite u Ministarstvo, nije problem, ali nemojte iznositi ovde kako mi sada ovu situaciju nećemo da rešimo i da pomognemo. Naprosto, to je neistina. Kao što je neistina da nećemo da pomognemo ljudima koji su beskućnici.
A da vam kažem jednu stvar, ne postoji profesionalni pripadnik Vojske Srbije koji je u penziji ili koji je aktivan koji ne prima prinadležnosti zato što nema stan. Zašto je nečiji izbor da živi u kasarni, to ja ne znam. Takozvani uvećani troškovi stanovanja mogu da budu čak i do 200 evra za one koji nemaju stan, a zbog čega oni izaberu da žive u takozvanoj "žici" to ne znam. Naprosto, to je činjenica i činjenica je da ljudi koji žive u kasarni nemaju toliku prinadležnost. Imaju, recimo, oko 6.500, kao što je činjenica da plaćaju 1.500 dinara mesečno i da im ostane još 4.500 ili 5.000 zbog toga što žive u kasarni na ime svoje penzije ili plate. Zbog čega je njihov izbor da tako žive, zaista ne znam.
Znam da je u vremenu kada se dešavao egzodus to bila privilegija i tačno je da ima ljudi koji tako žive 18 godina, i tačno je da ima ljudi, koji, što kažu, na jedan toalet ide više porodica. Nije tačno da država o njima ne brine. Svi oni dobijaju određena finansijska sredstva sa kojima mogu da iznajme stan, možda ne u centru Novog Sada i zasigurno ne u centru Beograda, ali nisu ni oni svi došli iz centra Zagreba.
Naprosto, žao mi je, država ne može da pomogne stambeno apsolutno sve koji su došli, jer ne postoji taj stambeni fond koji to može da izdrži. Vi to, gospodine generale, ne poslaniče, generale, znate odlično! Znate odlično da svi koji rade u Vojsci, a nemaju rešeno stambeno pitanje ili su penzioneri, dobijaju na uvećane troškove stanovanja i da je to privilegija koju u državi imaju isključivo i jedino profesionalni pripadnici Vojske Srbije, i niko više.
Zato kada se danas priča o beskućnicima mora ozbiljno da se uzme ta tema u razmatranje. Vi ste, gospođo Janković, psiholog. Da vidimo psihološki zbog čega ljudi koji su došli, ne znam, iz Titove Korenice moraju da žive na Banjici u krugu Vojne akademije. Naprosto, meni treba objašnjenje. Ne mogu da razumem, ako neko može da dobije za porodicu 150 evra, da ne želi da se izmesti i da živi u Žarkovu, u tom istom Žarkovu gde živi ne znam koliko hiljada Beograđana, da ne kažem stotinama godina. I u čemu je razlika između njih ili, recimo, pripadnika policije koji nemaju pravo na UTS, koji nemaju uvećane troškove stanovanja, i nikada se ne bune i ne izađu na ulicu da kažu – mi smo beskućnici. Ne želim da govorim o drugima koji se razmeštaju po Srbiji i koji nemaju tu mogućnost.
Dakle, ne postoji forma, beskućnik je onaj kome Vojska nije na trajni način rešila stambeno pitanje tako što mu je dala stan. Ali svako od njih dobija određenu prinadležnost u odnosu na godine staža, u odnosu na porodicu kolika je, da li mu porodica radi, ne radi, da li mu je žena zaposlena ili nije. Kažem, svako od njih, a skoro je kod mene bio jedan oficir koji, takođe, potražuje stan i ima četvoro dece, na Karaburmi plaća stan 200 evra, nešto manje, a dobija UTS od nas 200 evra.
Praktično mu Vlada, država, vi građani plaćate stan. Nemamo mogućnost da im to damo. To košta Srbiju, reći ću vam, otprilike, a mogu da vam izvadim i tačan podatak, recimo, godišnje oko 25 miliona evra.
Dakle, 25 miliona evra budžetskih sredstava se izdvaja, i daću vam precizan podatak, da ne pogrešim, uzmite ovo sa određenom dozom slobodno sumnje, za one kojima nije rešeno trajno stambeno pitanje. A zašto nije rešeno? Zato što je ''ogromna količina'' pripadnika JNA, a kasnije valjda i Vojske Jugoslavije, došla u Srbiju; ''ogromna količina'' je došla u Srbiju iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, pa čak i iz Crne Gore i Makedonije. Naprosto, nemoguće je izdržati taj veliki pritisak.
I nije se to desilo u mom mandatu i nije se desilo u mandatu Vlade pre mene, taj problem postoji više decenija, i voleo bih da se prema tom problemu svi odnosimo na isti način – da vidimo na koji način možemo da pomognemo.
Podsetiću vas da je Izvršno veće Vojvodine izbeglim licima omogućavalo da praktično za 6.000 evra kupe domaćinstvo u Vojvodini i da Izvršno veće da 3.000 evra, a da to izbeglo lice participira sa 25 evra mesečno, da ima praktično domaćinstvo, kuću, okućnicu, ne znam šta sve ne.
Imamo danas stanove koje ponudimo i za koje se niko ne prijavi. Postoje stanovi koje Vojska Srbije ima, nudi ih i ne prijavljuju se. Zašto? Zato što svi očekuju da mogu da dobiju stan u centru Novog Sada ili u užem centru Beograda, ili eventualno u Nišu. U Zaječar niko neće da ide i to je cela istina. Nemam nikakav problem da pogledam u oči sve te ljude koji kažu da nemaju rešeno stambeno pitanje, da ih pitam od kada, zašto i koliko su novca u međuvremenu od države dobili zbog toga što nemaju rešeno stambeno pitanje.
Podsetiću, u Gadžinom Hanu je prosečna plata 150 evra ili 14.000 dinara, a toliko dobijaju oni oficiri i podoficiri što imaju nezaposlenu ženu i za dete kao dodatak. Prema tome, ne postoje te optužbe o kojima pričate.
Mislim da je žalosno to što pričate da ja treba da pijem i da plaćam kaznu. Inače, gospođo Janković, ne pijem!! Ako me vidite nekada da pijem nešto u kafani, slobodno mi se obratite, častiću i vas. (Aplauz.)